Igmanski marš
Za ostala značenja, vidi Igmanski marš (razvrstavanje).
Igmanski marš je bio usiljeni marš partizanske vojske preko Sarajevskog polja za Igman, u noći 27. januara 1942. godine. Preduzet je u toku druge neprijateljske ofanzive protiv NOVJ.
Igmanski marš Prve proleterske brigade izveden je u surovim zimskim uslovima na temperaturi od minus 32 °C.[1]
Situacija pred marš
uredi
Kada je, već sredinom januara 1942. godine otpočela velika nemačko-ustaška ofanziva u istočnoj Bosni, Prva proleterska NOU brigada našla se u njenom središtu. Od Romanije, Prače i Rogatice do Vlasenice, Olova i Vareša njeni bataljoni su vodili teške borbe. Veliki gubici na Pjenovcu i Bijelim Vodama i uspeh neprijatelja koji je povratio ranije izgubljene gradove i ovladao svim komunikacijama na teritoriji istočne Bosne, doveli su glavninu Prve proleterske NOU brigade u veoma neizvesnu situaciju. Bila je koncentrisana na malom prostoru, na severnim padinama Romanije, u rejonu Pusto Selo-Gajevi-Rakova Noga, gde nije bilo uslova za dalje zadržavanje. Trebalo je naći izlaz iz te situacije. Štab brigade nije imao nikakvih podataka o daljim namerama neprijatelja, sa kojim je prekinuo svaki borbeni kontakt posle povlačenja sa Pjenovca i Bijelih Voda, ali je pretpostavljao da će nastaviti dejstva.
Odlazak Vrhovnog štaba povećao je odgovornost štaba brigade da sačuva svoje bataljone od udara jakih neprijateljskih jedinica, koje su energično nastupale prema planu, i vešto koristile teren, vremenske uslove, i pre svega svoje tenkove, artiljeriju, avijaciju i smučarske jedinice.
Kada su se kolone 342. i 748. nemačke divizije spojile kod Sokolca, ovladale komunikacijama i raščistile teren oko njih, komandant nemačkih snaga, opunomoćeni general u Srbiji, general Bader, smatrao je da je izvršio zadatak i naredio je da se operacija obustavi i da se jedinice povuku na svoje polazne položaje, osim 718. divizije, koja je imala zadatak da očisti od ustanika planinu Ozren. General Bader nije usvojio predlog komandanta 342. divizije da se operacija nastavi još šest dana, zapadno od puta Sokolac-Han Pijesak, prema grupi koja je čuvala prelaze preko reke Bosne, odnosno preko terena na kojem se nalazila glavnina Prve proleterske brigade.
Štab Prve proleterske brigade nije pretpostavljao da će neprijatelj prekinuti ofanzivu. S obzirom na to da su II i V bataljon pretrpeli velike gubitke, a neprijatelj pokazao da raspolaže jakim snagama, štab nije želeo da se upušta u nove borbe i povukao je jedinice dalje od neprijtelja. Štab je procenio da brigadi preti opasnost taktičkog opkoljavanja i zbog toga je zaključio da treba napustiti tu teritoriju pre nego neprijatelj počne nova dejstva. Pri tome je morao voditi računa i kako da izvrši naređenje Vrhovnog štaba - da sa delom brigade pređe na Jahorinu.
U traženju rešenja kako da se prodre jedinicama prema Jahorini, štabu su se nametnule dve mogućnosti: ili krenuti pravcem kojim je prošao Vrhovni štab, ili pokušati pravcem zapadno od Sarajeva. Nije dolazilo u obzir izvlačenje iz okruženja na istok ili sever, jer je neprijatelj pokazao da na tim pravcima ima jake snage, glavnine 342. i 718. nemačke divizije i nekoliko bataljona domobrana. Takođe je bilo rizično krenuti na zapad, preko reke Bosne, jer je neprijateljtamo postavio grupu "Vareš", koja je očekivala partizanske snage, ako budu odstupale tim pravcem. Štab je, dalje, pretpostavljao da će brigada, ukoliko krene pravcem kojim je prošla kolona Vrhovnog štaba, verovatno naići na zasede, a uzeo je u obzir i to da je neprijatelj raščistio puteve od snega i osposobio ih za kretanje motorizacije od Sarajeva ka Rogatici, što bi mu, ukoliko dođe do borbe, omogućilo da brzo i lako koncentriše jake snage i manevriše njima.
