George S. Patton

Džordž Smit Paton Junior (George Smith Patton), 11.11. 1885. u. 21.12. 1945., bio je jedan od najboljih američkih generala u Drugom svetskom ratu. U svojoj vojnoj karijeri, dugoj 36 godina bio je među prvim američkim oficirima koji su zagovarali stvaranje modernih oklopnih jedinica, komandovao je američkim jedinicama u severnoj Africi, Siciliji i u Evropi. U američkoj vojsci ostao je zapamćen po nadimku Stara krv i petlja ("Old blood and guts"), koji je dobio zahvaljujući pogrešnom citiranju njegove izjave u kojoj je rekao da je za pobedu u ratu potrebna ne samo krv već i mozak ("Blood and brains"). Zvanična istorija stvorila je predstavu o generalu Patonu kao o briljantnom vojnom lideru koji je povremeno imao epizode neposlušnosti i nestabilnosti.

Njegovi potčinjeni, kako oficiri tako i vojnici pamtiće ga ne samo po briljantnom komandovanju, ludoj hrabrosti i istrajnosti, već i po oštrim, često vulgarnim govorima kojima je podizao moral svojim jedinicama. U jednom takvom govoru koji je održao vojnicima američke 3. armije neposredno pre nego što će se zaputiti u Francusku, Paton je rekao:

Postoji jedna veoma bitna stvar koju ćete shvatiti tek kada sve ovo bude gotovo i kada se vratite kući. Zahvaljivaćete Bogu kada dvadeset godina kasnije budete sedeli pored kamina sa svojim unukom na kolenu i kada vas bude pitao šta ste radili u ratu, nećete morati da ga prebacite na drugo koleno, nakašljete se i kažete: "Lopatao sam balegu u Luizijani"

Porodica

Paton je rođen u mestu San Gabrijel u Kaliforniji, od oca Džordža Smita Patona i majke Rut Vilson, ćerke Bendžamina Dejvisa Vilsona, uglednog lokalnog zemljoposednika i političara i jednog od prvih pionira koji je krenuo 1840. god na zapad da bi tamo ostao i stekao značajan imetak. Rodio se u porodici čiji su muški potomci bili civili, advokati i političari, dok su vojnici postajli samo po pozivu. Njegov deda Džordž Paton učestovao je u Američkom građanskom ratu kao pukovnik Konfederacije i poginuo je 1864. god. u bici kod Sedar Krika u Vinčesteru u Virdžiniji.

Paton je od malih nogu čitao Ilijadu i Odiseju, Bibliju i dela Viljema Šekspira. Odrastao je slušajući priče o podvizima vojnika Konfederacije u Američkom građanskom ratu i o svom dedi. Inspirisan ovim pričama mali Paton je još kao klinac maštao o tome da jednog dana postane general i heroj.

Obrazovanje

Paton je godinu dana pohađao Vojni institut u Virdžiniji, pre nego što je prešao u Vest Point. Po završetku prve godine pao je zajedno sa Kortni Hodžisom (zbog lošeg znanja iz matematike) ali se ponovo upisao i diplomirao 1909. god.

Paton je bio inteligentno dete i intenzivno je proučavao klasičnu književnost i vojnu istoriju još od malih nogu, ali je najverovatnije patio od nedijagnostifikovane disleksije, što će mu u velikoj meri otežati njegovo školovanje. Vrlo kasno je naučio da čita, i nikada nije naučio osnovne veštine kao što je sricanje slova. Zbog ovog poremećaja trebalo mu je pet godina da završi Vest Point.

Dok je bio na školovanju u Vest Pointu, Paton je obnovio svoje poznanstvo sa prijateljicom iz detinjstva Beatris Ajer, ćerkom bogatog teksilnog industrijalca. Njome se oženio ne dugo nakon diplomiranja.

Po završetku školovanja učestvovao je na letnjim Olimpijskim igrama koje su održane 1912. god. u Stokholmu. Predstavljao je SAD u novoj atletskoj disciplini, petoboju. U ukupnom plasmanu osvojio je peto mesto. Bio je na vrhu tabele sve do takmičenja u streljaštvu kada je jedan njegov hitac najverovatnije promašio metu, iako je Paton tvrdio da je prošao kroz rupu koju je napravi prethodni hitac.

Kao i većina članova njegove porodice, Paton je često tvrdio da je imao žive vizije svojih predaka. Čvrsto je verovao u reinkarnaciju što se i manifestovalo u njegovom uverenju da je u prošlim životima bio kartaginski vojskovođa Hanibal, rimski legionar, napoleonov feldmašral i mnoge druge istorijske ličnosti.

