Wikipedija

Boris I

Boris I ili ponekad Mihailo (bug. Борис I; Михаил) je bio vladar Bugarske između 852. i 889. godine.

Boris I Mihailo
Datum rođenja 852.
Mesto rođenja nepoznato
Mesto smrti nepoznato
Grob manastir kod Preslava
Titula knez Bugarske
Period 852.–889.
Prethodnik Presijan
Naslednik Vladimir od Bugarske
Poreklo
Dinastija Krumska dinastija moguća i Dulo dinastija
Otac Presijan
Majka nepoznato
Porodica
Supružnik Marija
Deca Vladimir
Gavrilo
Simeon I
Ana

Ime i titule

uredi

Boris je 864. prihvatio hrišćanstvo i na svom krštenju je kao vrhovni hrišćanski čin uzeo ime svog kuma, vizantijskog cara Mihaila III, pa se ponekad u istorijskim istraživanjima naziva i Boris-Mihailo.

Jedini direktni zapis Borisove titule se može naći u Balšinskom zapisu koji je napisan kod današnjeg albanskog sela Balši. Tamo je nazvan arhont Bugarske što se obično prevodi sa car, a u 10. veku je nazvan knazem.[1] Iz bugarskim zapisima Boris je obično nazivan knjazem, a tokom trajanja drugog bugarskog carstva- Car.[2] Prema drugim teorijama Boris je imao sledeće titule: kan[3]Greška u referenci: Otvarajuća oznaka <ref> nije ispravno oblikovana ili sadrži neispravno ime, car[4] ili knjaz[5]. Mada druga teorija negira da je imao titulu kan, jer se titula kan nije upotrebljavala još od kana Asparuha.[6]

Kriza u centralnoj Evropi

uredi

Od početka 9. veka počelo je u Evropi da se oseća rivalstvo između Katoličke crkve u Rimu i Pravoslavne crkve u Konstantinopolju. Kada se je Karlo Veliki proglasio za cara Franačkog carstva papa je odmah prekinuo sve političke odnose sa Vizantijom i zbog toga je bio podržan od strane Franaka. Posle Verdenskog sporazuma 843. godine, Istočna Franačka (kasnije Nemačka) je počela da vodi agresivniju politiku u Evropi. Počeli su da šire svoju državu ka istoku među Slovene, a papa ih je zbogo ovoga podržao, jer je među Slovene video nove katoličke podanike. Kao odgovor na ova osvajanja Mojmir I je ujedinio sve slovenske knezove i oformio Velikomoravsku kneževinu. Njegov naslednik Ratislav se je borio protiv Nemaca.[7] Obe države su pokušavale da imaju dobre odnose sa Bugarskom zbog njene velike vojne nadmoći.

Vojni pohodi

uredi

Boris je bio sin i naslednik Presijana. Godine 852. šalje diplomate u Istočnoj Franačkoj kako bi potvrdio mir iz 845. godine.[8][9] Kada je nasledio svog oca imao je veliku vojsku i silu da napadne Vizantiju, ali nije napao.[10] Zbog toga mu Vizantijci daju malu regiju na jugoistoku zvanu Strandža.[11] Mir nije potpisan, i ako su obe strane privremeno promenile svoje delegacije. Godine 854. moravski knez Ratislav mu pomaže u borbi protiv Istočne Franačke. Prema nekim izvorima neki franački feudalci su nahuškali Borisa da napadne Ludviga I.[12] Bugarsko-slovenska kampanja je bila katastrofa i Ludvig je brzo porazio bugarsku vojsku i napao samu Bugarsku.[13] U isto vreme Hrvati počinju rat sa Bugarskom i napadaju je. Prema nekim izvorima smatra se da je Ludvig platio Hrvatima da napadnu Bugarsku, kako bi oni zamajavali Borisa, dok se usredsrede na Veliku Moravsku.[14] Pošto Boris nije imao nikakvog uspeha, obe strane su potpisale mir i povukle preostale vojske.[15] Zbog vojnih akcija i mira koji su potpisali Boris i Ludvig, Ratislav je morao da se bori protiv Franaka sam. Konflikt sa Vizantijom je započeo 855.-866. Plovdiv i neke tvrđave na Crnom moru su zazuzete od strane Mihaila III.[16][17]

Posle smrti Vlastimira oko 850. godine, njegovi sinovi su podelili srpske zemlje. Boris odlučuje da napadne srpske zemlje. Ciljao je da smanji uticaj Vizantije na ove male srpske zemlje. Kampanja je neuspela, jer su Srbi zarobili njegovog sina Vladimira i dvanaest velikih boljara.[18][19] Boris se je nagodio sa Srbima i darovao ih je, da bi oni oslobodili njegovog sina.[20]

I pored svih ratnih neuspeha Boris je ipak sačuvao svoje carstvo.

