Wikipedija

Bette Davis

Ovo je članak o glumici. Za pjevačicu, vidi Betty Davis. Za ostale ličnosti, vidi Elizabeth Davis.

Beti Dejvis (engl. Bette Davis; 5. april 1908 — 6. oktobar 1989) je bila američka filmska, pozorišna i televizijska glumica, neretko navođena kao Prva dama američkog filma i jedna od najvećih filmskih diva svih vremena.[1] Prve uloge na filmu dobila je tridesetih godina, nakon nekoliko uspešnih predstava na Brodveju. Tokom svoje šezdesetogodišnje karijere odigrala je preko sto uloga u filmovima. Bila je tražena i cenjena zbog spremnosti da igra negativne likove, i toliko uspešna u tome da su filmovi u kojima je, kako je sama govorila, glumila kučku, reklamirani pod sloganom: „Ko je bolji od zle Beti?“. Bila je jedna od malobrojnih holivudskih diva koje su karijeru izgradile jedino zahvaljujući glumačkom talentu. Pored maestralno odigranih uloga, Dejvisova je takođe bila poznata po svojoj plahovitoj i egocentričnoj prirodi. Smatrali su je za ratobornu i naglu osobu zbog čestog suprotstavljanja režiserima i producentima.

Bette Davis
glumica
u filmu That Certain Woman (1937)
Biografske informacije
RođenjeRuth Elizabeth Davis
(1908-04-05)5. 4. 1908.
Lowell, Massachusetts, SAD
Smrt6. 10. 1989. (dob: 81)
Neuilly-sur-Seine, France
SupružnikHarmon Nelson (1932–1938)
Arthur Farnsworth (1940–1943)
William Grant Sherry (1945–1950)
Gary Merrill (1950–1960)
Profesionalne informacije
Zanimanjeglumica
Opus
Djelatni period1929-1989

Na samom početku karijere, privukla je pažnju filmskih kritičara ulogama u dramama Ljudski okovi, Pobeda nad tamom i Pismo. Već početkom četrdesetih godina 20. veka bila je najtraženija, najplaćenija i najuticajnija američka filmska zvezda, sa bioskopskim i kritičkim hitom Male lisice iza sebe. Scenaristi su prepravljali scenario na njen zahtev, a režiseri joj dozvoljavali da menja njihove odluke, samo da ne bi napustila snimanje, i nastavila da pravi blokbastere poput filmova Na raskršću i Gospodin Skefington. Krajem četrdesetih Betina karijera stagnira, da bi 1950. ponovo počela vrtoglavo da raste zahvaljujući ulozi Margo Čening u kultnom filmu Sve o Evi. Ipak, bio je to vrhunac njene karijere, nakon čega njena popularnost opet opada. Iako je već bila smatrana zvezdom koja se polako gasi, dva puta je opet uspela da privuče pažnju javnosti na sebe: prvi put kada je ulogom psihopate u trileru Šta se dogodilo sa Bebi Džejn? osvojila mlađu publiku, a drugi put kao osamdesetogodišnja glumica u dirljivoj drami Avgustovski kitovi. Dejvisova, koja je bila prva predsednica Američke akademije nauka i umetnosti, dva puta je nagrađena Oskarom za najbolju glavnu glumicu — za uloge u filmovima Opasna iz 1935. i Džezebel iz 1937. godine.

Beti Dejvis je bila najplaćenija i najpopularnija holivudska zvezda od 1940. do sredine pedesetih. Prva je glumica koja je dobila Nagradu za životno delo od Američkog filmskog instituta i prva osoba koja je bila nominovana za deset Oskara. Taj broj nadmašili su samo Meril Strip, Ketrin Hepbern, Lorens Olivije i Džek Nikolson. Pored Hepbernove, Beti Dejvis se smatra najboljom glumicom dvadesetog veka. Virtuoznost pred filmskim kamerama donela joj je reputaciju jedne od najpoštovanijih filmskih zvezda svih vremena, dok su joj uloge koje je birala i njeno ekscentrično ponašanje obezbedili status istinske gej ikone.[2]

Detinjstvo

uredi

Rođena je Louelu (Masačusets) kao Rut Elizabet Dejvis, od majke Rut Fejvor i oca Harloua Morela Dejvisa, koji je radio kao advokat. Kada je imala godinu dana dobila je sestru Barbaru (Bobi). Njeni roditelji su bili protestanti engleskog, francuskog i velškog porekla. Pošto su se 1915. razveli, Beti se sa majkom i sestrom preselila u Lejnsboro (Masačusets), gde je pohađala osnovnu školu Crestalban School. Šest godina kasnije, Rut se sa kćerkama preselila u Njujork, gde je počela da radi kao fotograf.[3] Videvši Rudolfa Valentina u filmu Četiri jahača apokalipse Dejvisova je poželela da se bavi glumom i odlučila da će se zvati Beti (kao Balzakova Rođaka Beti)[3] ako ikada bude glumica. Pošto je majka podržala tu ideju, upisala je glumačku akademiju Cushing Academy, a išla je i na časove plesa u Mariarden Artists' Colony. Godine 1927. nije prošla na kastingu škole za glumu Eva LeGallienne's Manhattan Civic Repertory jer je bila „neiskrena i neozbiljna“,[4] ali je primljena u školu Džon Mari Anderson, gde je pored glume učila i ples.

Karijera

uredi

Prvi nastupi u pozorištu

uredi

Beti se 1929. prijavila za audiciju Džordža Kjukora koji je primio, iako nije bio impresioniran. Dejvisova je potpisala ugovor, dobila prvu platu i ulogu horistkinje. Potom je dobila ulogu Hedvig u predstavi Divlja patka Henrika Ibzena, koju je igrala širom Amerike. Po povratku u Los Anđeles debitovala je na Brodveju, sa predstavama Broken Dishes i Solid South. Agent studija Juniverzal (Universal Studios) zapazio je njen talenat i pozvao je u Holivud na probu.[5] Dejvisova je 1926. jednom prilikom rekla da je videvši predstavu Divlja patka „bila neverovatno inspirisana i motivisana da postane glumica: želela sam da budem glumica pre nego što sam odgledala tu predstavu. Kada sam je odgledala, morala sam biti glumica... Baš kao Peg Entvisl...“[4] Tri godine kasnije, dobila je priliku da Divlju patku odglumi na svoj način.

1930—1934: Početak filmske karijere

uredi

Dejvisova je sa majkom stigla u Holivud 13. decembra 1930. godine. Niko od agenata nije bio na železničkoj stanici da je dočeka. Zapravo, bio je jedan, ali se vratio u studio rekavši da „nije video nikoga ko liči na glumicu“. Beti nije prošla probu, ali je poslužila za testiranje drugih. Četrdeset godina kasnije, našalila se da je bila „najčasnija devica koja je ikada hodala zemljom“ i objasnila da je na njoj „testirano“ petnaest potencijalnih glumaca za filmove koje je studio tada snimao. „Stavili su me na kauč... Svi ti muškarci morali su da legnu preko mene i da me strastveno poljube. Mislila sam da ću umreti. Jednostavno sam mislila da ću umreti!“[6] Početkom 1931. došla je na audiciju za film A House Divided. Izašla je pred Vilijama Vajlera u kostimu sa veoma niskim dekolteom, koji prethodno nije ni probala, i koji joj očigledno nije lepo stajao. Režiser se iznervirao te glasno upitao prisutne: „Gospodo, šta mislite o ovim gospođicama koje pokažu sise i misle da su dobile posao?“.[7] Direktor Studija Juniverzal je bio već planirao da okonča bezuspešne pokušaje Dejvisove i da je pošalje kući, kada je snimatelj Karl Frojnd prokomentarisao da „devojka ima ljupke oči“ i da bi bila odlična za ulogu u filmu Loša sestra. Reditelj Hobart Henli složio se sa njim i Beti je dobila glavnu žensku ulogu, sa kojom počinje njena filmska karijera.[8] Film je bio kritički i komercijalni neuspeh, a uloga u drami Seme, koju je snimila odmah potom, bila je isuviše mala da bi iko obratio pažnju na novu mladu glumicu. Ipak, produžili su joj ugovor na još tri meseca, a stigle su i ponude od studija Kolumbija i Kepital filmsa da Beti glumi u njihovim filmovima. Nakon devet meseci rada i šest neuspešnih filmova, Juniverzal je odlučio da je otpusti, a Dejvisova je baš tada dobila glavnu ulogu u skromnom filmu Čovek koji se igrao Boga, Džordža Arlisa za koju je dobila odlične kritike. Nedeljnik The Saturday Evening Post objavio je da „Beti nije samo lepa, već i neverovatno šarmantna“,[9] a Dejvisova je uvek govorila da joj je Arlis pomogao da se probije u Holivudu. Sa zadovoljstvom je prihvatila petogodišnji ugovor koji joj je ponudio studio Vorner braders, i napustila Juniverzal, gde su njene glumačke sposobnosti bile potcenjivane.

„Ljudski okovi“

uredi
 
Uloga u Ljudskim okovima je bila prva značajna u njenoj karijeri.

Beti je 1934. dobila ulogu zlobne i lukave konobarice, Mildred Rodžers, u filmu Ljudski okovi. Partner joj je bio Lesli Hauard, kome je Dejvisova u početku bila odbojna, ali je posle promenio mišljenje. Ostali glumci su kritikovali režisera da treba da bude strožiji prema Dejvisovoj i ne dozvoli joj da utiče na njegove odluke. Džon Kromvel je kasnije priznao da je bio popustljiv prema glavnoj glumici, i da joj je dao velike slobode zato što je verovao njenim instinktima.[10] Ovaj film joj je doneo najbolje kritike u dotadašnjoj karijeri, kao i brojne kvalitetne ponude, dok je magazin Lajf napisao da je Beti verovatno „pokazala najbolju glumu koju su kamere ikada zabeležile“.[11] U to vreme glumice su očajnički izbegavale da igraju zle žene; Marlen Ditrih i Greta Garbo su napravile karijeru glumeći žene lakog morala, ali posve dobrih i nesrećnih. Beti je, s druge strane, tu ulogu oberučke prihvatila i od tada je postala cenjena baš zbog neobične volje da igra negativce, a Mildred Rodžers je bila samo prva u nizu. Izostanak nominacije za Oskara veoma je iznenadio kako Betine kolege, tako i javnost. Jedna od nominovanih, Norma Širer, pridružila se kampanji „Beti za Oskara“, nakon čega je komisija za dodelu Oskara promenila odluku i na listu nominovanih dopisala i Dejvisovu, a predsednik Akademije za film odlučio je da kandidate za nagradu od sledeće godine biraju svi članovi Akademije, tajnim glasanjem.[12] Oskar za najbolju glumicu je te godine dobila Klodet Kolber, koja je bila ubeđena da će Beti biti nagrađena, te nije ni došla na ceremoniju dodele.[13] Iako je predvidela da će joj novostečena slava doneti bolje uloge, Beti je bila iznenađena i razočarana kada je direktor Vornera odbio da joj dozvoli da sarađuje sa Kolumbijom koja joj je ponudila glavnu ulogu u ambicioznoj ljubavnoj drami Dogodilo se jedne noći.[14] Nije ni slutio koliko će ova njegova odluka uticati na mentalno zdravlje Dejvisove.

