Stefan Uroš V

Stefan Uroš V Nemanjić, poznatiji kao Uroš Nejaki, sin je i naslednik cara Dušana. Vladao je od 1355. do 1371, a zadužbina mu je manastir Matejča. On je poslednji vladar loze Nemanjića. U njegovo vreme slabi centralna vlast i oblasni gospodari se osamostaljuju. Posle smrti cara Uroša srpska država prestaje da postoji.

Stefan Uroš V Nejaki
Freska iz manastirske crkve u Psači, između 1365. i 1371. godine
Datum rođenja	1337.
Mesto rođenja	nepoznato
Datum smrti	4. decembar 1371.
Mesto smrti	nepoznato
Grob	Crkva Uspenja Bogorodice u Nerodimlju (od 1705. Novi Jazak, Fruška gora)
Titula	Car Srbije
Period	1355 — 1371
Prethodnik	Stefan Dušan
Naslednik	carska titula je ukinuta
Poreklo i porodica
Dinastija	Nemanjići
Otac	Dušan
Majka	Jelena
Supružnik	Ana/Anka Besarab

Vladavina Uroša, sina cara Dušana, bila je gotovo u svakom pogledu suprotna vladavini njegovog oca. I sudbina i istorija ponekad igraju nemilosrdne igre. Tako je prvi potomak cara Dušana poneo nadimak Uroš Nejaki. Novi srpski car koji je titulu nasledio od oca nije uspevao da zaštiti svoju državu, ni od spoljnih napada, ni od unutrašnjih potresa.

I kako je već bilo pravilo u srednjem veku, i Uroš je morao da vodi bitku za svoja nasledna prava. Najozbiljniji protivnik mu je bio Simeon Nemanjić, Dušanov polubrat. Iako je celokupna srpska vlastela i crkva stala na Uroševu stranu na državnom saboru u Skoplju 1357. Simeon vojno daleko snažniji sebi je dodelio carske dostojanstvene oznake i zavladao Epirom i Tesalijom 1359. Mladi Uroš je uz podršku svoje majke Jelene, državnog sabora održanog u Skoplju i Dubrovčana uspeo je da spase svoje vladalačko nasleđe. Ubrzo srpska država podelila na dva carstva, Uroševo i Simeonovo. U većem delu koji je obuhvatao sve stare srpske zemlje vladao je Uroš. Pretpostavlja se da je umro 2. ili 4. decembra 1371. godine, verovatno posle Maričke bitke, kao poslednji srpski car.

Za vreme njegove vladavine, 1365. godine, za savladara je krunisan kralj Vukašin Mrnjavčević sa očekivanjem da će njegovi potomci (Marko Mrnjavčević) naslediti carski presto jer Uroš nije imao potomaka. Te godine Vukašinov brat Uglješa preuzima od carice Jelene (Uroševe majke) vlast u Seru.

Posle velikih Dušanovih osvajanja, car Uroš postaje žrtva bahatosti vlastele koja se naglo obogatila u prethodnim ratovima i pljačkama. Infrastrukturna nepovezanost novih teritorija carevine sa jezgrom otežala je uspostavljanje reda i državnih instrumenata. Uroš Nejaki je proglašen za svetitelja 211 godina posle smrti.

Njegove mošti se nalaze u fruškogorskom manastiru Novi Jazak. Njegov lik i narodna tradicija o Vukašinu Mrnjavčeviću, su poslužili kao osnovni motiv za istorijsku dramu Stefana Stefanovića iz 1825. godine pod imenom „Smrt Uroša V“. Pre njega ovaj motiv je pokušao da obradi Emanuel Kozačinski, a njegov rad je preradio Jovan Rajić pod imenom „Tragedija cara Uroša“, ali ta dela nemaju značajnu književnu vrednost.

Detinjstvo i mladost

Rodio se u zimu 1336. ili početkom 1337. godine. Bio je jedini sin srpskog cara Dušana i njegove supruge Jelene. Njegovim rođenjem je i njegova majka učvrstila svoj položaj na dvoru. Na Vaskrs 16. aprila 1346. godine kada je njegov otac krunisan za cara on je krunisan za kralja i vladao je kao kralj sve do očeve smrti 20. decembra 1355. godine.

Dolazak na presto

Car Dušan je umro još mlad, u punoj muškoj snazi, sa nepunih pedeset godina, i nije dospeo da svoje organizatorsko delo izvede do kraja. Suviše je bio u akciji, i to ovih poslednjih godina najviše, i zemlji nije ostavio dovoljno vremena da se pribere i u miru, koji jedini utiče na privikavanje redu i radu, sređuje svoje odnose. Njegov naslednik Uroš, sa devetnaest godina, bio je nedorastao za ogromno nasledstvo, a i kasnije, kad je postao zreo čovek, nije pokazivao nijedne crte očeve. Nije bio ni dobar vojnik, ni mudar državnik, ni vešt taktičar, već čovek slab, bez volje i bez energije, bez talenta i autoriteta, počelo je rastrojstvo i rasulo otimati maha. Narodno predanje dalo mu je odavno naziv Nejakog, koji se može primeniti koliko na njegovu mladost, toliko i na njegove intelektualne osobine. Savremeni srpski letopisi, koji su o njemu pisali s vidljivim saučešćem, govore za nj, da je bio "po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu":, ali "mlad smislom"; da je odbacivao staračke savete, a pričao i voleo savete mladih, i da je s toga zlo prošao. U fresci manastira Psače Uroš je predstavljen kao krupan čovek, velike brade, nešto duguljasta lica, s izvesnim crtama poznatog Dušanova lika, ali bez ičeg drugog, iz čega bi se mogli izvoditi ma kakvi zaključci o njemu kao čoveku.

Sukob sa Sinišom

Neposredno po smrti cara Dušana i njegovog vojskovođe i namesnika u Tesaliji (Preljub), despot Nićifor Orsini je osvojio Tesaliju i Južni Epir. Prognani srpski namesnik i despot Simeon, Dušanov polubrat, povukli su se iz Epira na sever. Osvojivši Kostur i okolinu, Simeon se proglasio za cara. Pomoć u tom pothvatu dao mu je njegov tast despot Jovan Komnen iz Valone. Sa vojskom od kakvih 5.000 ljudi krenuo je Simeon od Kostura prema severu tražeći od vlastele, preko čijih je oblasti prolazio, da ga proglase za cara. Ali na državnom saboru u Skoplju, aprila 1357. godine, vlastela je dala podršku zakonitom Dušanovom nasledniku, Stefanu Urošu. Najveći deo srpske vlastele ostade ipak na strani Uroševoj. To je bilo iz više razloga. Prvo, što se to dogodilo neposredno iza Dušanove smrti, kad je još delovao da na prestolu oca nasleđuje sin ("od oca je ostanulo sinu", veli narodna pesma za Uroševo carstvo); i treće, što je Simeon bio, po majci, vaspitanjem i posle bavljenjem među Grcima smatran kao Polugrk. Najbliži susedi Simeonove oblasti ne pristadoše uz nj; tako Hlapen, gospodar Vodena i Bera, i Branko Mladenović, gospodar ohridskog kraja. U borbama, vođenim u leto 1356. god., stradao je naročito grad Berat, dok su u svoj Albaniji, a naročito u južnoj, nastali neredi i opšta nesigurnost. Ljudi gospodara donje Zete, oko ušća Bojane i Drima, Žarka Mrkšića, za kojim beše udata Teodora sestra braće Dejanovića, naneli su tom prilikom štete Dubrovčanima, isto kao i građani Drača, tako da je car Uroš morao posredovati u njihovu korist.

