Alge
Alge su velika raznovrsna grupa jednostavnih, autotrofnih organizama koje mogu biti jednoćelijske i višećelijske. Posjeduju mogućnost fotosinteze kao i biljke, ali ne posjeduju specifične organe biljaka, pa radi toga se ne uvrštavaju u biljke.[1][2][3]
| Alge Vremenski raspon: Mezoproterozoik → Sadašnjost | |
|---|---|
 Laurencia, rod crvenih algi sa Havaja | |
| Sistematika | |
| Grupe algi | |
Najveći broj algi živi u vodi, mada mnoge žive van vode. Van vode žive na vlažnom zemljištu, kori drveća, vlažnim stijenama, građevinskom materijalu i sl. Mogu da žive samostalno i u zajednici sa drugim biljkama ili životinjama. Razmnožavaju se vegetativno, bespolno—sporama i polno.
Sve alge su eukarioti osim modrozelenih algi koje su prokarioti, iako se danas ove alge svrstavaju u bakterije.[4] Nauka koja proučava alge se zove algologija ili fikologija.
Klasifikacija
urediOdbor za međunarodni kodeks botaničke nomenklature preporučio je određene sufikse za upotrebu u klasifikaciji algi. To su za diviziju: Phyta, za razred: Phycea, za podrazred: Phycideae, za red: ales, za podred: inales, za porodicu: aceae za potporodicu: oidease; grčko ime za rod (genus) i latinsko ime za vrstu (species).
Osnovna svojstva za primarnu klasifikaciju
urediPrimarna klasifikacija algi temelji se na određenim morfološkim svojstvima. Glavna među njima su
- (a) sastav pigmenta u ćeliji,
- (b) hemijska priroda skladištenih hrnjivih materijala,
- (c) vrsta, broj, tačka umetanja i relativna dužina flagela na pokretnoj ćeliji,
- (d) hemijski sastav ćelijskog zida i
(e) prisutnost ili odsutnost definitivno organiziranog jedra u ćeliji ili bilo koje druge značajne ćelijske strukture.
Istorija klasifikacije algi
urediIako je 'Carolus Linnaeus (1754) alge uključio zajedno s lišajevima u svoju kategoriu Cryptogamia, on nije dalje razrađivao klasifikaciju algi.
Vaucher (1803) je možda prvi predložio sistem klasifikacije algi i prepoznao je tri grupe, Conferves, Ulves i Tremelles, dok je Link (1820) alge klasificirao na osnovu boje pigmenta i strukture. Harvey (1836) je predložio sistem razvrstavanja na osnovu staništa i pigmenta. J. G. Agardh (1849.-1898.) podijelio je alge u šest redova: Diatomaceae, Nostochineae, Confervoideae, Ulvaceae, Floriadeae i Fucoideae. Oko 1880. godine, alge i gljive grupirane su u Thalophyta, diviziju koju je stvorio Eichler (1836). Potaknuti time, Engler i Prantle (1912.) predložili su revidiranu shemu klasifikacije algi i uvrstili gljive u alge jer su smatrali da gljive potiču od algi. Shema koju su predložili Engler i Prantle sažeta je na sljedeći način:
- Schizophyta
- Phytosarcodina
- Flagellata
- Dinoflagellata
- Bacillariophyta
- Conjugatae
- Chlorophyceae
- Charophyta
- Phaeophyceae
- Rhodophyceae
- Eumycetes (Fungi)[5]
Alge sadrže hloroplaste koji su po strukturi slični cijanobakterijama. Hloroplasti sadrže kružne molekule DNK kao u cijanobakterijama i tumače se kao da predstavljaju smanjene endosimbiotske cijanobakterije. Međutim, tačno porijeklo hloroplasta razlikuje se između zasebnih rodova algi, što odražava njihove promjene tokom različitih endosimbiotskih događaja. Donja tabela opisuje sastav tri glavne grupe algi. Njihovi odnosi u liniji prikazani su na slici u gornjem desnom uglu. Mnoge od tih grupa sadrže neke članove koji više nisu fotosintetski. Neki su zadržali plastide, ali ne i hloroplaste, dok su drugi u potpunosti izgubili i plastide.