1935—1939: Uspeh kod filmskih kritičara

uredi

Dejvisova je 1935. igrala problematičnu glumicu u filmu Opasna i za nju dobila odlične kritike. Kolumnista Pikčer posta (Picture Post) napisao je: „Mislim da bi Beti verovatno bila spaljena na lomači da je živela pre dvesta ili trista godina.“ Zapravo, aludirao je na moć i entuzijazam sa kojima je Beti iznela film. Njujork tajms je objavio da „Dejvisova postaje jedna od najzanimljivijih glumica svog doba“.[15] Beti je za ovu ulogu dobila Oskara za najbolju glavnu glumicu, ali ona je oduvek govorila da je to samo zakasnelo priznanje za film Ljudski okovi i nazivala je utešnom nagradom.[16] Zapravo, Dejvisova je zvanično dobila Nagradu Američke akademije za nauku i film, ali našalivši se jednom da je statua neverovatno podseća na supruga, čije je srednje ime Oskar, nagrada je dobila ovaj naziv, najpre kao nadimak, a potom i kao zvanično ime.[17][18] Sledeće godine glumila je Gabrijelu u trileru Okamenjena šuma, međutim sve pohvale kritičara otišle su Hamfriju Bogartu, kome je ovo bio prvi veliki film. Godine 1937. igrala je u filmovima Kid Galahad i Obeležena, zasnovanom na životu mafijaša Lakija Lučana. Za obe uloge dobila je Volpi pehar na Filmskom festivalu u Veneciji. Nagrada na ovom prestižnom festivalu učvrstila je Beti na poziciji ozbiljne i talentovane glumice, te joj je Vilijam Vajler dodelio glavnu ulogu u filmu Džezebel. Poniženje koje je pre sedam godina pretrpela od njega bilo je zaboravljeno i režiser i glumica su bili u strasnoj ljubavnoj vezi.[19] Film je bio komercijalni i kritički uspeh, a Dejvisova je dobila svog drugog Oskara. Zahvaljujući odličnoj izvedbi zločeste južnjačke lepotice u Džezebelu, Beti je postala favorit javnosti za ulogu Skarlet O'Hare u filmu Prohujalo sa vihorom. I studio i Dejvisova su bili veoma zainteresovani za projekat, no producent Dejvid O. Selznik je jasno stavio do znanja da Beti neće dobiti ulogu.[20] Džezebel je bio film koji je Dejvisovu doveo na listu deset najprofitabilnijih holivudskih zvezda.[21] Godine 1939. snimala je dramu Pobeda nad tamom, gde je igrala aristokratkinju na samrti koja je vodila veoma neumeren i bahat život. Pritisnuta brojnim privatnim problemima, kao i razlazom sa mužem, glumica je često dolazila na snimanje u potpuno bezvoljnom raspoloženju. Kada je režiseru saopštila da će napustiti film i da treba da razmišlja o novoj glumici, on je posavetovao da svoj očaj pretoči u ulogu. Ta ideja je iznenada neverovatno uzdigla Beti i ona je sa novim entuzijazmom završila film. Dobila je još jednu nominaciju za Oskara, a Pobeda nad tamom bio je jedan od komercijalno najuspešnijih filmova 1939. godine. Dejvisova je kasnije priznala da joj je to bila omiljena uloga.[22]

Uprkos tome što su njene interpretacije nailazile na odličan prijem kod filmskih kritičara i publike, Beti još uvek nije bila zvezda blokbastera, te samim tim, ni toliko popularna van granica Sjedinjenih Država, poput Ditrihove ili Garbo. Tri filma koja je snimila na kraju tridesetih bili su: Huarez sa Polom Mjunijem, Usedelica sa Mirijam Hopkins (koju je Beti hvalila i poštovala dok je nije upoznala), i Privatan život Elizabete i Eseksa (njen prvi film u boji). Iako je imala tek trideset godina, prihvatila je ulogu Elizabete I u njenim šezdesetim, mada se kasnije požalila prijatelju Čarlsu Lotonu da je ova odluka bila pomalo ishitrena. U nameri da se u potpunosti uklopi u ulogu, obrijala je obrve i prednji deo temena.[23]

Sukob sa „Vorner bradersom“

uredi

Beti je 1936. prekršila ugovor po kom može da snima jedino uz saglasnost Vornera, otišavši u Englesku da snimi dva filma. Znajući da će je studio tužiti i želeći da dobije na vremenu, Dejvisova je iz Engleske otišla u Kanadu, gde je pripremila tužbu protiv studija, koju je iznela pred sudom u Engleskoj,[24] tako da je Vorner braders, pre nego što je stigao da je tuži, bio optužen za uskraćivanje slobode izbora uloga glumcima. Beti je na sudu rekla da će, „ako nastavi da prihvata uloge u mediokritetskim filmovima, napraviti karijeru za koju nije vredno boriti se“.[25] Ser Patrik Hejstings, koji je zastupao studio, optužio ju je da sve to radi samo da bi dobila više novca. Rugao se njenom opisu svog ugovora (Beti ga je nazivala „ropstvom“), lažući da je nedeljno dobijala 1.350 dolara. Njen branilac je prikazao spor u pravoj svetlosti — u slučaju da odbije ulogu, glumica je mogla biti suspendovana na neodređeno i za to vreme ne bi dobijala platu. Mogla je biti pozvana da igra u bilo kom filmu, bilo koji lik, bez obzira na njene sposobnosti ili lična uverenja. Mogla je čak biti pozvana da promoviše političku stranku, čiji je možda neistomišljenik. Morala je da prihvati da će njena ličnost biti korišćena na način koji je najbolji za studio, a ne nju kao pojedinca. Kada je sudija pitao svedoka, Džeka Vornera, da li Dejvisova mora bespogovorno da igra bilo koju ulogu koju joj dodele, bez obzira da li joj se dopada ili ne, on je jednostavno odgovorio: „Da, mora da je igra“.[26] Britanski mediji nisu pružili podršku glumici, tvrdeći da je „preplaćena i nezahvalna“.[27] Iako je Beti ovim postupkom stekla veliku naklonost i poštovanje kolega, izgubila je proces. Vratila se u Ameriku, znajući da će biti suspendovana i da će bukvalno morati da počne sve ispočetka. Međutim, kad je dobila Oskara za najbolju glavnu glumicu u Džezebelu, Beti je povratila svoj uticaj i integritet. Šest godina kasnije, Olivija de Hevilend je pokrenula isti proces, ali je za razliku od Beti, imala više sreće i dobila je parnicu.[28] Među brojnim glumcima koji su je podržali najglasnija je bila Dejvisova.

1940—1941: „Male lisice“ – svetska slava

uredi

Dobivši Oskara 1938. za ulogu u filmu Džezebel, a potom i sjajne kritike za ulogu u Pobedi nad tamom, Beti je povratila uticaj koji je imala pre sukoba sa Vornerom, te je opet imala brojne povlastice i slobode koje su joj bile ukinute. Videvši da je glumica veoma omiljena u narodu, i da ništa ne može smanjiti njenu popularnost, studio je počeo da vodi računa o njenom imidžu u medijima, ali i o ulogama koje joj se dodeljuju. Beti je u to vreme dobijala najbolje ponude i pritom je sama odlučivala da li će ih prihvatiti ili ne. Snimatelji su imali zadatak da krupnim kadrovima istaknu njene velike, osobene oči. Već 1940, kao glavna zvezda Vornera, Dejvisova je dobila ponudu za glavnu ulogu u trileru Pismo, od koga se dosta očekivalo. Videvši da se radi o hladnokrvnom ubici, Beti je rado prihvatila ulogu, za koju je dobila još jednu nominaciju za Oskara.[29] Film je zapravo imao osam nominacija za ovu nagradu, i kao što su producenti predvideli, bio je jedan od najprofitabilnijih filmova u 1940. U januaru sledeće godine, Beti je izabrana za predsednika Američke akademije za nauku i film, postavši tako prva žena na toj funkciji u istoriji Akademije.

 
Beti u filmu Male lisice glumi beskrupuloznu Redžinu Gidens.

Nije mnogo prošlo, a članovi Akademije su upoznali Betinu plahovitu narav i njene, po njihovom mišljenju, odveć radikalne ideje. Pošto se suočila sa neodobravanjem i otporom odbora, Dejvisova je dala ostavku, a na njeno mesto došao je Džin Heršolt, koji je, na iznenađenje Akademije, počeo da sprovodi reforme koje je glumica ranije osmislila.[30]

Nakon razlaza sa Akademijom, Beti se posvetila svom novom filmu Velika laž, u kom je, za promenu, glumila dobru i osećajnu ženu. Da bi je naterao da bude ljupka i vesela, njen partner u filmu, Džordž Brent, krišom ju je golicao tako da ne vide snimatelj i režiser. Naviknuta na sasvim drugačiju Beti, publika nije sa oduševljenjem dočekala Veliku laž, tako da već u sledećem filmu, Dejvisova se vratila svom omiljenom tipu junakinja s ulogom neverovatno zlobne Redžine Gidens. Bila je to drama Male lisice, snimljena sredinom 1941. godine, gde je Beti igrala okrutnu južnjačku bogatašicu spremnu da se odrekne vlastite porodice zarad sopstvenih zamisli. Iako je jednom napustila snimanje i nije se pojavljivala nekoliko dana, Beti je za Male lisice svake nedelje dobijala tri hiljade dolara. Kada je saznala da je Vorner, „pozajmivši je“ Goldvinu, čiji je bio film, dobio 385.000 dolara, zahtevala je i dobila polovinu zarade od matičnog studija.[31] Film je snimljen po scenariju Lilijan Helman, a režiser je bio Vilijam Vajler. Redžinu Gidens je pre Beti u pozorištu igrala Talula Bankhed, i Helmanova je bila u potpunosti zadovoljna njenom glumom. Vajler je mislio da bi lik u filmu trebalo učiniti humanijim, dok je Beti insistirala da Redžina postane još zlobnija, zbog čega je došla u žestok sukob sa režiserom. Shvativši da bi svako veće suprotstavljanje tvrdoglavoj glumici ugrozilo projekat, Vajler je popustio. Beti je odigrala ulogu na svoj način i za nju opet bila nominovana za Oskar za najbolju glavnu glumicu, ali Vajler sa njom više nikada nije radio.[31] Film je bio veliki bioskopski hit zahvaljujući kome je Dejvisova postala međunarodna zvezda, dok je Redžina Gidens bila izabrana za jednu od najvećih filmskih negativki svih vremena.

1942—1945: Aktivizam u Drugom svetskom ratu

uredi

Nakon napada na Perl Harbor 1942, Dejvisova pauzira sa snimanjem i odlazi da finansijski potpomogne saveznike prodajući ratne obveznice. Džek Vorner je kritikovao da previše agresivno privlači kupce, na šta je ona odgovorila da je ljudi najviše vole kada je kučka.[32] Od obveznica je zaradila dva miliona, a od svog postera iz Džezebela – 250.000 dolara. Bila je jedina bela zvezda koja je nastupala pred crnačkim pukovima, u trupi Hati Makdanijel i Etel Voters.[33] Na sugestiju Džona Garfilda, stari vojnički klub u Holivudu je uz pomoć Kerija Granta pretvorila u ekskluzivni restoran Hollywood Canteen, gde su filmske zvezde radile kao konobari i bile na usluzi vojnicima. Beti je koristila svoj uticaj da svako veče dovede nove glumce i glumice.[34] Kasnije je snimljen film Hollywood Canteen, u kome je ona glumila sebe, i za koji je rekla da je jedan od njenih projekata na koji je istinski ponosna. Glumica je 1980. za svoju moralnu i finansijsku pomoć pruženu narodu tokom rata, dobila Orden za civilne zasluge od Ministarstva odbrane Sjedinjenih Američkih Država.[35]

 
Kultna scena iz filma Na raskršću, u kojoj joj Pol Henrid pali cigaretu.