Siniša i Nićifor

Ali, kako Srbi nisu marili Simeona kao Polugrka, tako ga nisu marili ni Grci kao Polusrbina. Čim su oni osetili, da je u Srbiji nestalo čvrste ruke Dušanove, u njih se odmah javila težnja da se oslobode srpskog gospodstva. Potomak starih epirskih gospodara, despot Nićifor javi se već u proleće 1356. god. u Tesaliji i pozva grčke sunarodnike da mu se pridruže u borbi protiv Srba. Za kratko vreme pristade uza nj sav Epir i Tesalija. I Nićifor i Simeonov tast želeli su, da Simeon uspe u Srbiji, pa da, posle toga, lako pregori gubitak jugozapadnih oblasti Carevine. Njegov neuspeh pomeo im je donekle račune. Ne želeći nikako, da se Simeon vrati u grčke oblasti, Nićifor pokuša da se sam, neposredno prijateljskim načinom, nagodi sa Srbima. Znajući za veliki uticaj carice Jelene u Srbiji, on se obratio njoj sa predlogom, da oteravši prvu ženu, uzme jednu Jeleninu sestru. Ali sve njegove planove presekoše Albanci. Čim je nestalo Dušana, pa se Grci osetiše nešto slobodniji, oni počeše da se odupiru albanskoj ekspanziji, a plemići naročito počeše silom povraćati svoja ranije im oduzeta i Albancima razdeljena imanja. Albanci, koji se behu ojačali pod srpskom vlašću i postali samopouzdaniji, rešiše se na krvava obračunavanja. U borbi kod Aheloja (1358. god.) pogibe despot Nićifor, a njegova vojska bi poražena i razjurena.

Izmirenje sa Sinišom

Posle neuspeha među Srbima, a uplašen Nićiforovom akcijom, Simeon je tokom leta 1357. pokušao da se izmiri sa Urošem. Kao jedan od posrednika imala je biti i Dubrovačka Republika, koja je dobro stala na srpskom dvoru. Na državnom saboru u Skoplju, držanom prvih dana aprila 1357., u prisustvu carice majke i patrijarha Save, darovao je car Uroš 10. aprila ostrvo Mljet svojoj vlasteli Basetu Bivoličiću i Tripi Bućiću "da im je u baštinu." 24. aprila, na Ribniku pod Prizrenom, dao je car Dubrovčanima četiri razne povelje; potvrdio im je stare povlastice i ustupio im je područje od Ljute do Kurila, za kojim su dugo žudili. Dubrovnik je, kao prijatelj Carevine, uzeo na sebe ulogu posrednika i u ovom sukobu između Uroša i Simeona. Sporazum je naročito olakšao Nićiforov poraz. Simeon je, pomognut posredno od Albanaca, mogao sad bez opasnosti da povrati svoje oblasti. Ali se ipak nije smirio. Početkom 1359. god. on počinje novu borbu i prodire do blizu Skadra. Jedan dubrovački trgovac, čak iz požarevačkog Kučeva, pisao je 3. februara 1359., kako ga je strah od Simeonova napadaja i s njim skopčane nesigurnosti zadržao da nije poslao neke tovare olova. Ni taj pokušaj Simeonov da prodre u Srbiju nije imao sreće. Ali cela njegova akcija donela je ipak izvesne promene u sklopu srpske države. On nije uspeo da dođe do srpskog prestola, ali je stvarno odvojio iz srpske državne zajednice glavni deo grčkih oblasti. U svojoj prestonici Trikali on je živeo potpuno u grčkom krugu, kao kakav grčki dinast, posvetivši se gotovo isključivo svojim podanicima grčke kulture. U njegovim poveljama grčko ime ide pre srpskog; a on se sam potpisuje samo grčki i kao grčki princ ističe svoje poreklo od Paleologa, a ne od Nemanje: Συμεων εν Χριδτωτω θεω τδτοζ βαδιλενζ χαι αυτοχρατωρ Ρωμαιων χαι Σερβων ο Παλαιολογοζ ili se još ponekad dodavalo Ουρεδιζ ο Παλαιολογοζ. Nekoliko njegovih povelja očuvano je naročito u tesalskim, veoma živopisnim i na vrlo strmim stenama podignutim Metorskim Manastirima, kojima je bio darežljiv ktitor. Sa susednim srpskim velikašima, koje nije uspeo da pokori, stupio je u porodične veze, da ih ne bi dobio kao stalne neprijatelje. Tako je posinku moćnog vojvode Hlapena, Tomi, sinu ćesara Preljuba, dao za ženu svoju kćer Mariju, ustupivši mu posle na upravu čitav Epir, u kom je Janina postala glavno mesto.

Sukob sa Kantakuzinima

Da slobodni Grci iz susedstva Srbije neće ostati mirni, čim osete da u Srbiji stvari ne idu kako treba i da je nestalo snažne ruke Dušanove, moglo se i očekivati. Čim je saznao za srpske međusobice, napao je Matija Kantakuzen, u zajednici s jednim turskim odredom od nekih 5.000 ljudi, srpsko područje, misleći da će na dosta lak način moći da ga povrati svojoj državi. Ali, mimo očekivanja, naiđe pod Serom na dobro spremljenu srpsku vojsku, koju je vodio ćesar Vojihna. Grci i Turci biše potučeni i nagnani u beg. Sam car Matija, da spase glavu, sakri se u nekom trščaru blizu Filipija, ali ga tu nađoše lovački psi. Uhvaćena, Srbi su ga predali njegovu protivniku caru Jovanu Paleologu, po naredbi carice Jelene, koja se nalazila u svom serskom gradu, gde je zadržala vlast, iako se odmah po Dušanovoj smrti zamonašila, i postala monahinja Jelisaveta.

