37°4′55″N 22°25′25″E / 37.08194°N 22.42361°E / 37.08194; 22.42361

Ostaci antičke Sparte
Lokacija Sparte na Peloponezu

Sparta (dorski: Σπάρτα [Spárta], atički: Σπάρτη [Spárti]), uobičajeni starogrčki naziv Lakedemonija (Λακεδαιμονία [Lakedaimonía]) ili Lakedemon (Λακεδαίμων [Lakedaímon]) bila je grad-država u antičkoj Grčkoj, koja se nalazila na jugoistočnom delu Peloponeza, u dolini reke Eurote.[1] Antička Sparta je ostala poznata u istoriji po svojoj vojnoj snazi, građanskoj disciplini, militarističkom društvu i velikom broju robova. Pored toga, Sparta je ostavila traga i u grčkoj mitologiji u mitu o Heleni Trojanskoj.[2] Sparta se dugo vremena smatrala najsnažnijom vojnom silom u antičkoj Grčkoj zahvaljujući agogi, sistemu zakona koji je stvarao od njenih građana vojnike vrhunskog kvaliteta.

Iako je teritorija antičke Sparte bila naseljena tokom mikenske dominacije Grčkom, njena istorija počinje posle dorske seobe na Peloponez tokom mračnog veka i završava se nakon rimskog osvajanja Sparte. Antička Sparta je počela da izrasta u snažnu vojnu silu tokom 7. veka pne. Zahvaljujući svom vojnom prestižu, Sparta je bila priznata kao vođa udruženih grčkih snaga u grčko-persijskim ratovima početkom 5. veka pne. Između 431. pne. i 404. pne. bila je glavni neprijatelj Atine u Peloponeskom ratu, koji je na kraju dobila, iako uz velike žrtve, nakon čega je postala vodeća država u helenskom svetu.[3][4]

Posle poraza koji je doživela od Tebe 371. pne., Sparta je počela da pada u duboku krizu, koja je bila uglavnom demografske i ekonomske prirode. Tokom druge polovine 4. veka pne. i prve polovine 3. veka pne. Sparta je zadržala političku nezavisnost, ali je izgubila svoje važno mesto na grčkoj političkoj sceni. U dugoj polovini 3. veka, Sparta ponovo, ali nakratko, postaje važan politički faktor u antičkoj Grčkoj. Nakon toga, Sparta je stavljena potpuno pod kontrolu Rima i Ahajskog saveza 195. godine pne. kada je i konačno izgubila svoju političku nezavisnost. Tokom rimske vladavine Grčkom Sparta je zadržala određeni stepen nominalne autonomije.

Zahvaljujući sistemu zakona koji su bili ustanovljeni pod imenom Velika retra, Sparti je omogućeno da izraste u moćnu vojnu silu. Osim svog striktnog vojnog uređenja, Sparta je takođe poznata i po specifičnoj društvenoj podeli na Spartijate, perijeke i helote. U Sparti je takođe postojao specifičan način vladavine, koji nije mogao biti potpuno definisan, već je bio mešavina više poznatih oblika vladavine. Još jedna specifičnost Sparte ogleda se i u tome što su u njoj žene uživale mnogo veća prava nego u ostatku helenskog sveta i uživale su prilično velik ugled u spartanskom društvu. Sparta je zbog svoje vojne prirode bila zatvorena za uticaje koji su dolazili iz drugih država i od drugih naroda, nije prihvatala tuđe ideje i stvorila je zatvorenu i specifičnu kulturu, koja je, nasuprot ostalim helenskim gradovima bila lišena velikih umetničkih dela. U savremenom svetu, antička Sparta smatra se najkarakterističnijim primerom militarističke države, čiji je glavni cilj i smisao postajanja bio u stvaranju zdravih i snažnih vojnika. Spartanski način života i kultura i danas uživaju veliko poštovanje, naročito zastupljeno u zapadnom svetu, koje se naziva lakonofilijom.[5][6]

Geografski položaj

uredi
 
Ostaci Antičke Sparte i moderni grad zaokružen planinama.

Prema istoričaru Tukididu, spartanska država je u 5. veku pne. obuhvatala oko dve petine ukupne površine Peloponeza, blizu 8400 km².[7] Imala je otprilike tri puta veću površinu od atinske države.[8] Teritorijalno se delila na dve glavne oblasti: Lakoniju, koja se nalazila na jugoistoku Peloponeza i Meseniju, zapadno od Lakonije. Lakonija je bila sa juga, jugozapada i istoka okružena morem, na zapadu se nalazio planinski lanac Tajget (2407 m), a na istoku Parnon (1935 m).[9] Dok se lanac Tajget završava na jugu na rtu Tenaronu, lanac Parnon se završava na rtu Maleji. Spartanske granice prema severu su se vremenom menjale. Oko 545. pne. Sparta je zauzela plodnu kinurijsku ravnicu, koju je, prema grčkoj mitologiji, prvi kolonizovao Kinur, sin Perseja iz Arga. Od osvajanja kinurijske ravnice, granice Sparte na severu prostirale su se linijom od antičke Tireje na obali Egejskog mora, do južnog dela Partenijske planine zaokružujući dolinu reke Eurote. Ti prirodni bedemi činili su antičku Spartu nepristupačnom napadačima. Karakteristično je da Sparta tokom većeg dela svoje istorije nije imala bedeme, upravo iz tih razloga što joj je topografija omogućavala posebnu bezbednost.[10]

Mesenija, koja je osvojena tokom Mesenijskih ratova, na severu je imala kao prirodnu granicu reku Nedas i Arkadske planine, na istoku planinski lanac Tajget, na jugu Mesenski zaliv, a na zapadu Jonsko more. U Meseniji su se nalazile velike planine, kao što su bile Kiparijske planine i Itoma. U središtu Mesenije nalazila se istoimena veoma plodna dolina, kroz koju prolazi reka Pamida.

Lakonska država na početku se sastojala od četiri sela: Kinosura, Limni, Mesoji i Pitani. Peto selo, Amikle, nalazilo nešto južnije od ta četiri gradića i pripojeno je Sparti u nepoznato doba.[11] U izvorima se često kao peto selo spominje Dimni, a ne Amikle.[12][a]

Teritorija Spartanske države (950. pne. - 337. pne.)[13][14] Površina u km²
Početna četiri sela, oko 950. pne. 200-300
Pelana, Selasija, Egitis između 950. i 800. godine pne. 700
Amikle, Derontres, Dentelijatis do 760. pne. 1.200
Eleja, rt Tenara, do 750. pne. otprilike 2.500
Steniklar (država mesenskih Doraca), do 715. pne. 3.000
Makarija, Kiparisija, Pilija, rt Akrita, Skiritis do otprilike 570. pne. 5500
Rt Malea, Kitera, Prasijatis, Tireatis, do 547. pne. 8.400
Država Lakedemonska, 371. pne. 8.400
Nakon gubitka Steniklare, Makarije, Turije, Fare, Avije, Skirite, Egite, Dentelijatide, Pelane i Selasije. Godine 369. pne. 6.000
Ponovo zauzimanje Pelane i Selasije, oko 366/365. pne. 6.200
Gubitak Kiparisije i Pilije, 365. pne. 5.200
Gubitak Asine, Metone, Kardamilija, Tireatide, Južne Kinurije. Godine 338/7. pne. 3.200

Iako je antička Sparta bila starogrčki polis, takav joj je status osporavan još u antičko doba. Atinski besednik Isokrat nazivao je Spartu jednim ogromnim vojnim logorom.[15] Prema modernim istraživačima, to nije daleko od istine. Antička Sparta se bitno razlikovala po geografskom i društvenom položaju od ostalih grčkih polisa. Tokom većeg dela svoje istorije, ona je obuhvatala velike delove Peloponeza, kao što su bili Mesenija, Kinurija i delovi južne Arkadije. Na taj način, Sparta je u okviru svoje države imala pod kontrolom veći broj gradova, sela i manjih naselja. To se bitno razlikovalo od ostalih grčkih gradova Klasične Grčke, koji su bili uglavnom uređeni tako da imaju kontrolu samo nad neposrednom teritorijom grada i njegovom okolicom. Veličina spartanske države više je podsećala na Makedoniju i Tesaliju i na njihovo društveno uređenje nego na neki grčki polis. Smatra se da je oko 500. pne. unutar granica spartanske države živelo preko 300.000 stanovnika svih društvenih položaja.[13]

Mitologija Antičke Sparte

uredi

Starogrčki putopisac Pausanija daje bogate informacije o grčkoj mitologiji i imenima vezanim za Spartu. Prema spartanskoj tradiciji, prvi kralj Sparte (koja se tada nije zvala tako) bio je Leleg. Po njegovom imenu stanovnici tog područja nazvani su Lelezi.[16] Leleg je dobio dva sina, Mileta i Polikaona.[16] Drugi sin, Polikaon, oženio se kćerkom argivskog kralja Trijopa, lepom Mesenom. Kada je ona shvatila da njen muž, kao drugi po redu, nije mogao naslediti očev presto, savetovala ga je da napuste tu zemlju. Kada su prošli planine prema zapadu, naišli su na veoma plodnu ravnicu. Tamo su izgradili grad Mesenu. Polikaon je postao kralj tog mesta i nazvao ga prema svojoj supruzi.[17]

U Sparti, Milet je nasledio Lelega, a Mileta je nasledio Eurota. Eurota je bio mudar kralj koji je napravio jedan veliki podvig. U dolini Sparte reka je stalno plavila i stvarala jezero. Eurota je napravio kanal i na taj način sprečio stvaranje jezera. Reka je uzela ime mitološkog kralja, Eurota.[16] Eurota nije imao muške potomke, ali je imao kćerku koja se zvala Sparta. Za svog naslednika odredio je njenog verenika, Lakedemona, koji je dao svoje ime državi, a glavni je grad nazvao po svojoj supruzi, Sparta. Dao je takođe ime i velikoj planini koja delila državu od Mesene, prema majci, nimfi Tajgeti.[18] Njegov sin, Amikle, prema mitu osnovao je grad u blizini Sparte, kome je dao svoje ime, Amikle.[17]

Potomci ovih mitoloških likova pojavlju se u mitovima trojanskog ciklusa: Helena Trojanska, Klitemnestra, Dioskuri i Penelopa.

Sparta u trojanskom ciklusu

uredi
Glavni članak: Helena Trojanska
 
Helena i Paris. Apulijanski krater iz 4. veka pne. Luvr.

Sparta se spominje u kikličkim epovima koji obrađuju trojanskog ciklusa i pod imenom Lakedemonija, koje označava kraljevinu mitološkog kralja Sparte Menelaja i njegove supruge Helene.[2] U Homerovim epovima spominje se da je kralj Sparte Tindarej, imao kćerku, prelepu Helenu koja, prema mitu, nije bila njegova kćerka, već kćerka Zevsa i njegove lepe supruge Lede.[19] Kada je Tindarej odlučio da uda svoje kćerke, Klitemnistru i Helenu, u Sparti su se okupili mladi plemići i prestolonaslednici iz čitave Grčke. Helena se tada udala za Menelaja, a Klitemnistra za Agamemnona, sinove kralja Mikene, Atreja. Menelaj je nakon Tindarejeve smrti postao spartanski kralj. U Homerovim epovima govori se da je Paris, sin trojanskog kralja Prijama, oteo Helenu iz Sparte, što je, prema mitu, bio povod za rat Ahejaca protiv Troje. Nakon uništenja Troje, Menelaj i Helena posle mnogih pustolovina vraćaju se u Spartu, gde dobijaju kćerku pod imenom Hermiona. Ona se, prema mitologiji, udala za svog rođaka Oresta, kada je ovaj postao kralj Mikene. U Homerovim epovima, termini kao što su "Sparta" i "Lakedemonija" upotrebljavaju se više za Menelajev dvorac nego za neku specifičnu teritoriju. Homer u Odiseji spominje geografski položaj Menelajeve Sparte na potpuno drugačiji način od onog kakav je zaista bio.