Krajem 1942. Beti je snimila film Na raskršću, gde je dala jedno od svojih najpoznatijih portretisanja prosečne, ranjive žene. Nije pokazivala veliko interesovanje tokom snimanja, jer očigledno to nije bila jedna od onih uloga koje je volela. Proucent joj je ipak skrenuo pažnju da bi bilo dobro za nju kada ne bi napustila snimanje, jer je ženskom delu njene publike potreban baš jedan ovakav lik, u ljubavnom filmu, koji će im na tren odvojiti misli od sive, posleratne realnosti. I za ovu ulogu je bila nominovana za Oskara, a National Board of Review je napisao da je „Beti filmu dala dostojanstvo, koje mu je bilo uskraćeno scenarijom.“[36] Neki njeni filmovi iz tog perioda su za temu imali rat, ili su propagirali borbu protiv nacizma. Najpoznatiji među njima je bila drama Straža na Rajni, sa Polom Lukasom u glavnoj ulozi. Beti je 1943. snimila i propagandni mjuzikl Thank Your Lucky Stars, gde se pojavljuje veliki broj holivudskih zvezda. Beti je ovde izvela potonji veliki hit They're Either Too Young or Too Old. Iste godine je igrala glavnu ulogu u filmu Stare poznanice, sa Mirijam Hopkins, koja je bila u ulozi njene najveće rivalke. Reditelj je imao velikih problema sa glumicama, koje su rivalstvo i animozitet sa platna prenele na set.

Beti se neprestano žalila da Mirijam pokušava da joj ukrade film, a kasnije se našalila da ništa nije morala da radi u sceni gde je Hopkinsova van sebe od besa i ljubomore.[37] U drugoj polovini 1943. snimila je dramu Gospodin Skefington, koju je zbog jednog tragičnog događaja, pokušala da napusti. Iako je odavno imala reputaciju teške i zahtevne glumice, na snimanju ovog filma je više nego ikad izmučila ljude oko sebe. Najpre je beskompromisno odbijala da snima scene koje joj se nisu dopadale. Potom je zahtevala da se promeni scenografija. Često je improvizovala dijaloge i tako glumce dovodila u zabunu, iako je scenarista nekoliko puta prepravio scenario onako kako je ona naložila. Beti je ovakvo ponašanje kasnije objasnila rečima: „Kada sam bila najnesrećnija, nisam kukala već kritikovala sve oko sebe.“[38] Za konflikte koji su nastali na snimanju, delimično je odgovoran i Džek Vorner, koji joj nije dozvolio da napusti film kada su okolnosti to očekivale. Neki kritičari su smatrali da je glumica ovde dala i više nego što je trebalo, dok je Džejms Ejdži napisao da Dejvisova u ovom filmu na maratonskoj skali pokazuje sve strahote egocentrizma.[39] Ipak, Akademija je smatrala da je njena izvedba bila odlična, te je Beti osmi put bila nominovana za Oskar za najbolju glavnu glumicu.

1946—1950: „Sve o Evi“ – spektakularni povratak

uredi

Dejvisova je 1945. odbila naslovnu ulogu u filmu Mildred Pirs,[40] i nije ni slutila da će je dobiti njena najveća neprijateljica, Džoun Kraford, i čak za nju biti nagrađena Oskarom. Beti je te godine prihvatila ulogu učiteljice koja podučava mladog velškog rudara, u ekranizovanoj verziji predstave The Corn is Green, koju je na Brodveju izvodila Etel Barimor. Studio je želeo da film dobije izrazito romantičnu notu, te je zahtevao da Beti izgleda što mlađe. Ona naprotiv nije mislila da je to najbolje rešenje, te je odlučila da će nositi sivu periku, a u odeću ušivati materijale kako bi izgledala debelo i aljkavo.[41] Jedan kritičar je njen posao u filmu prokomentarisao rečima: „Jedino je Beti Dejvis uspela da suzbije tako očiglednu nameru studija da glavnom pobudom glavnog lika učini nezadovoljenu seksualnu želju. Suptilna izvedba na kojoj je insistirala, zadržala je pak fokus na čistoj sreći nastavnika kada znanje može da prenosi drugima.“[42] Sa zaradom od dva miliona dolara, ovo je bio njen finansijski najuspešniji film, i u to vreme pravi komercijalni spektakl.[43] Međutim, već sledeći film koji je snimila, prestigao je uspeh prethodnog.[44] Bila je to drama Ukradeni život, koja je zaradila dva miliona i petsto hiljada dolara, i jedini film koji je Beti snimila za vlastitu, BD produkciju.[45] Drama Deception iz sledeće godine, bila je njen prvi film čija zarada nije pokrila troškove snimanja.[46] Beti je te godine proglašena za najplaćeniju ženu u Sjedinjenim Državama,[47] i trebalo je da glumi u obećavajućoj drami Opsednuta.[48] Saznavši da je u drugom stanju, predaje ulogu Krafordovoj, koja ponovo dobija nominaciju za Oskara. Prvog dana maja 1947. Dejvisova je rodila kćerku i bila toliko srećna i ispunjena, da je planirala da okonča filmsku karijeru. Nije puno prošlo, a entuzijazam za materinstvom je nestao i glumica je razmatrala brojne ponude koje su stizale. To je međutim bio trenutak kada je Betina popularnost kod njene najvernije publike počela da opada.[49]

Glumica je nakon te male pauze počela da pažljivije bira uloge, i da snima manje filmova godišnje. Među ponudama koje je odbila, bila je i glavna uloga u romansi Afrička kraljica, koju je dobila Ketrin Hepbern. Kada je čula da će film zaista biti snimljen u Africi, Beti je rekla: „Ako niste u stanju da film snimite u čamcu, u zadnjem dvorištu studija, onda zaista nisam zainteresovana“.[50] Ponuđena joj je i rola u zatvorskoj drami Caged, međutim i nju je odbila, rečima da ne želi da igra u filmu za lezbače.[51] S druge strane, jako je želela da igra Linkolnovu suprugu Meri Tod, i terala je Džeka Vornera da joj dozvoli snimanje, ali on nikada nije pristao. Godine 1948. snimala je dramu Winter Meeting, ali elan sa kojim je radila na početku, nestao je kada je videla da se mekše osvetljenje, zahvaljujući kojem glumice u godinama izgledaju mlađe, koje se koristi za staru Rut Čaterton, koristi i za nju.[52] Kaže da je gorko zažalila što je prihvatila ulogu, i nije se uzdržavala od kritikovanja svojih kolega, režisera i scenariste. Sumnjala je u glumačaka umeća glavnog glumca, i bunila se kada je scenario prepravljen, jer je njen lik time izgubio sve ono zbog čega je i prihvatila ulogu. Za film je rečeno da nema kraja, i da je „od svih jadnih dilema u koje je gospođa Dejvis silom uvučena, ova verovatno najgora“.[53] Winter Meeting je podbacio i na blagajnama, pa je Vorner braders izgubio više od milion dolara.

 
Beti kao neustrašiva Margo Čening u filmu Sve o Evi (pored nje Gari Meril).

Tokom snimanja Junske mlade, njene prve komedije posle više od deset godina, Dejvisova se sukobljavala sa kolegom i partnerom u filmu, Robertom Montgomerijem, nazivajući ga muškom Mirijam Hopkins. „On je sjajan glumac, ali jednostavno je zavisan od krađe scena“, rekla je posle snimanja.[54] Uprkos solidnim kritikama, komedija nije bila bioskopski hit. To međutim nije sprečilo Vorner da sa Beti potpiše ugovor na četiri filma, koji glumici obezbeđuje prihod od 10.285 dolara nedeljno, i produži njen status najplaćenije žene u Americi.[55] Krajem 1949. angažovana je za film Beyond the Forest, a da joj prethodno nije dozvoljeno da pročita scenario. Kada je shvatila da se radi o jako lošem filmu, Beti je prvi put u životu molila Džeka Vornera da je zameni drugom glumicom, što je on bez razmišljanja odbio. Kritike su bile oštre i nisu je štedele. Heda Hoper je napisala: „Ako je Beti namerno htela da zgazi svoju karijeru, nije mogla odabrati bolje vozilo“.[56] Los Angeles Examiner je objavio ono što je i sama glumica slutila: „ovo je bilo nesrećno finale njene briljantne karijere“.[57] Jedino što je po mišljenju mnogih vredelo u filmu jeste rečenica i način na koji je Beti izgovara kada uđe u kuću: Koja deponija! (en – What a dump!). Američki filmski institut je izabrao za jednu od 100 najboljih filmskih fraza svih vremena, a postala je i nezaobilazna tačka Betinih imitatora, kao i same Beti koja bi njome počinjala sve svoje izjave u javnosti. Iako je pesimistično razmišljala o budućim projektima, Dejvisova je raskinula ugovor sa Vornerom i odlučila da se ne vezuje ni za jedan studio, već da snima honorarno, na šta se u to vreme nijedan glumac nije usuđivao.

Početkom 1950. snimila je dramu Payment on Demand, i to je bilo jedino što je uradila od kada je napustila Vorner, a nove ponude još uvek nisu stizale. Jednog dana je nazvao producent i scenarista Daril F. Zanuk, i ponudio joj glavnu ulogu u filmu Sve o Evi. Lik Margo Čening urađen je zapravo za Klodet Kolber, koja se u to vreme oporavljala od povrede kičme. Snimanje je odloženo na dva meseca, kako bi francuska glumica bila spremna, međutim ona ni tada nije bila u stanju da snima. Beti je pročitala scenario i rekla da je to najbolji tekst koji je ikada držala u rukama.

Puna elana i želje za pravim filmom, otputovala je u San Francisko posle nekoliko dana i odmah počela snimanje. Margo je sredovečna glumica, koja se pored ljubavnih i poslovnih problema, suočava i sa brzim napredovanjem svoje mlade asistentkinje. Eva je godinama radila za Margo, a njena mirna i ljubazna priroda nije uspela da zavara jedino njenu šeficu. Čeningova je od samog početka znala da je devojka tu kako bi od nje ukrala zanat. Iako je na kratko zablistala u najvećem sjaju, Eva i sama dolazi u istu situaciju u kojoj je bila i Margo. Mada u filmu zapravo nema dobrih i loših likova, Margo je ta koja na kraju moralno trijumfuje, prilazeći Evi i čestitajući joj na postignutom uspehu, uz malu ali žestoku opasku. Beti je još jednom bila nominovana za Oskar za najbolju glavnu glumicu, i premda je više nego ikada bila favorit, nije dobila nagradu. Za ovo virtuozno izvođenje je međutim dobila priznanja sa brojnih filmskih festivala, između ostalih, i sa Kanskog. Kritičari su se složili da je ovo kruna njene karijere i najbolja uloga koju je odigrala.[58] Imala je još i posebnu težinu jer je bila autobiografska, i svi su u njoj videli samu Dejvisovu – nekada najveću filmsku zvezdu na planeti, a tada staru glumicu bez posla, koja je gledala kako mlade i atraktivne devojke svakodnevno postaju glumice. Uspeh kod kritičara koji je postigao film Sve o Evi, prestigao je jedino Titanik, pola veka kasnije. Bio je nominovan za četrnaest Oskara, a 1990. je stavljen pod zaštitu Nacionalnog filmskog registra SAD. Osam godina kasnije, proglašen je za jedan od dvadeset najboljih filmova svih vremena. Jedna rečenica koju izgovara Beti takođe je izabrana među sto najboljih filmskih fraza – shvativši da je vreme da bezobrazluku već jednom stane na kraj, Margo kaže prijateljima: „Vežite pojaseve, biće ovo luda noć!“

1951—1960: Nagli pad popularnosti

uredi

Nakon brojnih privatnih problema 1951, Beti je otputovala u Englesku, na snimanje kriminalističkog filma Another Man's Poison. On je dobio uglavnom loše ocene filmskih kritičara, a isto tako je prošao i na bioskopskim blagajnama. Bilo je to iznenađujuće s obzirom na ugled koji je tada Dejvisova uživala zahvaljujući ogromnom uspehu koji je godinu dana pre postigao Sve o Evi. Sledeće godine je u drami Zvezda igrala glumicu koja je spremna na sve samo da na kratko produži svoju karijeru i dobije bar još nekoliko dobrih uloga. Iako je za ovaj film deveti put bila nominovana za Oskara, njena popularnost je primetno opadala, a zvanje najpopularnije holivudske glumice ponela je Ketrin Hepbern. Beti je te godine prvi put zaigrala u mjuziklu. Bio je u pitanju Two's Company, koji se izvodio na Brodveju, i gde se videlo da Dejvisovoj nedostaje iskustvo u ovakvim predstavama. Nekoliko filmova koje je snimila pedesetih bili su pohvaljeni od strane kritike, dok je većina dobila izuzetno loše ocene. Oni koji su pored Zvezde dobro prošli, bili su Storm Center i Payment on Demand. Na sve strane su kritkovali njen izbor uloga, kao i veoma mali trud oko njih. The Hollywood Reporter je objavio da se gluma slična onoj koju daje Dejvisova može naći u noćnom klubu, dok je jedan od londonskih kritičara napisao da je Beti propala od egoizma, i da su njoj dobri jedino loši filmovi.[59] Krajem 1960. Beti se razvela, a ubrzo potom njena majka je umrla.[60] Nove filmske ponude nije dobijala i mislila je da je njenoj filmskoj karijeri ponovo došao kraj. Stoga je prihvatila gostujuću ulogu u seriji Wagon Train. Time je okončala najlošiju deceniju u svojoj karijeri, ali i u privatnom životu.

