Drugi punski rat
Drugi punski rat (Rimljani su ga nazivali Rat protiv Hanibala) bio je rat između Kartagine i Rimske republike, a vodio se od 218. pne. do 202. pne. To je bio drugi od tri velika rata, koji su se nazivali Punski ratovi, zbog latinskog imena za Kartaginjane Punici ili Poenici (od imena njihovih predaka Feničana).
| Drugi punski rat | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Dio Punskih ratova | |||||||
 | |||||||
| |||||||
| Komandanti | |||||||
| Publije Kornelije Scipion | Hanibal, Hazdrubal Barka | ||||||
Rat je obeležio iznenađujući Hanibalov prelazak preko Alpa, prilikom kog je izgubio dosta vojnika, savez sa Galima, velika pobeda u bici kod Trebije i velika zaseda kod Trazimenskog jezera. Nakon ovih poraza, Rimljani su protiv Hanibala upotrebili taktiku izbegavanja borbe, ali zbog nepopularnosti ovakvog pristupa, Rimljani su ipak ponovo morali pribeći bitkama na otvorenima. Ishod toga je bio teški rimski poraz kod Kane, št je za posledicu imalo prelazak mnogih rimskih saveznika na stranu Kartagine, što je produžilo rat u Italiji za više od 10 godina, tokom kojih je još rimskih vojski bilo uništeno. Ipak, Rimljani su bili uspešniji u opsedanju gradova i osvojili su sve važnije gradove koji su se pridružili neprijateljima, a takođe su uspeli da spreče kartaginjanski pokušaj da Hanibalu pošalju pojačanje u bici kod Metaura. U međuvremenu na Iberijskom poluostrvu, koja je bila glavni izvor ljudstva za Hanibalovu vojsku, druga rimska ekspedicija na čelu sa Scipionom Afrikancem Starijim je zauzela Novu Kartaginu i okončalu kartaginjansku vladavinu nad Iberijom u bici kod Ilipa. Konačan okršaj je bila bitka kod Zame između Scipiona Afrikanca i Hanibala, okončana Hanibalovim porazom i nametanjem taških mirovnih uslova Kartagini, koja je prestala da bude velika sila i postala je rimski podanik.
Sporedan sukob tokom ovog rata je bio neodlučeni Prvi makedonski rat u istočnom Sredozemlju i Jonskom moru.
Uvod
uredi
U Prvom punskom ratu Kartagina je izgubila Siciliju. Taj gubitak je nadomestila proširivši svoje posede na srebrom bogato Iberijsko poluostrvo. Tu politiku je započeo Hamilkar Barka, a nastavio njegov zet Hazdrubal Lepi, a kasnije Hamilkarov sin Hanibal. Hamilkar Barka je bio ogorčen zbog poraza u Prvom punskom ratu i namera mu je bila da se osveti Rimu zbog ponižavajuće ratne odštete i gubitaka. Tokom osam godina oružjem i diplomatijom osigurao je velike teritorije u Španiji, ali prerana smrt (228. pne.) sprečila ga je da završi osvajanja. Sina Hanibala zadojio je mržnjom prema Rimu i trenirao ga da postane njegov naslednik.
Nakon Hamilkara komandu nad vojskom na Iberijskom poluostrvu preuzeo je njegov zet Hazdrubal Lepi, koji je sklopio sporazum sa Rimskom republikom, po kome Kartaginjani ne smeju da idu severnije od reke Ebro. Hanibal je preuzeo komandu nad vojskom 221. pne. i dve godine je osvajao južno od reke Ebro. Rim se bojao narasle Hanibalove moći, pa je sklopio sporazum sa Saguntom, koji je bio blizu sadašnje Valensije u Španiji. Rimljani su stavili Sagunt pod svoj protektorat. Međutim Sagunt je bio mnogo južnije od linije određene sporazumom Hazdrubala i Rimljana, pa je Hanibal smatrao da Rimljani ponovo krše sporazume i nije se obazirao na rimski protektorat. Sagunt je izazvao Hanibala napadajući okolna plemena pod protektoratom Kartagine i ubijajući pripadnike propunske frakcije u gradu. Hanibal je napao Sagunt i osvojio ga je nakon osmomesečne opsade. Nakon pada Sagunta Rimljani su zahtevali od Kartagine da im se preda Hanibal. Pošto je to Kartagina odbila, Rim je proglasio rat.
