Jurij Gagarin

Jurij Aleksejevič Gagarin (ruski: Юрий Алексеевич Гагарин)^[1], Gžatsk, 9. mart 1934. - Kiržač, Vladimirska oblast, Sovjetski Savez 27. mart 1968.), sovjetski kosmonaut.

Prvi je čovek koji je otputovao u svemir 12. aprila 1961. godine u svemirskoj letelici Vostok I. Let je trajao 1 sat i 48 minuta. Poginuo je pri rutinskom letu u dvosedu sa još jednim pilotom. Nakon njegove smrti, njegov rodni grad preimenovan je u Gagarin. Sahranjen je na Crvenom trgu, u zidu Kremlja.

Biografija

Mladost

Jurij Gagarin je rođen u selu Klušino kod Gžatska (danas u Smolenskoj oblasti, Rusija) 9. marta 1934. Njegovi roditelji, otac Aleksej Ivanovič Gagarin i majka Ana Timofejevna Gagarina, su radili na kolhozu.^[2] Jurij je bio treće od četvoro dece, a njegova starija sestra Zoja ga je učila dok su mu roditelji radili. Dok je bio mlad, Jurij je bio zainteresovan za svemir i planete, i maštao je o putovanju svemirom.

Do kraja 1942. selo su okupirali nacisti, a jedan nemački oficir je obesio Jurijevog mlađeg brata Borisa o drvo i ostavio ga da umre, ali ga je majka spasila. Boris se od toga nije potpuno oporavio, a nekoliko godina kasnije je okončao sebi život vešanjem. Gagarinovu majku Anu nemački vojnik je teško povredio kosom, a otac Aleksej je pretučen kada je pokušao da sabotira mlin u kom je radio i bio je trajno onesposobljen. Cela porodica je bila poreterana iz svog doma, pa su morali sebi da iskopaju primitivno sklonište da bi preživeli. Stariji brat Valentin i sestra Zoja poslati u okupiranu Poljsku ka robovska snaga i nisu se vratili sve do kraja rata.^[3]

Od 1949. do 1951. išao je u školu u mestu Ljuberci pokraj Moskve. Njegov nastavnik matematike i nauke je leteo u sovjetskom ratnom vazduhoplovstvu za vreme rata, što je moglo da ostavi jak utisak na Gagarina. Nakon toga se upisao u tehničku školu u Saratovu. Dok je bio tamo, učlanio se u oblasni aeroklub i naučio je da leti u avionu Jak-18, a taj hobi mu je oduzimao mnogo vremena. Nakon završetka srednje škole, upisao se u vojnu Pilotsku školu u Orenburgu. Tu je upoznao Valentinu Gorjačevu, sa kojom se oženio 1957. Nakon diplomiranja, postao je pilot aviona Mig-15 i raspoređen je u vojnu bazu Luostari u Murmanskoj oblasti. Kao odrastao čovek, Gagarin je bio visok samo 1,57 m, što je bilo prednost u malom kokpitu Vostoka. Dobio je čin poručnika 5. novembra 1957. a 6. novembra 1959. je unapređen u starijeg poručnika.^[4]

Karijera u sovjetskom svemirskom programu

Odabir i trening

U 1960, nakon velike potrage i procesa selekcije, Jurij Gagarin je odabran sa još 19 pilota za sovjetski svemirski program. Uz druge potencijalne kosmonaute, Gagarin je bio podvrgnut rigoroznim eksperimentima sa ciljem da se testira njegova fizička i psihološka izdržljivost. Takođe je prošao i intezivnu obuku za predstojeći let. Od 20 odabranih kosmonauta, samo su Gagarin i German Titov ušli u najuži krug zbog svojih izvrsnih učinaka tokom obuke, kao i zbog svojih fizičkih osobina, pošto nije bilo mnogo mesta u Vostoku, a obojica su bila niska. Konačna odluka, koja je donesena u najvišim nivoima Komunističke partije Sovjetskog Saveza, je možda donesena zbog Gagarinovog skromnog porekla i vesele ličnosti, nasuprot Titovu, koji je bio poreklom iz srednje klase.

Let u svemiru

Glavni članak: Vostok 1

Gagarin za posjeta Švedskoj

Gagarin je 12. aprila 1961 postao prvi čovek koji je poleteo u svemir u Vostoku 1. Pošto je bila velika verovatnoća da misija ne uspe i Gagarin pogine, napravljena su tri saopštenja za štampu, jedan u slučaju uspeha i dva u slučaju neuspeha. Kontrolori na zemlji su tek nakon 25 minuta ustanovili da je dostigao stabilnu orbitu. Vostokom 1 je upravljano automatski, pošto medicinsko osoblje i konstruktori letelice nisu bili sigurni kako će ljudsko biće reagovati na bestežinsko stanje, pa su ručne kontrole bile zaključane kako Gagrin ne bi sam upravljao letelicom (šifra za otključavanje kontrola je bila postavljena u Vostok 1 u slučaju da se desi nešto nepredviđeno). Automatski sistem je podesio Vostok 1 u položaj za uljkučivanje povratnih raketa otprilike nakon 1 sata leta.