1961—1970: „Šta se dogodilo sa Bebi Džejn?“

uredi

Početkom 1961. Beti je igrala u brodvejskoj predstavi The Night of the Iguana, ali videvši da dobija samo loše kritike, raskida ugovor posle četiri meseca, uz obrazloženje da nije u stanju da glumi zbog jednog hroničnog oboljenja. Iste godine tumači sporednu ulogu u filmu Džep pun čuda, a sledeće prihvata glavnu u psihološkom trileru/hororu Šta se dogodilo sa Bebi Džejn?. Film je režirao Robert Oldrič, dok je u sporednoj ulozi bila Džoun Kraford. Iako je Dejvisova ocenila da bi ovo trebalo da bude veliki komercijalni uspeh zahvaljujući Hičkokovom Psihu koji je dve godine pre oživeo interesovanje za ovaj žanr, njena očekivanja su bila daleko premašena. Poslednji put je bila u konkurenciji za Oskar za najbolju glavnu glumicu, a prvi put u karijeri je dobila nominaciju za Nagradu BAFTA. Pored toga, film je bio jedan od finansijski najuspešnijih te godine,[61] a Dejvisova je po dogovoru dobila deset procenata od zarade, što je iznosilo oko milion i pet stotina hiljada dolara.

 
Uloga u trileru Šta se dogodilo sa Bebi Džejn? donela joj je poznu slavu.

Ona i Krafordova su u Šta se dogodilo sa Bebi Džejn? igrale dve sestre, nekada velike holivudske glumice koje žive u svojoj vili u Los Anđelesu, a pritom Bebi Džejn Hadson (Beti) neštedimice teroriše Blanš (Džoun). Režiser je posle snimanja rekao da su se „istinski mrzele, ali da su se ponašale besprekorno, zato što su znale od kolikog je značaja njihovim karijerama jedan ovakav film“.[62] Tenzija koja je vladala tokom snimanja, eskalirala je tek kada je film izašao u bioskope. Premda je Šta se dogodilo... naglo oživeo Betinu posustalu popularnost u narodu, reditelji i producenti su i dalje izbegavali da je angažuju. Stoga je u nedeljniku Variety, u septembru 1962. dala oglas: Majka troje dece – 10, 11 i 15 godina. Razvedena. Amerikanka. Sa tridesetogodišnjom glumačkom karijerom. Još uvek mobilna i ljubaznija nego što je prikazuju glasine. Želi stalno zaposlenje u Holivudu (koje je nekada imala na Brodveju).[63] Beti je rekla da je ovo trebalo da bude šala, ali ideja je veoma uspela te su stizale brojne ponude. Bio je to njen veliki povratak na bioskopsko platno. Prvi filmovi u kojima je potom glumila su bili triler Pola Henrida Ko je sahranjen u mom grobu?, i romantična drama Where Love Has Gone. Krajem godine igrala je Šarlotu u psihološkom hororu Tiho, tiho, Šarlota, svojevrsnom nastavku filma Šta se dogodilo sa Bebi Džejn?. Tu je ponovo radila sa Oldričom, ali i sa Džoun Kraford, koja je napustila snimanje i bila zamenjena Olivijom de Hevilend, zbog velikih poteškoća u saradnji sa Beti. Film je bio veliki komercijalni i kritički uspeh, i doneo je poznu slavu starim glumcima koji su u njemu igrali. Dejvisova je takođe dobila glavnu ulogu u komediji The Decorator Arona Spelinga, međutim njeno snimanje je najpre prolongirano a kasnije i otkazano. Godine 1965. bila je u glavnoj ulozi u britanskom psihološkom trileru Dadilja, koji je dobio dobre kritike[64] i za koji je bila pohvaljena rečima da briljantno igra ludake.[65] Tri godine kasnije bila je u ulozi surovog matrijarha porodice Tagart u filmu Godišnjica. Iako je njena izvedba ponovo bila pohvaljena,[66] film je veoma loše prošao kod publike i zarada nije premašila troškove snimanja, što je ponovo poljuljalo Betinu karijeru. Već sa dramom Connecting Rooms, koja je ocenjena kao veoma dosadna,[67] publika je stekla utisak da se karijera velike glumice ovog puta definitivno bliži kraju.[n 1]

1971—1990: „Avgustovski kitovi“

uredi

Početkom 1970. Beti je dobila poziv iz Njujorka da se pojavi u izlaganju Great Ladies of the American Cinema, gde je tokom pet večeri šest glumica pričalo o svojoj karijeri; pored Beti, bile su tu i Mirna Loj, Džoun Kraford, Rozalind Rasel, Lana Tarner i Silvija Sidni. Šou je bio veoma uspešan, i Dejvisova je potom gostovala u Australiji i Engleskoj, na oduševljenje njenih brojnih fanova.[68] Godine 1972. igrala je glavne uloge u TV–filmovima Madame Sin i The Judge and Jake Wyler, koji su prvobitno bili osmišljeni kao miniserije. Potom je krenula na američku turneju sa predstavom Miss Moffat, no prekinula je, požalivši se na povredu kičme, odmah pošto je filadelfijska publika izviždala performans. Četiri godine kasnije dobila je male uloge u hororu Burnt Offerings, sa Karen Blek, i TV–drami The Disappearance of Aimee, sa Fej Danavej. Beti je na snimanjima žestoko izgrdila obe mlade glumice zbog neprofesionalnog i bahatog ponašanja, kao i zbog nepoštovanja njenih godina.[69] Godine 1977. postala je prva žena koja je dobila Nagradu za životno delo od Američkog filmskog instituta. Brojne kolege došle su da joj odaju počast, a među njima su bili Natali Vud, Henri Fonda, Džejn Fonda, Olivija de Havilend, koja je rekla da je Beti uvek dobijala uloge koje je ona želela,[70] kao i Vilijam Vajler. Potom je usledio niz manjih uloga u TV–filmovima i miniserijama: The Dark Secret of Harvest Home, White Mama, Strangers: The Story of a Mother and Daughter, za koju je nagrađena Emijem za najbolju glavnu glumicu. Ova uloga je zbog velikih privatnih problema sa kćerkom, za nju imala simbolično značenje te nije volela da mnogo priča o njoj. Kćerku u seriji je glumila Džina Roulands. Sledeće godine je Dejvisova igrala ekscentričnu aristokratkinju, madam Šiler, u filmu Smrt na Nilu, adaptaciji istoimenog romana Agate Kristi, a potom i manje uloge u Diznijevim filmovima Povratak sa Veštičje planine i The Watcher in the Woods. Beti je po treći put dobijala tipski potpuno iste uloge: bila je pomalo zla i sebična starica, usamljeni i otuđeni matrijarh. Takvi su bili njeni likovi u serijama Porodično okupljanje (1981), Klavir za gospođu Čimino (1982) i Right of Way (1983), gde joj je partner bio Džejms Stjuart. Početkom 1983. dijagnostifikovan joj je rak dojke, a nešto kasnije su i njene nesuglasice sa kćerkom kulminirale velikom svađom i razlazom. Beti je 1985. glumila u kriminalističkom filmu Ubistvo sa ogledalima, takođe snimljenim po Agatinom romanu, a 1986. u drami As Summers Die. Poslednji film koji je završila bila je drama Avgustovski kitovi, gde je prvi put u karijeri glumila sa Lilijan Giš. Njih dve su u filmu sestre koje su se, uprkos velikim razlikama u temperamentu i shvatanjima, navikle na zajednički udovički život i oslonac su jedna drugoj u poznoj starosti. Ovo je bio njen poslednji film, za koji je ujedno bila izuzetno pohvaljena. Toliko dobre kritike nije dobila još od 1962. i filma Šta se dogodilo... Beti je kao i obično bila zla sestra. Jedan od kritičara je njen lik uporedio sa starim, mrzovoljnim stršljenom koji reži i posrće, dok je Vašington post napisao da je „Beti ratoborna i nagla kao i uvek. Oni koji je vole kao netrpeljivu, neće biti razočarani. Još uvek su to one plave oči iz kojih sjaji pretnja. Očekujete da svakog trenutka prekine film i počne da grdi zbog lošeg osvetljenja“.[71] Poslednji film u kom je igrala, izašao je u bioskope tek posle njene smrti, a ona njen deo nije snimila do kraja. Dejvisova je 1989. jedanaest minuta igrala naslovnu ulogu u komediji Čudna maćeha. Već od samog početka snimanja je imala razmirice sa režiserom, koji nije pokazivao previše razumevanja prema njenim godinama. Beti je zato jednog dana jednostavno napustila film, bez daljeg objašnjavanja, shvativši da je vreme za kraj.[72]

Privatni život

uredi

Brakovi i afere

uredi

Budući da je odgojena kao protestantkinja, te su se mnoge situacije, tako uobičajene u Holivudu, kosile sa njenim shvatanjima i moralnim načelima, Dejvisova je u početku bila izložena podsmesima iskusnih holivudskih kolega. Njena majka je iz tog razloga bila zabrinuta kada je čula da će Beti u svom prvom filmu menjati pelene jednom detetu, čiji ne zna pol. Snimatelji su svedočili da je glumica crvenela do suza kada je shvatila da je beba dečak, i prvi put u životu videla penis.[73] Beti se 1932. udala za Harmona Nelsona, koji je od tada postao česta meta štampe i predmet ismevanja. Naime, mediji su neretko naglašavali da muž Beti Dejvis zarađuje jedva četirsto dolara mesečno, dok ona za to vreme zaradi oko četiri hiljade dolara. To u početku nije smetalo njihovoj vezi, međutim kasnije je bilo nepremostiva prepreka. Iako je Dejvisova često isticala da je normalno da jedna holivudska glumica zarađuje više od svog supruga, Harmon joj nije dozvolio da kupi kuću dok on sam ne skupi dovoljno para za to.[74] Posle nekoliko abortusa,[75] i mnogo strpljenja, Beti ga je napustila 1938. godine. Harmon je na brakorazvodnoj parnici obelodanio da je njegova supruga bila u vezi sa Hauardom Hjuzom, i još dodao da je u braku bila veoma surova i nečovečna.[76] Iste godine je glumica bila u burnoj ljubavnoj vezi sa Vilijamom Vajlerom. Beti je govorila da je pronašla ljubav svog života i da je snimanje Džezebela bio „period njene najpotpunije sreće.“[19]

