Jovanka Broz

Jovanka Budisavljević Broz (Pećane, 7. decembar 1924 — Beograd, 20. oktobar 2013) bila je prva dama SFRJ, udovica jugoslovenskog predsednika Josipa Broza Tita. Bili su u braku od 1952. do njegove smrti 1980. godine. Imala je čin potpukovnika JNA.

Jovanka Broz
Datum rođenja	7. decembar 1924.
Mesto rođenja	Pećane, Lika Kraljevina SHS
Datum smrti	20. oktobar 2013. (88 god.)
Mesto smrti	Beograd Srbija
Suprug	Josip Broz Tito
Učešće u ratovima	Narodnooslobodilačka borba
U toku NOB-a	politički komesar vojne bolnice
Služba	Jugoslovenska narodna armija 1941 — 1952.
Čin	potpukovnik
Prva dama SFRJ
Period	1952 — 1980.
Odlikovanja	Orden za hrabrost Orden za hrabrost Partizanska spomenica 1941.

Kao neposredan svedok cele turbulentne epohe u istoriji Balkana, ona je još uvek predmet ogromnog regionalnog medijskog interesovanja. Sa svoje strane, Jovanka se držala u ekstremnoj povučenosti i retko je davala intervjue. Većina misli da njen povučen život dolazi kao posledica velikih problema kroz koje je prošla od smrti supruga kada je cela njena imovina nacionalizovana i kada je stavljena u kućni pritvor.

Izvešteno je da živi u relativnom siromaštvu kada je 2006. godine vladina komisija otkrila da njen stan u Beogradu nije održavan od njenog hapšenja. Umrla je 20. oktobra 2013. u Beogradu.

Biografija

Jovanka Budisavljević je rođena 7. decembra 1924. selu Pećanima, u Lici, od oca Miće i majke Milice kao drugo dete u porodici. Sa 17 godina je stupila u Savez komunističke omladine Jugoslavije. Godine 1943. tokom Drugog svetskog rata ranjena je u nogu i razbolela se od tifusa, a te godine joj je poginuo brat Maksim i umro otac. U 21. godini je dobila dva Ordena za hrabrost, a takođe je i nosilac Partizanske spomenice 1941. Josipa Broza Tita je upoznala prilikom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine.

Život sa Titom

Jovanka Budisavljević 1945. godine

Kako je tačno mlada partizanka iz Like postala žena jugoslovenskog komunističkog vođe nije sasvim jasno.

Prema jednoj verziji, odmah nakon završetka Drugog svetskog rata, ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Ranković je zatražio od svojih republičkih podsekretara da mu pošalju grupu proverenih devojaka za rad u Maršalovom kabinetu. Od oko 50 kandidatkinja, Ranković je navodno odabrao pet devojaka i lično ih predstavio Titu kome se dopala partizanka Jovanka Budisavljević, stara 24 godine. Ovu verziju je potvrdio general Đoko Jovanić, koji je bio na čelu jugoslovenske Kontra-obaveštajne službe, prema kojoj je upravo on odgovorio na Rankovićev zahtev i predložio Jovanku za Titovu saradnicu.

Druga verzija tvrdi da je Jovanku odabrao Ivan Stevo Krajačić, tadašnji poverenik NKVD-a za Jugoslaviju, odakle verovatno potiče priča koja prikazuje Jovanku kao sovjetskog špijuna.

Sledeća verzija, ovog puta od bivšeg generala JNA Marjana Kranjca, kaže da je Jovanka dodeljena Maršalu već 1945. godine kao higijeničarka zadužena za kontrolisanje hrane i čistoće i zdravlja osoblja. Posle smrti velike Titove ljubavi Davorjanke Paunović 1946. godine, Jovanka je, prema Kranjcu, postala Titova lična sekretarica.