Spartanska praistorija

uredi

Najverodostojniji arheološki podaci o praistorijskoj Sparti mogu se naći u otkrićima koji potiču iz sredine 6. milenija pne. U lakonskom području najverodostojniji podaci o praistorijskom stanovništvu postoje na uzvišenju Kufovuno, u pećini Alepotripa na istočnoj obali Mesenijskog zaliva, kao i u mestu Apidija, na zapadnom delu planinskog venca Parnon.[20] U blizini Alepotripe pronađen je srebrni nakit koji pokazuje izvesnu količinu bogatstva. Iako postoje arheološki dokazi o Lakoniji iz kamenog i bronzanog doba, koji uključuju nađeni srebrni nakit i velike količine keramike, skoro ništa nije poznato o pravoj prirodi praistorijske Sparte i Lakonije.[21]

Mikenska Sparta

uredi
Glavni članak: Mikenska civilizacija
 
Mikenska zlatna šolja sa lovačkim reljefom. Prva polovina 15. veka pne. Vafio, Lakonija.

Ne postoje verodostojni istorijski podaci o Sparti tokom mikenske dominacije Grčkom. Jedini podaci koji su danas dostupni pretežno su sačuvani preko usmene tradicije.[22] Sigurno je da je tokom kasnog bronzanog doba Lakonija bila deo mikenskog kraljevstva.[23] U Lakoniji u 15. veku pne. mogu se naći mikenski grobovi poput onoga u mestu Vafio. Mikensko je kraljevstvo propalo neposredno pre dorske invazije Peloponeza u 12. i 11. veku pne. Pravi razlog propasti mikenske Sparte kao i ostalih mikenskih centara nije poznat. Bilo je opšteprihvaćeno da je dorska najezda bila glavni razlog propasti mikenskog sveta, ali naučna su otkrića dokazala da je mikenska civilizacija doživela veliki slom još pre dolaska Doraca, u 12. veku pne..[23] Pravi razlog nestanka mikenske civilizacije nije poznat, a glavna teorija njenog nestanka zasniva se na teoriji o napadu nepoznatih naroda s mora, koji su se pojavili i misteriozno nestali sa istorijske scene tokom 12. i 11. veka pne.[23] Arheološki podaci o mikenskoj Sparti ukazuju na postojanje dvoraca i naselja iz mikenskog doba, u mestu Pelana severno od Sparte. Pelana se smatra glavnim gradom predorske Lakonije. U Sparti su otkriveni i ostaci velike građevine iz 12. i 11. veka pne., koja je nazvana Menelajon, po mitološkom kralju Menelaju.[24]

Istorija Antičke Sparte

uredi
Glavni članak: Istorija Sparte

Mračno doba

uredi
 
Likurg pred Spartancima. Delo Cezara van Everdingena iz 17. veka.

Istorija antičke Sparte neposredno je povezana sa dorskom invazijom Peloponeza, do koje je došlo tokom 12. i 11. veka pne., mada arheološki podaci govore da je do dorska seobe došlo kasnije.[25] Ne postoje verodostojni podaci o ranoj istoriji Sparte.[2] Opšte uzev, poznato je da je grčko pleme Dorana došlo sa prostora Doride u centralnoj Grčkoj i nastanilo se u dolini reke Eurote. Isokrat spominje da ukupan broj Dorana koji su se spustili u lakonsku dolinu nije prelazio 2000 ljudi.[26][b] Na prostoru nekadašnjeg mikenskog naselja, Dorani su uspostavili državu porobivši lokalno stanovništvo.[22] Kada su se Dorani naselili u Lakoniju, oni su bili podeljeni na tri plemena: Pamfile, Hileje i Dimane. Ta tri plemena potom su naselila pet sela, koja su se ujedinila u grad Spartu.[27] Nije poznato kakav je bio značaj Sparte tokom mračnog doba Grčke niti postoje pouzdani podaci o tom istorijskom periodu. Prema Herodotu i Tukididu, Sparta je u to doba preživljavala period anarhije.[28] Krajem mračnog doba i početkom arhajskog perioda, u Sparti su u8. veku pne. najverovatnije sprovedene Likurgove reforme, koje su joj omogućile da postane snažna vojna sila.[29] Veruje se da su te reforme bile kasnije pripisane Likurgu.[29] Tada je Sparta osvojila gradić Amikle, čije je stanovništvo pružilo snažan otpor.[30]

Arhajska Sparta

uredi
 
Reljef starogrčkog hoplita sa Viksovog kratera. Oko 510. pne.

Krajem 8. veka pne. Sparta kreće u dalja osvajanja.[31] Godine 724. pne. Nakon dugotrajnog rata Sparta osvaja susednu Meseniju i porobljava njeno stanovništvo. Godine 685. pne. porobljeni Mesenjani dižu ustanak i zadaju večike poraze spartanskoj vojsci. Spartanci uspevaju da ponovo porobe Mesenjane tek 668. godine pne. Tokom 7. veka najveći protivnik Sparte na Peloponezu bio je grad Arg, koji je pod vlašću tiranina Fidona doživeo veliki procvat. Arg uspeva da porazi Spartu u bici kod Hisija, 669. pne.[13] To će istovremeno biti i poslednji krupniji poraz spartanske vojske za sledećih 300 godina.[32][c] Tokom 6. veka pne. Sparta pokušava da osvoji grad Tegeju, koji se nalazio blizu njenih severnih granica. Posle izvesnih neuspeha, Sparta sklapa dugotrajan savez sa Tegejom. Tom savezu će se potom priključiti gradovi Mantineja, Orhomen, Elida i Flijunt. Na taj način Sparta će uspostaviti široki savez koji će joj pomoći da poveća svoj uticaj u Grčkoj, uprkos tome što se ona slabo mešala u unutrašnje poslove svojih saveznika.[13] Taj savez je postao poznat u istoriji kao Peloponeski savez, iako se, prema savremenicima, on službeno zvao "Lakedemonjani i njihovi saveznici". Oko 545. pne. Sparta će konačno poraziti svog drevnog neprijatelja grad Arg i osvojiti plodnu Kinurijsku ravnicu.[33] Granice spartanske države ostaće nepromenjene posle toga sve do 371. pne. Godine 510. pne. spartanska vojska će prvi put preći Korintsku prevlaku i intervenisati u Atici. Razlog intervencije u početku je bio obaranje atinske tiranije, a potom pružanje podrške Atinjaninu Isagori, koji je želeo postati tiranin.[34] Spartanski kralj Kleomen I naći će se opkoljen na atinskom akropolju i biće primoran na sramotnu predaju. Godine 506. pne. došlo je do sukoba između dvojice kraljeva, Kleomena I i Demarata, koji su u Eleusini, predgrađu Atine, dali suprotstavljena naređenja svojim vojnicima. Taj je događaj doveo do prekida te vojne kampanje i donošenja zakona po kome samo jedan kralj može voditi spartansku vojsku u rat. Godine 499. pne. Jonjani će zatražiti pomoć Sparte u ustanku protiv Persije, ali će kralj Kleomen I tu molbu odbiti. Pet godina potom, 494. pne., izbio je ponovo rat između Arga i Sparte. Spartanci su porazili Arg, ubivši oko 6.000 argivskih vojnika. Krajem 6. i početkom 5. veka pne., kontrolišući teritoriju od 20.000 km² sa oko 800.000 do 900.000 ljudi, Sparta se smatrala najmoćnijim polisom u Grčkoj, zahvaljujući pre svega svojim vojnim uspesima i specifičnoj prirodi njenog društva.[35]

Klasična Sparta

uredi

Grčko-persijski ratovi

uredi
Glavni članak: Grčko-persijski ratovi
 
Leonida u Termopilskom klancu. Žak Luj David, 1814. Ulje na platnu. Luvr.

Spartanci su odbili da pruže pomoć Jonjanima 499. pne. Godine 490. pne. kada je Atinu napala persijska vojska, Atina se obratila Sparti za pomoć. Međutim, Sparta je odbila zahtev Atine, navodeći kao razlog održavanje verskih svetkovina u Sparti. Tako su Spartanci stigli na Maraton sa zakašnjenjem.[36] Krajem 490ih godina pne. u Sparti je došlo do borbe za prevlast između kraljeva Kleomena i Demarata.[37] Demarat je bio primoran da napusti Spartu, dok je za Kleomena otkriveno da je potplatio Pitiju kako bi dala proročanstvo u njegovu korist. Kleomen je onda napustio Spartu i posle nekog vremena se vratio. Izvršio je samoubistvo na neobičan način 488. pne. Godine 481. pne. većina helenskih gradova okupila se u Korintu kako bi formirali savez protiv predstojeće persijske invazije na Grčku. Kao glavnokomandujući zajedničke grčke vojske postavljeni su Spartanci. Kralj Sparte Leonida I bio je glavni zapovednik grčke vojske, dok je Euribijad bio vrhovni admiral grčke flote. Tokom avgusta ili septembra 480. pne. persijska vojska sukobila se sa grčkom vojskom pod vodstvom Leonide u Termopilskom klancu u centralnoj Grčkoj.[36] Tokom trodnevnih borbi, 300 Spartanaca pod vodstvom Leonide, zajedno sa 700 Tespijanaca i nekoliko hiljada grčkih saveznika, pružali su snažan otpor mnogobrojnim persijskim snagama.[38] Naposletku, nakon izdaje jednog lokalnog meštana, Efijalta, koji je pokazao Persijancima tajni prolaz, grčka vojska u Termopilima bila je opkoljena i uništena.[39] Pošto je dozvolio povlačenje ostatku grčke vojske, Leonida je ostao je na bojištu sa 300 Spartanaca i 700 tespijskih dobrovoljaca. U borbi sa persijskom vojskom svi su poginuli.

Nakon bitke u Termopilima, Spartanci i njihovi peloponeski saveznici utvrdili su Korintsku prevlaku, da bi sprečili upad persijske vojske na Peloponez. Međutim, zbog persijskog poraza u pomorskoj bici kod Salamine, građenje prevlake pokazalo se nepotrebnim. Sledeće godine, 479. pne., Grci su, na čelu sa spartanskim vojskovođom Pausanijom, odlučno porazili persijsku vojsku kod Plateje i konačno otklonili opasnost od Persije. U toj bici još jednom se pokazao kvalitet i superiornost spartanskih hoplita.[33]

Suparništvo sa Atinom

uredi
 
Delski i Peloponeski savez uoči Peloponeskog rata.

Posle konačne pobede nad Persijancima kod Plateje i Mikale, gde je grčku flotu predvodio spartanski kralj Leotihida, Sparta se našla u jakom suparništvu sa Atinom.[36] Atina, koja je posle Salaminske bitke izrasla u najsnažniju pomorsku silu u Antičkoj Grčkoj, počela je parirati Sparti za prevlast u helenskom svetu.[40] Godine 478. pne. nakon afere sa spartanskim generalom Pausanijem, Sparta je zajedno sa svojim peloponeskim saveznicima istupila iz opštehelenskog saveza. Iste godine je formiran Delski savez na čelu sa Atinom. Zbog uspeha Atine na moru protiv Ahemenidskog carstva, Delski savez se pretvorio u Atinsku pomorsku imperiju i pojačao položaj Atine u helenskom svetu.[41]

Godine 464. pne. u Sparti se desio snažan zemljotres u kome je život izgubilo oko 20.000 ljudi. Nakon zemljotresa došlo je do velikog ustanka helota, čime je započeo Treći mesenski rat. Sparta, koja je držala pod opsadom tvrđavu Itomu Meseniju, zatražila je pomoć od Atine.[42] Atina je uputila pomoć Sparti od 4.000 hoplita na čelu sa prospartanski nastrojenim Kimonom.[43] Međutim, posle izvesnih neuspeha, Spartanci su zatražili od Atinjana da odu. Posle dve godine ugušen je mesenski ustanak i okončao se Treći mesenski rat.[34]

Naglo jačanje Atine i njeni vojni uspesi protiv Persije su pojačali njen položaj. Ona je ubrzo postala najjača pomorska sila u istočnom Mediteranu i imala je izuzetno veliki uticaj na njene saveznike. To je dovelo do sukoba manjih razmera između Atine i Sparte. Ti sukobi su bili Prvi peloponeski rat i Drugi sveti rat, koji su vođeni između Sparte protiv Atine i njenih saveznika. Godine 457. pne. Sparta je porazila Atinu u bici kod Tanagre, u Beotiji.[33] Godine 449. pne. došlo je do novog sukoba između Atine i Sparte zbog Apolonovog hrama u Delfima, međutim taj rat je prošao bez većih posledica. Godine 445. pne. potpisan je Tridesetogodišnji mir između Atine i Sparte koji je potrajao nešto manje od petnaest godina.[44]