Godine 1940. Dejvisova je kupila malu farmu Butternut, i pretvorila je u luksuznu rezidenciju, gde se preselila njena majka Ruti. Šetajući se jednog dana šumom koja je bila u njenom posedu, glumica se izgubila a čovek koji je pronašao, bio je njen sused, Artur Farnzvert.[77] Od tada je postao stalan gost u njenoj kući, a bili su venčani već do kraja godine. Posle tri godine mirnog i stabilnog braka, na snimanju filma Gospodin Skefington, Dejvisovoj je javljeno da joj je muž kolabirao na ulici, i da je smešten u bolnicu. Umro je posle dva dana, a autopsija je pokazala da je dobio frakturu lobanje. Artur je i dve nedelje pre toga povredio glavu, padnuvši niz stepenice, zbog čega je ova mala nezgoda imala fatalne posledice. Beti je zbog te prethodne nesreće bila pod istragom, međutim nije pronađen ni jedan dokaz koji bi ukazivao na to da ga je ona gurnula. Kada je tražila od Džeka Vornera da joj dozvoli da napusti film kako bi bila uz muža, on joj je ljubazno stavio do znanja da mora da nastavi. To možda objašnjava njeno nepodnošljivo ponašanje koje je usledilo na snimanju, i koje je često izazivalo revolt ostalih glumaca.[78][79] Betin treći muž bio je manje poznati slikar Vilijam Grant Šeri, koji je često radio i kao maser. Glumici se neobično dopalo to što je kada su se upoznali tvrdio da nikada nije čuo za nju.[80] Venčali su se 1945. a razveli 1950. godine, kada se Dejvisova na snimanju filma Sve o Evi zaljubila u kolegu Garija Merila, koji je ubrzo postao njen četvrti i poslednji suprug. Venčali su se 28. jula 1950, posle samo dvadesetpet dana od okončanja brakorazvodne parnice sa Šerijem. Kćerki Barbari Dejvis, koju je 1947. rodila sa Vilijamom, dodato je prezime Meril, dok je sa novim suprugom usvojila još jednu devojčicu i nazvala je Margot. Godine 1952. par je usvojio i sina Majkla. Te godine su lekari otkrili da Margot ima neka oštećenja na mozgu, izazvana nezgodom nekoliko dana posle rođenja. Ovo je izazvalo veliku krizu u životu Merila i Dejvisove, i ta kriza nikada nije prevaziđena. Oboje su onom drugom pripisivali krivicu za bebino zdravlje, Beti se još i opijala i fizički razračunavala sa Garijem.[81] Razveli su se 1960, nakon čega je glumica do kraja života ostala sama. U poznim godinama je izjavila da „nijedan od njena četiri supruga nije bio dovoljno muževan da postane gospodin Dejvis.“[82]

Sukob sa kćerkom

uredi

Beti i njena kćerka Barbara su oduvek bile u ne tako dobrim odnosima, međutim netreljivost koju je Barbara pokazivala prema majci, još od njenih burnih svađa sa mužem, rasla je godinama. Kulminirala je kada se devojka okrenula religiji i pritom počela da preobraća Beti. U kući su živele dve potpuno različite osobe, jedna religiozna i konzervativna, a druga liberalna i previše kolerična, te su svađe bile svakodnevnica. Kada se 1985. vratila iz Engleske, sa snimanja filma Ubistvo sa ogledalima, Dejvisova je saznala da je njena kćerka u međuvremenu objavila svoje memoare, odnosno svojevrsnu biografiju njene majke, nazvanu My Mother's Keeper. Barbara se tu bavila svim njihovim problemima, o Betinom problemu sa alkoholom; pisala je o mentalnoj surovosti njene majke, emocionalnoj hladnoći, egocentričnosti i, po mišljenju svoje porodice i prijatelja, iznela brojne neistine, s ciljem da što više naruži Betino ime.[83] Javnost nije reagovala na način na koji je Barbara očekivala, već je stala u glumičinu odbranu, kao uostalom i Betine kolege. I Gari Meril, bivši suprug Dejvisove, rekao je da je nezahvalna ćerka samo htela da zaradi na majčinom imenu. Dejvisova je bila više iznenađena nego povređena. U otvorenom pismu koje joj je napisala, rekla je da je zbunjena i da se pita ko je Barbara ustvari. Dodala je još i da je tu knjigu shvatila kao znak za zahvalnosti za vrlo privilegovan život koji je vodila. Beti je kćerku i njenu decu nakon ovoga isključila iz testamenta.[84] To pismo je zapravo bilo poslednja glava njene druge biografije, This 'N That, koju je glumica napisala 1987. Premda se u celoj knjizi bavila svojom karijerom od 1960. do 1985, Beti je pisala i o sukobu sa Barbarom. Rekla je da se od moždanih udara nekako i oporavila, ali da se nikada neće oporaviti od saznanja da je njeno dete pisalo neistine njoj iza leđa.[85] Ipak, u jednom intervjuu iz 1989. godine, na pitanje šta oseća prema Barbari Meril, glumica je rekla: „Naravno da je volim. Ona je ipak moja krv.“[73]

Bolest i smrt

uredi

Godine 1983, dok je radila na miniseriji Hotel, Beti je saznala da ima rak dojke. Budući da je bolest bila u poodmakloj fazi, dojka joj je odstranjena nekoliko dana kasnije.[86] Dve nedelje nakon operacije, glumica je preživela četiri moždana udara,[87] koji su izazvali paralizu levog dela lica i levog ramena. Dejvisova se duže vreme fizički i psihički oporavljala, ali baš u to vreme njena kćerka je objavila svoje memoare, čija je sadržina potresla i povredila njenu majku. Beti je kolabirala tokom dodele nagrada American Cinema Awards 1989, međutim to je nije sprečilo da otputuje u Španiju, gde je trebalo da joj bude dodeljena nagrada za životno delo. Tu su njeno zdravlje naglo pogoršalo, te je otišla u Francusku, plašivši se da leti natrag u SAD. Umrla je 6. oktobra iste godine, u jedanaest časova i dvadeset minuta uveče, u francuskom gradiću Nejiu. Beti je čitave poslednje tri decenije svog života mrzela što u krevet odlazi sama, a noći je smatrala zastrašujućim. To je bila velika ironija sudbine s obzirom na to da je dok je bila mlada govorila da starenje nije za pičkice.[79][88]

Beti Dejvis je sahranjena u memorijalnom parku Forest Loun, u Holivudu, pored njene majke, Ruti, i mentalno obolele sestre Bobi. Na njenoj nadgrobnoj ploči napisan je epitaf Radila je na teži način (en – She did it the hard way). To je zapravo rečenica kojom ju je 1951. opisao Džozef L. Mankevic.[89] Njena zaostavština je kasnije procenjena na šesto hiljada do milion dolara.[79]

Uticaj, kritike i priznanja

uredi

Beti je bila najveća holivudska zvezda u periodu posle Marlen Ditrih i Grete Garbo, a pre Ketrin Hepbern, Merilin Monro, Elizabet Tejlor i Odri Hepbern, i jedno od značajnih imena u istoriji filma. Bila je prva glumica koja nije izbegavala uloge negativaca, već ih je oberučke prihvatala i od njih napravila karijeru.[90] Borila se za veća prava i slobode filmskih zvezda, te je u tu svrhu pokrenula sudski postupak protiv kompanije Vorner braders. Zalagala se za mogućnost biranja uloga po sopstvenom nahođenju i pokušala je da spreči preveliko uplitanje producenata u stvari koje se tiču samih glumaca. Postala je prva žena predsednik Američke akademije za nauku i film, ali na toj poziciji nije dugo ostala. Kada je 1953. nominovana za Oskara, bila je prva osoba koja je deset puta bila nominovana za tu nagradu.[90] Smatra se i da je ona zaslužna što nagrada nosi to ime, rekavši da je podseća na njenog muža.[17]

Dejvisova je bila glumica karaktera,[91] a tokom karijere je promenila čak tri tipa uloge. Tridesetih i četrdesetih je igrala beskrupulozne i lukave žene, i to je bio najuspešniji period u njenoj karijeri.[32] Šezdesetih je glumila lude starice, te postala začetnik novog podžanra u kategoriji trilera, u kome je glavni negativac mentalno obolela žena.[92]

 
Beti sa Ronaldom Reganom na prijemu u Beloj kući 1987. godine.

Deset godina kasnije, kada su joj zdravstveni problemi onemogućili svaku veću aktivnost, Beti je tumačila uloge bespogovornih porodičnih matrijarha, a odlične kritike dobila je čak i za svoj poslednji film.[93] Glumica je već od četrdesetih postala predmet imitacija i parodija.[94] Magazin Los Angeles Examiner je međutim napisao da nijedan imitator nije uspeo da imitira Dejvisovu onako kako je ona samu sebe u filmu Beyond the Forest, dok je Tajm (en Time) objavio da Betina gluma često i nije prava gluma već jednostavno predstavljanje same sebe: „Ali čik pokušajte da gledate u nekog drugog!“[95] Uloga Lesli Krozbi je pohvaljena rečima da je to jedan od najneobičnijih ženskih likova u istoriji filma,[96] dok je za kultnu Margo Čening rečeno da je Beti uspela da prikaže jedan izuzetno realan lik, ikonu velikog stila.[97]

Godine 1977. Beti je postala prva žena koja je dobila Nagradu za životno delo od Američkog filmskog instituta, s čime počinje niz novih priznanja i nagrada. Dejvisova tada kreće na turneje po svetu, gde je davala intervjue, gostovala u emisijama i šou programima, i gde je slavljena njena plodna karijera. Gostovala je i kod Larija Kinga, Džoan Rivers, Džonija Karsona i Dejvida Letermana, i sve te emisije su imale izuzetnu gledanost i često bile reprizirane. Krajem 1988. dobila je nagradu Kennedy Center Honor za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, zatim nagradu Film Society of Lincoln Center Lifetime, a u Francuskoj je bila proglašena vitezom Legije časti. U Italiji je progašena za Campione d'Italia, što je najviše civilno odlikovanje u toj zemlji,[30] dok je na Međunarodnom filmskom festivalu u San Sebastijanu, u Španiji, takođe dobila nagradu za životno delo. Neposredno pred smrt bila je na naslovnici magazina Lajf, koji je proglasio za najveću filmsku zvezdu njenog doba. Glumica je tada bila prijatno iznenađena još jednim neobičnim priznanjem. Naime, radi se o pesmi Bette Davis Eyes koju je izvela američka kantautorka Kim Karns. Betin unuk je bio iznenađen što je njegova baka predmet jednog svetskog hita, najprodavanijeg singla u Americi 1981. godine.[98] Kao i on, brojna mlada populacija je tek tada shvatila veličinu jedne Beti Dejvis, što je izazvalo nov talas interesovanja za njen život i delo. Beti je pevačici i tekstopiscima napisala pismo gde im se zahvalila na toj velikoj počasti, a Kim joj je zauzvrat poslala zlatno izdanje ploče, koju je glumica okačila na zid.[98][99]

Američki filmski institut je Dejvisovu 1999. godine proglasio za drugu najbolju glumicu dvadesetog veka, posle Ketrin Hepbern.[100] Godine 2008, na sto godina od njenog rođenja, Vlada Sjedinjenih Država je pustila poštansku marku sa likom Beti Dejvis u filmu Sve o Evi,[101] dok je na Bostonskom univerzitetu organizovano komemorativno slavlje. Enciklopedija Britanika je Dejvisovu proglasila za jednu od 300 žena koje su promenile svet.[102] Betin sin, Majkl Meril, ustanovio je Fondaciju Beti Dejvis, koja svake godine stipendira određen broj studenata glume u Americi.[35]