Ugarski napad

Ugarski kralj Lajoš odluči, da se obračuna i sa Srbijom. Svakako je bio obavešten o Uroševim teškoćama u južnim oblastima i o boljim izgledima za obnovu borbe nego što su bili oni iz 1355. god. Kralj Lajoš je zamišljao napadaj protiv Srba u većem stilu: s kopna i sa mora. Kralj Lajoš je želeo da pomoću dalmatinske flote suzbije i Srbe sa Primorja, kao što je učinio i s Mlečanima; iznuđeno mletačko odricanje od svih poseda od Kvarnera do Drača imalo je da pokaže mađarske tendencije i prema Srbima. Kako Srbi nisu imali flote, a kako im Mlečani nisu smeli pomagati, činilo se na prvi pogled da će njihovo suzbijanje ići dosta lako. Nije se, međutim, uzimala s mađarske strane dovoljno u obzir činjenica, da se sva zaleđina primorskih gradova južno od Dubrovnika nalazila u srpskim rukama. Povod za napadaj s kopna, dala je Mađarima borba dvojice srpskih velikaša u severnoj Srbiji, čija nam imena nisu poznata. Kad je bio pritešnjen od svog protivnika, jedan od te dvojice, ne mogući dobiti pomoć od Uroša, obratio se Mađarima i tako izazvao njihovo posredovanje. U maju 1359. god. prešla je velika mađarska vojska u Srbiju. Poraženi u jednoj većoj borbi, Srbi su se povlačili u svoje planine noseći sve što se moglo i vodeći sa sobom i stoku. Mađari su prodrli u Srbiju "osam dana hoda" od dunavske i savske linije, ali verovatno ne dalje od rudničkih planina ili Zapadne Morave. U teško prohodne srpske planine nisu se hteli upuštati, čak ni onda, kad je u leto stigao sam kralj Lajoš s novim četama. Srpski otpor iz šumom obraslih predela, s mnogo brda i uvala, zaustavio ih je od brzih i smelih prodiranja u unutrašnjost. S toga je čitav taj pohod završen s relativno malim uspesima: sem što je ugroženi srpski velikaš priznao vrhovnu vlast Mađara, kralj Lajoš je kao jedinu nesumnjivu dobit imao osiguranje poseda Mačve i Beograda. Srpska granična linija ostala je nesumnjivo severno od Rudnika.

Vojislav Vojinović

U području od Konavlja pa sve do Podrinja, s Trebinjem, Gackom i Polimljem, vladao je srodnik i prijatelj cara Uroša, knez Vojislav Vojinović. Ovaj je pažljivo pratio uspehe Mađara u Dalmaciji znajući dobro, da će posle Mlečića doći na red Srbi. Zbog toga, što je Dubrovnik priznao vrhovnu vlast mađarsku Srbi su počeli da zaziru i od svog starog primorskog prijatelja i ubrzo njihovi odnošaji ne samo da hladne nego postaju čak i neprijateljski.

Početak sukoba sa Dubrovnikom

Čim su u jesen 1358. počela mađarska neprijateljstva protiv Srbije, knez Vojislav traži od Dubrovnika izvesna obaveštenja o njegovu držanju, naročito s obzirom na Ston, koji su oni utvrđivali. Dubrovčani su na to zabranili trgovinu s Vojislavom, hoteći mu na taj način sprečiti snabdevanje iz Primorja, i dali su tako odgovor, koji je bio vrlo blizu objavi neprijateljstava. To, doista, naskoro i započeše; da se ubrzo, izgleda posredstvom župana Sanka Miltenovića, za izvesno vreme smire. Ali kad su Mađari 1359. godine udarili ponovo na Srbiju i negde kod Rudnika potukli srpsku vojsku, u kojoj je verovatno sudelovao knez Vojislav, Dubrovčani upustiše svoje ljude u Konavlje i Trebinje, i primiše u svoj grad neka lica, koja su pljačkala. Na tu nelojalnost knez Vojislav nije ipak odgovorio odmah neprijateljstvom, nego je najpre tražio naknadu i predaju krivaca. Kad Dubrovčani, uzdajući se u mađarsku pobedu, počeše odgovarati prevrtljivo, krenu Vojislav na njih svoje ljude i opleni Reku, Rožat i Šumet; zapleni jedan dubrovački karavan i sam lično krenu u blizinu Dubrovnika. Pretio je otvoreno, da hoće da povrati ponovo Ston humskoj državi i da i inače napakosti Dubrovniku kao kletveniku Mađarske.

Primirje

Preplašena tom Vojislavljevom odlučnošću Dubrovačka Republika pokuša, da kneza nekako smiri, ali se u isti mah obraćala na sve strane za pomoć i zaštitu. Mađarskom kralju pisali su, da je napadaj došao po naredbi srpskog cara i da je u vezi sa poslednjim ratovanjem; oni bi, prema tom, bili žrtva svoje vernosti prema mađarskoj kruni. Ali su se Dubrovčani mogli brzo uveriti, da će se teško radi tog pograničnog spora krenuti u njihovu pomoć kralj ili neko drugi ili da bi trebalo vrlo dugih pregovora pa da to učine. Njihova trgovina, međutim, kojoj je put išao ponajviše baš preko Vojnovićeva područja, stradala je osetno i radi toga, što karavani nisu smeli da idu ili što su, kad bi išli, bili predusretani i pljačkani. Dajući volju za nevolju oni nađoše, da je ipak najbolji način, da se nagode sa knezom i kad je taj pristao da se miri, tražeći 4.000 perpera oštete, oni sklopiše s njim mir oko 25. avgusta iste godine.

Novi rat protiv Dubrovnika

Ali ni ovaj sklopljeni mir nije bio duga veka. Dubrovčani su još tada osećali, da je, i pored stvorenog sporazuma, ostala među njima jaka tražina nepoverenja. I to ih osećanje nije prevarilo. Udovica cara Dušana obratila se početkom 1360. god. u Dubrovnik sa zahtevom, da joj se vrate ili isplate neke dragocenosti, koje je republičin čovek, Maroje Gučetić, carev protevestijar pre Dušanove smrti, navodno odneo sa careva dvora. Republika se branila tim, da to traženje nije opravdano; dokazujući, na osnovu careva oprosnog pisma, da je Maroje prav. Odbijena tako sa svojim traženjem carica mati se obratila knezu Vojislavu, da on ili uredi stvar ili kazni Dubrovčane. Ovaj se odmah odazvao pozivu i uputio je u Dubrovnik vrlo oštru poruku. Zabrinuta, Republika je odmah, oko 10. februara, uputila mađarskom kralju jedno pismo, u kom se potužila na Vojislava, koji "kao vuk nasrće hoteći da proždere janjce", moleći svog zaštitnika, da im otkloni opasnost. U isto vreme, oni su upotrebili svu svoju slatkorečivost, da se objasne sa srpskim dvorom i knezom Vojislavom. Naročito su iskoristili svadbu mladog cara Uroša, u leto 1360. da čestitajući veselje uvere dvor o svojoj iskrenoj dobroj volji i da izrade u Senici 29. septembra, široke povlastice za svoju trgovinu po čitavu području srpske carevine, – pa prema tome i u oblasti kneza Vojislava, koja je u carevoj povelji naročito pomenuta, mimo dotadašnji običaj.