Hanibal napada Italiju kopnenim putem
urediHanibalova armija imala je 90.000 pešadinaca i 12.000 konjanika[1], ali izgleda da je to uključivalo u Hazdrubalove vojnike. Ekspediciona armija brojala je 75.000 pešadinaca i 9.000 konjanika. Hanibal je pošao iz Nove Kartagine u kasno proleće 218. pne. Pretpostavio je da će se rimska armija kretati duž obale prema Iberijskom poluostrvu, pa se on kreće dalje od mora. Krajem juna dolazi do reke Ebro.
Tu je odabrao najpouzdanije delove velike armije sastavljene od libijskih i iberijskih plaćenika. Borio se do Pirineja pokoravajući tu severna plemena. Na Pirinejima ga je napustilo 10.000 iberijskih vojnika koji nisu želeli da idu daleko od svoje domovine[1], pa su ostali da čuvaju novoosvojenu teritoriju. Hanibal je prešao u Galiju (današnju Francusku) sa 50.000 pešadinaca i 9.000 konjanika. Pošto nije dolazio kao neprijatelj galska plemena su mu dopustila neometan prolaz[1], pa je stigao do reke Rone do septembra, mnogo pre nego što su Rimljani mogli preduzeti protivmere. Hanibalova armija je tu imala 38.000 pešadinaca i 8.000 konjanika i 37 ratnih slonova.[2] Hanibal je uspeo da izbegne Rimljane i njihove saveznike.
Hanibal prelazi Alpe
uredi
Nastavio je put duž jedne od pritoka Rone (verovatno Izer) i došao je do Alpa. Na Alpima se suočio sa surovom klimom i terenom i napadima lokalnih plemena. Ipak je uspešno prešao Alpe, što je bilo jedno od najslavnijih vojnih dostignuća u antici. To je predstavljalo veliko iznenađenje za Rimljane. Spustio se sa brda u severnu Italiju (tada Cisalpinsku Galiju) ali sa dvostruko manje vojnika od onog broja sa kojim je krenuo na dugi put. Preostalo mu je 20.000 vojnika, 6.000 konja i samo nekoliko slonova[3].
Rat u Italiji
urediBitke kod Ticina i Trebije
urediHanibal je ušao na rimsku teritoriju i time je sprečio namere Rima da se bitka odvija na stranom terenu. Hanibalova nagla pojava među Galima omogućila je da se relativno lako raskinu veze tih plemena sa Rimljanima jer Rimljani nisu imali vremena da reaguju.
Konzul Publije Kornelije Scipion komandovao je rimskim trupama koje su poslate da zaustave Hanibala. On nije očekivao da Hanibal pređe Alpe. Očekivao je borbe sa Hanibalom na Iberijskom poluostrvu. Sa malim snagama u Galiji pokušao je da zaustavi Hanibala. Poslao je morskim putem armiju u Italiju da bi sprečio Hanibalovo nadiranje.
Hanibal je prešao Alpe i osigurao je pozadinu zauzimajući Taurini (današnji Torino)[3]. Krećući se dolinom reke Po naišao je na rimsku vojsku i pobedio je u bici kod Ticina. Pobedio je zahvaljujući nadmoćnijoj konjici. Rimljani su se povukli iz cele Lombardije[3]. Ta pobeda je bitno oslabila Rimljane, jer su se Gali potpuno pridružili Kartagini, a cela severna Italija je postala Hanibalov neslužbeni saveznik. Hanibalova vojska je postala veća jer je regrutovao Gale iz severne Italije. Hanibalova armija je tada brojala 40.000 ljudi, a dobila je galske i druge trupe kao pomoć i značajno pojačanje i zapretila je invazijom cele Italije. Scipion je bio povređen u bici kod Ticina i povukao se sa armijom preko reke Trebije i čekao je pojačanja.
Čak i pre nego što je u Rim stigla vest o porazu kod Ticina, senat je naredio da se konzul Sempronije Long povuče sa armijom sa Sicilije i pomogne Scipionu. Hanibal se veštim manevrima postavio na drum kojim je trebao Sempronije Long doći sa pojačanjima u pomoć Scipionu. Hanibal je pri tome osvojio jedan grad čime je obezbedio snabdevanje svoje vojske. Ipak Sempronije Long je uspeo da se provuče oko Hanibalovih pozicija do Scipiona.