Početak veze

Milovan Đilas, jedan od vodećih članova i ideologa komunističkog revolucionarnog pokreta, daje više detalja o Jovanki tokom ovog perioda u knjizi "Druženje sa Titom". Prema njemu, odnosi sa Titom su bili izuzetno teški za nju.

Tačan datum njihovog venčanja je takođe predmet debata. Ono što je neosporno je da je za Jovanku konačno otkriveno da je više od obične sekretarice, barem u užem Titovom okruženju, tokom njegove epizode sa žučnom kesom 1951. godine. Tajno venčanje desilo se 15. aprila 1952. u lepoj vili Dunavka u Iloku sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjenim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim kumom. Međutim, njeno zvanično otkrivanje kao prve dame se odigralo godinu dana kasnije tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.

Prema Đilasu, Jovanka nije imala uticaja na Tita prilikom donošenja odluka i vreme je najviše provodila brinući o domu i svom suprugu. Međutim, general Kranjc, tvrdi da je Jovanka ubrzo po sklapanju braka počela da spletkari, te da je imala državničke ambicije,, iako nije ponudio dokaze u prilog takvim optužbama. Ni Đilas nije bio bez kritika prema Jovanki, ali su one bile mnogo manje ozbiljne, a najviše su se ticale njenog držanja.

Bračni problemi

Tito i Jovanka sa Pet i Ričardom Niksonom

Odnosi u bračnom paru su počeli da se narušavaju ranih 1970ih. Njihov odnos je postao tema oštrih političkih rasprava. Jovanka je tvrdila da je pokušavala da zaštiti svog ostarelog supruga od raznih agenata - smatrala je deset od jedanaest njegovih državnih sekretara (ministara) za nekakve agente. Njeni protivnici su tvrdili suprotno, da je ona ta koja radi protiv svog supruga.

Prema izveštaju iz 1988. godine napisanog za Predsedništvo SFRJ, između 1974. i 1988, najviši jugoslovenski forumi su na 59 sastanaka raspravljali samo o Jovanki. Ovaj proces je započeo sam Tito 21. januara 1974. godine kada je naredio Savezu komunista Jugoslavije da osnuje specijalnu komisiju koja će proučavati „slučaj drugarice Jovanke“. Komisijom je predsedavao Rato Dugonjić, a u njoj su još bili Stevan Doronjski, Todo Kurtović, Fadilj Hodža, general Miloš Šumonja, Džemil Šarac i Ivan Kukoč.

Tih godina je Jovanka bila optuživana da je sovjetski špijun, za odavanje državne tajne, šurovanje sa srpskim generalima, za postavljanje i smenjivanje najviših funkcionera, učestvovanje u zaveri protiv Aleksandra Rankovića, planiranje državnog udara sa generalom Đokom Jovanićem sa ciljem uzurpiranja Maršalove uloge...

Mnogi veruju da je ona žrtva ambicija raznih političara koji su uspeli da manipulišu ostarelog Maršala protiv svoje supruge. Prema Ivu Eteroviću, fotografu koji je imao višedecenijski pristup vladajućem jugoslovenskom paru, glavni krivci za razlaz Tita i Jovanke su Stane Dolanc i general Nikola Ljubičić.

Konačni razlaz

Do polovine sedamdesetih, Jovanka je postala još udaljenija od Tita, koji je u tom vremenu bio skoro potpuno pod uticajem Staneta Dolanca i Mitje Ribičiča.

Razlaz se odvijao u etapama. Tokom 1975. godine nije bila prisutna na nekim Titovim inostranim posetama, a počele su da kruže glasine da se često svađaju. Aprila iste godine Tito je napustio njihovu rezidenciju u Užičkoj 15 i sam se preselio u Beli dvor.