Prodor do Dubrovnika

Čim je prošla careva svadba knez Vojislav je našao novi povod za raspru s Dubrovčanima. Krajem novembra 1360. on je tražio od njih ništa drugo nego otstupanje jednog dela njihove zemlje, verovatno ili Stona ili Žrnovničke Župe koju oni držahu "pod zakup" još od davnih vremena. Dubrovčani su se branili tim, da je zemlja u stvari njihova; da imaju za to i potvrde srpskih vladara i da oni u njoj rade već nekoliko dobrih desetina godina.

Ne dobivši od Republike povoljan odgovor, knez naredi svom namesniku u Trebinju i Konavlju, Milmanu, da počne neprijateljstva. Milman postupi po naredbi; udari u prvoj polovini januara 1361. na Žrnovničku Župu i mnogo je ošteti. Videvši svu ozbiljnost položaja Dubrovčani se na sve strane stadoše spremati na otpor. Car Uroš je ponovio u Dubrovniku majčin zahtev od prošle godine i, kad ga oni ponovo ne hteše ispuniti, on odobri Vojislavljev borbeni stav. Kneževa vojska, žareći i paleći, stigla je sve do blizu gradskih vrata samog Dubrovnika. Razjareni, Dubrovčani uceniše glavu Vojislavljevu sa 10.000 perpera, a obećali su ubici još i dubrovačko građanstvo i kamenu kuću u gradu. Ko ubije koga kneževa sina dobiće 1.000 perpera, a ko mu donese glavu u Dubrovnik još hiljadu više. Retko je kad Republika sa toliko besa i strasti ustala protiv koga od svojih protivnika i želela, da mu do kraja iskopa kuću i trag. Na stranu Dubrovčana stupiše, protiv svog vladara i protiv Vojinovića, zetska vlastela Balšići, verovatno iz želje da se dokopaju Kotora.

Konačan mir

Oko sredine avgusta 1361. god. knez Vojislav je napustio opsadu Dubrovnika, opustivši i opet pred polazak njegovo područje. Ali tim nije prekinuo i ratovanje ili, bolje reći, četovanje po njihovoj državi. Dubrovčani, mesto da odahnu posle njegova odlaska, dospeše u jednu drugu nezgodu. Njihova oštra blokada protiv Kotora i njihovo smetanje slobodne trgovine sa podanicima cara Uroša dovede ih u sukob sa Mlečanima koji su čuvali svoje trgovačke interese. Ražljućeni dubrovačkim postupkom protiv svojih lađa, Mlečani pozatvaraše dubrovačke trgovce u svom gradu. Sva posredovanja dubrovačka i dubrovačkih prijatelja ostadoše bezuspešna. U neprilici Dubrovačka Republika kuša posle toga da se miri sa Vojislavom, ali on postavlja vrlo teške uslove. Videvši da produžavanje ratovanja donosi za njih sve nove štete i zaplete, a da im niko od suseda neće da pruži stvarnu vojničku pomoć protiv kneza, Dubrovčani se najzad obratiše caru Urošu. Car je pokazao mnogo dobre volje, da se rat dokrajči i vršio je u tom pravcu izvestan pritisak na Vojislava. 22. avgusta 1362. potpisana je najzad u Onogoštu mirovna povelja, koja je prebila štete i vratila Republiku u raniju milost Carstva.

Cepanje carstva

Srpsko carstvo 1360. godine, u vreme cara Uroša, sa teritorijama oblasnih gospodara

Uzroci cepanja Carstva

Srpska vlastela osećala je sve više, da sposobnosti mladog cara ne odgovaraju nimalo ni teškom položaju, koji je zauzimao, ni opasnim vremenima, u kojima je živeo. Najstariji srpski letopisi, nastali naskoro iza maričke bitke, optužuju Uroša, da je oko sebe kupio mlade vrsnike, odbijajući savete starih. Drugim rečima, otuđivao je od sebe tvorce Dušanove Srbije i ljude sa državničkim iskustvom. Vlastela sama, osećajući slabost centralne vlasti, počela je sve više da grabi vlast za sebe. U pojedinim oblastima, kao Balšići u Zeti već 1361. god., oni se ponašaju gotovo kao samostalna gospoda i u toj težnji izazivaju postepeno, ipak dosta naglo komadanje Dušanove Carevine.

Pojedina vlastela je pokušavala da se otrgne od središne vlasti, koja je bila slaba da svoj avtoritet održi. Često se to dešavalo stoga, što je pojedina vlastela htela da bude samostalna i što je mislila da cepanje od državne zajednice zahtevaju njeni lični interesi. Ali je isto tako često vlastelin ili oblasni gospodar bio samo izraz težnje i želja cele oblasti ili je samo i vršio ono, što je javno mnjenje ili što su oblasni interesi zahtevali. Jer pojedine pokrajine još nisu bile jako vezane za centar, koji je stvorio Dušanovu carevinu; pojedine oblasti u toj velikoj državi nisu se mogle za tako kratko vreme stopiti u jednu celinu, koja bi imala iste interese, iste težnje i iste ideale. Život u drugim političkim zajednicama, u drugim sferama, u drugim kulturnim i pod drugim političkim i verskim uticajima, često i sa drugim nacionalnim podlogama, ostavio je u pojedinim oblastima tragove, koji se nisu mogli tako lako istrti, osobito za onako kratko vreme. Stoga su pojedine oblasti i same, nezavisno od svojih gospodara, želele da dođu do onoga, na čemu su radili njihovi ambiciozni feudni gospodari, koji su bili uvek spremni, da vladalačku vlast oslabe, a svoj uticaj da jačaju.

Zgodno je vreme za takav rad bilo u doba vlade Uroševe. Na prestolu je bio slab vladalac, bez volje i bez energije, a i spolja i iznutra bilo je mnogo kriza i puno nerešenih važnih pitanja. Vizantija je, istina, bila slaba da ma šta ozbiljnije i u većem stilu preduzme protiv carevine, ali su pojedine oblasti u novoj državi, zbog svojih veza, tradicija i kulture, mnogo više naginjale starom središtu, nego novoj državi. Druge su opet pokrajine, kao i pojedini feudni gospodari i oblasni namesnici, težili za što većom avtonomijom ili nezavisnošću. Osim Vizantije, koja je i ako slaba, bila gotova da otkine od Raške koliko samo može, bila je u ovaj mah i Ugarska spremna da zarati na Rašku, zbog njenog saveza sa Mlecima i zbog zauzetih pokrajina.