Peloponeski rat

uredi
Glavni članak: Peloponeski rat

Zaključeni mir nije mogao trajati dugo zbog narastajuće moći Atine. Spor između Korinta, saveznika Sparte, i Korkire, saveznika Atine, 435. godine pne., kao i ekonomske sankcije koje je Atina nametnula Megari, saveznici Sparte, bili su neposredni povodi za početak opštegrčkog rata.[36][45] Prema Tukididu, glavni uzrok rata bio je strah Lakedemonjana od narastajuće moći Atine, dok Plutarh za rat optužuje Atinu. Godine 431. pne. peloponeska vojska na čelu sa spartanskim kraljem Arhidamom II upala je u Atiku i opustošila je. Peloponežani nisu mogli da zauzmu Atinu zbog dugih zidova koji su opkoljavali grad i povezivali ga s njegovom lukom Pirejem.[46][47] Naredne godine, 430. pne., Peloponežani su opet upali u Atiku i rezultat je bio isti.[48] Dok je Peloponeski savez na čelu sa Spartom dominirao kopnom, Delski savez na čelu sa Atinom imao je apsolutnu kontrolu nad morem. To je dovelo je do vojničke ravnoteže na bojnom polju. Atinjani na čelu sa Periklom opustošili su 429. pne. flotom obale Lakonije, što je zastrašilo Spartance od mogućeg ustanka helota. Godine 425. pne. Sparta je pretrpela poraz od Atine na ostrvu Sfakteriji blizu mesenske obale, gde je zarobljeno 120 spartanskih hoplita. Predaja Spartanaca iznenadila je čitav helenski svet i razrušila mit o tome kako se Spartanci nikada ne predaju, nego se bore do kraja.[49] Sledeće godine, 424. pne., Sparta je zauzela grad Amfipolj u severnoj Grčkoj, a u borbi su poginuli spartanski zapovednik Brasida i atinski zapovednik Kleon.[50] Apsolutna ravnoteža sila i neodlučan ishod rata doveli su do zaključivanja Nikijinog mira 421. pne.[51]

Sukobi između Sparte i Atine obnovljeni su 418. pne., kada je u bici kod Mantineje na centralnom Peloponezu spartanska vojska odlučno porazila Arg, Atinu i njihove saveznike.[52] Sparta je pružila pomoć ugroženoj Sirakuzi 414. godine pne. tako što je poslala zapovednika Gilipa da reorganizuje sirakušku vojsku i konačno pobedi Atinjane.[53] Tokom atinskog pohoda na Siciliju, u Spartu je pobegao atinski državnik Alkibijad, koji je Spartancima pružio obaveštajne usluge u ratu protiv svoje domovine, nagovorio je Spartance da zauzmu utvrđenje u Dekeleji, kako bi uspostavili stalnu kontrolu nad Atikom. Sparta je to i učinila 413. pne. Atina je krajem 410-ih i početkom 400-ih pne. više puta porazila spartansku flotu.[54] Međutim, Sparta je, pod vođstvom sposobnog admirala Lisandra i uz obilnu finansijsku pomoć Persije,[36] uspela da izgradi jaku flotu i zada odlučujući udarac atinskoj floti u bici kod Egospotama 405. pne. Tom bitkom okončan je dugotrajni Peloponeski rat i Atina se konačno predala sledeće godine.[54][55]

Spartanska hegemonija

uredi
 
Lakonski tip šlema, poznat kao pilos. Omiljen među spartanskim hoplitima nakon sredine 5. veka pne.
Glavni članak: Spartanska hegemonija

Pobeda Sparte nad Atinom omogućila je lakonskoj državi da uspostavi hegemoniju nad Grčkom. Sparta je iskoristila tu priliku kako bi zauzela persijske oblasti u Maloj Aziji.[56] U međuvremenu, u Grčkoj su grčki polisi, nazadovoljni spartanskom politikom, digli ustanak protiv Sparte uz pomoć Persije, čime je započeo Korintski rat. Sparta je u tom ratu imala dosta uspeha na kopnu, ali oni nisu bili odlučujućeg karaktera. Na moru je Spartu u bici kod Knida porazila atinsko-persijska flote 394. pne. Ta bitka je okončala spartansku prevlast na moru.[57] U pregovorima o miru, čije je uslove postavila Persija i koji je sklopljen 387. pne., Spartu je zastupao njen izaslanik Antalkida, pa se taj mir po njemu naziva Antalkidin mir.[58] Sparta je u gradovima koje je držala pod kontrolom imala garnizone spartanske vojske, kao i harmoste, koji su uz pomoć lokalnih oligarhija vršili vrhovnu vlast. To je izazivalo nezadovoljstvo kod mnogih bivših saveznika Sparte.[59] To se naročito pokazalo u Tebi, gde je spartanski garnizon i proteran 378. pne., nakon čega je Teba je uspostavila kontrolu nad Beotijom i došla u sukob sa Spartom.[60] U odlučujućoj bici kod Leuktre 371. pne. spartanska je vojska bila potpuno potučena, što je označilo kraj spartanske hegemonije nad Grčkom.[36]

Opadanje Sparte

uredi
 
Gravira spartanskog admirala Lisandra.

Nakon poraza u bici kod Leuktre 371. pne., Sparta prolazi kroz period opadanja, od koga se nikada nije uspela u potpunosti oporaviti. Broj punopravnih Spartanaca, tzv. Spartijata, bio je opao na 600-700 osoba. Sledeće godine se tebanska vojska pod vodstvom Epaminonde našla pred samom Spartom. Epaminonda je opustošio Lakoniju i oslobodio mesenske helote. To je bio veliki udarac za Spartu, koja više nije bila u stanju da povrati svoju prevlast, ne samo u Grčkoj već i na samom Peloponezu.[61] Tokom 360-ih pne. Teba je uspostavila svoju hegemoniju nad Grčkom. Godine 362. pne. Teba je ponovo porazila spartansku vojsku u bici kod Mantineje, ali je zbog pogibije tebanskog vojskovođe Epaminonde ova bitka označila kraj tebanske prevlasti u Grčkoj. Godine 338. pne. Sparta je odbila da se učlani u opštehelenski savez koji je formirao makedonski kralj Filip II, kako bi napao Persiju.[62] Makedonski kralj je te godine opustošio Lakoniju i Sparti oduzeo znatan deo njene teritorije. Godine 333. pne. kralj Agis III uspostavio je spartansku kontrolu nad Kritom.[63] Godine 331. pne. Agis III je podigao ustanak protiv makedonske hegemonije u Grčkoj i, iskoristivši Aleksandrov pohod u Aziju, pokrenuo je vojni pohod protiv Makedonije. Međutim, bio je teško poražen u bici kod Megalopolisa, u kojoj je i poginuo.[64] Krajem 4. veka pne. oko Sparte su sagrađena prva utvrđenja. Spartanski kralj Arej I, imitirajući helenističke vladare, kovao je vlastiti novac sa svojim likom. Epirski kralj Pir napao je Spartu 272. pne.. Spartanci su pružili snažan otpor i odbili napad epirskog vojskovođe.[14] Sredinom 3. veka pne. Sparta je bezuspešno učestvovala u Hremonidskom ratu protiv Makedonije. Tokom 3. veka pne. Likurgova agoga bila je sasvim napuštena i, uprkos pobedi nad Pirovom vojskom, Sparta je bila samo bleda senka svoje prošlosti.

Preporod i pad Sparte

uredi
 
Novčić sa likom poslednjeg spartanskog kralja, Nabisa.

U drugoj polovini 3. veka pne. Sparta je doživela kratkotrajan preporod. Na euripondintsko prestlje Sparte je 244. pne. stupio kralj Agis IV, koji je pokušao da sprovede reforme koje je trebalo da spasu državu od propasti.[36] U to vreme u Sparti je bilo svega 700 punopravnih Spartijata. Međutim, Agisa su ubili njegovi politički protivnici, koji su se suprostavljali reformama. Oko 235. pne. na agijadsko prestolje Sparte stupio je Kleomen III, koji je nastavio Agisove reforme. On je izvršio preraspodelu obradivog zemljišta i napravio od Sparte značajnu vojnu silu.[65] Kleomen je ušao u rat sa Ahajskim savezom radi borbe za prevlast na Peloponezu. U bici kod Dime 226. pne. Ahajci su bili pobeđeni i Sparta je povratila svoju dominaciju nad Peloponezom. Ahajski savez se našao u tako teškom položaju da je zatražio pomoć od Makedonije. U bici kod Selasije 222. pne. udružene ahajsko-makedonske snage porazile su spartansku vojsku i primorale Kleomena na bekstvo.[36] Tada je prvi put bila zauzeta Sparta, koja ipak nije pretrpela velika razaranja. U Sparti je, nakon tri godine oligarhijske vlasti, ponovo uspostavljena monarhija 219. pne. Oko 207. pne. vlast u Sparti je preuzeo Nabis, koji je tvrdio da je direktan potomak nekadašnjeg kralja Demarata.[66] On je obnovio spartansku vojsku, utvrdio Spartu i sklopio savez sa makedonskim kraljem Filipom V. Kada je Makedonija pretrpela poraz od rimske vojske 197. pne. u bici kod Kinoskefala, Sparta se našla u otvorenom sukobu sa Rimom i njegovim saveznikom Ahajskim savezom.[67] Rimska vojska je uz pomoć Ahajskog saveza pod zapovedništvom Tita Kvinkcija Flaminina opsela gradove Gitij i Spartu 195. pne. Posle žestokog otpora, spartanska se vojska predala u Gitiju. Nakon snažnog ali neuspešnog otpora, Nabis je predao i Spartu, kako bi spasio njeno stanovništvo. Sparta je tada konačno izgubila svoju političku nezavisnost i bila je vraćena na granice koje je imala tokom 8. veka pne. Godine 192. pne. Ahajci su potpuno razorili Spartu porobivši njeno stanovništvo i silom je priključili Ahajskom savezu.[66]

Rimska Sparta

uredi
 
Gravira Sparte iz 1831, delo Abela Blua.

Tokom Punskih ratova Sparta je bila saveznica Rimske republike. Kada su Rimljani zauzeli Spartu 195. pne., poštovali su drevno dostojanstvo grada i nisu ga napali, uprkos nastojanjima Ahajaca da se grad uništi. Rimljani su odredili da Sparta zadrži određeni deo samouprave kao protivteža Ahajskom savezu.[36] Rimljani su formirali Savez slobodnih Lakonjana 194. pne., u koji je pristupila većina gradova Lakonije, ali ne i sama Sparta.[66][67] U vreme rimske vladavine Sparta je zadržala i u nekoj meri obnovila svoje običaje i postala neka neobična vrsta turističke atrakcije za Rimljane. Spominje se da su spartanski vojni kontigenti upotrebljavani kao specijalne jedinice rimske vojske. Godine 267./268. pne. Spartu je opljačkalo i spalilo germansko pleme Herula.[68] Godine 378. n. e., nakon bitke kod Hadrijanopolja, jedna spartanska falanga porazila je odred Vizigota.[69] Godine 396. vizigotski kralj Alarih I ponovo je zauzeo i spalio Spartu. Vizantijski izvori spominju da su neki delovi Lakonije ostali paganski sve do 10. veka n.e., kada je izvršeno masovno pokrštavanje tamošnjeg stanovništva. Zanimljivo je da je baš na teritoriji Sparte doživela procvat Despotovina Mistre, koja je bila jedan od najvažnijih centara vizantijske civilizacije između 13. i 15. veka n. e. Moderna Sparta osnovana je 1834. godine dekretom grčkog kralja Otona.

Državno uređenje

uredi
Glavni članak: Spartanski ustav

Glavna karakteristika spartanske države je bila poslušnost nadređenima i zakonima Sparte. Zakon u Antičkoj Sparti je važio jednako za sve, i definisao je jasno sva prava i obaveze spartanaca. Najviši cilj Spartanskih zakona je bio stvaranje stabilnog društva, poslušnih građana i disciplinovanih vojnika. Uz to su spartanski zakoni određivali da Sparta mora da izdržava samu sebe i da je ne mogu poremetiti spoljni ili unutrašnji neprijatelji. Treba napomenuti da je Antička Sparta imala najdugovečniji način vladavine u Antičkoj Grčkoj sa zapanjujućom političkom stabilnošću. Do rimskog osvajanja Grčke, Sparta nikada nije bila pod vlašću tirana, stranih okupatora, niti je doživela značajne političke i društvene promene kao ostali gradovi Antičke Grčke. Jedini izuzetak u svemu tome su bili ustanci državnih robova, helota.