U decembru 218. pne. Hanibal je pokazao izuzetnu vojničku veštinu briljantnom pobedom protiv Rimljana u bici kod Trebije. Rimljani su u toj bici pretrpeli teške gubitke.
Bitka kod Trazimenskog jezera
uredi
Pošto je osigurao pobedu u severnoj Italiji, Hanibal je tu prezimio zajedno sa Galima. U proleće 217. pne. odlučio je da ide dalje južnije. Rim je bio alarmiran teškim porazom i senat je pripremao planove kako da se suoči sa opasnošću. Izabrali su nove konzule. Novi konzuli sa postali Gnej Servilije i Gaj Flaminije. Očekujući Hanibalovo napredovanje dva konzula rasporedila su svoje vojske na dva moguća pravca Hanibalovog pohoda. Servilije je rasporedio svoju vojsku u Arimin na Jadranskom moru, a Flaminije u Aretijum, blizu apeninskih planinskih prelaza.
Jedini preostali put je bio kraj Arnoa. To je bila velika močvara, a baš tada su bile poplave. Hanibal je znao da je taj pravac pun poteškoća, ali bio je najsigurniji i najbliži put u centralnu Italiju. Kako Polibije tvrdi, ostali putevi su bili duži i dobro poznati neprijatelju, a ovaj kroz močvare je bio kraći i njime bi iznenadio Flaminija. Hanibalova vojska je marširala 4 dana i 3 noći kroz močvare, što je iscrpilo vojsku. Hanibal je prešao Apenine bez otpora, ali u močvarama je izgubio dosta vojnika i preostale slonove[3].
Stigavši u Etruriju u proleće 217. pne., Hanibal je odlučio da navuče Flaminija u odlučnu bitku. Sprovodio je strategiju spržene zemlje. Počeo je da uništava, ruši i spaljuje po okolini[4], smatrajući da Flaminije to neće moći pasivno gledati, jer trebalo je da ta područja štiti. U isto vreme pokušao je razbiti savezništva Rima sa mnogim regionima, dokazujući im da je Rim nemoćan da ih zaštiti.
Uprkos svom tom razaranju, Flaminije nije ušao u bitku sa Hanibalom, pa je Hanibal zaobišao Flaminijevo levo krilo i odsekao je Flaminija od Rima. Napredujući brdima Etrurije Hanibal je izazvao Flaminija i u bici kod Trazimenskog jezera uništio je Flaminijevu armiju. Flaminije je ubijen u toj bici. Ta bitka je predstavljala najveću zasedu u povesti ratovanja i u bici su uništene dve rimske armije. Ubijeno je 15.000 vojnika a još toliko je zarobljeno[4].
Hanibal je imao otvoren put prema Rimu. Njegovi generali su inzistirali da se opseda Rim, ali Hanibal nije hteo. Nije imao dovoljno opsadnih sprava, a nije imao ni bazu u centralnoj Italiji. Odlučio je da krene južno, da bi potakao pobunu Grka protiv Rima.
Fabije Kunktator preuzima komandu
uredi
Rim je bio u stanju panike nakon teškog poraza u bici kod Trazimenskog jezera. Hanibalu je bio otvoren put na sam Rim. U trenucima takvih kriza bilo je nužno da se proglasi diktator, kome bi se dale sva ovlaštenja na 6 meseci. Za diktatora je odabran Kvint Fabije Maksim zvan Kunktator (čovek koji odgađa).
Odstupajući od uobičajenih rimskih strategija, Fabije je usvojio Fabijansku strategiju — izbegavanje otvorene bitke sa neprijateljem, ali ipak ograničavanje kretanje neprijatelja pomoću nekoliko rimskih armija u blizini Hanibalovih trupa. Fabije je malim jedinicama napadao Hanibalovo snabdevanje i uvek je nastojao da manevriše po planinskom terenu, gde nije dolazila do izražaja Hanibalova konjica. Ohrabrivao je stvaranje osmatračnica i sakupljanja vojske u utvrđene gradove.[4]
Hanibal je krenuo taktikom uništavanja, najpre Apulije, pa onda najbogatijih delova Italije, Kampanije[4]. Hanibal je svesno uništavao naselja i useve izazivajući Fabija Kunktatora. Fabije je sve to pratio, ali nije ulazio u odlučnu bitku. Takvo veliko uništavanje počelo je izazivati bes i kod vojske i u rimskom senatu. Fabije postaje veoma nepopularan ne samo u Senatu i među vojnicima nego u narodu. Svi su želeli da brzo vide kraj rata, a videli su samo Hanibalovu paljevinu i uništavanje. Dalje, vladao je strah da ako Hanibal tako dalje nastavi uništavati bez otpora mnogi rimski saveznici bi mogli napustiti Rim i preći na stranu Kartagine s obzirom da ih Rim ne može odbraniti.