Uzor gej muškaraca

uredi

Napisane su studije i snimljeni dokumentarni filmovi o Betinom uticaju na LGBT zajednicu; najnoviji film je snimljen 2009. i nazvan je Queer Icon: The Cult Of Bette Davis.[103] Iako je u Los Anđelesu jedno vreme delila stan sa gej muškarcem, i izlazila sa njegovim prijateljima,[104] to joj nije smetalo da često daje homofobične izjave. Govorila je da joj nikada neće biti jasno kako dva bića istog pola mogu da se privlače,[105] kao i da nikada nije srela muškarca koji bi mogao da se takmiči sa jednom ženom.[79] Na pitanje ima li nešto protiv zakonskih mera kojima se LGBT ljudima daju veća prava, rekla je: „Sloboda za gej osobe? Nemam ništa protiv toga, ali tu nema ničega što bi se mene ticalo“.[79] Uprkos tome, gej muškarci su oduvek bili njena najbrojnija publika, i ona je to znala.[105] Dejvisova nije bila klasična fatalna holivudska zavodnica, niti pak povučena i poslu predana filmska glumica. Ono što je karakteriše jeste ambivalentna seksualnost i muška snaga i hrabrost na svom putu do slave. Beti nije prezala ni od koga i ni od čega da kaže šta misli i uradi šta želi. Svojim ulogama samosvesnih, hrabrih i nepokornih žena pomogla je generacijama gej muškaraca da po svaku cenu ostanu verni sebi uprkos kritikama i odbacivanju okoline.[73] Američki publicista Entoni Slajd je rekao da Dejvisova tako predstavlja agenta gej osoba na filmskom platnu, za šta su joj se gejevi i transeksualci odužili čestim imitiranjem i parodiranjem, te tako održavanjem njene popularnosti i posle smrti.[104] Često je kao primer velike pomoći gej zajednici navođena njena uloga u filmu Pobeda nad tamom, koji kvir teoretičar Iv Sedžvik naziva epistemologijom ormana.[106] Glumica je nadahnuto odglumila Džudit Trahern, ženu koja u poslednjem trenutku shvata da je ceo život činila protiv sebe i da je vreme da se promeni, da živi onako kako je normalno. Mnogi gejevi i lezbijke su u tom liku prepoznali sebe i svoje večito skrivanje i pretvaranje, te odlučili da govore o svom seksualnom opredeljenju. Ed Sikov, jedan od njenih biografa, rekao je da je Beti Dejvis do te mere bila inspiracija homoseksualcima dvadesetog veka, da su oni razvili pravu gej–potkulturu, ugledajući se na likove koje glumi,[106] i obožavajući je gotovo kao božanstvo.[2] Godinama kasnije Beti se borila protiv svake vrste diskriminacije, pa i protiv seksualne.[107][108][109] Pružala je bezrezervnu podršku svom sinu Majklu, kada je priznao da je homoseksualac,[73] a za LGBT zajednicu je rekla da su oni najzahvalnija umetnička grupa ljudi na svetu, kad je umetnost u pitanju.[105] Veoma stara, Dejvisova je na jedno pitanje u vezi sa svojom sjajnom karijerom, odgovorila: „Velikim delom je na uspeh moje karijere uticao dobar prijem koji sam imala kod gej muškaraca. Oni su veoma obrazovani i vole umetnost, i naspram njih, običan muškarac izgleda glupo“.[105]

„Radila je na teži način“

uredi

Džek Vorner je 1964. rekao da je „magični talenat pretvorio tu ružnjikavu devojku u veliku zvezdu“,[89] a Dejvisova je nešto slično izjavila 1988. godine: „Na uspehu u karijeri svakako ne mogu da zahvalim fizičkom izgledu“.[110] Rekla je da na početku karijere bila šokirana idejom o tome šta je preduslov da neko bude filmska zvezda, i da je to učinilo da postane takva kakva je. „U mojoj profesiji, ako niste čudovište, onda ne možete biti zvezda“.[111] Reditelj Džozef L. Mankevic, koji je prvi put radio sa Dejvisovom na filmu Sve o Evi, bio je zaprepašćen njenim profesionalizmom i glumačkim potencijalom. Na pitanje o saradnji sa velikom glumicom, rekao je: „Ona je bila perfektna! Svaku reč i svaki slog je izgovorila tačno! Tako spremna glumica je san svakog reditelja. Gorko se kajem što nisam radio sa njom pre i posle Eve.“

 
Godine nisu umanjile Betinu ekscentričnost.

Lari Koen, koji je režirao njen poslednji film, Čudna maćeha, rekao je da mu je bilo veoma zabavno raditi sa njom na preprodukciji filma. Kaže da se na nekim delovima njegovog nameštaja još uvek vide rupe od njenih cigareta i tvrdi da ih sa ponosom pokazuje gostima jer ih je napravila, ni manje ni više nego Beti Dejvis![112] On je još dodao i da ga je nerviralo što je oduvek ohrabrivana da se ponaša bezobrazno: „I samu sebe je nazivala tom odvratnom rečju – kučka!“[113] Reditelj Robert Oldrič, sa kojim je Beti radila nekoliko puta, rekao je da je ona jedna teška starica, koja se samo svađa sa svima, „ali kada vidite šta radi pred kamerama, shvatate da se borila za pravu stvar“.[114] Henri Fonda je otkrio da su bili dobri prijatelji skoro trideset godina, i našalio se da ima rupe od cigareta po kući da to i dokaže.[115] Novinar Džim Emerson, koji je intervjuisao 1988. u njenom luksuznom stanu na Sanset bulevaru, rekao je da je Beti non-stop palila nove cigarete i da od pepeljare jednostavno nije mogla da se odvoji. Napisao je još i da je govorila sa osetnim pauzama, tako da bi u sekundu maksimalno kontrolisala svoju intonaciju i bukvalno isplanirala koje će reči da upotrebljava.[110] Međutim, nisu svi imali reči hvale za nabusitu glumicu. Njena otresitost i gadna narav bili su nadaleko poznati, i često su glumci nerado pristajali da igraju u filmu u kome ona glumi. Kada je izabrana za glavnu glumicu u hororu Tiho, tiho, Šarlota, režiser je imao problem da pronađe glumicu za sporednu ulogu. Ponudu su dobile Ketrin Hepbern, Barbara Stenvik i Loreta Jang, i sve su glatko odbile da glume sa Beti. I Vivijen Li je bila razmatrana za ulogu, no ona se odmah ogradila: „Još bih mogla i da podnesem da u šest ujutro gledam Krafordovu na nekoj plantaži na Jugu, ali Beti Dejvis nipošto!“[116] Beti nije bila naporna samo kolegama, već i snimateljima i režiserima. Često bi tražila da se neka scena snimi ponovo, ili bi odjednom prekinula snimanje ne pravdajući se nikome.[117] Bila je omražena i kod scenarista, jer je neretko zahtevala da samo malo prepravi scenario,[118] a onda bi uzela olovku i jednostavno precrtavala šta joj se ne dopada. Scenu u kojoj namešta haljinu u filmu Džezebel snimala je četrdeset pet puta, dok u potpunosti nije bila zadovoljna.[119] Kako je jednom jedan kritičar rekao, Beti je na poslu „na maratonskoj skali pokazivala užas egocentrizma.“[39] Selest Houm, koja je igrala njenu prijateljicu u filmu Sve o Evi, prekinula je svaki odnos sa Dejvisovom već posle prvog snimanja: „Došla sam na set... Prvi dan... Svima sam rekla dobro jutro, a znate koji je bio njen odgovor? O, sranje! Stižu nam dobri maniri!“[120]

Zanimljivosti

uredi
  • Na snimanju filma Gospodin Skefington, Beti se ponašala veoma samovoljno i bahato, što je izazivalo bes kod ostalih glumaca. Jedan od njih je krišom sipao kiselinu u Betinu maskaru, zbog čega je glumica posle vikala od bolova. Reditelj Vinsent Šerman, angažovao je detektive da otkriju počinioca, međutim njegovo ime nikada nije obelodanjeno. Beti je kasnije sama priznala da je u to vreme jedino mogla da je podnosi njena majka.[121]

Džek Vorner je 1964. rekao da je „magični talenat pretvorio tu ružnjikavu devojku u veliku zvezdu“,[89] a Dejvisova je nešto slično izjavila 1988. godine: „Na uspehu u karijeri svakako ne mogu da zahvalim fizičkom izgledu“.[110] Rekla je da na početku karijere bila šokirana idejom o tome šta je preduslov da neko bude filmska zvezda, i da je to učinilo da postane takva kakva je. „U mojoj profesiji, ako niste čudovište, onda ne možete biti zvezda“.[111] Reditelj Džozef L. Mankevic, koji je prvi put radio sa Dejvisovom na filmu Sve o Evi, bio je zaprepašćen njenim profesionalizmom i glumačkim potencijalom. Na pitanje o saradnji sa velikom glumicom, rekao je: „Ona je bila perfektna! Svaku reč i svaki slog je izgovorila tačno! Tako spremna glumica je san svakog reditelja. Gorko se kajem što nisam radio sa njom pre i posle Eve.“ Lari Koen, koji je režirao njen poslednji film, Čudna maćeha, rekao je da mu je bilo veoma zabavno raditi sa njom na preprodukciji filma. Kaže da se na nekim delovima njegovog nameštaja još uvek vide rupe od njenih cigareta i tvrdi da ih sa ponosom pokazuje gostima jer ih je napravila, ni manje ni više nego Beti Dejvis![112] On je još dodao i da ga je nerviralo što je oduvek ohrabrivana da se ponaša bezobrazno: „I samu sebe je nazivala tom odvratnom rečju – kučka!“[113] Reditelj Robert Oldrič, sa kojim je Beti radila nekoliko puta, rekao je da je ona jedna teška starica, koja se samo svađa sa svima, „ali kada vidite šta radi pred kamerama, shvatate da se borila za pravu stvar“.[114] Henri Fonda je otkrio da su bili dobri prijatelji skoro trideset godina, i našalio se da ima rupe od cigareta po kući da to i dokaže.[115] Novinar Džim Emerson, koji je intervjuisao 1988. u njenom luksuznom stanu na Sanset bulevaru, rekao je da je Beti non-stop palila nove cigarete i da od pepeljare jednostavno nije mogla da se odvoji. Napisao je još i da je govorila sa osetnim pauzama, tako da bi u sekundu maksimalno kontrolisala svoju intonaciju i bukvalno isplanirala koje će reči da upotrebljava.[110] Međutim, nisu svi imali reči hvale za nabusitu glumicu. Njena otresitost i gadna narav bili su nadaleko poznati, i često su glumci nerado pristajali da igraju u filmu u kome ona glumi. Kada je izabrana za glavnu glumicu u hororu Tiho, tiho, Šarlota, režiser je imao problem da pronađe glumicu za sporednu ulogu. Ponudu su dobile Ketrin Hepbern, Barbara Stenvik i Loreta Jang, i sve su glatko odbile da glume sa Beti. I Vivijen Li je bila razmatrana za ulogu, no ona se odmah ogradila: „Još bih mogla i da podnesem da u šest ujutro gledam Krafordovu na nekoj plantaži na Jugu, ali Beti Dejvis nipošto!“[116] Beti nije bila naporna samo kolegama, već i snimateljima i režiserima. Često bi tražila da se neka scena snimi ponovo, ili bi odjednom prekinula snimanje ne pravdajući se nikome.[117] Bila je omražena i kod scenarista, jer je neretko zahtevala da samo malo prepravi scenario,[118] a onda bi uzela olovku i jednostavno precrtavala šta joj se ne dopada. Scenu u kojoj namešta haljinu u filmu Džezebel snimala je četrdeset pet puta, dok u potpunosti nije bila zadovoljna.[119] Kako je jednom jedan kritičar rekao, Beti je na poslu „na maratonskoj skali pokazivala užas egocentrizma.“[39] Selest Houm, koja je igrala njenu prijateljicu u filmu Sve o Evi, prekinula je svaki odnos sa Dejvisovom već posle prvog snimanja: „Došla sam na set... Prvi dan... Svima sam rekla dobro jutro, a znate koji je bio njen odgovor? O, sranje! Stižu nam dobri maniri!“[120]