Likurg

uredi
Glavni članak: Likurg
"Zdravo, uđi u moj bogati hram, Likurgu, ti što te voli Zevs, vole te nebesnici svi; Hoću li te proglasiti bogom il'smrtnim čovekom? Svakako ti si bog, nešto o tome znam."
Prizivanje Likurga prema Herodotu od strane Delfske sveštenice.[70] [71]

Državna organizacija Sparte dostiže skoro mitološke dimenzije. Kao prvi zakonodavac i utemeljitelj spartanskog društvenog sistema je prema tradiciji bio Likurg, koji je prema mnogima bio nepostojeća osoba i njegova uloga u stvaranju spartanskih zakona je sporna.[72][d] Prema Aristotelu, Likurg je živeo za vreme prve Olimpijade u Antičkoj Grčkoj, 776. pne.[73] Likurgov zakonodavni rad se zasnivao pre svega na uvođenju običaja, a ne zakona u Spartu. Likurg se vodio logikom da se zakoni vremenom menjaju, dok su običaji otporniji na vreme zato što se uvuku u svakodnevni život građana. Prema pesniku Pindaru, Likurg je napisao svoje zakone prema božijoj naredbi i da savetu od Pitije u Delfima. Pitija je potvrdila Likurgu da su njegovi zakoni dobri i da će sa njima proslaviti svoje sugrađane. Prema tradiciji kada se Likurg osigurao da će Spartanci poštovati njegove zakone sve dok se on ne vrati, on je odlučio da se više nikada ne vrati u Spartu. Izvršio je samoubistvo, odbijajući da jede. Pre toga je zahtevao od svojih sluga da se zakunu da će prosuti njegov pepeo da ga raznese vetar. Na taj način se Likurg nije vratio u Sparti za života, niti je vraćeno njegovo telo nakon smrti, dok su njegovi sugrađani ostali zauvek poslušni njegovim zakonima.[74] Danas se smatra da Likurg možda i nije postojao uopšte. Antički istoričar Plutarh navodi da on čak nije ni siguran o bilo kojoj pojedinosti koja je napisana o Likurgu, i da je svaki podatak o legendarnom zakonodavcu Sparte potpuno nepouzdan.[75]

Velika retra i Eunomija

uredi
 
Likurgova Velika retra.

Likurgovi zakoni su bili poznati pod imenom Velika retra (starogrč. μεγάλη ῥήτρα). Spartanci su generalno izbegavali da otkrivaju pojedinosti vezane za svoje zakona i običaje, i bilo je poznato da je lakedemonske zakone prikrivala izvesna količina tajanstvenosti. Savremeni istraživači dobijaju podatke o spartanskim zakonima od spartanskog pesnika Tirteja, čija su dela delimično sačuvana, kao i od istoričara Plutarha i Ksenofonta. Ti zakoni su uveli u Spartu, takozvanu Eunomiju, koja je označavala jednakost Spartanaca pred zakonom.[76] Ta jednakost se odnosila na jednu vrstu demokratije kao što su bila društvena jednakost, jednakost u javnim kuhinjama (sisitije), u bogastvu kao i jednakost u spartanskoj falanzi. U svakom slučaju, Sparta nije imala demokratiju nalik onoj u Antičkoj Atini. Pravilnije spartansko državno uređenje je bila jedna mešavina više državnih uređenja. U tom državnom uređenju demokratija je važila samo za punopravne Spartance, aristokratija se odnosila na spartansku gerusiju, odnosno veće staraca, oligarhija na efore i monarhija na dva kralja.

Slobode spartanskog građanina nisu se odnosile samo na biološko nasleđe. Svaki mladi Spartanac morao je da dokaže, da može da pripada homijima. On je bio obavezan da uspešno okonča jedan strogi proces koji je imao cilj da napravi od Spartanaca snažne vojnike i lojalne građane. Taj proces je trebao da stavi do znanja svakom Spartancu da nije lako stići do nivoa punopravnog spartanskog građanina. Spartanski zakoni su se odnosili i prema opštem moralu građana Sparte. Ti zakoni su strogo zabranjivali svaku vrstu ekstravagancije i luksuza, i prikazivali su patriotizam i samožrtvovanje u bitkama kao vrhovne ideale spartanske države. Najgori čin koji je mogao da se uradi u spartanskoj državi je bio da se napusti bojno polje. Uprkos tome što u Antičkoj Sparti nije postojao zakon koji je kažnjavao one koje bi tokom bitke napustili bojno polje, to se smatralo veoma sramotno za Spartance i osramoćivalo svakoga ko bi tako nešto učinio. Glavni interesi spartanske države su bili pravljenje i održavanje vrhunskih vojnika, što bi moglo da se opravda i dorskom poreklu Spartanaca, i drevni strah Spartanaca od ustanka mnogobrojnih državnih robova, helota, što bi morao da se spreči prekomernom vojnom silom.

Kraljevi

uredi
Glavni članak: Lista kraljeva Sparte
 
Crtež spartanskog simbola, dokano, (starogrč. δόκανο) (levo) i reljef istog (desno). Taj simbol je pratio spartanskog kralja tokom vojnih pohoda. Arheološki muzej Sparte.

Antička Sparta je bila specifična i po tome što je imala dva kralja i dve kraljevske dinastije, istovremeno. Jedan kralj je pripadao kraljevskoj dinastiji Agijada, a drugi je pripadao kraljevskoj dinastiji Euripontida. Prema mitologiji, te dve spartanske dinastije su poticale od dvojice braće blizanaca, koji su bili potomci Heraklea. Jedan od njih se zvao Euristen, a drugi se zvao Prokle. U svakom slučaju obe familije su morale da se razlikuju jedna od druge, nije bilo dozvoljeno da sklapaju brakove i da njihovi članovi nose ista imena.[77] Čak su im se i grobovi nalazili na različitim mestima. Dok je članovima porodice Agijada poslednje prebavilište bilo selo Pitana, Euripontidima je poslednje prebavilište bilo selo, Limne.[78] Oba kralja su se smatrala jednakim, iako je Euristen kao stariji od dvojice blizanaca davao teorijsku prednost Agijadima.[79]

Dolazak na spartanski presto se odvijao biološkim putem, bez obzira na lične sposobnosti naslednika.[80] Prema Ksenofontu, sin je imao prednost u odnosu na brata iako je brat stariji, ako se rodio dok mu je otac bio kralj. Kraljevsko nasleđe u Antičkoj Sparti se nije odnosilo toliko na prvog sina koliko se odnosilo na onoga koji je rođen kada mu je otac bio kralj, to će Vizantijci kasnije označiti kao porfirogeneza.[80] Treba dodati da su prema Plutarhu, Spartanci bili dosta fleksibilni prema tumačenju tog pravila. Prema njemu, Spartanski kraljevi su bili izuzeti od vojničkog vežbanja koja su bila obavezna njihovim podanicima.[81]

Obaveze spartanskih kraljeva su bile toliko vojničke koliko i religijske. Ksenofont navodi da je spartanski kralj bio istovremeno i sveštenik i vojskovođa tokom vojnih pohoda.[82] Na početku su oba kralja bila vojskovođe u spartanskim vojnim pohodima, međutim posle jednog incidenta u Eleusini, 506. pne. izglasan je zakon da samo jedan kralj može da vodi spartansku vojsku u pohod, dok je drugi bio obavezan da ostane u Sparti.[83] Na početku su kraljevi birali gde i kada će da krenu u pohod.[84] Tokom 5. veka pne. odluku za rat je donosila spartanska skupština, Apela,[85] dok su od 4. veka pne. takve odluke donosili efori i veće staraca.[86]

Tokom vojnih pohoda, spartanski kraljevi su sami donosili odluke. Prema Aristotelu, spartanska monarhija je imala nasledno vojničko vođstvo.[87] U ratu je kralj imao ovlašćenja vrhovnog komandanta, i mogao je da odluči o primirju.[88] Spartanski kralj je uvek ratovao na desnoj strani falange, u prvom redu, okružen počasnom gardom.[84] Spartanski kralj je u ratu polagao pravo na život i smrt svojih vojnika, kao i nad svojim podanicima ali samo uz saglasnost efora.[89] Spartanski kraljevi su međutim morali da odgovaraju eforima kada bi se vratili u Spartu posle vojnog pohoda. Takođe, spartanski kraljevi su bili članovi veća staraca zajedno sa ostalih 28 članova tog veća, koji su bili iz aristokratskih porodica i morali su navršiti 60 godina života. Na kraju, spartanski kraljevi su bili sveštenici Lakedemonskog Zevsa ili nebeskog Zevsa, i oni su pridavali javne žrtve bogovima.[84][90]

Nije poznato iz kog razloga je Sparta imala dvojicu kraljeva.[91] Mitološko objašnjenje da je to bilo iz razloga zato što je Aristodem, vođa Doraca koji su nastanili Lakoniju, imao sinove blizance, se ne može prihvatiti kao ozbiljno. Razne teorije su se razvile o tome. Jedna od njih je bila da su dvojica kraljeva sprečavala da vlast postane autokratska.[92] Druga teorija, zasnivana na pisanju Herodota, je govorila o različitom poreklu dveju dinastija. To se naročito ističe kod Herodota, prema kome je kralj Sparte, Kleomen Ι rekao Pitiji u Delfima da on nije Dorac već Ahajac.[33] To je dovelo do sugestija da jedna od dve dinastije bila ahajskog, odnosno predorskog porekla.[91] Spominje se takođe da je Sparta imala dve kraljevske dinastije iz razloga što su te dinastije poticale iz različitih mesta. Dinastija Agijada je naime poticala iz same Sparte, dok su Euripontidi vodili poreklo iz južne Lakonije.[90]

Spartanska gerusija

uredi
Glavni članak: Spartanska gerusija

Spartansko veće staraca, (starogrč. Γερουσία/Gerusija), je bila jedno političko telo koje se sastojalo od 28 Spartanaca koji su na napunili 60 godina života i koji su poticali iz aristokratskih porodica Sparte. Članovi tog veća su bili i dvojica spartanskih kraljeva, što je značilo da se to veće sastojalo od 30 članova.[93][94][e] Da bi neko mogao biti biran za člana tog veća, morao je da ima bogatu vojničku karijeru. Teoretski svako od punopravnih građana Sparte nakon navršene 60. godine života (kada se završila vojna služba) je mogao postati član veća staraca, ali su za članove tog veća birani oni koji su pripadali starim spartanskim aristokratskim porodicama. Biti član veća staraca se smatralo kao nešto izuzetno počasno, i članstvo je bilo doživotno. Isokrat iz Atine, spominje da je Likurg bio odredio da izbori za veće staraca budu nalik izborima sudija atinskog vrhovnog suda, Areopaga.