Pred dolazak zime Hanibal se odlučio da prezimi na drugom području, jer je bila poharana Kampanija u kojoj se tada nalazio. Međutim, Fabije je zatvorio sve prolaze iz Kampanije. Jedan kartaginjanski general je smislio varku. Po noći je skupio svu stoku i zavezao joj je baklje za rogove. Rimljani, koji su čuvali prolaz pomislili su da Kartaginjani nameravaju da prođu noću kroz šumu pomoću baklji. Rimljani su krenuli za stokom, pa je Hanibal zauzeo prolaz. Koristeći osvojeni prolaz Hanibal je prešao u Apuliju, gde je prezimio.
To je bio teški poraz za Fabija i usled nezadovoljstva naroda i senata nakon 6 meseci vlasti Fabije je smenjen. Fabije je bio nepopularan jer njegova taktika nije vodila brzom završetku rata. Izabrana su dva nova konzula Gnej Servilije Gemin i Marko Atil Regul s ciljem da se vodi ofanzivniji rat protiv Hanibala.
Bitka kod Kane
uredi
Hanibal zauzima Kanu
urediTokom pohoda 217. pne. Hanibal nije uspeo da pridobije saveznike među Italijanima, ali sledeće godine se već pojavila mogućnost da to i ostvari. U proleće 216. pne. Hanibal je preuzeo inicijativu i zauzeo je velika skladišta u Kani u Apuliji[3]. Zauzimajući Kanu, Hanibal se postavio između Rimljana i izvora snabdevanja.
Rimski senat je postavio dva konzula: Kaja Terencija Varona i Lucija Emilija Paula[3]. Neke procene govore da su Rimljani imali 100.000 vojnika[3][5]. Rimske i savezničke legije pod vođstvom dva konzula krenule su prema Apuliji da se sukobe sa Hanibalom. Posle dva dana marša, susreli su se Hanibalovim snagama, koje su bile na levoj obali reke Audif udaljene 10 kilometara od Rimljana.
Jedan od najtežih poraza Rima u bici kod Kane
urediHanibal je iskoristio jaku želju Rimljana za okršajem. Rimljane je uvukao u zamku koristeći taktiku obuhvatanja, kojom je eliminisao rimsku brojčanu nadmoć. Taktikom obuhvatanja smanjio je površinu, na kojoj se odvija bitka, što je dalo prednost manjoj armiji. U centar polukruga Hanibal je postavio svoje najmanje pouzdane snage, a na krila polukruga postavio je galsku i numidijsku konjicu, i libijske plaćenike.
Rimljani su lako prodrli kroz slabi Hanibalov centar, ali libijski plaćenici su udarili sa krila u bokove rimske armije, koja je uletela u Hanibalov centar. Napad Hanibalove konjice sa krila izazvao je pokolj rimskih vojnika. Hanibalov zet Hazdrubal komandovao je levim krilom i snažno je ušao u rimsko desno krilo, pokosio je pozadinu i napao Varonovu konjicu na rimskom levom krilu. Onda je napao rimske legije otpozadi. Rimska armija je uhvaćena između čekića i nakovnja bez mogućnosti izlaza. Zbog briljantne taktike Hanibal je sa daleko manjim brojem vojnika uspeo da opkoli i uništi ogroman deo rimske vojske. U zavisnosti od izvora 50 000—70 000 rimskih vojnika[3][4] je ubijeno ili zarobljeno u bici kod Kane. U bici je ubijen rimski konzul Gaj Emilije Paul i osam senatora. To je bio jedan od najkatastrofalnijih poraza u istoriji Antičkog Rima, a takođe i jedna od najkrvavijih bitaka u istoriji[6].