Rana vojna karijera

Tokom sukoba na meksičkoj granici 1916. god. Paton je bio u sastavu 13. Teksaškog konjičkog puka i pratio je brigadnog generala Džona Dž. Peršinga kao njegov ađutant tokom potere za Pančom Vilom. Tokom ovog sukoba Paton je uz pomoć deset vojnika iz 6. pešadijskog puka ubio "Generala" Hulia Kardenasa, komandira Vilinih ličnih telohranitelja. Zbog ove akcije kao i zbog naklonosti koju je Paton pokazivao prema svom revolveru Kolt Mirotvorac (Colt Peacemaker), Peršing mu je dodelio nadimak Bandit (Bandito).

Prvi svetski rat

Neposredno pre izbijanja Prvog svetskog rata general Peršing unapredio je Patona u čin kapetana. Po ulasku SAD u rat Paton je zatražio od Peršinga da mu poveri komandu nad nekom od američkih jedinica na prvoj liniji fronta. Peršing mu je poverio komandu nad novoformiranim Američkim tenkovskim korpusom. Pretpostavlja se, mada nikada nije tačno utvrđeno da je Paton učestovao u Bici kod Kambrea u kojoj su prvi put upotrebljeni tenkovi u značajnom broju. Pošto Američki tenkovski korpus nije učestvovao u oboj bici, a malo je verovatno da bi Britanci poverili komandu nad svojim oklopnim jedinicama američkom oficiru, Patonu je najverovatnije poverena posmatračka uloga. Zbog svoje uspešnosti u organizaciji obuke (formirao je školu za američke tenkiste u Lanžeru u Francuskoj) i komandovanju američkim oklopnim jedinicama, unaprećen je dva puta. U činu potpukovnika postavljen je za komandanta Američkog tenkovskog korpusa koji je prvo bio deo Američkih ekspedicionih snaga, a zatim deo američke 1. armije. Učestovao je u Sen Mišel ofanzivi 1918. god. kada je i ranjem metkom iz mitraljeza dok je pomagao da se zaglibljeni američki tenk izvuče iz blata. Metak mu je prošao kroz gornji deo butine. Paton je mnogo godina kasnije često, nakon što bi na nekim društvenim događajima popio malo više, svlačio pantalone pokazujući svoju ranu nazivajući podrugljivo sebe generalom sa pola stražnjice.

Za zasluge u Meza-Argonskoj ofanzivi Paton je odlikovan Purpurnim srcem i Krstom za istaknute zasluge u službi i unapređen je u pukovnika. Dok se Paton oporavljao od rana Prvi svetski rat je završen.

Između dva rata

Dok je bio na službi u Vašingtonu 1919. god. Paton je upoznao i postao blizak prijatelj Dvajta D. Ajzenhauera koji će igrati veoma značajnu ulogu u nastavku njegove vojne karijere. 1920. god. uputio je peticiju Američkom Kongresu u kojem je zatražio da se popravi stanje u finansiranju američkih oklopnih snaga ali bezupešno. Posvetio se popularizaciji ovog roda vojske pišući članke o taktici korišćenja oklopnih jedinica predlažući nove načine njihove upotrebe. Radio je i na modernizaciji tenkova. Međutim, zbog nedostatka finansijskih sredstava koja su bila neophodna za finansiranje oklopnih jedinica Paton je bio prinuđen da se ponovo vrati u konjicu.

Jula 1932. god. Paton je služio pod načelnikom generalštaba generalom Daglasom MakArturom kao major koji je predvodio američku konjicu u borbi protiv tzv. Bonus armije - siromašnih veterana koji su protestirali pred zgradom Kongresa.

Posle toga je bio raspoređen na Havaje odakle je ponovo pokušao da ubedi Kongres u ispravnosti finansiranja oklopnih jedinicca. Pred kraj tridesetih godina poverena mu je komanda nad Fort Majerom u Virdžiniji. Odmah nakon uspeha nove nemačke taktike blickriga u Evropi, koja se bazirala na upotrebi snažnh oklopnih snaga, Paton je zahvaljujući nepobitnim argumentima koje su mu pružali nemački uspesi konačno uspeo da ubedi Kongres u potrebu osnivanja oklopnih divizija. Po dobijanju saglasnosti Kongresa Paton je unapređen u brigadnog generala i poverena mu je komanda nad oklopnom brigadom. Brigada je vremenom prerasla u 2. oklopnu diviziju, a Paton je dobio čin general-majora.