Otcepljivanje Zete

Posle Simeonova odmetništva na krajnjem jugu i onog nepoznatog vlastelina na krajnjem severu, počinju odmetanja i u samoj unutrašnjosti Carevine. Od starih srpskih oblasti prva se odvojila od zajednice Zeta, pod Balšićima. Zeta je bila odavno najbuntovnija naša oblast, još i sad, sredinom XIV veka, sa mešanim stanovništvom i uvek gotova i na neke proteste. Sva prinčevska odmetanja srpska u prvoj polovini XIV veka poticala su iz te oblasti; jedan zetski ustanak izbio je odmah po Dušanovu stupanju na presto. Najmoćnija porodica Zete u ovo vreme behu Balšići, čije je poreklo, sudeći po prezimenu, romansko, odnosno vlaško. Nije poznato koji je događaj izbacio ovu porodicu na površinu; misli se samo, da su se istakli u poslednjem ratu protiv Simeona, i to u borbama oko Skadra. Njih su bila, kako u narodnoj priči, tri brata: Stracimir, Đurađ i Balša, a imali su gradove Bar i Budvu, a može biti i Skadar. Za vreme neprijateljstva između Dubrovnika i Srbije oni vode svoju posebnu politiku, protiv one koju zastupa car i njihov sused knez Vojinović. Kad je sklopljen mir u Onogoštu, oni nastavljaju rat na svoju ruku bez obzira na to, što se car lično založio da dođe do mira. U toj činjenici najbolji je dokaz, koliko je carev autoritet pao, kad se očevidno protiv njegove volje smelo tako postupati. Njihovu nasrtljivost osetili su ubrzo svi susedi. U leto 1362. bili su u borbama s Ulcinjanima verovatno s toga, što su hteli da ih pokore, iako je grad bio svojina carice majke. Pošto je prestala opasna kuga, od koje je među drugima umro knez Vojislav, Balšići god. 1364. dolaze u sukob sa novim albanskim dinastom, Karlom Topijom, koji se javlja kao "knez Arbanije". U tom sukobu Đura Balšić dopada ropstva i Dubrovčani se u oktobru te godine zauzimaju za nj da bude oslobođen. Njihovim posredovanjem došlo je do mira u leto 1366., koji je bio kratka veka. Već u januaru 1368. nalaze se opet Balšići na Mati, u pohodu na Karla.

Nikola Altomanović

Od uzurpacija ne osta pošteđena ni severna Srbija. U njoj se po svojoj bezobzirnosti i samovolji najviše isticao mladi, tek dvadesetogodišnji župan Nikola Altomanović (rođen 1348. god.), sinovac kneza Vojislava Vojinovića, po svoj prilici najpre gospodar kraja oko Rudnika. Od leta 1367. on je napadao svoju strinu Gojislavu, udovicu Vojislavljevu, i do kraja oktobra 1368. uspeo je da je potisne iz cele njene oblasti i da postane moćan gospodar od Rudnika do Trebinja i mora. U isto vreme župan Nikola je hteo da iskoristi i meteže u Bosni i pomagao je odmetanje izvesnih ljudi bana Tvrtka, kao na primer humskog gospodara Sanka Miltenovića, a verovatno se hteo i osvetiti Tvrtku, jer je ovaj bio u vezama i pomagao Gojislavu. Dubrovačka Republika nije bila nimalo zadovoljna novim susedom i uticala je sa svoje strane na njegove nove prijatelje, kao na župana Sanka, da se okane veza sa njim. U tom nije odmah uspela, jer se protiv Tvrtka borio i njegov mlađi brat Vuk, koga je župan Nikola isto tako potsticao i pomagao. Sukobi u istočnoj Bosni i humskom trebinjskom kraju izvrgli su se u pravi rat. Protiv župana Nikole ratovali su i Dubrovnik i ban Tvrtko, ali bez mnogo uspeha. Ban je, istina, skršio svoje protivnike u Bosni, naterao je na pokornost i Sanka, ali samog župana Nikolu nije mogao da savlada. U leto 1370. god. došlo je do mira između bana Tvrtka i župana Nikole, ali taj mir nije obuhvatio i Dubrovačku Republiku, iako se Tvrtko trudio da joj pomogne i u tom pravcu.

Bujan i plahovit, župan Nikola se sve više isticao kao pravi vladar. Od Dubrovačke Republike tražio je, da se njemu isplaćuje čak svetodimitarski dohodak, koji se plaćao samo vladarima u Srbiji. Znači, da nije vodio računa ni o caru Urošu ni o kralju Vukašinu. Odbijanje Dubrovčana da to učine dalo mu je povoda, posle sklopljenog mira sa Tvrtkom, da pojača neprijateljstva protiv njih i da im u jesen 1370. god. nanese osetne štete. Kad su se Dubrovčani, u nevolji, obratili za pomoć kralju Lajošu, ovaj je naredio da se utiče na župana, ali je mačvanski ban Nikola Gorjanski, prijatelj Altomanovićev, to posredovanje izveo samo rečima.

Lazar Hrebeljanović

Istočni sused Altomanovićev u severnoj Srbiji bio je knez Lazar Hrebeljanović. Otac Lazarev, Pribac, bio je jedno vreme logofet cara Dušana, a i sam Lazar proveo je više godina u dvorskoj službi obojice srpskih careva. Oko god. 1353. oženio se Milicom, kćerkom kneza Vratka, potomka Vukana Nemanjića, pa je tako stupio i posredno u veze sa vladalačkom kućom. Njegov srodnik beše čelnik Musa, gospodar od 1363. god. Brvenika i njegove župe. On je imao za ženu sestru kneza Lazara, od koje je dobio sina, u narodnoj poeziji poznatog Stevana Musića. Ni knez Lazar nije mogao ostati u prijateljstvu s Altomanovićem. Zašto su došli u sukob nije pobliže poznato, ali glavna se borba između njih vodila oko važnog Rudnika. Taj grad oteo je knez Lazar od župana Nikole krajem 1370. god., za vreme ovih njegovih zapleta na jugu.