Rimski saveznici se kolebaju i osipaju
urediPosle bitke kod Kane dotad lojalni rimski saveznici počeli su da gube veru, a neki od njih su prešli na stranu Kartagine. Tokom te godine grčki gradovi Sicilije pobunili su se protiv Rima. Makedonski kralj Filip V podržavo je Hanibala i pokrenuo je Prvi makedonski rat protiv Rima. Hanibal je osigurava savezništvo sa kraljem Sirakuze i sa Tarentom. Drugi najveći grad u Italiji Kapua postala je Hanibalov saveznik i nova Hanibalova baza.
Međutim, Hanibal nije dobio iz Kartagine potrebna pojačanja da bi direktno napao Rim, tako da se zadovoljio sa pokušajima zauzimanja tvrđava, koje su mu se suprostavljale. Ipak na Hanibalovu stranu nije prešlo dovoljno gradova-država, nego samo nekoliko. Iako je dobio Makedoniju kao saveznika sa jakom mornaricom, ipak ta mornarica nije bila dorasla rimskoj, pa mu nije bila od pomoći.
Zastoj u Italiji
uredi
Rat u Italiji ušao je u zastoj nakon bitke kod Kane. Rimljani su posle tri uzastopna poraza i bezbroj manjih poraza morali promeniti strategiju. Ponovo su počeli koristiti Fabijevu strategiju, jer to je bio jedini način da se pobedi Hanibal. Fabije Maksim Kunktator je ponovo izabran za konzula 215. pne. i 214. pne. Rimska armija je otada uvek držala oko na Hanibalu, a borili su se samo tamo gde su bili u prednosti. Tražili su načina da Hanibalu učine štetu gde god mogu, a da sa druge strane smanje Hanibalovu mogućnost činjenja šteta.
Uprkos porazima i prebezima Rimljani su još uvek imali veliku bazu i mogli su još uvek skupiti mnogo veću armiju od Hanibala, zamenjujući tako gubitke. Uvek su imali najmanje 80.000 vojnika na raspolaganju. Hanibalova armija je postajala sve gora, a brojno je bila duplo manja od rimske. Umesto da koriste jednu veliku armiju, Rimljani su koristili mnoštvo manjih armija. Te manje armije su nastojale da zamaraju Hanibalovu armiju stalnim marševima, stalnim manjim okršajima i glađu. Sledećih nekoliko godina Hanibal je napustio politiku spržene zemlje i nastojao je da obezbedi snabdevanje iz lokalnih izvora za neefikasne operacije duž južne Italije. Pošto nije mogao navući rimsku armiju u jednu veliku bitku, sve se svodilo na manje operacije, koje su uglavnom bile oko gradova Kampanije.
Kako se rat odugovlačio, Hanibal je zahtevao od kartaginjanske oligarhije da pošalju pojačanja. U to vreme dve glavne kartaginjanske frakcije su bile proratna frakcija i frakcija za mir sa Rimom. Hanon Veliki je bio vođa partije za mir i osuđivao je Hanibalove akcije. On je bio predstavnik kartaginjanskog plemstva i bio je protiv osvajanja, koja je sprovodio Hanibal. Hanon Veliki je na taj način svojim delovanjem potkopavao Hanibalove napore u Italiji. U međuvremenu Rimljani su uspeli ostvariti neke uspehe u Španiji, koja je bila najvrednija kolonija i glavni izvor bogatstva Kartagine.
To je uzrokovalo da se pojačanja ne šalju Hanibalu u Italiju, nego u Španiju. Pojačanja su se slala i na Siciliju i na Sardiniju. U isto vreme Hanibal je imao mnogo velikih problema sa saveznicima u Italiji. Mnogo Hanibalovih saveznika je sa Hanibalom sklopilo savez pod uslovom da ne budu prisiljeni da idu u rat protiv svoje volje. Zbog toga on nije mogao mnogo da računa na takva savezništva. Rimljani su postajali sve snažniji i po broju i po iskustvu.
Hanibalovova vojska je sve više slabila. Nisu mogli da drže zaposednuta područja bez pojačanja, koja nisu više slali ni vlada u Kartagini ni makedonski saveznik Filip V. Hanibalova pozicija u južnoj Italiji postajala je sve gora, a šanse da zaposedne Rim su postale su još manja. Rimljani su 211. pne. zauzeli Kapuu, drugi grad po veličini iza Rima. Sirakuza je isto tada pala posle dvogodišnje opsade. Sirakuza je bila poznata po odbrambenim spravama, koje je napravio Arhimed. Arhimeda su ubili Rimljani kada su zauzeli grad. Rimljani su 209. pne. zauzeli Tarent.
