Wikipedija

Kršćanski mučenici

(Preusmjereno sa stranice Kršćanski mučenik)

Kršćanski mučenik (od grčkog μάρτυς martys - svjedok) je naziv za osobu koja je ubijena zbog svoje kršćanske vjere, i to kamenovanjem, razapinjanjem, spaljivanjem na lomači ili nekom drugom metodom mučenja ili pogubljenja.

Kamenovanje svetog Stefana, prvog kršćanskog mučenika.

U samim počecima kršćanstva izraz martyr (svedok ili "mučenik") se koristio za apostole.[1] Kako su kršćani kasnije postajali metom progona, izraz se počeo koristiti za sve koji su trpili poteškoće zbog svoje vjere.[1] Na kraju se počeo koristiti isključivo za one kršćane koji su zbog svoje vjere bili ubijeni.[1] Rani kršćanski period prije Konstantina I se smatra "klasičnim" dobom mučeništva.[1]

Hrišćani su u Rimskoj državi često postajali meta policijske akcije. Za one koji su se našli u takvom položaju izbor je bio jednostavan: ili da govore otvoreno, izlažući se hapšenju, mučenju, formalnosti besmislenog suđenja, izgnanstvu i smrti, ili da ćute i spasu se. One koji su otvoreno govorili njihovi drugovi u veri poštovali su kao »ispovednike«, a samo one koji su u stvari izdržali sve, do smrti, smatrali su »svedocima« (martyres).[2] Mučenička smrt se u Crkvi smatrala "krštenjem u krvi," odnosno čišćenjem od grijeha istovjetnim krštenjem u vodi.[1]

Ali nisu svi hrišćani dobrovoljno prihvatali mučeništvo. Mnogi su, u trenutku odluke, izabrali suprotno rešenje. Neki su mučeništvo smatrali budalastim, traćenjem ljudskog života, i zato protivnim Božjoj volji. Tvrdili su da je »Hrist, pošto je umro za nas, bio ubijen da mi ne bismo bili ubijani«.[3]

Zastupanje mučeništva

uredi

U periodima progona hrišćana u Rimskom Carstvu, mnogi kršćanski teolozi su glorifikovali mučeništvo, smatrajući da treba slediti primer Hristove muke. Gotovi svi najvažniji teolozi mučeništva su i sami prihvatili mučeničku smrt.

Ignjacije

uredi
 
Mučeništvo sv. Ignjacija

Ignjatije Antiohijski (oko 35-108), uhapšen i osuđen, rado je prihvatio smrtnu kaznu kao priliku da »oponašam muku moga Boga!« [4] Čekajući pogubljenje, pisao je hrišćanima moleći ih da se ne zauzimaju za njega:

Pišem svim crkvama i dajem na znanje svima da dragovoljno umirem za Boga ... Dopustite mi da me prožderu zveri kroz koje mogu dospeti do Boga. Ja sam Božja pšenica, i samleće me zubi divljih zveri kako bih postao čist hleb Hristov ... Učinite mi ovu uslugu ... Neka dopadnem vatre i krsta i borbe sa divljim zverima, sečenja i čerečenja, lomljenja kostiju, otkidanja udova, mrvljenja celog mog tela ... ne bih li dospeo do Isusa Hrista ! [5]

– Ignjatije Antiohijski

Justin

uredi

Justin Filozof (oko 105–165), koji je takođe dobrovoljno prihvatio mučeništvo, napada one koje, kako kaže, »zovu hrišćanima«, a koje on smatra jereticima — sledbenike Simona, Markiona i Valentina — i kao jedan od njihovih zločina navodi to što, za razliku od pravovernih, »njih niti progone niti usmrćuju« kao mučenike.[6]

Irenej

uredi

Biskup Irenej Lionski (130-202) na mučeništvo gleda kao na svojevrsnu žrtvu Bogu, čime se može pohvaliti jedino Crkva, ali ne i "jeretični" hrišćani (gnostici):

Crkva na svakom mestu zbog ljubavi koju gaji prema Bogu šalje kroz sva vremena mnoštvo mučenika Ocu; dok svi drugi ("heretici") ne samo da nemaju tako nešto čime bi se mogli pohvaliti nego čak smatraju da svedočenje (martyrium) nije uopšte potrebno.[7]

– Irenej Lionski

Biskup Irenej, svedok žestokih progona u svom gradu Lionu, izražava neprijateljstvo protiv onih hrišćana koji osuđuju dobrovoljno prihvatanje mučeništva:

(oni su) postali toliko drski da čak zasipaju prezirom mučenike i strogo osuđuju one koji su ubijeni zato što su se izjasnili za Gospoda, i koji... na taj način pokušavaju da idu stopama Gospodove muke, bivajući i sami svedoci onome koji je patio.[8]

– Irenej Lionski

On upozorava da na dan strašnog suda, kada mučenici »dostignu slavu, tada će sve one koji su bacili ljagu na njihovo mučeništvo Hrist prokleti«.[9] Irenej smatra da svaki argument koji hrišćani koriste da izbegnu mučeništvo podriva jedinstvo cele hrišćanske zajednice. Umesto da se poistovećuju sa onima u tamnici koje očekuje mučenje ili pogubljenje, gnostici uskraćuju podršku onima koje smatraju suviše revnosnim i neprosvećenim fanaticima. Takvi postupci služe, kaže Irenej, »da se na komade iseče veliko i slavno telo Hristovo (crkva)...« Da bi se sačuvalo jedinstvo, potrebno je da svi hrišćani priznaju Hrista, implicitno potvrđujući potrebu »krvavog svedočenja« koje podražava njegovu muku. Međutim, Irenej čak i onim gnosticima koji su umrli za veru osporava ime mučenika: u najboljem slučaju, oni su samo »neka vrsta pratnje« pravih mučenika.[2]

Tertulijan

uredi

Tertulijan (oko 160–240) smatra mučeništvo nužnim uslovom za postizanje spasenja:

Moraš uzeti svoj krst i nositi ga kao tvoj Učitelj ... jedini ključ za raj jeste krv tvog sopstvenog života.[10]

– Tertulian

On kao jeretike napada hrišćane koji se protive mučeništvu, koji smatraju da ono ne predstavlja spasenje već uništenje, i koji podsticanje na mučeništvo nazivaju budalastim i okrutnim. Tertulijan smatra da oni koji se protive dobrovoljnom mučeništvu ustvari traže teološke argumente da bi opravdali svoj kukavičluk.[11] On posebno prigovara »jereticima« koji gledaju svoja posla:

Mi smo sada usred velike jare, pod samom zvezdom progona ... oganj i mač su iskušali neke hrišćane, zveri su iskušale druge; neki su u zatvoru, žudeći za mučeništvom koje su već iskusili, budući da su ih već tukli tojagama i mučili ... Pošto smo već određeni za progon, mi sami smo kao zečevi koje opkoljavaju iz daljine — dok jeretici gledaju svoja posla![12]

– Tertulian

Protivljenje mučeništvu

uredi

Mnogi među hrišćanima su iznosili argumente protiv kulta mučeništva, smatrajući ga besmislenim traćenjem ljudskih života.

Herakleon

uredi

Herakleon, istaknuti gnostički učitelj iz 2. vijeka, objašnjava da ljudi priznaju Hrista na različite načine. Neki priznaju Hrista u veri i u svakodnevnom ponašanju. Međutim, većina ljudi prihvata samo verbalo priznanje (»ja sam hrišćanin«) pred sudom. To priznanje jeste ono što »mnogi« (crkveni hrišćani) smatraju da je jedino priznanje. Ali, ističe Herakleon, »i hipokriti mogu učiniti takvo priznanje«. Ono što se traži od svih hrišćana, kaže on, jeste prva vrsta priznanja; druga vrsta se zahteva od nekih, ali ne od svih. Isusovi učenici kao Matej, Filip i Toma nisu nikad »priznali« pred sudom; ipak, kaže on, oni su priznavali Hrista na viši način, »u veri i ponašanju tokom celog svog života«.[13]

Herakleon definiše stav prema mučeništvu koji se razlikuje od stava njegovih pravovernih savremenika. On ne deli njihovo oduševljenje za mučeništvo, niti njihove hvale »slavne pobede« zadobijene smrću. Ovaj stav je, po svoj prilici, izazvao Irenejev gnev i tvrdnju da ovi gnostici »pokazuju prezir« prema mučenicima i obezvređuju ono što on smatra »najvišom žrtvom«.