Posle smrti nekog člana gerusije, kandidati za naslednika su se pojavljivali pred spartanskom narodnom skupštinom „Apelom“, i bili su birani prema jačini uzvika prisutnih Spartanaca. Oni koji su birali naslednika nalazili su se u obližnjoj kućici gde nisu mogli da vide kandidate i birali su onoga čije je se ime snažnije uzvikivalo.[95] Spartanska gerusija je igrala veoma važnu ulogu u spartanskom političkom životu. Starci su imali zakonodavnu vlast, odnosno mogli su da prave i da pripremaju zakone, a zajedno sa kraljevima su sačinjavali ratni savet.[96] Uz to, imali su pravo veta na odluke Apele u jedno vreme su i efori imali zakonodavno pravo.[95] Uopšteno rečeno, spartansko veće staraca je bilo političko telo koje se bavilo unutrašnjim poslovima lakedemonske države i nije nikome odgovaralo za svoje odluke. Veće staraca je imalo i sudsku vlast i imali su pravo da osude nekoga na smrt ili da mu oduzmu politička prava.[95] Starci su mogli istovremeno da kontrolišu kraljeve i da ocenjuju njihove odluke.[97][98]

Efori

uredi
 
Spartanski dečak gleda čoveka u pijanom stanju. Delo Luiđija Musinija.
Glavni članak: Efor (Sparta)

Jedno od značajnih državnih tela u Antičkoj Sparti je predstavljao kolegijum pet efora. Svaki efor je predstavljao jedno od pet sela koja su sačinjavala Spartu [99]. Njihove dužnosti su bile povezane sa ponašanjem spartanskih kraljeva i punopravnih spartanskih građana, kao i sa održavanjem Likurgovih zakona i njihovim funkcionisanjem.[100] Nije poznato kada je stvoreno političko telo efora i ko ga je stvorio. Poznato nam je da efori su birani svake godine od spartanske narodne skupštine među punopravnim građanima Sparte, svakog novog jesenjeg meseca. Vlast efora je bila odvojena od kraljevske vlasti. Oni su imali obavezu da vode računa o funkcionisanju spartanske države i prva dužnost im je bila da održavaju javni red. Ovlašćenja efora su bila skoncentrisana na pregledanje neravnopravnih perijeka i državnih robova helota, nad kojima su imali prava života i smrti. Među njihovim obavezama je bila i obaveza da vode računa o fizičkom izgledu Spartanaca. Neari, tj. mladi, su bili jedna specifična kategorija građana koja je bila pod neprestanim nadzorom efora. Svakih deset dana oni su ispitivali njihovu fizičku kondiciju i njihove uslove spavanja [101].

Efori su takođe imali pravo da proveravaju i ostale državne činovnike, čak i kraljeve, i mogli su da kazne nekoga sa novčanom kaznom, zatvorom ili smrću. Oni su vodili spoljnu politiku Sparte i vodili su računa o sprovođena odluka narodne skupštine, kojom su i predsedavali. Tokom vojnih pohoda, dvojica Efora su uvek pratila kralja, kako bi ga kontrolisali. Treba dodati da su imali pravo da odlučuju o stvarima za vreme kriza.[102] Njihova vlast je bila tolika da je Aristotel upoređuje sa vlašću tirana.[103] Imali su pravo da sede u prisustvu kraljeva. Teorijski gledano, oni su predstavljali narod. Rimski državnik i besednik Ciceron uporedio je efore sa plebejskim tribunima u rimskom političkom sistemu.[104][105] Svakog meseca kraljevi su bili obavezni da polože zakletvu da će poštovati državne zakone, dok su efori davali zakletvu da će poštovati kraljeve.[106] Ovlašćenja efora, uprkos njihovim poređenjima sa tiranima, nisu bila neograničena. Mogli su biti birani samo na jednu godinu i nisu imali pravo da se ponovo kandiduju. Njihova vlast je bila procenjena od njihovih naslednika i ako su prekršili neki zakon, mogli su biti čak i smrtno kažnjeni.[107] Danas postoje ozbiljne nesuglasice o pravoj ulozi efora u spartanskoj državi, dok ih neki smatraju stubom spartanske državnosti drugi ih smatraju sporednim državnim telom.[108]

Apela

uredi
Glavni članak: Apela

Spartanska narodna skupština koja se zvala se „Apela“ (starogrč. Ἀπέλλα), bila je skupština punopravnih muških građana Sparte. Prema Aristotelu ona nije imala značajnu ulogu i nije se mogla uporediti sa Atinskom eklesijom.[109] Nije sigurno koliko je neko trebao imati godina da bi mogao biti član Apele. Pretpostavlja se da je morao imati 21 (kao član spartanske vojske i učesnik javne kuhinje, tzv. sisitija) ili 30 godina (kada je mogao osnivati porodicu i postati državni činovnik). Podaci o Apeli su toliko oskudni da ni danas nije poznato čak ni kada se sazivala. Velika retra spominje sazivanje „s vremena na vreme“ na ušću reka Eurote i Ina, dok Tukidid tvrdi da je sazivana svakog meseca kada je bio pun mesec.[109]

Apela nije imala nikakvu zakonodavnu vlast i obični građani nisu imali pravo da na njoj drže govor niti pravo da glasaju o nekom zakonu. Oni su mogli samo da biraju pedonome, geronte (starce) i efore.[110] Mogli su takođe da prihvate, ili da odbace zakone koji su predlagali efori, starci i kraljevi. Takve odluke su bile uglavnom vezane za to ko će biti vođa nekog vojnog pohoda, da li će neki heloti biti oslobođeni, da li će da se sklopi mir, ili da li će se objavi rat nekom suparniku Sparte. Prihvatanje ili odbijanje takvih predloga se odvijalo samo uz uzvikivanje, a predsednik Apele, koji je bio efor, mogao je odlučiti da li je uzvikivanje bilo pozitivno, ili negativno.[111] Aristotel takav način odlučivanja naziva dečijim.[112] Samo u slučaju kada predsedavajući Apele nije siguran u svoj sud dolazilo je do stvarnog glasanja.[85] Prema nekim procenama nije uopšte isključeno da je Apela imala veću vlast u periodu formiranja spartanske države nego kasnije, kao dokaz borbe građana protiv plemićke oligarhije.[112]

Društveni slojevi

uredi

U odnosu na druge gradove Antičke Grčke, organizacija društvenih slojeva u Antičkoj Sparti bila je vidno drugačija. U Sparti nisu postojali društveni slojevi sveštenika, plemića, trgovaca, zemljoradnika i robova, kao što su postojali u većem delu helenskog sveta. U Antičkoj Sparti su postajala tri osnovna društvena sloja. Prvi je bio onaj koji je označavao muške punopravne spartanske građane, Spartance, tzv. homije (starogrč. Όμοιοι), što je značilo slične. Drugi društveni sloj je bio sloj perijeka (starogrč. περίοικοι), „onih što žive u okolini“. To su bili ljudi koji su živeli u okolini Sparte i koji su imali određeni stepen autonomije, ali su im bila uskraćena spartanska građanska prava. Treći i najbrojniji je bio sloj državnih robova, ili helota (starogrč. είλωτες), koji su obrađivali imanja homija i nasuprot ostalim robovima u Antičkoj Grčkoj nisu mogli biti privatni robovi. U Sparti su postojale još neke društvene grupe kao što su bili motakes (ili motoni), neodamodi, hipomijoni, trofimi, skirite i partenije. Homiji, Perijeki i svi slobodni stanovnici Lakonije su se smatrali Lakedemonjanima, dok su homiji bili isključivo iz grada Sparte.

Homiji

uredi
Glavni članak: Spartanci
 
Bronzana figura Spartanca. Oko 510. do 500. pne. Privatna kolekcija, SAD.

Članovi najvišeg sloja u Antičkoj Sparti bili su Homiji, Slični, tj. Spartanci. Oni su bili punopravni spartanski državljani, kojima su bile glavne obaveze da budu dobri vojnici i da učestvuju u političkom životu države. Obaveza Homija je bila da se bave samo vojnim pitanjima i ničim drugim.[113] Ostale poslove kao što su trgovina, stočarstvo, razni zanati i poljoprivreda su radili perijeki, a sve teške poslove su radili heloti.[114] Pravo na državljanstvo se nasleđivalo biološki i trebalo je da se potvrdi kroz agogu. Iz tog razloga, uključujući neprekidne ratove i druge manje sukobe, broj punopravnih građana Sparte je konstantno opadao. Oko 480. godine pne. Sparta je prema Herodotu imala 8.000 punopravnih građana. Godine 371. pne. kada se okončala Spartanska hegemonija nad Grčkom, taj broj pada ispod 1.500. Za vreme kralja Agisa IV, oko 244. pne. godine, broj punopravnih Spartanaca je opao na oko 700 osoba. Aristotel je pisao da je demografski pad Sparte bio pravi razlog propasti lakedemonske države u njegovo doba.[115]

Da bi neko postao Homij morao je:

  • Da bude čistokrvni Spartanac.[33]
  • Da uspešno učestvuje u Agogi.[116]
  • Da poseduje kler.[117]
  • Da učestvuje u zajedničkim gozbama (sisitije/starogrčk. τὰ συσσίτια). Sisitije su bile plaćene mesečno od svakog Homija.[118][f]
  • Da bude lojalni građanin Sparte i aktivni vojnik do svoje 60 godine života.[119]

Ukoliko neko ne bi uspeo da ispuni neke od tih uslova, onda je bivao degradiran u rang hipomijona.[120]

Među poslednjim kraljevima Sparte, Kleomen III i Nabis, krajem 3. i početkom 2. veka pne. pokušali su da spreče potpunu demografsku propast Sparte, dajući spartansko državljanstvo velikom broju perijeka, stranaca i helota. Ti pokušaji su imali samo privremeni uspeh zbog neprekidnih ratova koji su zadesili Spartu u to vreme. Spartanci su posedovali deo zemljišta koji se zvao kleri. Na tim zemljištima su radili isključivo heloti. Homiji nisu imali nikakva druga zanimanja osim služenja državi. Njima je bilo zabranjeno da putuju izvan Sparte bez dozvole države. Posedovali su imanja (klerove) na kojima su radili heloti, i uprkos tome što su iz finansijskog ugla bili prosperitetniji od ostalih Grka zbog posedovanja velikih zemljišnih poseda, bili su primorani da se drže strogih lakonskih principa.[114]

Perijeki

uredi
Glavni članak: Perijeki

Perijeki su bili jedan deo spartanskog društva koji je živeo u okolini Sparte, u malim gradićima i selima unutar granica spartanske države. O njihovom poreklu postoje razne teorije. Dok neki smatraju da su deo predorskog stanovništva koje nije pružilo otpor Dorcima kada su naselili Lakoniju, drugi smatraju da su oni zapravo bili neka mešavina Doraca i delova predorskog stanovništva. Nisu imali politička prava i nisu učestvovali u Apeli.[121] Međutim, imali su pravo da izglasavaju sopstvene zakone, ali su ti zakoni uvek bili inferiorniji u odnosu na spartanske zakone. Takođe su imali obavezu regrutovanja u spartansku vojsku.[121][122] Zbog pada broja homija, perijeki su od sredine 5. veka pne. počeli da služe u spartanskoj vojsci kao pravi hopliti, čija je borbena vrednost bila znatno viša od hoplita drugih grčkih gradova.[123] Oni su se bavili svim onim poslovima kojima se nisu bavili homiji kao što je stočarstvo, poljoprivreda i trgovina. Osim ostalih prava imali su i pravo da putuju van Sparte kao trgovci, što homijima nije bilo dozvoljeno.[123]

Heloti

uredi
Glavni članak: Helot
„Kao magarce satrte nesnosnim rovarima, goni ih šibom okrutna vlast da polovinu sveg roda što im dobro uzorana njiva donese, predaju svojim oholim gospodarima“.
Tirtejovo opisivanje spartanskog tretmana Helota.[124]