U takvoj situaciji štab je razmotrio mogućnost proboja na jug, zapadno od Sarajeva, pravcem Visovac-Semizovac-Osijek-Igman. Taj pravac je nešto duži, dva puta seče komunikacije koje od Sarajeva vode ka Slavonskom Brodu i Mostaru, trebalo je preći reku Bosnu, što je u to doba godine bilo jedino moguće preko mosta kod Semizovca ili Reljeva, put vodi preko neposredne okoline Sarajeva, pored aerodroma Rajlovac, dužinom od oko 10 kilometara, što omogućava neprijatelju brzu intervenciju iz Sarajeva. Međutim, tim pravcem se izbija na teritoriju Kalinovičkog NOP odreda, u rejonu Trnova i Kalinovika odakle se može brzo uspostaviti veza sa Vrhovnim štabom. Pored toga štab je računao da neprijatelj u Sarajevu ne može imati jake snage, jer su one angažovane u istočnoj Bosni, a i da će postići potpuno iznenađenje. Ukoliko neprijatelj i otkrije brigadu ne može pretpostaviti da se ona kreće kružnom putanjom oko Sarajeva pa da je sačeka na kraju te putanje. Najverovatnije bi neprijatelj pokušao da interveniše tamo gde se brigada već pojavila a tada bi mogao samo da je goni, pošto bi ona već prošla kroz to mesto. Štab brigade je pretpostavljao da će lako i brzo likvidirati male posade na mostu na reci Bosni i u drugim mestima na putu, o čemu je dobio podatke od Crnovrškog partizanskog bataljona. Sve te okolnosti su uticale da štab donese odluku da svoje jedinice povede iz Knežine i Imamovića na marš pravcem Pusto Selo-Visovica-Grabljiva Njiva- Vogošća-Reljevo-Osijek-Igman-Brezovača-Veliko polje-Presjenica, tj preko Sarajevskog polja, pored aerodroma u Rajlovcu, nadomak neprijateljskih kasarni u Sarajevu, i kroz mesta u kojima su bile neprijateljske posade.
Velika opasnost pretila je koloni: pri prolasku pored Vogošća, u vreme spuštanja ka Sarajevskom polju, pri prelazu preko mosta u Reljevu i preko komunikacija Sarajevo-Slavonski Brod i Sarajevo-Mostar, tj. sve dok se brigada ne dohvati planine Igman.
Pripreme za marš
uredi
Neprijatelj je pokazao izrazitu nadmoćnost na Bijelim Vodama i Pjenovcu — napadao je sa severa, istoka i jugoistoka. Dobijene informacije su ukazivale da nas neprijatelj čeka u zasedama, ako krenemo na zapad. Na jugu je Sarajevo — jak garnizon! Znači, opkoljeni smo! Kuda poći? Čekati da nas jake neprijateljske snage napadnu — nije dolazilo u obzir. Razmišljao sam o svim mogućnostima. U Sarajevu garnizon je bio jak, ali tamo nas ne očekuju, jer misle da smo dobili jak udarac, razbijeni i slabi, te da ćemo pre bežati nego napadati. Brzo je sazrela odluka — na jug! Pored Sarajeva! Politički komesar Fića se odmah složio.[2]
Odluka štaba brigade je zbog svoje neobičnosti, smelosti i pronicljivosti, izgledala lakše ostvarljiva nego što je to realno bilo. Bilo je čak i takvih optimista koji su smatrali da se u jednom dahu može iz sela Gajeva preći Sarajevsko polje i Igman. Ali štab brigade je drugačije mislio. Još jednom se konsultovao sa komandantima bataljona o izvršenju marša, članovi štaba obilazili su bataljone i proveravali da li je brigada spremna da ga izvede. Komandant brigade Koča Popović nije prihvatio sugestije da se marš izvede "bez prekida" već je odlučio da se brigada prikupi u rejonu Crni Vrh-Visovica-Grabljiva Njiva.