Jovanka je poslednji put viđena u javnosti 14. juna 1977. na zvaničnom prijemu za premijera Norveške. Kasnije tog leta je uhapšena pod sumnjivim okolnostima. Nije bilo zvaničnog objašnjenja za njeno hapšenje, koje je navodno naredio sam Tito. Nije se videla sa Titom poslednje tri godine njegovog života. Na kratko se pojavila u javnosti tokom Titove sahrane početkom maja 1980. godine. U svim državnim objavama i novinskim izveštajima je bila navedena kao Titova udovica. Iako je stanje između supružnika spomenuto, zvaničan razvod se nikad nije desio.

Posle Titove smrti

27. jula 1980. godine, ni tri meseca od Titove smrti, ljudi iz tajne službe su upali u njen stan u Užičkoj 15. Ispreturali su stan, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se preseli u Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor. Njenoj mlađoj sestri Nadi, koja je bila prisutna dok se sve ovo dešavalo, je prećeno smrću ako kaže bilo kome šta je videla.

U decembru 1985. godine u otvorenom pismu poslanicima Savezne skupštine, Jovanka je opisala kako se sve izdešavalo: "Ta mučna premetačina je trajala od jedanaest sati pre podne do duboko u noć. Ujutru su sve to nekud odneli. Ništa nisu pomogla uveravanja da su to moja lična pisma, računi, dokumenti. Bila sam sama u kući, sve osoblje koje je tu radilo nekud je poslato. Bila sam sa deset nepoznatih ljudi i bojala sam se. Bojala sam se čak i za svoj život. Kad su počeli obijati vrata, pozvala sam svoju sestru Nadu da dođe. Ona je prisustvovala celoj toj mučnoj situaciji čišćenja. Pri odlasku, prišao mi je taj Nikolić i zapretio da će ako Nada bude govorila šta je tog dana videla, to i glavom platiti."

Od tada Jovanka živi povučeno. Nedavno, u intervjuu koji je dala 2003. je porekla Titovu odgovornost za ono što joj se dešavalo, kazavši da je uradio sve da joj spase život. U istom intervjuu je istakla Staneta Dolanca i generala Ljubičića kao glavne razloge zašto je bila na ivici provalije krajem 1970ih i ranih 1980ih.

Lična dokumenta

Napokon dobila ličnu kartu i pasoš 2009.

U društvu ministara Dačića i Ljajića

Početkom 2006. godine je posetio ministar Rasim Ljajić. Jovanka Broz je posle gotovo 30 godina, dobila ličnu kartu i pasoš, a dokumenta su joj 6. jula 2009. godine uručili ministar unutrašnjih poslova, Ivica Dačić, i ministar za rad i socijalnu politiku, Rasim Ljajić. Jovanka Broz zahvalila je ministrima i dobro raspoložena uz smeh napomenula da je veoma srećna jer sada može da putuje.

Udovica Josipa Broza je bila bez ličnih dokumenata od 1980. godine, kada joj je umro suprug.

Bolest i smrt

Jovanka je 23. avgusta 2013. primljena u Urgentni centar u Beogradu u teškom zdrastvenom stanju. Bila je u polusvesnom stanju, ustanovljen je začetak sepse. Umrla je 20. oktobra 2013. godine u 88. godini života.

Spoljašnje veze

U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Jovanka Broz

• Ilustrovana Politika: Stalno me lažu, Mart 2005.
• Ilustrovana Politika: Dosta mi je komisija!, Mart 2005.
• Ilustrovana Politika: Nisam mogla mužu na grob da odem!, Mart 2005.
• Jovanka Broz - Titova suvladarka („Večernje novosti“, mart 2007, feljton) Arhivirano 2020-06-03 na Wayback Machine-u
• Nikada se nisu ni rastajali („Večernje novosti“, 27. april 2009)
• Stavili su me van zakona („Blic“, 7. decembar 2009)
• Jutjub MUP Srbije: U domu Jovanke Broz, 06 July 2009
• Nestale Titove najvrednije stvari („Večernje novosti“, 24. novembar 2011)
• Jovanak Broz - svi članci („Večernje novosti“)