Hanibal je još uvek dobijao mnogo bitaka, potpuno uništavajući dve rimske armije 212. pne., pa čak je i ubio dva konzula u bici 208. pne. Jedan od tih konzula je bio Marko Klaudije Marcel. Međutim, bez pojačanja i bez sredstava od saveznika Hanibal nije mogao da učini značajniji napredak. Nedovoljno snabdeven od saveznika, napušten od svoje vlade i bez mogućnosti da ima bar približne izvore kao Rim, Hanibal je počeo polako da gubi tlo pod nogama, iako je svuda pobeđivao. Hanibal je nastavio da dobija bitke protiv Rimljana, ali nije mogao da im nanese odlučnu pobedu, koja bi proizvela dugotrajan strateški efekt.
Rat na Iberijskom poluostrvu
urediDok se glavni pohod odvijao u Italiji, Rimljani su preneli rat na Iberijsko poluostrvo. U bici kod Dertose 215. pne. Hasdrubal je poražen. Rim se postepeno širio obalom, dok nije 211. pne. zauzeo Sagunt. To je sprečavalo Hazdrubala Barku da šalje Hanibalu bilo kakvu pomoć. Iberijsko poluostrvo je bilo Kartagini najvažniji izvor bogatstva, prvenstveno srebra, pa su je morali braniti. Zato je Kartagina slala pojačanja prvenstveno u Iberiju, a ne Hanibalu u Italiju.
Hasdrubal Barka je pobedio Rimljane u bici kod gornjeg Betisa. Pri tome su ubijena dva rimska komandanta Publije Kornelije Scipion i Gnaj Kornelije Scipion Kalvus. Ipak Hasdrubal nije uspeo da istera rimsku armiju.
Sledeće godine Rimljani su poslali Publijevog sina Publija Kornelija Scipiona, zvanog još i Afrikanac. Želeći da osveti svog oca i ujaka krenuo je na centar punske Iberije na Novu Kartaginu, koju je osvojio 209. pne. pre bitke kod Bekule. Hasdrubal je ostao bez luke, pa je odlučio da krene u Italiju ostavivši samo neke slabije garnizone u Španiji. Nastojao je da preko Alpa dođe do Italije, ali to je tada bio potpun promašaj.
Rimljani su očekivali njegov dolazak. Dve legije su čekale njegov silazak niz Alpe. U bici kod Metaura 207. pne. Hasdrubal je poražen i ubijen. Hanibal je za vest o dolasku njegovog brata u Italiju saznao kad je rimski konjanik bacio Hasdrubalovu glavu u Hanibalov logor.
Preostale kartaginjanske snage na Iberijskom poluostrvu poražene su 206. pne. u bici kod Ilipa. Iberijsko poluostrvo tada je postalo rimska teritorija koja će biti provincijski organizovana i dobila je novi naziv - Hispanija.
Kraj rata u Italiji
urediRimljani su tako loše vladali Tarentom da su zaverenici pustili Hanibala u grad. Hanibal je sprečio da mu vojska vrši u to doba uobičajenu pljačku. Hanibal je poštovao slobodu Tarenta i dao je stanovnicima, da obeleže svoje kuće, tako da su se pljačkale samo rimske kuće. Grad ipak nije dozvoljavao Hanibalu da koristi luku. Hanibalov brat je pobeđen u Beneventu, što je još više smanjilo snagu Kartagine. Malo po malo ratna sreća se sve više okretala u korist Rimljana. Hanibal je gubio Kampaniju, ne uspevajući da spreči koncentraciju tri rimske armije oko Kapue.
Rimljani su sa dve armije držali Kapuu pod opsadom toliko dugo da je Hanibal uspešno napao vojsku, koja je opsedala grad. Dve godine kasnije Rimljani su opet opsedali Kapuu sa 3 armije. Hanibal je na to uzvratio pokretom prema Rimu i došao je na tri kilometra od Rima. Nadao se da će time odvući rimsku armiju od opsade Kapue i da će ih uništiti u otvorenoj bici. Opsada Kapue se nastavila i grad je pao 211. pne. U leto 211. pne. Rimljani su osvojili Sirakuzu i uništili su kartaginjansku armiju na Siciliji.