Turska opasnost

Srpske velikaše na jugu šezdesetih godina XIV veka nije sasvim približila ni turska opasnost, koja je iz dana u dan postojala veća. God. 1361. pala je Dimotika, a 1363. god. Adrijanopolj, u koji Turci prenose svoju prestonicu. Već 1366. god. drže Turci celu rodopsku oblast. Emir Murat (1362-1389.), koji je nasledio svog od kuge umrlog oca Orkana, beše jedan od najsilnijih turskih vladara, odlučan u nameri da tursku vlast učvrsti u Evropi. "Činilo se da je prezirao lake pobede", piše za nj H. Ganem, "i da je voleo sresti opasnost s ozbiljnošću junaka, slažući triumfe na triumfe i učvrstivši ih na kraju svojom krvlju". Videći tu opasnost od Turaka vizantiski car Jovan pokuša da stupi u veze sa Srbima. On uputi, u leto 1364., u Ser, carici monahinji, patrijarha Kalista, da nađe bazu za sporazum i zajedničku delatnost prema Turcima. Carica je bila sklona za sporazum. Ali, usred pregovora patrijarh se razboli i umre u Seru, gde bi i sahranjen. Car Jovan je pokušao zainteresovati za sudbinu Balkana i zapadne sile. U zimu 1365. on je lično krenuo u Mađarsku, ne bi li zadobio njenog borbenog kralja, Lajoša Velikog, za rat protiv Turaka. Nešto odziva on je našao i na mađarskom dvoru i na zapadu, gde je grof Amadej Savojski, sinovac carice Ane, organizovao neku vrstu krstaške, ali nevelike, ekspedicije. Ali ta se ekspedicija, u sporazumu s kratkovidom politikom Carigrada, obrnula koliko protiv Turaka toliko i protiv Bugara, što je samo unelo novu zlu krv i nepoverenje među već i inače prilično zavađene balkanske narode i države.

Braća Mrnjavčevići

Mrnjavčevići na početku Uroševog carevanja

Uroš sa svojim savladarem Vukašinom Mrnjavčevićem

Uz cara Uroša naročito se podiže Vukašin Mrnjavčević sa bratom Uglješom. Poreklo njihove porodice, koje se veže za više mesta i oblasti, nije sigurno poznato, ali bi se moglo misliti da je odnekud iz zapadnih strana, iz humske ili zetske zemlje. U Trebinju se oko 1280. god. pominje neki Mrnjan, kaznac kraljice Jelene. U istom mestu nalazio se kao Dušanov namesnik 1346. god. neki vlastelin Uglješa, možda mlađi sin Mrnjanov. Dušan je, kako znamo, u južnim oblastima voleo da ima kao više činovnika pouzdanu srpsku vlastelu, stoga je, možda, vrednije članove Mrnjanove porodice iz trebinjskog kraja premestio na jug. Vukašin se prvi put spominje 1350. god. kao župan prilepskog kraja, gde je učvrstio svoju porodičnu vlast. Narodno predanje kazuje za nj, da je bio žura i s toga po spoljašnjosti neugledan. Na fresci u manastiru Psači car Uroš je čitavom glavom veći od njega, i razvijeniji. Vukašinov lik nije tu nimalo simpatičan; izraz njegovih malih očiju ima nečeg lukavog i prodirnog. Najstariji Vukašinov sin Marko, najpopularniji junak narodne epske poezije svih Južnih Slovena, javlja se prvi put 1361. god. kao poslanik cara Uroša u Dubrovniku za vreme rata sa knezom Vojislavom. Znači, dakle, da je porodica uživala poverenje oba cara, i Dušana i Uroša. Narodno predanje govori, da je Marko bio pisar na Dušanovu dvoru, a za Vukašina tvrdi i ono, kao i najpouzdaniji istoriski izvori, da je bio čak venčani kum Urošev.

Uzdizanje Mrnjavčevića

O Vukašinu nema nekog naročitog pomena sve do 1365. god. Teško bi bilo reći da on, koji je nesumnjivo bio čovek jače volje i vrednosti, nije za to vreme ničim skretao pažnju na sebe, ali mi samo ne znamo u kom je pravcu to bilo. Ne znamo, isto tako, ni kad on uzima u Carevini glavnu ulogu, ni zašto, ni kako. Po svoj prilici on se izdiže naročito ne toliko posle smrti caru odanog Vojislava Vojinovića (+1363.), čija se oblast nalazila daleko na zapadu, nego više posle smrti despota Dejana, carskog zeta, i despota Olivera, čiji je ugled u Maćedoniji bio veoma veliki. Za njihova života, čini nam se, Vukašinovo se dizanje ne bi moglo izvesti bez težih potresa. Velika je šteta, što ništa ne znamo ni o tom kako je završio svoj život despot Oliver i zašto njegovu oblast ne nasleđuju njegovi sinovi, nego sinovi despota Dejana, Jovan Dragaš i Konstantin. Da je tu bilo nekog meteža i poremećaja može se uzeti kao sigurno, ali se ne može reći u kolikoj su se meri oni razvili i kakve su im sve bile posledice.

Biće da su sve te prilike u neposrednom susedstvu Srbije dale podstreka vlastoljubivom Vukašinu, da uzme vlast u svoje ruke. Lične ambicije mogao je pravdati državnom potrebom. Ma koliko osion, izgleda ipak da nije bio bez izvesnih obzira. Upada u oči, da on nije uzeo carsku titulu, nego titulu kralja; onu, koju je Uroš nosio za života Dušanova. U Dubrovnik, novembra 1366. god., dolaze zajedno po svetodimitarski dohodak poslanici i Uroševi i Vukašinovi. U Psači su na fresci izrađeni zajedno, kao vladari, i Uroš i Vukašin. Moglo bi se, dakle, misliti, da je mogla biti neka dvojna vlada, kao donekle malo ranije u Vizantiji, kad su zajedno vladali car Jovan i Kantakuzen. Ali protiv takvog shvatanja govore izvesni naši izvori, pisani sedamdesetih godina XIV veka. Stariji letopisi beleže izrično, da je Vukašin "srinuo" cara s prestola i sam uzeo vlast, da je Uroš "mnoga ozlobljenja i muke i nevolje pretrpeo". U biografiji patrijarha Save kazuje anonimni pisac, kako je Uroš "bedu primio veliku od svoje vlastele", a kako se Vukašin "drznuo na kraljevstvo". Urošu je, doista, ostala gotovo sama titula; stvarne vlasti nije imao nikakve.

Vladavina sa Vukašinom

Vukašin postaje kralj

Kralj Vukašin, freska u manastiru Psača u Makedoniji.

Vukašin se proglasio za kralja u Prilepu krajem 1365. god. Njegov primer delovao je zarazno i izazvao prohteve i svih drugih; od 1365. Srbija, i pored očigledne opasnosti od Turaka počinje da se rasipa. Vukašin je skupio pod svojom vlašću u glavnom Staru Srbiju i severnu i zapadnu Makedoniju, s gradovima Prizrenom, Skopljem, Prilepom i Ohridom. On sam kazuje, da je "gospodin zemlji srpskoj i Grkom i zapadnim stranam". U svojim poveljama on nigde, ni jednom rečju, ne pominje svoj odnos prema caru, a u celom svom radu on se ponaša kao potpuno samostalan vladalac. Njegov brat Uglješa proglašava se despotom u oblasti grčke Makedonije, koja je počinjala ispod Prilepa i obuhvatala dramsku i sersku oblast. Ne zna se kad je uzeo za ženu blagorodnu gospođu Jefimiju, ženu izvanredno lepog umetničkog osećanja, koja je imala primetan književni dar (n. pr. zapis na ikonici za umrlog sina, vezena pohvala knezu Lazaru) a bila vrlo dobra vezilja (naročito joj je lep rad plaštanica, danas u manastiru Putni, rađena zajedno s nekom, bliže nepoznatom, bazilisom Eupraksijom). Ona je bila kći ćesara Vojihne, Dušanova namesnika u dramskoj oblasti. Uglješa je, verovatno, dobio taj kraj iza tastove smrti, a svoje posede raširio je delimično i na račun careve majke, od koje je uzeo i Ser, i to, po svoj prilici, pre izvesnim pritiskom, ako ne već silom, nego dobrovoljnim ustupanjem.