Bataljoni su se prikupili 26. januara i pripremili za najdužu etapu marša. Borci su proverili oružje i opremu i sušili mokru odeću. Konji su rasterećeni suvišnog tereta. U pripremama za marš isticao se naročito I (crnogorski) bataljon, jer je njegov komandant, Pero Ćetković, bivši oficir planinskih jedinica, najbolje znao kako se to radi. On je naredio borcima da se utople najbolje što mogu, da obuću namažu lojem, da izvade zatvarače iz pušaka i nose ih u džepovima, da se ne bi zamrzli, i dao još mnogo korisnih saveta.
Značajan deo priprema odnosio se na objašnjenje borcima kakav ih zadatak čeka, koliko će napora biti potrebno da se on izvrši i kako da postupaju ako dođe do borbe.
Polazak
uredi
Posle podne 27. januara bataljoni su se pristigli kod potoka u Grabljivoj Njivi i zauzeli mesta u koloni, spremni za pokret. U prethodnici je bio I bataljon, za njim II bataljon, pa V bataljon i sanitet, a u zaštitnici III bataljon. Mesto štaba brigade nije bilo određeno. Komandant Koča Popović i politički komesar Filip Kljajić Fića su se kretali prema potrebi, sa prethodnicom, zaštitnicom ili jedinicama između njih.
U 16 časova kolona je oprezno prošla prvo opasno mesto, pored Jošanice, u neposrednoj blizini magacina koji je čuvalo nekoliko domobrana iz III Sarajevskog dopunskog bataljona, i krenula uz brdo Gradac, koje se odatle naglo uzdiže. Zatim se spustila niz gole, strme strane Perivoja, i zapadno od zaseoka Strane, i po dubokom snegu, sišla u Sarajevsko polje.
Noć je bila vedra, obasjana punim mesecom. Videlo se kao po dlanu. Borci sa začelja, kada su se spuštali niz Perivoj, mogli su da vide čelo kolone kako nastupa preko Sarajevskog polja.
Most na reci Bosni je obezbeđivala meštanska policija, koja te noći, valjda zbog velike hladnoće, nije ni postavila stražu. A i inače neprijatelj na tom delu nije imao jače snage. U Semizovcu se nalazio vod III čete Sarajevskog dopunskog bataljona (23 domobrana) i 12 žandarma.
Prethodnica brigade izbila je na most oko 19 časova. Napred je išla desetina I bataljona. Ne naišavši na neprijatelja prethodnica je postavila obezbeđenje prema Semizovcu i brigada je tiho, ali dosta sporo prelazila preko mosta. Jedan borac Semizovačke čete stajao je na kraju mosta i upućivao zaostale borce za kolonom.
Na maršu ka mostu borcima se isprečila neočekivana prepreka, mali potok Volujica. Bio je zaleđen, ali je led popustio posle prelaska prvih delova brigade, iako je temperatura bila veoma niska, minus 30 stepeni. Zbog toga što se moralo preskakati preko potoka kolona je počela da zaostaje. Potok nije bio mnogo širok, ličio je na kanalčić. Mnogi su ga borci bez zaleta preskočili, ali je bilo i onih koji su prilikom doskoka ugazili u vodu. To je bilo kobno za njih. Mokra obuća uskoro se pretvorila u ledeni oklop u kojemu su se noge smrzavale. Spotakao se u potoku i jedan konj. Jednostavno, legao je u potok. Borci su pokušavali da ga izvuku, a kada u tome nisu uspeli skinuli su sa njega tovar. Konj je ostao da leži u potoku i borcima je poslužio za odskok pri prelasku potoka.
Komandant brigade Koča Popović uznemiren što kolona zaostaje baš kada treba naročito da žuri i što pre pređe most, pojavio se na prelazu kod potoka, stao na drugu obalu, objašnjavao borcima kako da preskaču, nekima je i pružio ruku da bi lakše doskočili. Zatim je odredio jednog političkog komesara čete da pomaže borcima.