Heloti su pripadali najnižem društvenom sloju u Antičkoj Sparti. Dobili su svoje ime od grada Helos, čije je stanovnike Sparta među prvima porobila. Heloti nisu bili tipični privatni robovi kao u ostalim delovima helenskog sveta[125], nego državni robovi i o njima je isključivo vodila računa spartanska država. Nisu mogli privatno da se kupe ili prodaju, pošto su bili u vlasništvu Sparte i njihov status se može uporediti sa srednjovekovnim kmetovima. Njihovo poreklo nije apsolutno definisano, mada se najstariji heloti smatraju potomcima stanovnika Lakonije koje su porobili Dorci tokom njihove invazije na te prostore. Potonji heloti se uglavnom smatraju potomcima stanovnika Mesenije koje su Spartanci porobili u Prvom i Drugom mesenijskom ratu, tokom 8. i 7. veka pne. Heloti su živeli na imanjima Homija, radili su uglavnom teške poljoprivredne poslove i davali su polovinu svojih proizvoda Spartanskoj državi.[126] Imali su pravo da osnuju porodicu. Obaveza im je bila da služe u spartanskoj vojsci kao lako naoružani vojnici ili kao vojne sluge. Ukoliko bi pokazali hrabrost i požrtvovanost u borbama oni i njihove familije mogli bi biti oslobođeni. Mada se to uglavnom odnosilo na Lakonske helote.[127][128] Karakteristično je da su oni bili najbrojnija društvena grupa u Antičkoj Sparti. Nadmašivali su broj Homija, otprilike dvadeset puta. Iz tog razloga su Spartanci imali stalni strah od ustanka helota koji su bili česti, te ih je to obavezivalo da u Sparti uvek drže veliki broj vojnika. Tukidid piše da je osnovni zadatak spartanske države bio održavanje mnogobrojnih helota pod kontrolom.[129][130] Mesenske helote je oslobodio Tebanac Epaminonda u 4. veku pne. Uprkos tome Lakonski heloti su služili kao robovi spartanske države sve do 2. veka pne. kada ih je oslobodio poslednji spartanski kralj Nabis.[126] Njihov život pod spartanskim jarmom je bio posebno težak. Govorilo se da su neki od njih bili bičevani svakih godinu dana kako bi uvek pamtili da su robovi. Takođe, Plutarh piše da su Spartanci prisiljavali helote da piju vino koje nije bilo mešano sa vodom i da su ih terali da plešu na ponižavajuće načine kako bi pokazali mlađima koliko je sramotno biti pijan.[131] U Antičkoj Atini je postojala karakteristična anegdota o tome da su u Sparti živeli najslobodniji i najporobljeniji ljudi u Grčkoj, što je značilo da je termin helot postao sinonim za porobljenog čoveka.[132] Istoričar Ksenofont piše da su heloti izuzetno mrzeli svoje Spartanske gazde i da su uvek bili spremni za ustanak čim bi se pružila prilika.[126] To se naročito pokazivalo u slučaju Mesenskih helota koji su bili prema većini procena jedna porobljena nacija. S druge strane, Lakonski heloti su se smatrali generalno vernijim spartanskoj državi i nisu bili velika opasnost za njenu stabilnost.[128]

„Heloti su bili pozvani da proklamacijom izaberu one za koje se tvrdilo da su se najviše istakli u borbi sa neprijateljem, kako bi dobili slobodu; cilj je bio da se testiraju, da će prvi koji zatraže slobodu biti najponosniji i najspremniji da se pobune. Odabrano ih je čak dve hiljade, koji su se okitili i obilazili hramova radujući se svojoj novoj slobodi. Međutim, Spartanci su ih ubrzo posle toga uklonili i niko nikada nije saznao kako su stradali“.
Tukididovo opisivanje pogubljenja velikog broja helota od strane Spartanaca.[133]

Međutim postoje i drugačija mišljenja o položaju helota u Antičkoj Sparti. Neki istoričari iz antičkog doba smatraju da su heloti bili u značajno boljem položaju nego tipični robovi u ostalim delovima Grčke. Naime heloti su vodili gazdinstvo homija što nisu mogli drugi robovi, i zadržavali su deo dobijenog ploda zemlje, slično kao robovi u Antičkom Rimu.[126][134] Po nekim drugim mišljenjima, čak nisu bili ni državni robovi u punom smislu te reči, jer ih Sparta nije mogla prodati. U Antičkoj Sparti se pominje da su postojali i pravi robovi kao u ostalim delovima helenskog sveta. Grčki pisac Poluks piše da su heloti zauzimali društveni položaj između slobodnih ljudi i robova, zajedno sa tesalskim penestima i kritskim klarotima i mnoitima.[134] Vil Djurant piše da su heloti imali sve slobode srednjovekovnih kmetova. Oni su naime mogli imati neograničeno potomstvo. Njihov položaj nije bio gori od onog seoskog stanovništva Antičke Atike. Međutim heloti su bili neprestano pod nadzorom tajne policije i mogli su biti ubijeni kad god ih je spartanska država smatrala pretnjom svojoj bezbednosti.[135]

Ostali društveni slojevi

uredi

Motakes (ili motoni) (starogrč. μόθακες): su bili oni koji su imali oca homija, a majku iz redova helota. To su bila deca iz nezakonitih veza između muškog spartanskog građanina i majke robinje. Oni su mogli biti prihvaćeni od spartanskog društva, da učestvuju u spartanskoj agogi i mogli su da postanu deo spartanske elite.[136]

Neodamodi (novi građanistarogrč. νεοδαμώδεις): su bili bivši heloti ili motakes, koji su dobijali svoju slobodu ako bi se pokazali kao izuzetni borci na bojnom polju ili su uspešno učestvovali u agogi, ali nisu postajali punopravni spartanski građani.[137]

Hipomioni (ili mioni)(starogrč. υπομείωνες): su bili bivši homiji koji su izgubili svoje pravo na spartansko državljanstvo ili na politička prava, zbog lošeg pokazivanja na bojnom polju, zarobljavanja od strane neprijatelja ili koji nisu mogli da plate svoju dažbinu spartanskoj državi.[120]

Trofimi(starogrč. τρόφιμοι): su bili deca iz drugih delova Grčke, koja su učestvovala u agogi kao i Spartanci.

Skirite (starogrč. σκιρίται): bili su u sličnom položaju sa perijekima i živeli su na severnim granicama spartanske države, u mestu Skirija. Skirite su činili specijalne jedinice Spartanske vojske i bili su veoma potrebni Sparti u njenim vojnim pohodima.[138]

Ksenelasija

uredi
Glavni članak: Ksenelasija

Ksenelasija (starogrč. ξενηλασία) je bilo pravilo koje nije postojalo samo u Antičkoj Sparti nego i na Kritu [139], koji je u klasično doba bio naseljen pretežno dorskim stanovništvom. To pravilo je zabranjivalo strancima da borave u Sparti bez specijalne dozvole spartanske države. Spartanci su verovali da bi mogli da zadrže dorski karakter njihove države, ako bi zadržali sve strance izvan Sparte.[140] Takođe, to je onemogućavalo potencijalnim neprijateljima da izračunaju tačan broj spartanskih građana. Međutim, postojali su i izuzeci iz pravila koji su se odnosili na prijatelje Sparte, kao što su bili Alkibijad kada je pobegao sa broda koji ga je prevozio do Atine da bi mu se sudilo, i naravno prospartanski istoričar Ksenofont.[141]

Položaj žene

uredi

Položaj žene u Antičkoj Sparti je bio mnogo drugačiji u odnosu na položaj žene u ostalim gradovima-državama Antičke Grčke.[142] Prema Ksenofontu, žene u Antičkoj Sparti su imale veoma visok položaj u društvu, zahvaljujući Likurgu. Spartanci su verovali da žena mora biti fizički snažna kako bi rodila zdrave potomke.[143] Osim toga devojčice u Antičkoj Sparti su učestvovale u prazniku Gimnopedija, zajedno sa dečacima.[144][145] U Sparti, žena je imala pravo da se obrazuje i računajući da su muškarci mogli biti duže vreme u ratu, žena je imala velike povlastice u odnosu na standarde toga doba.[146] Spartanske devojčice su učile da čitaju i da pišu, što nije bio slučaj ni u jednom drugom starogrčkom gradu.[147] Žena u Sparti se bavila sportom isto kao i muškarci. Učestvovala u takmičenjima u bacanju koplja, trčanju, bacanju diska i posebnu pažnju je posvećivala folkoru.[143] Spartanske devojčice su verovatno prolazile kroz fazu agoge, koja je bila slična onoj kroz koju su prolazili dečaci, mada je najverovatnije bila u znatno blažoj meri. U Antičkoj Sparti su postojala takmičenja i za žene, u pomenutim sportovima. Učesnice tih takmičenja su se takmičile potpuno gole, baš kao i muškarci kako bi bile u stanju da vide i usavrše svoje telo.[148] Nasuprot ostalim grčkim gradovima gde su žene bile većim delom zatvorene u kući i morale su da nose teška odela, u Sparti su one mogle nositi laganu odeću i slobodno izlaziti napolje. Spartanski zakon je smatrao majke-udovice potpuno ravnopravnim sa muškracima, i one su mogle biti naslednice muževljevog bogatstva što je bio način da ostanu finansijski nezavisne. Aristotel navodi da je u njegovo vreme veći deo spartanskog bogastva zapravo bio u rukama žena. Za vreme kraljeva Agisa i Kleomena, u trećoj četvrtini 3. veka pne. Spartanke su posedovale najveći deo spartanskog zemljišta. Za Spartu se govorilo da je bio jedini grad u Antičkoj Grčkoj gde su žene vladale muškarcima.[149] U istoriji je ostao zabeležen jedan broj Spartanskih žena koje su postale poznate, kao na primer Gorgo,[150] supruga Leonide, Kratisikleja, majka Kleomena III, kao i njegova supruga Agijatis. Treba dodati da je u Antičkoj Grčkoj prva žena pobednica na Olimpijskim igrama zapravo bila Spartanka. To je bila Kiniska, sestra kralja Agesilaja II, koja je pobedila u kolskim trkama u Olimpiji kao vlasnica tih kola.[151] Spartanke zbog njihovih velikih prava i slobodne prirode bile su naročito omiljene u Helenskom svetu, a bile su poznate i zbog njihove lepote.[152]

Venčani običaji

uredi

U Antičkoj Sparti, biranje supružnika je bilo isključivo odgovornost osobe koja je trebala da se venča, a ne roditelja. Svaki homijos je imao obavezu da se oženi nakon 30 godine života.[153] Iako su u neko vreme spartanski kraljevi imali pravo da odrede za koga bi se udala bogata naslednica, to je važilo samo u slučajevima kada je njen otac umro i ako je nije bio obećao nikome. Smatralo se pravo da se mladi bukvalno ukradu pred ženidbu.[154] Mlade Spartanke su se ženile kada su imale otprilike osamnaest godina, a ne sa petnaest kao što je to bio običaj u Antičkoj Grčkoj.[146] U Sparti je bio naročito čudan način na koji su mladi dolazili u ljubavni odnos. Oni su uvek imali ljubavni odnos u mraku, i na taj način prema Plutarhu nikada nisu gubili želju za ljubavlju. Na taj način su veze trajala dugo, da neki Spartanci nikada nisu videli majku svoje dece pod svetlom dana. Uz to, muškarac je mogao da traži neku drugu udatu ženu iz neke druge porodice samo da bi postala majka njegove dece, i to je bila velika čast za tu porodicu.[155] Glavni cilj spartanskog braka je bilo rađanje muške dece koji bi postali budući vojnici spartanske države. Jedan Spartanac se smatrao besmrtnim samo ukoliko bi imao muške potomke, zašto su smatrali da se samo na taj način nastavlja porodica. Smatralo se da je za jednu Spartanku rođenje potomaka bilo isto kao i za Spartance rat.[nedostaje referenca]

Spartanska agoga

uredi
Glavni članak: Spartanska agoga
 
Mladi Spartanci tokom vežbe. Edgar Dega, 1860. Nacionalna galerija, London.

Spartanska agoga (starogrč. ἀγωγή) je bila najznačajnija institucija spartanske države koja je činila spartansku državu posebnim u odnosu na ostatak helenskog sveta. Agoga je apsolutno definisala čitav smisao postojanja spartanske države, kao i sve ideale vezane za nju. Zahvaljujući agogi, Sparta je bila u stanju da stvori i održava najznažniju vojnu silu u antičkom svetu. Ne postoje pouzdani podaci kada je agoga bila ustanovljena. Najverodostojniji datumi se tiču oko 8. i 7. veka pne. mada se smatra da po ustanovljenju nije imala svoj klasični oblik.[116]

Pre agoge

uredi

Vežba Spartanaca su počinjale čak i pre rođenja deteta. Trudne majke su bile obavezne da rade specijalne vežbe kako bi rodile snažnu i zdravu decu.[116] Novorođenu decu, Spartanci su kupali u vinu kako bi mogli da utvrde koliko je novorođenče bilo snažno i izdržljivo.[156] Onda su decu davali starijim Spartancima koji je trebalo da procene koliko su deca bila zdrava. Ukoliko je dete bilo rođeno slabašno oni su ga ostavljali na mesto zvano Apotete (starogrč. αποθέται).[157][158] To je bila neka vrsta primitivne eugenike.[157] Dugo vremena se verovalo da su slabašnu decu koja nisu bila jaka, ili koja su se rodila kao invalidi, bacali u jednoj provaliji planine Tajgeta. Ta provalija se zvala Keadas. Međutim arheološka iskopavanja su dokazala da u Keadasu nisu bacana slaba novorođenčad, nego ratni zarobljenici.[159] Roditelji su vodili računa o njihovoj muškoj deci, do njihove pete ili šeste godine života.[116] Oni su morali da nauče dete da se ne plaši mraka i samoće, kao i da bude izdržljivo prema gladi i hladnoći.[156] Od šeste godine života bili su obavezni da daju muško dete državi koja se brinula o detetu do 20 godine života.[nedostaje referenca]

Prvi deo Agoge

uredi
 
Šlem korintskog tipa.