Svjedočanstvo istine

uredi

Ranohrišćanki gnostički spis Svjedočanstvo istine napada one koji prigrljuju mučeništvo u uvjerenju da će postići "tjelesno uskrsnuće" (31,22-38,27). Pisac ismeva mišljenje da mučeništvo osigurava spasenje: da je to tako jednostavno, kaže on, svako bi priznao Hrista i bio spasen! Autor smatra da mnogi zastupnici mučeništva i ne znaju »ko je Hrist«:

Budale — misleći u dnu duše da ako izjave: »Mi smo hrišćani« samo na rečima (ali) bez moći, predajući se neznanju, ljudskoj smrti, ne znajući kuda idu niti ko je Hrist, misleći da će živeti što nije tačno — hitaju u ruke vlastima, padaju u njihove kandže zbog svog neznanja.[14]

Pisac takođe smatra besmislenim njihovo predavanje smrti zbog hrišćanskog imena:

Kad su »usavršeni« (mučeničkom) smrću, evo šta misle: »ako se predamo smrti zbog imena, bićemo spaseni.« Te stvari se ne rešavaju na taj način ... oni nemaju Reč koja daje (život).[15]

On kao pogrešna napada ubeđenja da mučenička smrt donosi oproštaj grehova, da predstavlja prinošenje žrtve Bogu (što pravi od Boga ljudoždera!) i da obezbeđuje vaskrsenje.[2] Svedočanstvo istine kaže da se takvi hrišćani samo »uništavaju«.[2]

Otkrivenje po Petru

uredi

Koptsko Otkrivenje po Petru govori o ugnjetavanju hrišćanskih vjernika od "onih koji sebe nazivaju biskupima i đakonima".[16] Autor najviše zamera crkvenim hrišćanima što nevinu sabraću u veri nateruju da idu »dželatu« — instrumentu rimske države — i veruju kako »će postati čisti« ako se »čvrsto drže imena mrtvog čoveka«.[17] Spis kaže:

To su oni koji ugnjetavaju braću govoreći im: 'Kroz ovo (mučeništvo) naš Bog pokazuje milost, jer nam iz toga dolazi spasenje.' Oni ne znaju kaznu za one koji se raduju kad ove male ljude proganjaju i zatvaraju.[18]

Autor odbacuje crkvenu propagandu za mučeništvo — da mučeništvo vodi spasenju — i užasava se kad pravoverni izražavaju radost zbog nasilja učinjenog nad »malima«. Zajednica opšte crkve će na ovaj način biti »izraz okrutne sudbine« [19]; mnogi njeni vernici »biće samleveni«.[20]

Politička funkcija mučeništva

uredi

Profesorica Elejn Pejgels smatra da su rimski progoni i hrišćansko podsticanje mučeništva podstakli stvaranje organizovane crkvene strukture, koja se razvila krajem 2. veka. Neki od hrišćana, poput Justina, su suočenim sa progonima pokušavali da objave slučajeve nasilja i nepravde da bi izazvali podršku svetskog javnog mnenja.

 
Četrdeset mučenika u Sebasteji, pravoslavna ikona.

Međutim, hrišćani su uglavnom pisali priče o mučenicima isključivo za druge hrišćanske crkve, ne u nadi da se prekine progon, nego da ih upozore na zajedničku opasnost, da ih ohrabre da podražavaju »slavnu pobedu« mučenika, i učvrste zajednice iznutra kao i u međusobno. Tada, u drugom i trećem veku, kad je rimsko nasilje ugrožavalo hrišćanske grupe u udaljenim oblastima Carstva, ti događaji su prenošeni hrišćanima širom tad poznatog sveta. Ignatije, osuđen na pogubljenje u rimskoj areni, pisao je pisma mnogim provincijskim crkvama u kojima je opisivao svoj položaj i podsticao ih da podrže opštu crkvu organizovanu oko biskupa. Kasnije, kad je nekih pedesetak hrišćana uhapšeno u Lionu i Vijenu juna 177, oni su odmah pisali »našoj braći iste vere u Aziji i Frigiji«, opisujući stradanja i šaljući Ireneja da izvesti crkvu u Rimu.[2]