Drugi svetski rat

Tokom priprema za ulazak u rat Paton je formirao školu za obuku tenkovskih posada za ratovanje u pustinjskim uslovima u Indiju u Kaliforniji. Takođe je komandovao jednom od dve vežbovne armije u velikim manevrima koji su održani u Luizijani 1941. god.

Kampanja u Severnoj Africi

1942. god. general Paton komandovao je američkom 1. oklopnom divizijom koja se u sklopu savezničke Operacije Baklja (Operation Torch) iskrcala na obalama Alžira i Maroka. Paton i njegov štab stigli su u Maroko na krstarici USS Ogasta koja je prilikom ulaska u luku Kazablanka došla pod vatru francuskog bojnog broda Žan Bar.

Posle poraza američkih snaga od strane nemaca u bici kod Kaserine prolaza 1943. god. Paton je unaprećen u general-pukovnika i poverena mu je komanda nad 2. američkim korpusom. Iako je vrlo insistirao na obuci i disciplini, zaslužio je poštovanje svojih vojnika koji su ga uglavnom voleli. Ponovno uspostavljanje discipline u američkim redovima se isplatilo. U martu je započela nova kontra-ofanziva i američke jedinice potisnule su nemačke snage istočno od prvobitnih položaja. U isto vreme britanske snage pod komandom generala Montgomerija napale su nemce sa juga. Posle žilvog ali bezuspešnog otpora nemačke snage u Tunisu su se predale 13. maja 1943. god.

Kampanja u Italiji

Zahvaljujući uspesima koje je postigao u Severnoj Africi, Patonu je poverena komanda nad 7. američkom armijom koja je trebalo da učestvuje u isrkcavanju na italijansko ostrvo Siciliju. Dodeljen mu je zadatak oslobađanja zapadnog dela ostrva dok je Montogomeri imao zadatak da oslobodi istočni deo ostrva i oslobodi Mesinu čime bi nemačkim i italijanskim trupama na ostrvu bila odsečena odstupnica.

Ne želeći da prepusti svu slavu svom suparniku Montgomeriju Paton je neverovatnim tempom oslobodio zapadni deo ostrva, oslobodio Palermo, a zatim i Mesinu. Njegove trupe ušle su u grad 17. avgusta 1943. god. samo dva sata pre dolaska prethodnica Montgomerijeve 8. armije.

Patonov imidž surovog ratnika i krvožedni govori koje je držao nisu nailazili na dobar prijem u javnosti savezničkih zemanja. Njegova vojna karijera skoro je bila gotova kada je u avgustu 1943. god. prilikom posete vojnoj bolnici verbalno napao i ošamario dva američka redova koje je smatrao kukavicama zato što su u bolnicu smešteni zbog kontuzije ili ratnog zamora što je psihičko stanje, a ne rana stečena u borbi. Kasnije se pokazalo da je jedan od ovih redova imao malariju. Zbog ovog incidenta Paton je neko vreme bio izvan vidokruga i bilo mu je naređeno da se izvini vojnicima. Ma koliko to ironično zvučalo, danas postoji teorija po kojoj je i sam Paton bio žrtva borbenog zamora. Zbog samog incidenta u javnosti su se pojavili zahtevi za njegovom ostavkom ili otpuštanjem. U skladu sa tim oduzeta mu je komanda nad 7. armijom koja se spremala za operacije u Italiji.

Iako je privremeno bio suspendovan Paton je svojim prisustvom stvarao lažnu sliku kod Nemaca o novim mogućim mestima savezničkih iskrcavanja. Dok je boravio na Korzici smatralo se da će očekivano savezničko iskrcavanje biti na jugu Francuske. Za vreme njegovog boravka u Kairu Nemci su smatrali da će savezničko iskrcavanje verovatno uslediti na Balkanu. Strah od generala Patona vezao je mnoge nemačke trupe na pretpostavljenim mestima iskrcavanja i odigrao je važnu ulogu u prikrivanju priprema za pravo savezničko iskrcavanje u Normandiji na severu Francuske.

Normandija

U periodu neposredno pred D-Dan Paton je držao govore i javne nastupe širom Britanije kao komandat nepostojeće Prve armijske grupe koja je trebalo da izvrši iskrcavanje u reonu Kalea. Bio je to još jedan od načina na koji su saveznici zavaravali nemačke obaveštajce u pogledu tačne lokacije i vremena iskrcavanja. Sve ove aktivnosti uključujući i stvaranje prividnih lažnih mesta koncentracija trupa uz pomoć gumenih i drvenih maketa desantnih čamaca, tenkova, aviona i dr. odvijale su se u sklopu Operacije Fortitud.