Oko sedme godine života, kada je muško dete prema spartanskom običaju postajalo pedion (starogrč. παίδιον) bilo je dato državi koja se od sada brinula o njemu.[116][156] Ona su bila svrstana u specifične grupe pod imenom agele ili vue, što bi otprilike značilo „stada“. Agele su bile pod nadzorom pedonoma. Pedonom je bio stariji Spartanac koji je vodio računa o vežbanju mladih.[116] Oni su jeli samo Crnu supu (starogrč. Μέλας ζωμός), i bili su primorani da kradu da bi preživeli. Oni su tada radili teške fizičke vežbe kako bi ojačali svoje telo. Karakteristično je da su od malena bili primorani da hodaju bosi kako bi ojačala svoja stopala.[160] Ako bi bili uhvaćeni da kradu onda su bili strogo kažnjeni samo zato što su bili uhvaćeni.[161] Tokom cele godine su nosili jednu istu odeću, i radili su fizičke vežbe potpuno goli.[161] Morali su da uče pesme Alkmana i Tirteja koje su imali isključivo vojnički karakter.[162] Spartanski mališani su bili primorani da spavaju na trskama koja su lomili na obalama Eurote. Upotreba noža tokom lomljenja trske je bila zabranjena radi jačanja ruku.[163] Takođe, bila je i zabranjena svaka upotreba kupatila sa toplom vodom, osim u slučaju velikih praznika.[163] Tokom prvog dela agoge, oni su bili obavezni da nauče da igraju spartanski vojnički ples, pirihijon, koji im je pomagao da održavaju ritam tokom marširanja.[162] Spartanski mališani su takođe bili učeni da čitaju i da pišu.[161]

Drugi deo Agoge

uredi
 
Atinski istoričar i vojnik Ksenofont je bio veliki poštovalac Sparte i njenih običaja.

Od trinaeste godine života agoga je postala intezivnija. Spartanski dečak je otada postajao, mirakion, (starogrč. μειράκιον), što je značilo adolescent.[161][163] Kada je dete postajalo adolescent, agoga je postajala intezivnija i raznovrsnija. Spartanski adoscelenti su onda učili kako da marširaju na sa punom opremom i bosi, kako bi ojačali stopala, što im je davalo ogromnu prednost u odnosu na ostale grčke hoplite.[163] Neprekidnim fizičkim vežabama, mladi Spartanci su bili primorani da usvršavaju telo. Brigu i o fizičkim vežbama je preduzimala država. Karakteristično je da je u Antičkoj Sparti prema Plutarhu bilo zabranjeno postojanje privatnih prostora za vežbanje. To se činilo kako bi vežbanje svih Spartanaca bilo ravnomerno.[163] Mladi Spartanci su takođe učili da se bore u stilu grčkih borilačkih veština kao što su bili pankration i pigmahija. Naročita pažnja se davala učenju vojničkih veština u čemu su Spartanci smatrani superiornim u helenskom svetu. Mladi Spartanci su takođe bili učeni da pričaju malo i suštinski, „Lakonski“. Spartanci su smatrali da se mudrost sagleda u govorenju što manje reči.[164] Tokom leta, i pogotovu tokom meseca Ekatomveona (što je mesec Jul) mladi Spartanci su bili pripremani za praznike Gimnopedija. Gimnopedija nije bio samo praznik već i neka vrsta sportskih takmičenja, gde je trebalo da mladi Spartanci da pokažu rezultate svog treniranja. Kada je Spartanac navršavao 18 godinu života, on je postajao irenas, (starogrč. εἴρενας), što je značilo odrastao muškarac i građanin Sparte.[165] Sa devetnaest godina mladi Spartanci su učestvovali u Kripteji. To je bio godišnji običaj objave rata helotima, kada su mladi Spartanci morali da nađu snažne helote i da ih ubiju. Na taj način su oni prvi put osećali kako je biti u ratu. Za Spartanca, ubistvo helota se nije smatralo nečasnim, zbog toga što su Spartanci smatrali da su se uvek nalazi u ratnom stanju sa njima. Spartanska agoga je trajala otprilike od sedme do dvadesete godine života.[nedostaje referenca]

Nakon Agoge

uredi

Od dvadesete do tridesete godine života, Spartanci su nastavljali da žive u vojnim logorima i da obeduju zajedno sa svojim saborcima u sisitijama. To je prema nekim procenama važilo čak i za one Spartance koji su već osnovali porodicu. Spartanci su tada spavali zajedno sa svojim saborcima u istim šatorima u grupama po petnaest osoba, što je bilo poznato kao siskinija. Nije im bilo dozvoljeno da idu kući i da posećuju porodicu, osim nekoliko puta godišnje. Mada se smatra da su mnogi od njih tajno posećivali porodicu bežeći iz logora. Kada bi napunili 20 godinu, Spartancima je bilo dozvoljeno da puste dugu kosu što je vremenom postala lakedemonska karakteristika. Nakon tridesete godine života mogli su da se ožene i da se nastane izvan vojnih logora. Od tog momenta su sticali pravo da idu na Agoru i da učestvuju u političkim debatama. Takođe su bili obavezni da neprekidno rade vojničke vežbe kako ne bi izgubili svoju borbenu spremnost i sposobnost. Vojničke vežbe odraslih Spartanaca su bile toliko teške da su vrlo često umele biti krvave. Spartanci su govorili kako su im vežbe bile krvave da bi im bitke ne bi bile krvave. Ta situacija se nastavljala do šezdesete godine života kada su prestajali da budu aktivni vojnici.[166] Međutim smatra se da spartansko društvo nije bilo toliko strogo predodređeno kao što se mislilo. Kada nisu učestvovali u vojničkim vežbama, Spartanci su vodili političke debate, išli su u lov i uživali učestvujući na raznim gozbama i praznicima.

Kripteja

uredi
Glavni članak: Kripteja

Kripteja je bez svake sumnje bio najsuroviji običaj u Antičkoj Sparti. Prema Aristotelu, Kripteja je bila osnovana od strane Likurga. Ona je bila godišnja objava rata helotima od strane efora. Ta objava rata se odvijala kako bi se legalizovalo ubijanje helota. U Kripteji su mladi Spartanci, koji su imali oko osamnaest godina, bili ostavljeni slobodni u predelima gde su živeli heloti. Njihova obaveza je bila da nađu i da ubiju najopasnije i najsnažnije helote. Mladi Spartanci su uglavnom bili lako naoružani sa malim noževima ili kompletno nenaoružani.[167] Trebalo je da ubiju helote tako da bi stekli istinsko borbeno iskustvo. Na taj način se smatralo da će postati izvanredni borci. Drugi razlog tog običaja je bio da se smanji broj helota koji je daleko nadmašivao broj punopravnih Spartanaca.[168] Smatralo se časnim da se ubije neki snažan helot, dok bi se ubistvo nekog slabog helota ili žene i deteta smatralo velikom sramotom. Istoričari naklonjeni Sparti su odbacivali tezu o ubistvu helota i govorili su da se radilo o skrivanju spartanskih ranjenika. Kad je neki Spartanac bio teško ranjen u borbi niko ga nije smeo videti, i svaki helot koji bi ga video bio je smrtno kažnjen. Ne postoje verodostojni podaci da li se Kripteja obavljala svake godine iz zbog toga što bi u takvom slučaju mogli biti česti masovni ustanci helota.[167]

Pederastija

uredi
 
Odrasli muškarac ljubi mladog dečaka. Atička vaza iz 5. veka pne. Luvr.
Glavni članak: Pederastija

Jedan od najkontraverznijih običaja ne samo u Antičkoj Sparti, već i u helenskom svetu, je bio običaj pederastije. Običaj pederastije je poticao iz rečiju pes + eros (starogrč. παῖς + ἔρως), što je značilo ljubav za dete. To se odnosilo na odnos između starijeg Spartanca i mladog adolescenta. Prava priroda tog odnosa je bila veoma kontraverzna. Atinski filozof, Platon je zapisao da je odnos između starijeg i mlađeg Spartanca bio ne samo duhovni već i fizički (starogrč. παρά φύσην). Spartanci su nazivali taj par kao ljubavnike, ili eraste. Specifični naziv za starijeg Spartanca je bio inspirator (starogrč. εισπνέλας). Odnosno da je stariji inspirisao mlađeg u njegovom putu da postane punopravni Spartanski građanin. Prospartanski nastrojeni istoričar Ksenofont je zapisao da su fizički odnosi između starijeg i mlađeg Spartanca bili toliko zabranjeni, koliko i odnosi između dece i roditelja.[169] Tu tvrdnju podržavaju rimski besednik Kikeron i grčki istoričar Plutarh. Iz tih razloga, prava priroda pederastije u Antičkoj Sparti je prilično nejasna, mada se smatra da su ipak postojale veze seksualne prirode između adolescenta i starijeg Spartanca.[170] Pol Djurant tvrdi da pederastija u Antičkoj Sparti, kao i na Dorskom Kritu, ne samo da je bila dozvoljena već da je bila i ohrabrivana od strane države. Skoro svaki mladi Spartanac je imao svoga ljubavnika koji je bio stariji Spartanski građanin. Spartanci generalno, kao i ostali Grci nisu imali predrasuda prema izboru pola.[148]

Spartanska vojska

uredi
Glavni članak: Spartanska vojska
 
Crtež bronzane figure spartanskog hoplita.

Spartanska vojska je prema većini procena bila najsnažnija vojna sila u starom veku. Njene oružane snage su bile toliko savršeno disciplinovane i izvežbane da vekovima bile dominantne u Antičkoj Grčkoj. Svi punopravni Spartanci između 20-te i 60-te godine života su bili aktivni vojnici Sparte. Gotovo savršenom disciplinom, Spartanci su uspevali da nadoknade svoju malobrojnost koja je bila njihov najveći nedostatak. Spartanski hopliti se nisu bitno razlikovali po naoružanju od ostalih grčkih hoplita, iako je Sparta bila prva država u Antičkoj Grčkoj koja je dala svojoj vojsci jedan uniformniji izgled. Glavna razlika je bila u tome što su uvek nosili crvene nošnje, tako da im ne bude vidljiva krv ukoliko bi se povredili. Spartanci su takođe puštali dugu kosu i bradu, uglavnom bez brkova, što je smatrano lakedemonskom karakteristikom, i imali su naviku da se češljaju pred bitku.[171] Tokom 7. i 6. veka pne. Spartanski hopliti su nosili bronzani telesni oklop, korintski šlem i štitnike za kolena. U vreme Grčko-persijskih ratova oni su zamenili telesni bronzani oklop sa lakšim linenim, poznatijim kao linotoraks (starogrčki λινοθώραξ), koji su nosili uglavnom perijeki, dok su homiji nastavili da nose bronzani telesni oklop. Takođe, nosila se i lakša telesna nošnja, poznatija kao eksomi (starogrčki εξώμη) koja postala omiljena krajem 5. i prvom polovinom 4. veka pne.[172] Njihova glavna oružja su bila šlem (uglavnom korintskog i napokon lakonskog tipa), koplje, mač i štit. Za vreme Peloponeskog rata, Lakedemonjani su imali napisano grčko slovo "Λ", na svojim štitovima što je označavalo Lakedemoniju.[173] Spartanski hopliti su bili bosi u borbenom stroju, kako bi povećali trenje i učinili falangu stabilnijom. Tokom 3. veka pne. za vreme Kleomena III spartanska vojska je bila naoružana dugim kopljem, makedonskom sarisom, dok su podaci o nošnji spartanske vojske tokom tog perioda prilično oskudni. Za Spartance je bilo nezamislivo da napuste bojno polje. Postoji poznata anegdota o tome kada su Spartanske majke davale štitove svojim sinovima, govorile su im da se vrate sa štitom ili na njemu (starogrčki ἢ τὰν ἢ ἐπὶ τᾶς). To je značilo da su se mogli vratiti samo kao pobednici ili kao mrtvi na štitu.[174] Spartanska vojska kao i njena organizacija, je postala uzor mnogim vojskama u starom veku, a naročito rimskoj vojsci. Danas se spartanska vojska smatra prvim pravim primerom specijalnih jedinica u vojnoj istoriji.[175]

Vojna organizacija

uredi
 
Hoplitska borba. Melanomorfa tirenska amfora, atičkog stila. Oko 560. pne.