Dok je kolona zastajala kod potoka dogodilo se novo iznenađenje. Zahuktali mešoviti voz, krećući se iz Sarajeva ka Semizovcu, prošao je kroz kolonu II bataljona. Munjevito je preneto naređenje štaba brigade da kolona stane i stala je bez ikakovog komešanja. Voz je mogao da bude velika opasnost ako je neprijatelj obavešten o prelasku brigade! Ali, on je išao po redu vužnje. Prošao je uznemirivši u izvesnoj meri partizansku kolonu, verovatno više nego nego putnike u njemu. Svako iz voza je, u mesecom obasjanoj noći, mogao videti da su oko pruge vojnici, ali ako nisu bili obavešteni koji, mogli su jedino da pomisle da je to ustaška ili domobranska vojska, zastala da voz prođe. Na gotovo isti način je prošao još jedan voz, samo kroz začelje kolone.
Zastoji kod potoka i pri prelasku voza usporili su kretanje kolone, ali je nisu prekinuli. brigada je nastavila da hita prema Igmanu. Mraz je stezao sve jače. Gaženje dubokog snega, zastoji, upadanje u potok, ležanje u zasedi onih boraca koji su kolonu obezbeđivali prema Semizovcu i Sarajevu, učinili su da na takvom mrazu neki borci počnu promrzavati.
Put od mosta kod Reljeva do podnožja Igmana, dug oko 8 kilometara, vodio je ravnicom pored sela Bjelugovića i Butila i preko sela Osijek. Kolona je hitala zamrznutom prtinom. Marševska disciplina je bila dosta dobra. Samo se čula škripa smrznutog sniega pod nogama boraca.
Uz Igman
urediTemperatura je bila trideset sedam ispod nule. Toliko je bilo hladno da je bilo dovoljno da se zaustaviš desetak minuta i gotov si. Čudno: ko god je bio u opancima, nijesu mu se noge onoliko smrzavale koliko su se smrzavale onima koji su nosili čizme ili cipele.[3]
Prethodnica kolone je izbila u podnožje Igmana oko 22 časa. Bilo je potrebno još samo malo vremena da kolona zamakne u igmanske šume i da tada prestanu sve opasnosti koje su pretile brigadi, dok je prolazila pored neprijateljskih uporišta. Čim je čelo kolone izbilo na put Sarajevo-Blažuj, I bataljon je isturio II četu da obezbedi pravac od Sarajeva, a deo III čete prema Blažuju. Tada je II bataljon preuzeo ulogu prethodnice.
U podnožju Igmana brigada se rastala od svojih vodiča - boraca Semizovačke čete Crnovrškog bataljona. Brigada nije više bila u opasnosti, ali oni jesu. Morali su se vratiti istim putem.
Brigada je krenula uz Igman. Na domaku potpunog uspeha naišla je na novu prepreku. Put uz Igman najpre je vodio koso uz jednu stranu, a zatim, na oko 300 metara od puta, naglo skreće, gotovo vertikalno uz brdo. na toj strmini put je bio zaleđen, a led pokriven tankim slojem snega. Mnogi su se na njemu okliznuli, padali i ponovo, krajnjim naporom, često, puzeći, savlađivali tu poledicu. Najteže je bilo proći sa natovarenim konjima. Njihove male, bosanske potkovice, s ekserima male glave, ili stari potkovi, više su "pomagale" konjima da se kližu nego da pređu preko leda. Kolona je na tom opasnom mestu zastajala i gomilala se. Opasnost je rasla. Cela kolona se, zbijena na malom prostoru, našla na delu puta uz Igman i na drumu Sarajevo-Blažuj. Sa druma je bio očišćen sneg i njime se mogla pojaviti neprijateljska motorizacija.
Komandant brigade Koča Popović je došao da vidi zašto je kolona zastala. Videći razlog, naredio je da se sekirama razbije led, a da se konji rastovare. Borci su prihvatili mitraljeze, minobacače i drugu opremu, nosili je na ramenima i izvlačili konje uz tu stravičnu strminu. Ljudi su na njoj bili izdržljiviji od konja!