Rakete su se uključile iznad zapadne obale Afrike, blizu Angole, oko 8000 km od predviđenog mesta za sletanje i gorele su oko 42 sekunde. Zbog ograničenja u pogledu mase nije bilo rezervnih raketa. Kapsula je imala zalihe za 10 dana koje će omogućiti život i prirodno opadanje orbite u slučaju da rakete ne odrade kako je planirano.

Nakon paljenja raketa za povratak, Vostokov modul sa opremom je neočekivano svežnjom žica ostao privezan za kapsulu za povratak. Dve polovine letelice je trebalo da se odvoje 10 sekundi nakon gašenja raketa za povratak, ali se to nije desilo ni posle 10 minuta. Letelica se naglo okretala pre nego što su žice izgorele i modul se namestio u pogodnu visinu za ulazak.

Gagarin je iskočio padobranom na visini od 7 km i bez problema se spustio na zemlju. Kako su pravila Međunarodne aeronautičke federacije zahtevale da se pilot mora spustiti sa svojom letelicom, Sovjetski Savez je insistirao da je Gagarin sleteo sa Vostokom i Međunarodna aeronautička federacija je priznala let. Nekoliko godina kasnije je otkriveno da je Gagarin iskočio iz Vostoka.

Gagarin je tokom leta unapređen u čin majora.^[5]

Nakon leta

Nakon leta, Gagarin je odmah postao poznata i slavna ličnost širom sveta i putovao je po Italiji, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Kanadi i Japanu da bi promovisao sovjetski uspeh. U čin potpukovnika sovjetskog vazduhoplovstva je unapređen 12. juna 1962, a 6. novembra 1963. je dobio čin pukovnika. Postao je član Vrhovnog sovjeta 1962. Kasnije se vratio u Zvezdani grad i radio je na dizajnu svemirske letelice koja se mogla koristiti više puta. Na tim projektima je radio 7 godina.

Brazilski predsjednik Jânio Quadros ukrašava Gagarin, 1961.

Smrt

Kasnije je Gagarin postao zamenik direktora za obuku u Zvezdanom gradu. U isto vreme pokušao je da se prekvalifikuje u pilota lovca. Na dan 27. marta 1969. Gagarin i njegov istruktor Vladimir Serjegin su poginuli u MiG-15UTI na rutinskom letu blizu Kiržača. Nije poznato šta je izazvalo pada, ali je istraga iz 1986. pokazalo da je turbulencija nastala kada je presretač Su-11 koristio komoru dogorevanja, mogla da izazove da Gagarinov avion leti nekontrolisano. Vremenski uslovi su takođe bili loši, što je moglo doprineti nemogućnosti Gagarina i instruktora da se isprave pre nego što su pali.

U svojoj knjizi „Dve strane meseca“ (engl. Two Sides of the Moon), Aleksej Leonov priča da je leteo helikopterom u toj oblasti tog dana kada je čuo dva glasna praska u daljini. Njegov zaljključak je da je avion Suhoj (koji je on identifikovao kao Suhoj Su-15) leteo ispod minimalne dozvoljene visine, bez saznanja o tome zbog groznih vremenskih uslova, prošao je na 10 do 20 metara od Jurijevog i Serjeginovog aviona dok je probijao zvučni zid. Rezultujuća turbulencija je izazvzvala nekontrolisana okretanja MiGa. Leonov veruje da je prvi prasak koji je čuo bio od aviona koji je probijao zvučni zid, a da je drugi od pada Gagarinovog aviona.^[6]

Nova teorija, koju je 2005. izneo prvobitni istražitelj nesreć, tvrdi da je prethodni pilot ili posada aviona slučajno ostavila otvorenu kabinu, što je dovelo do gubitka kiseonika, pa Gagarin i Serjegin nisu mogli da upravljaju avionom..^[7]

Gagarin i Serjegin su sahranjeni jedan do drugog u zidu Kremlja na Crvenom trgu.

Počasti

Sovjetski Savez je izdao komemorativne novčiće na 20. i 20. godišnjicu Gagarinovog leta: novčić od jedne rublje (1981) i 3 rublje (1991). Na 40. godišnjicu leta, u Rusiji je predstavljen niz novčića od 2, 3 10 i 100 rubalja.^[8]

Jedna od najvećih novobeogradskih ulica nosi njegovo ime.