Svoj položaj Vukašin se trudio da učvrsti porodičnim vezama. Za jednog od svojih sinova, Marka ili Andriju, hteo je dobiti jednu devojku iz porodice hrvatskih Šubića, orođenih s carem Dušanom, koja je u to vreme živela na srodničkom dvoru bana Tvrtka. Taj brak sprečio je papa, koji nije dozvoljavao da jedna katolička princeza pođe za "šizmatika". Ne znamo kad se Marko venčao sa Jelenom, kćerkom na jugu moćnog vojvode Hlapena. Svoju kćer Oliveru udao je Vukašin za Đuru Balšića. Po nekoj bliže nepoznatoj vezi bio je kraljev srodnik i ugledni ohridski vlastelin, Ostoja Rajaković (+1379.). Zahvaljujući svojoj energiji, a donekle i tim vezama, kralj Vukašin je postao apsolutno priznati gospodar cele Makedonije.

Savez protiv Nikole Altomanovića

Protiv župana Nikole spremao se u proleće 1371. god. opasan savez. Svi njegovi susedi imali su dosad s njim sukoba izuzimajući jedino Brankoviće s Kosova, od kojih je bila njegova majka. Nije dovoljno jasno, ko je sve uticao da se na njega digao sam kralj Vukašin, pored Dubrovčana i Balšića. Verovatno je Vukašin u mladom županu, koji traži za sebe vladarske dohotke, gledao suparnika, koji mu je, već zbog svoje velike oblasti i snage, mogao postati opasan. Možda je župan preduzimao štogod i protiv Balšića, sa kojima se njegova oblast graničila u dugoj liniji. Oko 20. juna stigao je kralj Vukašin sa sinom Markom i vojskom pod Skadar, odakle se spremao, s Balšićima zajedno, da krene prema Onogoštu, u susret Altomanoviću. Dubrovačka Republika bila je spremna, da na svojim lađama prebaci jedan deo vojske u Altomanovićevo područje, u Konavlje, da ga napadne – sa te strane. Ali upravo u vreme kad je trebalo da otpočne ta ofanziva, koja je mogla da bude kobna po Altomanovića, stigoše kralju Vukašinu glasovi o velikoj turskoj opasnosti s juga, i on morade na brzu ruku vraćati vojsku i krenuti i sam natrag, u istočnu Makedoniju.

Uglješa Mrnjavčević

Kralj Vukašin je, koliko se po njegovim postupcima dade suditi, bio vojnička priroda i čovek bez mnogo obzira, dok je njegov brat Uglješa imao intelektualnog interesa i pokazivao izvesnih diplomatskih sposobnosti. Poznat je naročito kao pomagač manastira. U Svetoj Gori, kuda je i lično odlazio, on je obnovio manastir Simopetru i obilato pomagao Hilandar, u kome su bili sahranjeni njegov tast ćesar Vojihna i njegov mali sin Uglješa. Poznat je i kao pomagač Arhanđelova Manastira kod Gabrova. Nastavljajući veze koje beše počeo 1364. god. vaseljenski sabor u Seru, on živo radi da izmiri obe crkve, srpsku i grčku, i da ostvari politički savez sa Vizantijom. U tom poslu pomaže ga ohridski arhiepiskop Grigorije, kao i druga sveštena lica, koja su teško osećala carigradsko prokletstvo. Uglješa se nije ustručavao da Dušanovo proglašenje carstva i patrijaršije prizna kao nekanonično nalazeći da nema naročite potrebe braniti ustanovu carstva koje se i onako srozava. U ostalom, i neki savremeni srpski duhovni krugovi mislili su kao i on. Nastavljač žitija arhiepiskopa Danila piše, kako je car Dušan pomenuto proglašenje izveo "kako ne podoba", a "ne po zakonu ni sa blagoslovom carigradskog patrijarha, kako treba". Uglješina pomirljivost bila je izraz nesumnjive političke potrebe. On je jasno video sve veće jačanje Turaka i sve neposredniju opasnost od njih. Od srpskih dinasta on im je prvi bio na udarcu. Ali njegova pomirljivost tumačena je u Carigradu ne toliko kao politička mudrost koliko kao naročita slabost i s toga su pregovori o izmirenju išli vrlo sporo; Grci su, na ime, mislili da mogu postavljati uslove i teže vrste. Tek u maju 1371. došlo je do konačnog objašnjenja. Vaspostavljeno je jedinstvo između obe crkve, na štetu, naravno, pećske patrijaršije; ali taj sporazum nije obavezivao sve Srbe nego samo podanike Uglješine, a sem toga bio je i suviše pripreman. Posle četiri meseca nestalo je i Uglješe i njegova dela; ostalo je samo uverenje, da stvari treba dovesti u red.

Bitka na Marici

Bitka

Još se ne može sa pouzdanošću utvrditi kako je došlo do srpskog pohoda protiv Turaka u jesen 1371. god. Da se taj pohod nije spremao iz ranije najbolji je dokaz u tom, što je kralj Vukašin sa sinom Markom, juna meseca, došao s vojskom pod Skadar, da odatle, s drugim saveznicima, deluje protiv Nikole Altomanovića. Ma kako kratak taj bi pohod, s povratkom u Makedoniju, imao trajati najmanje do kraja leta. Ali, s druge strane, jedan naš pisar iz tog vremena, monah Isaija, piše izrično, da su Vukašin i Uglješa krenuli "na izgnanje Turaka". Da je ofanziva preduzeta od Srba vidi se jasno i po tom, što je bojište bilo van srpske granice. Najverovatnija će biti pretpostavka, da je despot Uglješa bio obavešten o nekim dotle nenadanim turskim pripremama ili o nekoj veoma povoljnoj prilici za napadaj, pa da se rešio da Srbi njih preduhitre ili da iskoriste priliku. Tako se može objasniti nagli Vukašinov povratak i srpska ofanziva. Izgleda da je Uglješa hteo da napane Turke u samom Jedrenu, za vreme otsutsva cara Murata u Maloj Aziji. Srbi su doista prodrli do blizu Jedrena, u šumoviti kraj Črnomena (sada Čirmena), na Marici. Ali tu ih 26. septembra 1371. snađe strahovit poraz. On je došao kao posledica jednog noćnog prepada, u kome su Srbi potpuno izgubili glavu. Srpski kaluđerski letopisci prikazuju to kao božiju kaznu za postupak Mrnjavčevića prema caru Urošu; naročito ističu da se čak nisu mogla naći ni mrtva tela Vukašinova i Uglješina. Srpska pogibija bila je, doista strahovita, najbezglavija u celoj našoj prošlosti. Zapamćena je dobro i u narodnom predanju toga kraja i u narodnoj epskoj poeziji. Mesto borbe i danas se zove Srbsindigi, t. j. srpska pogibija; a u narodnoj frazeologiji uzrečica "odnela ga mutna Marica" potseća na tu kobnu borbu, kad je ta reka

Udarila mutna i krvava,
Pa pronosi konje i kalpake,
Ispred podne ranjene junake.