Krštenje

uredi
 
Pokrštavanje Bugara

Iz nepoznatih razloga Boris je bio zainteresovan za hrišćanstvo. Godine 863. je hteo da od Ludviga primi grupu sveštenika i da se pokrste. Međutim, kasnije te godine Vizantija je napala Bugarsku tokom vremenskih nepogoda i tada je Boris prihvatio da se pokrsti po Vizantijskim običajima i da da Trakiju (to je u stvari Zagora koju je Boris povratio iste godine).[21] Početkom 864. godine Boris se je tajno krstio u Pliski zajedno sa svojom porodicom i deo plemića.[22] Car Mihailo III mu je bio kum, a on je uzeo ime Mihailo.[23] Međutim u Balšinskom zapisu piše:„... kršten je arkont Bugarski Boris, nazvan je Mihailo, jer je narodu dao Bog, godina:6374 (866.) (lat. evaftiste o arhon Bulgarias Boris o metonomastheis Mihail sin to ek Theu dhedhomeno av to ethnei tous s t o d) Posle njegovog krštenja njegovim stopama su krenuli i drugi bugarski plemići, a posle njih i ostatak naroda.

Međutim, nisu svi podržavali širenje hrišćanstva u Bugarskoj, pa su se nekoliko uglednih boljara pobunila protiv Mihaila. Mihailo je surovo ugušio pobunu i ubio 55 boljara zajedno sa njihovim porodicama.[23]

Bugarska crkva

uredi

U isto vreme kada je bio kršten, Boris (sada Mihailo) tražio je način da stekne autokefalnost od konstantinopoljskog patrijaha Fotija. Fotije je bio ogorčen na Borisa, pa je Boris hteo više reputacije kod pape.[24] Boris je poslao diplomate kod Pape Nikole I 866. Sa dugom listom o tome kako voditi jednu crkvu. Dobio je 106 odgovora o tome kako voditi religiju, politiku, običajima i zakonu. Papa je neko vreme zatvorio oko kontroverznog pitanja o autokefalnosti Bugarske i poslao je misionare da krste Bugare po zapadnim običajima. Ovo je iznerviralo Fotija i on je napisao dugu liturgiju 867. o tome kako se odbacuju sva krštenja koja obave zapadni misionari.[25]

Izvori

uredi
  1. ↑ Bakalov, Georgi. Srednovekovniяt bъlgarski vladetel. (Titulatura i insignii), Sofiя 1995, s. 144, 146, Bobčev, S. S. Knяz ili car Boris? (kъm istoriяta na starobъlgarskoto pravo). Titlite na bъlgarskite vladeteli, Bъlgarska sbirka, XIV, 5, 1907, s. 311
  2. ↑ Bakalov, Georgi. Srednovekovniяt bъlgarski vladetel..., s. 144-146
  3. ↑ 12 mita v bъlgarskata istoriя
  4. ↑ http://www.infobulgaria.info/interviews.php?lang=1&cat=0&itm=68 Arhivirano 2007-11-02 na Wayback Machine-u Bъlgarskata hristiяnska civilizaciя e obedinila 40% ot Evropa
  5. ↑ Zlatarski, Vasil [1927] (1994). „Istoriя na Bъlgarskata dъržava prez Srednite vekove, t.1, č.2“, Vtoro fototipno izdanie, Sofiя: Akademično izdatelstvo „Marin Drinov“. ISBN 954-430-299-9.
  6. ↑ „Gerbov, K. Kanasubigi e "knяz", a ne "han" ili "kan" - Omurtag i Malamir sa bili knяze predi Boris”. Arhivirano iz originala na datum 2011-07-06. Pristupljeno 2012-01-12. 
  7. ↑ K. Grot, Moraviя i Madяrы, Petrograd, 1881, str. 108 i sl.
  8. ↑ Rudolfi Fulden. annales, an. 852
  9. ↑ Pertz, Mon. Germ. SS, I, p. 367: legationes Bulgarorum Sclavorumque et absolvit
  10. ↑ Genesios, ed. Bon., p. 85—86
  11. ↑ V. N. Zlatarski, Izvestiя za bъlgarite, str. 65—68
  12. ↑ Dümmler, kaz. sъč., I, str. 38
  13. ↑ Migne, Patrol. gr., t. 126, cap. 34, col. 197
  14. ↑ K. Grot, Izvestiя o serbah i horvatah, str. 125—127
  15. ↑ Const. Porphyr., De admin, imp., ed. Bon, cap. 31, p. 150—151
  16. ↑ Gjuzelev, p. 130
  17. ↑ Bulgarian historical review, v.33:no.1-4, p.9.
  18. ↑ F. Raçki, Documenta historiae Chroatie etc., Zagreb, 1877, p. 359.
  19. ↑ P. Šafarik, Slavяn. drevn., II, 1, str. 289.
  20. ↑ Const. Porphyr., ibid., cap. 32, p. 154-155
  21. ↑ Fine, pp. 118-119
  22. ↑ Anderson, Gerald H. (1999). Biographical Dictionary of Christian Missions. Wm. B. Eerdmans Publishing. str. 80. ISBN 0802846807. 
  23. ↑ 23,0 23,1 Anderson, 1999, p.80
  24. ↑ Duffy, Eamon (2006). Saints and Sinners: A History of the Popes. Yale University Press. str. 103. ISBN 0300115970. 
  25. ↑ Duffy, 2006, p. 103

Vanjske veze

uredi
Prethodnik:
Presijan 		Vladari Bugarske Nasljednik:
Vladimir od Bugarske
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Boris_I&oldid=41411439
  NODES
HOME 1
iOS 1
mac 3
os 26