Epode (Horacije)

Epode (lat. Epodon libri) naziv je zbirke od sedamnaest pesama rimskoga književnika Kvinta Horacija Flaka, izdate 30. godine stare ere. Epode su nazvane po metričkom obliku, jer su mnoge pisane u distisima (prvih deset u tzv. jampskim epodama, tj. kombinaciji jampskog trimetra i dimetra), od kojih je drugi stih kraći i koji se prema grčkom ἐπῳδός (= pripev) zove versus epodus, odnosno epoda. Sam Horacije naziva ove svoje pesme Jambima (Iambi), jer se u njima u izvesnoj meri podražava metrički oblik i oštar, satirički ton grčkoga jambografa Arhiloha. Sam Horacije, u Pismima I, 19, 23–25, kaže o svojim Epodama:

............. Parios ego primus iambos

ostendi Latio, numeros animosque secutus

Archilochi, non res et agentia verba Lycamben

............. I parske sam jambe prvi

ja u Lacij preneo, duh i ritam tek uzev

od Arhiloha, a izraz i tema su moji sasvim.

Neke epode obrađuju društvenu i političku tematiku, a od njih je najpoznatija epoda 7, koja predstavlja snažan protest protiv građanskih ratova koji su u to doba potresali rimsku republiku i rimsko društvo, a koja počinje (st. 1–4):

Quo, quo scelesti ruitis? Aut cur dexteris

aptantur enses conditi?

Parumne campis atque Neptuno super

fusum est Latini sanguinis?

Oh kuda, kuda, prokleti, srljate? Što se

laćate mača zarđalog?

Zar malo krvi latinske je prosuto

po moru i po zemlji svoj?

U vreme kada Vergilije u 4. eklogi najavljuje dolazak novog zlatnog veka, Horacije je mnogo pesimističniji: ne samo da vatreno protestuje protiv građanskog rata, nego u 16. epodi takođe najavljuje zlatni vek, ali ne u Italiji, nego na dalekim "blaženim ostrvima", jer tamo se jedino može pobeći od iz Rima koji srlja u sve dublju propast (Epod. XVI, 1-2, 18–23):

Nulla sit hac potior sententia: Phocaeorum

velut profugit exsecrata civitas

agros atque lares patrios habitandaque fana

apris reliquit et rapacibus lupis,

ire, pedes quocumque ferent, quocumque per undas

notus vocabit aut protervos Africus.

Najbolji savet je to da, k'o što nekad fokejski grad sav

da pobegne zbog svog prokletstva odluči,

prepusti njive i očinske Lare i hramove svete

svim divljim zverima i ljutim vucima,

pođemo tako svi kamo noge nas nose, kud god nas

pozovu vetri morski i tihi i olujni.

Međutim, Horacijeva je kritika u Epodama najčešće usmerena na neke tipove rimskoga društva (zelenaše, skorojeviće, književne protivnike, vračare). Osim ovakve kritike – koja nije tako snažna i duboka kao kod Arhiloha – ima u Epodama i elegijskih motiva, a neke epode – u kojima se oseća uticaj Katula i aleksandrijske poezije – predstavljaju zametke kasnije refleksivne lirike Horacijeve. U izboru tema i njihovoj obradi primećuje se Horacijeva težnja da se odmakne od subjektivizma neoterika, te da, kao jedno od sredstava objektiviranja, upotrebi dramski oblik dijaloga ili monologa, u kojem nosilac teme više nije sam pesnik, nego neka osoba koju on prikazuje.

Druga epoda hvali dražesti jednostavna seoskog života, da bi se pri kraju pesme pokazalo da svu tu modernu zanesenost jednostavnošću predačkoga života izgovara niko drugi do licemerni i lakomi zelenaš (faenerator). Element parodije, koji se otkriva pri kraju epode, te poentiranog preokretanja i komičkog patosa daje specifičnu boju i čitavoj ovoj zbirci pa zahvata i epode s ljubavnom tematikom. Tako se u 11. epodi parodira sentimentalna ljubavna elegija: tu se u oštrim tonovima proklinje književni protivnik, te cela pesma dobija ton izvrnutog propemtikona, tj. pesme kojom se želi srećan put osobi koja odlazi na kakvo putovanje.

Epode 1 i 9 iskazuju pesnikova osećanja u vreme bitke kod Akcija, u kojoj je Oktavijan pobedio Antonija i Kleopatru. Epoda 13 govori o ispijanju vina kao leku protiv ružnih vremenskih prilika, što će postati posebno česta tema u Horacijevim Odama.