Narodno predanje kazuje, da su Vukašin i Uglješa, kao teško ranjeni, bili poubijani posle borbe od lakomih sluga ili namernika.

Značaj

Bitka na Marici je jedan od najsudbonosnijih događaja ne samo u istoriji srpskog naroda, nego i celog Balkana uopšte. Ako i slučajan srpski je poraz bio potpun; što ga Turci nisu odmah iskoristili u većoj meri to je za to, što im se dobar deo vojske nije nalazio u Evropi i što i sami nisu bili potpuno svesni kolikog je obima bila ova njihova pobeda. U Maćedoniji nije bilo nikog ko bi mogao zadržati s uspehom njihov veći nalet; svi su bili pod utiskom strašne pogibije, koja je snašla glavnog gospodara zemlje i najačeg među svima. U maričkoj bici turska sila je slomila najopasnijeg vojničkog protivnika na Balkanu; u Trakiji i Maćedoniji ona je posle toga neosporno glavni činilac. Put za dalja osvajanja bio je otvoren sve do Morave na severu i Neretve na zapadu. Srbija je ovim udarcem odjednom survana u red država drugog i trećeg reda, kojoj je posle toga ne samo nedostajala snaga nedavnog Dušanovog vremena, nego i vera u nju. Odmah iza ovoga delovi dojučerašnje carevine moraju da traže naslona kod tuđih država i primaju na sebe vazalske obaveze. Druge, one u Makedoniji, postaju turski podložnici. Od te godine počinju Turci da šire svoju vlast nad Južnim Slovenima.

Brzo razvijena Dušanova država brzo je i propala. Petnaest godina trebalo je njemu da od mladog zetskog kralja postane moćni car, 1331-1346., a tačno petnaest godina trebalo je od njegove smrti pa do maričke katastrofe, 1355-1371. Razbijena u nekoliko malih oblasti, nejakih po vlastitoj snazi ne samo za dela većeg obima nego i za uspešan otpor protiv silnog turskog zavojevača, Srbija se držala u teškom naporu još jedno stoleće, a izvesne njene zemlje i nešto malo duže: ali, ne više kao država smelih planova za budućnost, nego kao bolesnik koji se grčevito hvatao da očuva život.

Posledice

Srpski poraz iskoristiše prvi Grci i još u novembru iste godine njihova je vojska ušla u Ser. Akcijom je upravljao solunski namesnik Manojlo Paleolog, docniji car. Gde se sklonila Uglješina udovica u prvi mah nije poznato. Pouzdano je, da se tad pokaluđerila (otad nosi ime Jefimija) i da je kraj života provela sa kneginjom Milicom. Sahranjena je u manastiru Ljubostinji.

Smrt i kraj Nemanjića

Naskoro iza bitke na Marici, 4. decembra 1371. umro je i car Uroš. Docnija pričanja, nastala možebiti u vezi sa u nas poznatim i popularnim pričanjima iz romana o Tristanu, kazivala su, da je kralj Vukašin lišio cara ne samo prestola nego i života. A ubio ga je, govorila su najrasprostranjenija pričanja i narodne pesme, u lovu, na vodi, kad se car sagao da se osveži. Naša crkva je, na osnovu tog predanja, oglasila Uroša za mučenika i uzela ga u seriju svojih svetitelja. Njegovo telo, obreteno tek 1584. god. u zapustelom manastiru kod Šarenika, nalazi se danas u manastiru Jasku, u Sremu. S njim je izumrla muška linija srpskih Nemanjića. Simeonova loza držala se još neko vreme u Tesaliji. Simeonov sin, "car" Jovan Uroš, smatrao se više Paleologom nego Nemanjićem i bio je čista kaluđerska priroda. Odrekao se vlasti već 1381. god. i primio monaški čin; potpuno povučen, predan knjizi i molitvi, umro je kao monah Joasaf 1423. god. Najstariji srpski Koporinski Letopis govori sa simpatijom o ovoj grani srpske dinastije, nalazeći kako je ona "radi naših grehova" lišena svog otačestva. S Joasifovom smrću nestalo je i nje.

Godina 1371. pretstavlja jednu od najsudbonosnijih u istoriji Srbije i Balkana. Smrt trojice vladara cara Uroša, bugarskog cara Jovana Aleksandra i kralja Vukašina i strahovita srpska pogibija na Marici činili bi i inače važne datume, ali u ovom sticaju prilika oni nagoveštavaju kobni obrt sreće hrišćanskih balkanskih država.

Brak

Još kao dečak Uroš je veren sa rođakom vizantijskog cara, ali nju nije oženio.

Car Uroš je 1360. godine uzeo za ženu Anu, kćer vlaškog kneza Aleksandra. Jedna sestra nove carice bila je udata za sina bugarskog cara Aleksandra, a vidinskog gospodara Stracimira, bratića carice majke Uroševe. S toga je sasvim opravdano Jiričekovo mišljenje, da je carica majka bila posrednik u toj ženidbi, pojačavajući tako veze nemanjićske dinastije sa svojim rodom.

Povezano

• Grb Uroševog carstva prema ilirskim grbovnicima

Literatura

• Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“
• Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“
• Vladimir Ćorović, „Istorija srpskog naroda“
• Stanoje Stanojević, „Istorija srpskog naroda“

Spoljašnje veze

Stefan Uroš V na Wikimedijinoj ostavi

• „Zemaljski i nebeski putevi nejakog“ Arhivirano 2012-06-19 na Wayback Machine-u (Politikin Zabavnik, 7. septembar 2007, broj 2900, godina LXIX)
• Povelja cara Stefana Uroša V za Dubrovčane, sastavljena 1362. godine u Onogoštu (kasniji Nikšić)
• SPOMEN SVETOG UROŠA V, CARA SRPSKOG Arhivirano 2015-09-23 na Wayback Machine-u

Prethodnik: Stefan Dušan

Car Srbije (1355—1371)

Nasljednik: niko