Zastoj u podnožju Igmana, na retko viđenoj hladnoći, najveći je uzročnik promrzavanja velikog broja boraca. Borcima je bivalo sve hladnije. Uzalud su se sve više utezali, cupkali u mestu. Nije više ni to pomagalo. Neki borci s kraja kolone, koje su još bili u selu, nisu mogli podneti sve jaču hladnoću i ušli su u kuće, da se ogreju. To ih je skupo koštalo. Otopio se sneg sa njihove obuće, koja se okovala ledom čim su izašli iz kuća. A onim borcima koji su na uzbrdici padali, kao i onima koji su sa konja uzimali i nosili oružje promrzli su prsti na rukama.
Marš uz Igman bio je težak. I sve teži što se dalje odmicalo. Nanosi snega bili su sve veći, a prtina dublja. Ako neki borac nije dobro ugazio u prtinu posrtao je i padao u duboki sneg. Odozgo sa Igmana, borci su gledali svetla u Ilidži, Rajlovcu i Sarajevu. Znali su da je tamo toplo, ali i da je tamo neprijatelj.
Što se kolona više pela uz planinu hladnoća je postajala oštrija. Pred zoru je stezalo najžešće. A kolona partizana je marševala već deset časova bez odmora, umorna od prethodnih dana, a i gladna. Snage u borcima bilo je sve manje, a planina sve surovija i hladnija. Slabije odeveni borci jače su osećali zimu, iako su se kretali. Hrabrila ih je nada da će i to savladati, isto kao što su izbegli neprijatelja na tom teškom maršu.
Čelo kolone je stiglo oko 8 časova na Veliko polje. Tu je bila poveća, lepa planinska kuća na sprat, štab Igmanske partizanske čete. Veoma su predustljivo dočekali brigadu, borcima dali da pojedu ono što su imali i pomagali promrzlim borcima da skinu obuću. Borcima koji su ugazili u potok i onima koji su svraćali u kuće u podnožju Igmana bilo je teško skinuti zamrzlu obuću. Bolničarke, nepromrzli borci i zatečeni partizani, svi bez razlike, užurbano su masirali promrzle.
Završetak marša
urediTo je trebalo vidjeti: ljudi hodaju smrznuti, crni kao ugarak... Meso koje je tako pocrnjelo, već sjutradan je počinjalo da se raspada i smrdilo je kao na lešini.[3]
Glavnina brigadne kolone nastavila je marš i oko 11 časova stigla u Presjenicu. Tu je završena poslednja etapa Igmanskog marša, posle 19 časova neprekidnog hoda.
Igmanski marš je, zbog zamisli, inicijative i odlučnosti Štaba brigade, zbog njegove procene neprijatelja i postignutog izneneđenja, a najviše zbog nadčovečnih napora, izdržljivosti i discipline boraca Prve proleterske brigade i čudesnog junaštva njenih promrzlih boraca prilikom teških operacija u fočanskoj bolnici, postao legenda.
Nacionalni spomenici
uredi
Grupa od deset spomenika posvećenih Igmanskom maršu proglašena je za Nacionalni spomenik BiH[4] Spomenici su malih dimenzija, jednostavnog oblika od kamena s osnovnim informacijama o događaju. Postavljani su uz trasu Igmanskog marša, a nastajali su u periodu od 1951. do 1984. godine.
U popularnoj kulturi
urediO ovom legendarnom maršu, boraca Prve proleterske brigade, reditelj Zdravko Šotra je 1983. godine snimio film Igmanski marš.
Izvori
uredi- ↑ „Archive copy”. Arhivirano iz originala na datum 2016-09-19. Pristupljeno 2016-09-30.
- ↑ https://www.znaci.org/00001/29_3.htm
- ↑ 3,0 3,1 „Slavko Ćuruvija: Ja, Vlado Dapčević”. Arhivirano iz originala na datum 2015-07-24. Pristupljeno 2014-08-10.
- ↑ „Spomenici Igmanskog marša”. kons.gov.ba. Pristupljeno 13. 11. 2016.[mrtav link]
Literatura
uredi- Miloš Vuksanović "Prva proleterska brigada"; "Narodna knjiga" Beograd, "Pobjeda" Titograd; 1981. godina
- Prva proleterska - ilustrovana monografija, "Globus" Zagreb, 1984. godina