Filogenija na osnovu plastida[6] nije nukleocitoplasmatska genealogija:
| |||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
| Supergrupna affilijacija | Članovi | Endosimbiont | Opis |
|---|---|---|---|
| Primoplantae/ Archaeplastida |
Cyanobacteria | Ove alge imaju „primarne“ hloroplaste, tj. hloroplasti su okruženi s dvije membrane i vjerovatno su se razvili endosimbiotski. Hloroplasti crvenih algi imaju hlorofile a i c (često), i fikobiline, dok zelene alge imaju hloroplaste sa hlorofilom a i b bez fikobilina. Kopnene biljke su pigmentirane slično zelenim algama i vjerovatno su se iz njih razvile, tako da je Chlorophyta sestrinski takson biljkama; ponekad su Chlorophyta, Charophyta i kopnene biljke grupirane u skupine Viridiplantae. | |
| Excavata i Rhizaria | Zelene alge |
Ove grupe imaju zelene hloroplaste koji sadrže hlorofile a i b.[7] Njihovi hloroplasti okruženi su s četiri, odnosno tri membrane, a vjerovatno su zadržane od unesenih zelenih algi. Chlorarachniophytes, koje pripadaju koljenu Cercozoa, sadrže mali nukleomorf, koji je relikttno jedro algi. Euglenide, koje pripadaju koljenu Euglenozoa, prvenstveno žive u slatkim vodama, a imaju hloroplaste sa samo tri membrane. Endosimbiotske zelene alge možda su nastale putem mizocitoza, a ne fagocitoza.[8] | |
| Chromista i Alveolata | Crvene alge | Ove grupe imaju hloroplaste koji sadrže hlorofile a i c i fikobiline. Oblik varira od biljke do biljke; mogu biti u obliku diskoidnih, pločastih, mrežastih, čašastih, spiralnih ili vrpčastih oblika. Imaju jedan ili više pirenoida za očuvanje proteina i škroba. Potonji tip hlorofila nije poznat ni kod jednog prokariota ili primarnog hloroplasta, ali genetičke sličnosti s crvenim algama sugeriraju takvu vezu.[9]
U prve tri od tih skupina (Chromista), hloroplast ima četiri membrane, zadržavajući nukleomorf u Cryptomonadina, a one vjerovatno dijele zajedničkog pigmentiranog pretka, iako drugi dokazi stavljaju u sumnju da li su Heterokonte, Haptophyta i Cryptomonadina zapravo su bliže jedni drugima nego drugim grupama.[10][11] Tipski dinoflagelatni hloroplast ima tri membrane, ali u hloroplastima unutar grupe postoji znatna raznolikost, a očito se dogodilo i niz endosimbiotskih pojava. Apicomplexa, skupina usko povezanih parazita, takođe imaju plastide zvane apikoplasti, koji nisu fotosintetski, ali izgleda da imaju zajedničko porijeklo sa hloroplastima Dinoflagellata.[4] |
Također pogledajte
urediReference
uredi- ^ Lee, R. E. (2008). Phycology. Cambridge University Press.
- ^ Nabors, Murray W. (2004). Introduction to Botany. San Francisco, CA: Pearson Education, Inc. ISBN 978-0-8053-4416-5.
- ^ Allaby, M., ured. (1992). "Algae". The Concise Dictionary of Botany. Oxford: Oxford University Press.
- ^ a b Patrick J. Keeling (2004). "Diversity and evolutionary history of plastids and their hosts". American Journal of Botany. 91 (10): 1481–1493. doi:10.3732/ajb.91.10.1481. PMID 21652304. Arhivirano s originala, 27. 2. 2008.
- ^ B. R. Vashishta Revised by A. K. Sinha and V. P. Singh (1960). Botany for degree students algae. New Delhi: S. Chand and Company LTD.
- ^ Bhattacharya, D.; Medlin, L. (1998). "Algal Phylogeny and the Origin of Land Plants" (PDF). Plant Physiology. 116 (1): 9–15. doi:10.1104/pp.116.1.9. Arhivirano s originala (PDF), 7. 2. 2009.
- ^ Losos, Jonathan B.; Mason, Kenneth A.; Singer, Susan R. (2007). Biology (8 izd.). McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-304110-0.
- ^ Archibald JM; Keeling PJ (novembar 2002). "Recycled plastids: a 'green movement' in eukaryotic evolution". Trends in Genetics. 18 (11): 577–584. doi:10.1016/S0168-9525(02)02777-4. PMID 12414188.
- ^ Janson, Sven; Graneli, Edna (septembar 2003). "Genetic analysis of the psbA gene from single cells indicates a cryptomonad origin of the plastid in Dinophysis (Dinophyceae)". Phycologia. 42 (5): 473–477. doi:10.2216/i0031-8884-42-5-473.1. ISSN 0031-8884.
- ^ Laura Wegener Parfrey; Erika Barbero; Elyse Lasser; Micah Dunthorn; Debashish Bhattacharya; David J Patterson; Laura A Katz (decembar 2006). "Evaluating Support for the Current Classification of Eukaryotic Diversity". PLoS Genet. 2 (12): e220. doi:10.1371/journal.pgen.0020220. PMID 17194223.
- ^ Burki F, Shalchian-Tabrizi K, Minge M, Skjæveland Å, Nikolaev SI et al. (2007). Butler, Geraldine (ured.). "Phylogenomics Reshuffles the Eukaryotic Supergroups". PLOS ONE. 2 (8): e790. Bibcode:2007PLoSO...2..790B. doi:10.1371/journal.pone.0000790. PMC 1949142. PMID 17726520.CS1 održavanje: upotreba parametra authors (link)