  • Kada je Lindsi Anderson, režiser filma Avgustovski kitovi, pohvalio Lilijan Giš da je bila odlična u bliskim kadrovima, Dejvisova, koja je igrala njenu sestru, podsmešljivo je dobacila: Pa ona ih je i izmislila![122]
  • Oskar koji je Dejvisova dobila za ulogu u Džezebelu, kupio je za 57 hiljada dolara Stiven Spilberg, na aukciji 2001. godine. Odlučio je da ga ne zadrži za sebe, te ga poklonio Američkoj akademiji za film.[119]
  • Na snimanju filma Tiho, tiho, Šarlota Džoun Kraford je obično kratko procedila Dobro jutro kada bi dolazila na snimanje. Cela ekipa bi je pozdravila, ali ne i Dejvisova, nego bi je tek nakon sat vremena pogledala i rekla: „O, dobro jutro!“[123]
  • Beti je bila u konkurenciji za film Ko se boji Virdžinije Vulf?, ali je ta uloga otišla u ruke Elizabet Tejlor. Trebalo je da dobije i glavne uloge u filmovima Mildred Pirs i Dogodilo se jedne noći, međutim dobile su ih Džoun Kraford i Klodet Kolber. Kažu i da je bila glavni favorit publike za ulogu Skarlet O'Hare u filmu Prohujalo sa vihorom pre nego što je dobila Vivijen Li. Sve četiri glumice su za pomenute uloge nagrađene Oskarom za najbolju glavnu glumicu.[79]
  • Nije poznato koliko su Beti i Marlen Ditrih bile bliske, ali postoji anegdota da Ditrihova nije volela Džoun Kraford. Navodno, Marlen se jednom u avionu susrela sa Krafordovom i nije htela da joj se javi. Da je ovaj događaj možda tačan, svedoči i to što je Dejvisova za Marlen imala samo reči hvale. U jednom intervjuu iz 1987. rekla je da je Ditrihova došla u Hollywood Canteen obojena u zlatno i učinila da svi prisutni muškarci budu potpuno zatečeni i opijeni.[124]
  • Merilin Monro je bila veoma uzbuđena što glumi pored Beti Dejvis (Sve o Evi), da joj nikako nije polazilo za rukom da se sabere i uspešno završi svoja snimanja. Scenu u kojoj oči u oči priča sa Beti snimala je jedanaest puta, jer kad god bi Beti pobesnela (tako je zahtevala uloga) i počela da viče, ova bi otrčala u ugao da povraća od straha.[125] Ipak, Dejvisova je za tada nepoznatu glumicu imala samo reči hvale i prorokovala joj da će jednog dana biti velika zvezda.
  • Ketrin Hepbern, najveća glumica dvadesetog veka, nikada nije želela da snimi film sa Beti, iako je ova to žarko želela. Na pitanje šta misli o Dejvisovoj, u jednom intervjuu iz 1973, Hepbernova je odgovorila: „Volim je. Mislim da je neverovatno dobra glumica.“[126]

Rivalstvo sa Džoun Kraford

uredi

Ne zna se kada je počeo animozitet koji su dve glumice osećale jedna prema drugoj, i šta ga je uslovilo, ali sve do filma Šta se dogodilo sa Bebi Džejn? iz 1962. one nisu pokazivale netrpeljivost. Postoje brojne anegdote sa snimanja ovog trilera. Beti je u sceni kada šutira Džoun koja leži na podu, navodno zaista šutirala koleginicu u glavu. Za sledeću scenu, kada je beživotnu vuče po kući, Džoun je u odeću ušila tegove kako bi što više namučila Dejvisovu. Posledice tih spletki bile su još tada vidljive: Džoun je imala nekoliko manjih modrica, a Beti upalu mišića.[127] Kada je Akademija nominovala Beti, ali ne i Džoun za Oskara, prva je likovala a druga bila besna. Krafordova je tajno lobirala da Dejvisova ne dobije nagradu, a kada je čula da En Bankroft, takođe nominovana, neće biti u mogućnosti da prisustvuje ceremoniji, ljubazno se ponudila da prihvati nagradu umesto nje. Kada je pobednica proglašena, Beti je osetila ruku na ramenu, okrenula se i videla presrećnu Džoun, koja joj kaže: Bi li se pomerila? Treba da mi uruče nagradu![127] Beti joj je to poniženje višestruko naplatila na snimanju filma Tiho, tiho, Šarlota par godina kasnije. Krafordova, koja je bila jedan od direktora Pepsija, pokušavala je na sve načine da promoviše svoja pića, ubacujući u kadar flaše sa pepsi-kolom i pepsi-automate. Kako bi joj osujetila planove, Beti je tražila da se u sceni snimljenoj u gradu zabeleži i kamion koka-kole.[128] Ona se takođe žalila i na hirove Krafordove u vidu čestog preoblačenja i kupovine nove odeće.

 
Beti i Džoun u kultnom filmu Šta se dogodilo sa Bebi Džejn?.

Kada je Džoun jednom zaspala tokom pauze, i probudila se kasno u noć, videla je da na setu nema nikoga, i da je čak i oprema odneta. Bila je apsolutno svesna čijom naredbom je nisu probudili, i posle nekoliko dana objavila ekipi da je bolesna i da će joj trebati malo vremena da se oporavi. Kada se vratila na snimanje, svi su je prijatno dočekali, pa i Beti koja joj je poklonila crvenu ružu, a potom uzela crvenu olovku i precrtala tekst koji je Krafordova govorila. Ovo ti nije potrebno, rekla je uz smešak.[128] Kada je jednom prilikom snimana scena u kojoj zavodljiva Džoun stoji na terasi, Beti se namerno prošetala ispred kamere. Kada je Krafordova pak snimana u krupnim kadrovima, njena koleginica je prišla režiseru i glasno ga upitala: Nećeš joj dozvoliti da to tako radi, zar ne? Krafordova je tresući se otrčala u garderobu.[128] Fotografi magazina Lajf (en - Life) namučili su se da urade nekoliko zajedničkih fotografija glavnih glumica. Kad god bi jedna bila spremna, ova druga bi izmislila razlog da ne dođe na snimanje. To se ponavljalo u nedogled dok Beti furiozno nije otišla kod koleginice, snažno pokucala na vrata i viknula: Džoun Kraford, ovog trenutka da si se obukla i došla na snimanje![128] Ova je izašla posle par minuta i fotografije su uspešno napravljene. Par dana potom, Krafordova je napustila film pod izgovorom da je bolesna. Kasnije je rekla da je to bila laž, i da jednostavno više nije mogla da izdrži pored Beti. Džoun je time izgubila poslednji veliki projekat u karijeri, dok je ova uspešno radila i narednih deset godina.

Glumice su neštedimice komentarisale jedna drugu u medijima. Beti je jednom rekla da one nikada nisu bile u dobrim odnosima: „Poštujem je, ali mi je sa njom uvek nekako nelagodno. Ona je slika i prilike jedne filmske zvezde. Mislim da je najbolje što je odigrala baš Džoun Kraford kao Džoun Kraford.“ Na pitanje zašto uvek igra kučke, odgovorila je: „Zašto uvek igram kučke... Možda zato što nisam kučka. Eto zašto Džoun uvek igra dame!“ Kada je ova pak umrla, Beti je bila nešto blaža: „Kažu da se o mrtvima govori samo lepo. Džoun Kraford je mrtva. Lepo.“ Kasnije se ispravila: „Ma ko se to promenio kad je umro!“[79]

Kada je međutim Kristina, usvojena kćerka Krafordove, objavila knjigu Najdraža mamice u kojoj je opisivala kako je majka psihički i fizički zlostavljala, kako se lako hvatala alkohola i muškaraca, Beti je bila zgrožena i bila je jedna od prvih glumica koje su javno kritikovale nezadovoljnu autorku knjige. Nisam bila najveći obožavalac gospođe Kraford, ali ipak poštujem njen talenat. Ona nije zaslužila da se o njoj objavi nešto tako neukusno, i to još od strane njene kćerke... Mislim da je strašna, strašna stvar da kćerka uradi nešto poput toga. I to osobi koja te je izvukla iz sirotišta i ko zna čega. Ako joj se već nije dopadala osoba koja je odlučila da postane njena majka, bila je dovoljno odrasla da počne da vodi sopstveni život. Jako mi je žao Džoun, ali znam da ona ne bi želela moje sažaljenje. Zapravo, to je poslednje što bi želela. Mogu da je razumem. Ustvari, ne mogu: ne mogu da zamislim da moja voljena, divna kćerka, Barbara Meril, napiše nešto takvo o meni. Nezamislivo! Zahvalna sam svojoj deci što znam da oni meni nikada ne bi uradili to što je Džounina kćerka uradila njoj.[79] Barbara Meril je baš to isto uradila svojoj majci – objavila je svoje memoare, naslovljene sa Čuvar moje majke, gde se bavila Betinim životom onako kako se Kristina, nezahvalno i preuveličano bavila Džouninim.

Džordž Kjukor je jednom zaključio: „Oduvek mi je izgledalo da su obe želele ono što je ona druga imala – Džoun neverovatni talenat Dejvisove, a Beti zavodljivi glamur Krafordove.“[129]

Beti Dejvis o...

uredi
  • Margo Čening: „Ona nije bila kučka, već jednostavno glumica koja je starila i koju to uopšte nije činilo srećnom. A i što bi? Laže svako ko kaže da život počinje sa četrdeset godina. Kako godine odmiču ljudi postaju bolesni, tela ih izdaju. Zaboravljaju stvari. Šta je tu dobro?“[79]
  • Ketrin Hepbern kada je 1968. podelila Oskara sa Barbrom Strajsend: „Oduvek sam želela da ja budem ta koja će prva osvojiti tri Oskara, ali gospođa Hepbern me preduhitrila. Zapravo i nije. Osvojila je dva i po Oskara. Da su meni dali pola nagrade bacila bih im je u lice!“[79]
  • Džonu Vejnu: „Dala bih bilo šta da sam radila sa njim! Mislim da je on bio najprivlačniji muškarac koji je ikada hodao zemljom“.[79]
  • Erolu Flinu: „On je bio tako lep... Erol... Sam za sebe je rekao da nema pojma da glumi. Cenim tu iskrenost jer se apsolutno slažem sa njim“.[79]
  • sebi: „Ja sam jednostavno previše!“[79] i „Želim da umrem na štiklama, u akciji!“[79]
  • Džoun Kraford: „I da gori u plamenu ja ne bih čak ni pišala po njoj!“[79]