Nakon iskrcavanja savezničkih snaga u Normandiji i početnog neuspeha u proboju nemačke linije fronta, Patonu je poverena komanda nad 3. armijom koja je trebala da zauzme položaj na krajnjem desnom krilu savezničkog ratnog rasporeda.

Pod njegovom komandom 3. armija je u sklopu Operacije Kobra koja je počela 25. jula 1944. god. uspešno probila nemačku liniju fronta zapadno od Sent Loa odsekavši Šerbur od ostatka nemačkih snaga. Proboju 3. armije prethodio je snažan artiljerijski baraž i vazdušno bombardovanje. Do kraja avgusta meseca čitava Bretanja bila je oslobođena. Patonove jedinice oslobodile su Sent Malo i opkolile Brest, Loren i Sent Nazer. Treća armija uspešno je odbila poslednji nemački kontranapad u Francuskoj koji je krenuo iz Mortena u pravcu Avranša i koji je trebalo da ponovo uspostavi liniju fronta na mestu gde je probijena. Posle tri dana borbi Nemci su se povukli kako bi izbegli opkoljavanje samo da bi ih ista sudbina stigla u džepu kod Faleza.

u Fancuskoj 1944

U toku avgusta meseca položaj savezničkih jedinica bio je idealan za izvođenje operacije sveobuhvatnog opkoljavanja jedinica nemačke 7. armije u Francukoj. Patonovoj 3. armiji poverena je uloga južnog kraka klješta dok je sa severa obruč trebalo da zatvore britanske i kanadske jedinice pod komandom feldmašrala Montgomerija. Patonove jedinice stigle su do Aržantana 13. avgusta. Iako je Paton želeo da nastavi dalje napredovanje ka Falezu i zatvori obruč, 14. avgusta je dobio naređenje da svoje prethodnice koje su već stigle do Faleza povuče u Aržantan i sačeka da obruč zatvore britanske snage. Krajnje besan nije mogao da učini ništa drugo nego da gleda kako kroz otvor u obruču koji u jednom trenutku nije bio širi od desetak kilometara prolaze kolone nemačkih vojnika i vozila. Britanske jedinice zatvorile su obruč 19. avgusta ali je tada već bilo kasno jer je većina nemačke 7. armije evakuisana. U obruču je zarobljeno 40.000 nemačkih vojnika, a u borbi je poginulo oko 10.000. Da je Montgomeri bio brži u obruču bi se našlo preko 100.000 nemačkih vojnika.

Paton je u borbama u Francuskoj uspešno upotrebio taktiku blickriga protiv njenih tvoraca prešavši 600 milja za samo dve nedelje. Patonove jedinice oslobodile su veći deo severne Francuske i zaobišle Pariz dok su snage francuskog maršala Leklerka pomogle ustanicima u gradu da oslobode prestonicu.

Lorena

Mec, 1944

Patonova ofanziva je zastala 31. avgusta 1944. god. kada je njegova armija ostala bez goriva u blizini reke Meze, neposredno nadomak grada Meca u Francuskoj. Vreme koje je potrošeno na dopunu jedinica gorivom i municijom Nemci su iskoristili da bi utvrdili grad i pretvorili ga u tvrđavu. Grad koji je bio utvrđen još iz vremena Francusko-Pruskog rata 1870. god. imao je preko dvadeset forova od kojih su najveći bili naoružani topovima kalibra 105 mm i 150 mm, uglavnom francuske proizvodnje. Borbe za Mec trajale su od početka oktobra do krja novembra meseca prouzrokojući teške gubitke na obe strane. Garnizon u gradu kapitulirao je 23. novembra ali su posade nekih forova pružale otpor sve do sredine decembra.

U ovim borbama gubici američke 3. armije iznosili su preko 7.000 mrtvih i ranjenih vojnika. Obilazeći ranjenike u obližnjoj bolnici nakon što se Mec predao, Paton je upitao jednog vojnika da li zna da je Mec pao. Vojnik mu je odgovorio da zna. Na to mu je Paton stegao ruku, nasmejao se i rekao: "Sine, sutra će u novinama osvanuti naslov 'Paton oslobodio Mec', ali ti i ja znamo da je to prokleta laž. Mec ste oslobodili ti i tvoji drugovi."