Priče o mučenicima kružile su među crkvama u Aziji, Africi, Rimu, Grčkoj, Galiji i Egiptu. Pod uticajem zajedničke opasnosti, pripadnici hrišćanskih grupa razbacanih po celom svetu sve više su se dopisivali i putovali od jedne do druge crkve. Pripadnici različitih crkava postajali su svesni da su regionalne razlike prepreka njihovoj tvrdnji da pripadaju jednoj opštoj crkvi. Oko 180. godine, Viktor, rimski biskup, je pokušao da regionalne crkve načini jednoobraznijim, zahtevajući da hrišćani u Maloj Aziji ili napuste tradicionalno proslavljanje Uskrsa na dan Pashe i priklone se rimskom običaju, ili da se odreknu tvrdnje da su »opšti hrišćani«. Istovremeno, rimska crkva je sastavljala definitivan spisak svetih knjiga za sve hrišćanske crkve. Sve slojevitiji redovi institucionalne hijerarhije učvrstili su zajednicu iznutra i ujednačili međusobni način opštenja — mreža hrišćanskih grupa je postajala sve jednoobraznija u pogledu doktrine, obreda, kanona i političke strukture.[2]

Oni koji su se slagali sa crkvenom doktrinom i politikom pripali su Crkvi, koja je postala istaknuta zbog svojih mučenika. S druge strane, zajednice gnostičkih hrišćana bile su razbacane i izgubljene; one su se protivile pristajanju na rimsku doktrinu, dovodile u pitanje vrednost »krvavog svedočenja« i često se protivile uspostavi episkopalne vlasti.[2]

Savremena tumačenja

uredi

Nemački filozof Fridrih Niče je govorio:

Da mučenici dokazuju nešto što se tiče istine neke stvari toliko je malo istinito da bih mogao da poreknem da je ikada uopšte jedan mučenik imao išta sa istinom.[21]

Prema Ničeu, smrti mučenika, velika nesreća u istoriji, su očaravale "idiote", koji su zaključivali da u nekoj stvari zbog koje je neko kadar da umre "mora da postoji nešto". Takvo zaključivanje je postalo ogromna kočnica za duh istraživanja i smotrenosti, pa su "mučenici naškodili istini". Niče smatra da je dovoljna "izvesna grubost u proganjanju" da bi se nekom inače po sebi ravnodušnom sektašenju stvorilo časno ime. On smatra da je upravo u tome bila svetskoistorijska glupost svih proganjalaca, jer su protivničkoj stvari su pridali izgled časti — obdarivši je fascinantnošću mučeništva — a da bi se neka stvar opovrgla "treba je s puno obzira odložiti na stranu". Niče podseća da mnogi i dan-danas kleče pred "zabludom", jer im se reklo da je neko za tu zabludu raspet na krstu.[21]

Niče zaključuje: "Krv je najgori svedok istine; krv truje i najčistije učenje i pretvara ga u ludilo i mržnju u srcima. I kada neko pođe i u vatru za svoje učenje — šta to dokazuje!"[21] Nasuprot onima koji poseduju ubeđenja, Niče navodi da su veliki duhovi skeptici.[21]

Povezano

uredi

Izvori

uredi
  1. ↑ 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 "martyr." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 Elejn Pejgels - Gnostička evanđelja (scribd)
  3. ↑ Tertulijan prezrivo citira njihove argumente u Scorpi ace 1.
  4. ↑ Ignatius, Poslanica Rimljanima 6.3.
  5. ↑ Ignatius, Poslanica Rimljanima, 4.1—5.3.
  6. ↑ Justin, II Apologija 15.
  7. ↑ Irenaeus, AH 4.33.9.
  8. ↑ Irenaeus, AH 3.18.5
  9. ↑ Irenaeus, AH 3.18.5.
  10. ↑ Tertulian, De Anima 55.
  11. ↑ Tertullian, Scorpiace 1.
  12. ↑ Tertullian, Scorpiace 1,5,7.
  13. ↑ Clemens Alexandrinus, Stromata 4.71 i dalje.
  14. ↑ Svedočanstvo istine 31.22—32.8, u: NHL 407.
  15. ↑ Svedočanstvo istine, 33.25—34.26, u: NHL 408.
  16. ↑ Izvorni koptski tekstovi Arhivirano 2013-10-31 na Wayback Machine-u (Otkrivenje po Petru, uvod: James Brashler)
  17. ↑ Petrova apokalipsa 74.5—15, u: NHL 341.
  18. ↑ Petrova apokalipsa 79.11—21, u: NHL 343.
  19. ↑ Petrova apokalipsa 78.1—2, u: NHL 342.
  20. ↑ Petrova apokalipsa 80.5—6, u: NHL 343.
  21. ↑ 21,0 21,1 21,2 21,3 Friedrich Nietzsche – Antikrist

Literatura

uredi
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Kršćanski_mučenici&oldid=42214622
  NODES
mac 2
os 73
todo 1