Filmografija

uredi
Glavni članak: Filmografija Beti Dejvis

Najpoznatiji filmovi

uredi

Napomene

uredi

Izvori

uredi
  1. ↑ „Bette Davis Online: Bette Davis Biography”. Arhivirano iz originala na datum 2012-04-17. Pristupljeno 09. 05. 2012. 
  2. ↑ 2,0 2,1 „Log In - The New York Times”. Pristupljeno 27. 9. 2011. 
  3. ↑ 3,0 3,1 „Bette Davis”. Arhivirano iz originala na datum 2009-05-01. Pristupljeno 21. 7. 2011. 
  4. ↑ 4,0 4,1 „Bette Davis's grave”. Pristupljeno 21. 7. 2011. 
  5. ↑ „BetteDavis.com :: The Official Web Site”. Arhivirano iz originala na datum 2008-07-23. Pristupljeno 21. 7. 2011. 
  6. ↑ Stine (1974), str. 2–3
  7. ↑ Chandler 2006: str. 68
  8. ↑ Chandler 2006: str. 67
  9. ↑ Stine 1974: str. 20
  10. ↑ Spada(1993), str. 102–07
  11. ↑ Ringold 1966: str. 57
  12. ↑ Spada 1993: str. 107
  13. ↑ „Claudette Colbert - Awards”. Pristupljeno 18. 9. 2011. 
  14. ↑ Chandler 2006: str. 102
  15. ↑ Ringold 1966: str. 65
  16. ↑ Bakster, John (1968). Hollywood in the Thirties, str. 128. A. Zwemmer Limited,London. ISBN 0-498-06927-3.
  17. ↑ 17,0 17,1 Sikov (2007), str. 80
  18. ↑ Chandler (2006), str. 101, 263
  19. ↑ 19,0 19,1 Chandler (2006), str. 121
  20. ↑ Haver 1980: str. 243
  21. ↑ „The 2006 Motion Picture Almanac, Top Ten Money Making Stars”. Quigley Publishing Company. Pristupljeno 24. 8. 2008. 
  22. ↑ Chandler 2006: str. 131
  23. ↑ „The Private Lives of Elizabeth and Essex (1939) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 21. 9. 2011. 
  24. ↑ Sperling (1998), str. 219-221.
  25. ↑ Stine 1974: str. 68
  26. ↑ Spada 1993: str. 127
  27. ↑ Spada (1993), str. 124–25
  28. ↑ „De Havilland lawsuit resonates through Hollywood | Reuters”. Arhivirano iz originala na datum 2012-11-14. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  29. ↑ Ringold 1966: str. 105
  30. ↑ 30,0 30,1 „BETTE DAVIS 1940s VINTAGE WARNER BROS. BERT SIX PHOTO 2 | eBay”. Arhivirano iz originala na datum 2014-02-27. Pristupljeno 22. 9. 2011. 
  31. ↑ 31,0 31,1 Stine, Whitney; Davis, Bette Mother Goddam: The Story of the Career of Bette Davis. New York: Hawthorn Books 1974. ISBN 0-8015-5184-6, str. 148-153
  32. ↑ 32,0 32,1 Spada, James (1993). More than a woman: an intimate biography of Bette Davis. Boston: Little, Brown. ISBN 0-316-90880-0. 
  33. ↑ Spada (1993), str. 191–92
  34. ↑ Spada (1993), str. 191–93
  35. ↑ 35,0 35,1 „Bette Davis official site”. Estate of Bette Davis. Arhivirano iz originala na datum 2008-07-23. Pristupljeno 24. 8. 2008. 
  36. ↑ Ringgold 1966: str. 120
  37. ↑ Spada (1993), str. 198–200
  38. ↑ „HOLLYWOOD LEGENDS.NET - Bette "BLUE-EYES' Davis”. Arhivirano iz originala na datum 2013-10-19. Pristupljeno 24. 9. 2011. 
  39. ↑ 39,0 39,1 39,2 Spada (1993), str. 218–25
  40. ↑ Spada 1993: str. 247
  41. ↑ Spada, str. 227
  42. ↑ Ringgold, str. 133
  43. ↑ Spada, str. 229
  44. ↑ Spada, str. 238
  45. ↑ Sikov, str. 250
  46. ↑ Spada 1993: str. 241
  47. ↑ Stine, str. 197
  48. ↑ Bret 2006: str. 168
  49. ↑ Spada (1993), str. 246–47
  50. ↑ Considine 2000: str. 225
  51. ↑ Bret 2006: str. 176
  52. ↑ Spada 1993: str. 250
  53. ↑ Spada (1993), str. 250–51
  54. ↑ Chandler (2006), str. 247–48
  55. ↑ Spada 1993: str. 257
  56. ↑ Spada 1993: str. 285
  57. ↑ Ringgold 1966: str. 143
  58. ↑ Ebert, Roger "All About Eve (1950)" Arhivirano 2007-07-09 na Wayback Machine-u Chicago Sun-Times (11 June 2000)
  59. ↑ Carr 1979: str. 193
  60. ↑ „All About BETTE - PLACES WHERE BETTE DAVIS LIVED”. Pristupljeno 30. 9. 2011. [mrtav link]
  61. ↑ Spada (1993), str. 353–55
  62. ↑ Guiles 1995: str. 186
  63. ↑ „Situations wanted—women artists”. Variety. 21. 9. 1962.. 
  64. ↑ „The Nanny - Rotten Tomatoes”. Pristupljeno 6. 10. 2011. 
  65. ↑ „At-A-Glance Film Reviews: The Nanny (1965)”. Pristupljeno 6. 10. 2011. 
  66. ↑ TV Guide review
  67. ↑ TV Guide review
  68. ↑ Chandler (2006), str. 258–59
  69. ↑ Spada (1993), str. 414 (Karen Black), 416 (Faye Dunaway)
  70. ↑ Spada 1993: str. 424
  71. ↑ „‘The Whales of August’ (NR)”. Pristupljeno 7. 10. 2011. 
  72. ↑ „Wicked Stepmother (1989) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 7. 10. 2011. 
  73. ↑ 73,0 73,1 73,2 73,3 „Dive XX veka: Zle oči Holivuda - Wannabe Magazine”. Pristupljeno 18. 9. 2011. 
  74. ↑ Spada (1993), str. 94–98
  75. ↑ Moseley, Roy. Bette Davis. Lexington: University of Kentucky Press, 2003. str. 103.
  76. ↑ Spada, James (1993). More Than a Woman. Little, Brown and Company. str. 144–148. ISBN 0-316-90880-0. 
  77. ↑ „:: The Midnight Palace :: - Book Review: Dark Victory - The Life of Bette Davis | Classic Hollywood and Classic Films from the Silent Era through the”. Pristupljeno 13. 10. 2011. 
  78. ↑ „Bob Jensen's Tidbits”. Arhivirano iz originala na datum 2011-11-03. Pristupljeno 13. 10. 2011. 
  79. ↑ 79,00 79,01 79,02 79,03 79,04 79,05 79,06 79,07 79,08 79,09 79,10 79,11 79,12 79,13 79,14 „Bette Davis - Biography”. Pristupljeno 13. 10. 2011. 
  80. ↑ Spada (1993), pp 254–55
  81. ↑ Spada (1993), pp 310–15
  82. ↑ „Bette Says-Classic Bette Quotes”. Arhivirano iz originala na datum 2011-09-16. Pristupljeno 13. 10. 2011. 
  83. ↑ Barbara Davis Hyman (1985). My mother's keeper. New York: Morrow. ISBN 0-688-04798-X. 
  84. ↑ Spada (1993), pp 451–57
  85. ↑ Davis (1987), pp 10, 197–98
  86. ↑ „Bette Davis Online: A Legendary Star”. Arhivirano iz originala na datum 2011-10-28. Pristupljeno 3. 11. 2011. 
  87. ↑ „Miss Bette Davis”. Arhivirano iz originala na datum 2011-09-26. Pristupljeno 3. 11. 2011. 
  88. ↑ „Bette Davis (1908 - 1989) - Find A Grave Memorial”. Pristupljeno 9. 11. 2011. 
  89. ↑ 89,0 89,1 89,2 Stine (1974), prologue ix
  90. ↑ 90,0 90,1 „Bette Davis Vs. The World”. Pristupljeno 7. 11. 2011. 
  91. ↑ „John Farr: The Bigger Star By Farr: Bette Davis or Joan Crawford?”. Pristupljeno 7. 11. 2011. 
  92. ↑ „What Ever Happened to Baby Jane? - Television Tropes & Idioms”. Arhivirano iz originala na datum 2011-11-09. Pristupljeno 7. 11. 2011. 
  93. ↑ Ringgold, Gene (1985). Bette Davis: her films and career. New York: Citadel Press. ISBN 0-8065-0953-8. 
  94. ↑ „Charles Pierce as Bette Davis”. Bochynski.com. Pristupljeno 24. 8. 2008. 
  95. ↑ Ringgold 1966: str. 178
  96. ↑ Collins 1987: str. 135
  97. ↑ Ebert, Roger (11. 6. 2000.). „Review of All About Eve”. RogerEbert.com. Arhivirano iz originala na datum 2007-07-09. Pristupljeno 24. 8. 2008. 
  98. ↑ 98,0 98,1 Davis (1987), str. 112
  99. ↑ The women of Warner Brothers: the .... Books.google.com. 2002. ISBN 978-0-7864-1137-5. Pristupljeno 14. 4. 2010. 
  100. ↑ „AFI's 100 Years, 100 Stars, Greatest Film Star Legends”. American Film Institute. Arhivirano iz originala na datum 2008-08-22. Pristupljeno 24. 8. 2008. 
  101. ↑ „Bette Davis Stars in 2008 Postage Stamps”. Fox News. 27. 12. 2007.. Pristupljeno 24. 8. 2008. 
  102. ↑ „Encyclopædia Britannica's Guide to Women's History”. Pristupljeno 25. 03. 2012. 
  103. ↑ „Queer Icon: The Cult of Bette Davis (2009) - IMDb”. Pristupljeno 22. 10. 2011. 
  104. ↑ 104,0 104,1 „The Evening Class: QUEER ICON: THE CULT OF BETTE DAVIS—Q&A W/ Mike Black, Carole Black Summers, Scott O'Brien, Bernardo Espi, Matthew Kennedy & Michael Guillén”. Pristupljeno 27. 9. 2011. 
  105. ↑ 105,0 105,1 105,2 105,3 „The religion of Bette Davis, actress”. Arhivirano iz originala na datum 2011-10-19. Pristupljeno 27. 9. 2011. 
  106. ↑ 106,0 106,1 Sikov, Ed (2007). Dark Victory: The Life of Bette Davis. Macmillan. str. 139. ISBN 0805075488. 
  107. ↑ Burston, Paul. "She’s better, she’s Bette" Arhivirano 2008-07-06 na Wayback Machine-u, The Times of London (22 November 2007)
  108. ↑ Cleto, Fabio. Camp: Queer Aesthetics and the Performing Subject, University of Michigan Press, 1999, ISBN 0-472-06722-2
  109. ↑ Sikov, Ed. Dark Victory: The Life of Bette Davis. New York: Macmillan, 2007, ISBN 0-8050-7548-8
  110. ↑ 110,0 110,1 110,2 110,3 Emerson, Jim. „Meeting Miss Davis”. Jeeem's Cinepad. Arhivirano iz originala na datum 2013-01-05. Pristupljeno 24. 8. 2008. 
  111. ↑ 111,0 111,1 Shipman (1988), str. 13
  112. ↑ 112,0 112,1 „Larry Cohen Interview | Horror Society”. Pristupljeno 7. 10. 2011. 
  113. ↑ 113,0 113,1 Spada (1993), str. 472
  114. ↑ 114,0 114,1 „Robert Aldrich (I) - Biography”. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  115. ↑ 115,0 115,1 „Henry Fonda - Biography”. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  116. ↑ 116,0 116,1 „Vivien Leigh - Biography”. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  117. ↑ 117,0 117,1 „Dark Victory (1939) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  118. ↑ 118,0 118,1 „The Great Lie (1941) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  119. ↑ 119,0 119,1 119,2 „Jezebel (1938) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  120. ↑ 120,0 120,1 „All About Eve (1950) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 19. 11. 2011. 
  121. ↑ Considine, Shaun (2000). Bette and Joan: The Divine Feud. Backinprint.com. ISBN 0-595-12027-X. 
  122. ↑ „The Whales of August :: rogerebert.com :: Reviews”. Pristupljeno 7. 10. 2011. [mrtav link]
  123. ↑ „Bette Davis - IMDb”. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  124. ↑ „'No Liquor, but Damned Good Anyway'”. Pristupljeno 25. 03. 2012. 
  125. ↑ Miller, Frank "All About Eve" na TCM.com
  126. ↑ „"The Dick Cavett Show" Katharine Hepburn: Part 2 (TV episode 1973) - IMDb”. Pristupljeno 07. 04. 2012. 
  127. ↑ 127,0 127,1 „What Ever Happened to Baby Jane? (1962) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 25. 10. 2011. 
  128. ↑ 128,0 128,1 128,2 128,3 „Hush...Hush, Sweet Charlotte (1964) - Trivia - IMDb”. Pristupljeno 25. 10. 2011. 
  129. ↑ „George Cukor - Biography”. Pristupljeno 27. 10. 2011. 

Vanjske veze

uredi


Greška u referenci: Oznake <ref> postoje za skupinu imenovanu kao "n", ali nema pripadajuće oznake <references group="n"/>

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Bette_Davis&oldid=42239368
  NODES
INTERN 2