Rimljani su umirili Siciliju i ušli su u savez sa Etolskom ligom da bi se suprotstavili makedonskom kralju Filipu V. Filip V je iskoristio zauzetost Rimljana u Italiji, pa je zauzeo Ilirik (Iliriju). Ali Rimljani su uz pomoć svojih grčkih saveznika iz Etolskog saveza napadali Makedonce i prislili ih na mir. U međuvremenu Hanibal je pobedio Fulvija kod Herdoneje u Apuliji, ali izgubio je Tarento sledeće godine.
Hanibal je ponovo dokazao svoju superiornost u taktici velikom pobedom 210. pne. kod Herdoniaka u Apuliji nad prokonzularnom armijom. Isto tako uništio je rimsku vojsku, koji su opsedali Lokri Epizefiri.
Međutim izgubio je Tarent 209. pne., pa su Rimljani ponovo zauzeli Samnij i Lukaniju, tako da je Hanibal ostao gotovo bez svih poseda južne Italije. Jedno vreme se povukao u Apuliju, pa je prešao u Brutij. Hanibal je imao sve manje šansi.
Rat se seli u Afriku
urediPosle pobeda na Iberijskom poluostrvu Scipion Afrikanac se vratio u Rim kao veliki heroj, tako da su ga izabrali za konzula 205. pne. Odlučio je da završi rat napadom na samu Kartaginu. Dobio je dve legije i 7.000 dobrovoljaca, koje je sam regrutovao i iskrcao se u Severnoj Africi u Utici, oko 35 kilometara od Kartagine. Računao je da će dobiti podršku Numidijaca, koji nisu prihvatali vlast Kartagine, pa su se složili da pomognu Rimljane konjicom.
Posle Scipionove pobede u bici kod Bagbrada 203. pne. Kartaginjani su pozvali Hanibala da odbrani samu Kartaginu.
Hanibal je pokušao da sklopi mir sa Scipionom, ali pošto je Scipion Afrikanac postavljao teške uslove do mira nije došlo. Usledila je odlučna bitka Drugog punskog rata, bitka kod Zame.
Bitka kod Zame
uredi
Za razliku od drugih bitaka Drugog punskog rata, Rimljani su bili superiorniji u konjici, a Kartaginjani u pešadiji. Scipion Afrikanac je dobio konjicu od Numidije. Rimska armija je bila bolja od kartaginske, a Hanibal je bio zamoren i narušenog zdravlja posle mnogo godina ratovanja u Italiji.
Rimska konjica se pokazala odmah na početku, a Scipion Afrikanac je smislio specijalnu taktiku borbe protiv slonova. Bitka je bila dugo neodlučena, čak je povremeno izgledalo da Hanibal pobeđuje. Ipak Scipion je sa konjicom i delom pešadije uspeo da napadne Hanibalovu pozadinu, što je izazvalo kolaps kartaginskih formacija. Posle bega generala, Kartaginjani su se predali Rimu.
Posledice
urediNajznačajnije posledice po Rim, Kartaginu i ceo region su:
- Iberijsko poluostrvo više ne pripada Kartagini,
- Kartagini je nametnuta ratna odšteta u iznosu od 10.000 talenata,
- Mornarica Kartagine je ograničena na 10 brodova i
- Kartagini je zabranjeno da ima ili regrutuje vojsku bez rimske dozvole.
- Kartagina nije smela da vodi bilo kakav rat bez rimske dozvole.
Numidija je iskoristila priliku i zauzela je i pljačkala deo Kartagine. Kada je pola veka kasnije Kartagina stvarila armiju da se odbrani od upada, Rim je razorio Kartaginu u Trećem punskom ratu.
Ovaj rat označava ključni korak u uzdizanju Rima do statusa najveće sile celog Mediterana.
Izvori
uredi- ↑ 1,0 1,1 1,2 (en)Titus Livius "From the Founding of the City" XXI
- ↑ Lazenby, John Francis, Hannibal's War, 1978 ISBN 0-85668-080-X
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 (en) Polibije „Istorija“
- ↑ 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 (en)Titus Livius "From the Founding of the City" XXII
- ↑ Cottrell, Leonard, Enemy of Rome, Evans Bros, 1965
- ↑ Theodore Ayrault Dodge, Hannibal, Cambridge, Massachusetts, De Capo Press, 1891, ISBN 0-306-81362-9