Ardenska ofanziva

Pred kraj 1944. god. nemačka vojska je po Hitlerovom naređenju učinila poslednji očajnički pokušaj kako bi porazila savezničke jedinice na Zapadnom frontu. Ardenska ofanziva je bila poslednja velika ofanzivna operacija nemačke vojske. 16. decembra 1944. god. u napad je krenulo 29 nemačkih divizija sa oko 250.000 vojnika. Napad je usledio na delu fronta između grada Monšaua na severu i grada Ehternaha na jugu, gde su savezničke snage bile najslabije. Nemačke jedinice sastavljene od 6. SS oklopne armije, 5. oklopne armije i 7. armije imale su zadatak da probiju američke položaje u oblasti Ardena, forsiraju reku Mezu između Liježa i Namura, zaobiđu Brisel i izbiju na obalu kod Antverpena. Hitler je smatrao da će u slučaju da ova operacija bude uspešna, zapadni saveznici biti prinuđeni da sklope separatni mir sa Nemačkom. Loše vremenske prilike i teška zima pogodovale su nemačkim jedinicama jer su maskirale kretanje tenkova i onemogućavale dejstvo savezničke avijacije.

Patonova 3. armija koja je operisala u oblasti Saar, izbila je 15. decembra na Zigfridovu liniju. Na konferenciji u Verdenu 19. decembra, na kojoj je prisustvovao i Paton, saveznički komandanti razmatrali su težinu situacije na frontu koji je bio potpuno probijen. Konstatovano je da je hitno neophodno izvršiti napad na južno krilo neprijatelja. Međutim, jedina borbena formacija koja je mogla da izvrši ovaj zadatak bila je Patonova 3. armija čiji borbeni poredak je bio orijentisan ka istoku. Na opšte zaprepaštenje prisutnih Paton je izjavio da može da otpočne kontranapad na nemačko južno krilo sa tri divizije u roku od tri dana. Prisutni generali smatrali su da je nemoguće rotirati borbeni poredak čitave armije za 90° i izvršiti kontranapad u tako kratkom roku. Međutim, ono što je Paton prećutao bila je činjenica da je još 12. decembra naredio svom štabu da izuči situaciju u kojoj bi od 3. armije bilo zahtevano da izvrši kontranapad sa juga na nemački prodor u sektoru američke 1. armije.

U trenutku kada je situacija bila najkritičnija, Paton je rotirao 3. armiju za devedeset stepeni i krenuo u proboj ka malom saobraćajnom čvorištu Bastonju u kojem su se nalazile opkoljene jedinice američke 101. vazdušno-desantne divizije. I danas je uvreženo mišljenje da ovakav manevar čitave armije, u tako kratkom vremenskom periodu mogao da izvede samo Paton. Do kraja februara Nemci su potisnuti na početne položaje, a Patonove jedinice nastavile su da napreduju u pravcu Sarskog basena na Nemačkoj teritoriji.

3. armija je prešla reku Rajnu kod Openhajma 22. marta 1945. god. Potom je poslao operativnu grupu Baum koja je imala zadatak da oslobodi američke ratne zarobljenike u logoru Hamelburg u kojem se nalazio i njegov zet Džon K. Voters.

Paton je planirao da oslobodi Prag u Čehoslovačkoj kada je stiglo naređenje o obustavljanju daljeg američkog napredovanja. Bez obzira na to njegove trupe oslobodile su Plzenj (6. maja 1945. god.) kao i najveći deo zapadne Bohemije (Češke).

Posle nemačkog poraza

Nakon završetka rata u Evropi Paton je bio veoma razočaran zato što je saveznička komanda odbila da mu poveri borbenu komandu nad nekom od američkih armija na Pacifiku kako bi nastavio da se bori protiv Japanaca. Nezadovoljan svojom ulogom vojnog guvernera Bavarske i siguran da za života više neće učestovati ni u jednom ratu, Paton je počeo da se ponaša čudno. Njegova pisma upućena porodici u Americi bila su puna anti-ruskih i anti-semitskih izjava.

Paton se uskoro opet našao u nemilosti američkih političara i javnosti. U jednom razgovoru sa novinarima uporedio je nemačke naciste sa gubitnicima na američkim parlamentarnim izborima. Ubrzo po davanju izjave smenjen je sa dužnosti komandanta 3 armije. Prebačen je u 15. armiju u kojoj je imao zadatak da učestvuje u pripremi istorije Drugog svetskog rata.

Ogorčen i ljut Paton je u oktobru 1945. god. preuzeo komandu nad američkom 15. armijom. Nameravao je da da ostavku na ovaj položaj ali ga je u tome pretekla teška saobraćajna nesreća koja se dogodila 9. decembra 1945. god. Paton je umro u bolnici od posledica nesreće 21. decembra 1945. god. i sahranjen je na američkom vojničkom groblju u Hamu u Luksemburgu.