Vojna organizacija spartanske vojske je bila sledeća. Svi punopravni spartanski građani između 20-te i 60-te godine života su bili spartanski vojnici, mada su u rat pozivani oni između 20 i 55, a poslednja odbrana su bili oni između 56 do 60. Do 30 godine života Spartanci su živeli u vojnim logorima. Zapovednici vojske su bili dvojica kralja, a posle 506. pne. samo jedan kralj koji je vodio pohode. Organizacija spartanske vojske se menjala tokom vremena da bi bila adaptirana spartanskoj malobrojnosti (starogrčki ὀλιγανθρωπία). Tirtej, koji je živeo u doba Drugog mesenijskog rata, pisao je da je spartanska vojska bila organizovana na plemenima koja su sačinjavala Spartu.[166] Herodot spominje da je organizacija Spartanske vojske bila zasnovana na pet lohosa, i da je svaki lohos imao po 1.000 vojnika. Lohos je bila vojna jedinica koja je pripadala jednom od pet sela koja su sačinjavala Antičku Spartu i njome je komandovao polemarh. Te lohose su sačinjavale enomotije, što je značilo „bratstvo onih koji zajedno obeduju“. Enomotije su bile toliko samostalne, da su često njihovom samostalnošću mogle da ugroze čitav spartanski borbeni poredak.[35] Prema Ksenofontu, koji je bio odličan poznavalac Sparte, spartanska vojska je u njegovo doba imala drugačiju organizaciju. Prema njemu, osnovna jedinica spartanske vojske kasnog 5. veka pne. je bila Mora. Spartanska vojska se u to doba sastojala od 6 mora. Jedna mora se sastojala od 576 vojnika i nalazila se pod komandom polemarha. Sledeći po činu je bio lohagos, koji je bio zapovednik 1/4 svake more. Ta jedinica se zvala lohos, ili „zakletvom povezana družina“. Četvrti je bio pentikontarh, koji je bio glavni 1/8 svake more koja je bila poznata i kao pentikostija. Zadnji po rangu je bio enomotarh, koji je bio zapovednik 1/16 jedne more, koja je bila poznata kao enomotija.[176] Na kraju 5. veka pne. je postojala je i spartanska konjica koja je bila podeljena takođe na šest jedinica po 100 konjanika svaka, i svaka je bila pod komandom jednog hiparmosta.[177] Najelitniji deo spartanske vojske bili su „hipisi“, tj. konjanici, koji su na početku bili na konjima, ali su većim delom spartanske istorije ratovali kao pešadinci. Oni su bili kraljeva grada i birani su među najsposobnijim spartanskim vojnicima. Spartanci su imali takođe pomoćne trupe. Te trupe su sačinjavali perijeki i heloti. Perijeki su se od sredine 5. veka pne. borili kao punopravni hopliti. Sa druge strane, heloti su bili najbolje naoružane pomoćne trupe u Antičkoj Grčkoj. Takođe Spartanci su imali i Krićanske strelce (sami Spartanci su smatrali strelce kao „ženstvenim“ načinom ratovanja)[178] kao lakše trupe za vreme Prvog mesenskog rata kao i Kleomenovog rata. Strani najamnici su počeli da se upotrebljavaju tokom 4. i 3. veka pne. kada je broj homija bio drastično opao. Tu treba dodati da su tokom Helenističke ere i sami Spartanci postali najamnici, kada je spartanska država izgubila svoju moć. Neki poznati spartanski najamnici su Klearh, koji je ratovao za Kira mlađeg, Agesilaj II i Ksantip Lakedemonjanin koji je imao odsudan doprinos u reorganizaciji Kartaginske vojske u 3. veku pne.[179]

Spartanska mornarica

uredi
 
Rekonstrukcija starogrčke trireme. Trireme su igrale odlučujuću ulogu u ishodu Peloponeskog rata.

Kopneni karakter spartanske države kao i krševite obale Lakonije, ograničavali su Spartu kao isključivo kopnenu silu.[180] Sparta, koja je većim delom imala krševite obale, imala je samo jednu važnu luku, Gitio, koja se nalazila južno od Sparte. Za vreme Salaminske bitke, Sparta, koja je imala malu ratnu mornaricu, učestvovala je u bici sa 16 trirema.[180] Tokom većeg dela Peloponeskog rata, Sparta nije bila u stanju da parira Atini na moru. Poslednjom decenijom 5. veka pne. Sparta je uz ogromnu finansijsku pomoć Persije sagradila moćnu flotu. Sa tom flotom i pod zapovedništvom sposobnog admirala Lisandra, Sparta je uspela da porazi Atinu i uspešno okonča Peloponeski rat. Snažna mornarica je omogućila Sparti da uspostavi hegemoniju nad Grčkom. Međutim posle poraza u pomorskoj bici kod Knida od strane kombinovane atinsko-persijske flote, 394. pne. Sparta gubi prevlast na moru. Pokušaj Sparte da ponovo izgradi moćnu mornaricu dogodio se tokom vladavine Nabisa, krajem 3. i početkom 2. veka pne. Taj projekat je napušten nakon rimskog osvajanja Sparte.[181]

Ekonomija

uredi
 
Novčić sa likom kralja Sparte, Areusa I, kraj 4. i početak 3. veka pne.

Ekonomski model Antičke Sparte, teoretski se bazirao na izbegavanju bogaćenja. Homijima je bilo zabranjeno da rade poslove od kojih bi mogli da se obogate. Produktivne poslove su mogli raditi samo perijeki. Heloti su bili primorani da rade teške poslove na zemljištima Homija. Heloti su bili obavezni da svake godine daju polovinu svojih proizvoda Homijima na čijim imanjima su radili. To je bilo poznato kao apofora. Treba pomenuti da je Homijima bilo zabranjeno da dugo borave na njihovim zemljištima. Perijeki, kao Meteci u Antičkoj Atini, bili su uglavnom poljoprivrednici, trgovci i zanatlije.

Ponovo teorijski gledano, navodi se da je u Antičkoj Sparti, iz je upotrebe bio izbačen novac. Novac se u Sparti koristio na kompletno drugačiji način nego u ostatku helenskog sveta. Novac je u Sparti bio relativno nepotreban iz jer je ishranu obezbeđivala država (tzv. Sisitija). Uz to u duhu Likurgovih zakona u Sparti, bilo kakvo bogastvo i luksuz se smatralo nemoralnim. Na taj način je spartanski novac bio beskorisan i vrlo male vrednosti. Za spartanski novac se kaže da je bio pravljen od metalnih šipki i da je bio težak. Da bi neko mogao da nosi novac vredan 1000 Drahmi (10 Mina) bila bi mu potrebna kolica, dok taj novac nije imao nikakve vrednosti izvan granica Spartanske države.

Međutim, mnogi istoričari veruju da u Sparti, Arhajske ere, nije postojao zakon koji je zabranjivao upotrebu novca.[182] Tokom Klasične ere spominje se na više mesta da su Spartanci koristili novac.[182] Nakon kraja Peloponeskog rata, spartanska država se našla u dilemi da li je trebalo da se dozvoli upotreba srebrnog novca ili ne.[183] Doneta je odluka da se gvozdeni spartanski novac upotrebljava samo za unutrašnje upotrebe, dok se novac kovan od vrednih metala mogao upotrebljavati isključivo za državne poslove. Sparta je počela da izrađuje sopstveni novac početkom 3. veka pne. kada je kralj Areus I, iskovao kovanice sa njegovim likom.[184]

Iako su Likurgovi zakoni propovedali ravnopravnost među lakedemonskim građanima, bogastvo u Antičkoj Sparti je bilo neravnopravno podeljeno. Herodot spominje da su u Sparti postojale osobe koje su bile izuzetno bogate, i koje su uglavnom bile aristokratskog porekla.[185] Aristotel piše da je u 4. veku pne. bogastvo u Sparti bilo podeljeno izuzetno neravnopravno[186] i da su veliki deo bogastva posedovale zapravo žene. Plutarh piše da je tokom 3. veka pne. u vreme kada se Sparta nalazila u dubokoj krizi, bogastvo bilo podeljeno između malog broja ljudi.[187] Predstave o ekonomskom životu Antičke Sparte su dosta kontradiktorne. Dok su Likurgovi zakoni propovedali ravnopravnost i spartanska disciplina se po pravilu odricala svake vrste luksuza i bogastva, istorijski izvori spominju da je bogastvo u Sparti bilo neravnopravno podeljeno, pri čemu su sami Spartanci u helenskom svetu bili poznati po velikoj gramzivosti.[nedostaje referenca]

Religija

uredi

Antički Spartanci su bili izuzetno religiozni, čak možda i u meri u kojoj nisu bili ostali Grci. Starogrčki putopisac Pausanija piše da je u Antičkoj Sparti postojao veliki broj hramova. Po njemu, u Sparti je postojalo 43 hrama posvećena bogovima, 22 hrama posvećena herojima i oko 15 statua posvećenih bogovima. Osim navedenih postojao je i veliki broj nadgrobnih spomenika, jer su Spartanci sahranjivali njihove mrtve unutar granica grada, što je bilo neoubičajeno za Grke. Neki od tih nadgrobnih spomenika su imali religijski karakter i bili su posvećeni znamenitim Spartancima, kao što je bio Likurg,[188] Leonida I i Pausanija I.

Bogovi i verovanja Spartanaca

uredi
 
Starogrčka statua jednog od Dioskura. Karlsbergova Gliptoteka u Kopenhagenu, Danska.

Spartanci su imali iste bogove kao i ostali Grci. U Sparti su naročito bile poštovane boginje. Od ukupno 50 hramova koje spominje Pausanija, njih 34 su bili posvećeni raznim boginjama.[189] Od svih boginja, Atena je bila najpoštovanija. S druge strane, Apolon nije imao veliki broj posvećenih hramova, ali je bio naročito poštovan pošto je Lakonija bila smatrana Apolonovim tronom. Naročito je bio poštovan u mestu Amikle. Osim navedenih, Spartanci su posebno poštovali i Gelosa, koji je bio bog smeha.

Prema Anaksagori, Ahilej je bio poštovan i Spartanci su sagradili dva hrama u njegovo ime. Takođe su bili poštovani i ostali junaci Trojanskog ciklusa. Oni su bili Agamemnon, Kasandra (pod imenom Aleksandra), Klitemnestra, Menelaj i Helena. Menelaj i Helena su imali poseban hram posvećen njima, takozvani Menelajion u mestu Terapni u blizini Sparte. Prema Pindaru, u Sparti su dosta poštovane i Dioskuri koji su bili na neki način asocirani sa dvojnom kraljevinom. Oni su smatrani čuvarima spartanske vojske. Pindar piše da su oni bili nadgledači Sparte, zbog njihovog spartanskog porekla.[190] Za kraj, jedan od najvažnijih heroja koji su bili poštovani u Sparti je bio Herakle, pošto su ga dorski Spartanci smatrali svojim pretkom. Herakle je u Antičkoj Sparti imao kult ne samo boga, već i nacionalnog heroja.[191] Antički Spartanci su bili izuzetno religiozni, čak možda i u meri u kojoj nisu bili ostali Grci. Starogrčki putopisac Pausanija piše da je u Antičkoj Sparti postojao veliki broj hramova. Po njemu, u Sparti je postojalo 43 hrama posvećena bogovima, 22 hrama posvećena herojima i oko 15 statua posvećenih bogovima. Osim navedenih postojao je i veliki broj nadgrobnih spomenika, jer su Spartanci sahranjivali njihove mrtve unutar granica grada, što je bilo neoubičajeno za Grke. Neki od tih nadgrobnih spomenika su imali religijski karakter i bili su posvećeni znamenitim Spartancima, kao što je bio Likurg,[188] Leonida I i Pausanija I. Bogovi i verovanja Spartanaca [uredi - уреди]

Starogrčka statua jednog od Dioskura. Karlsbergova Gliptoteka u Kopenhagenu, Danska. Spartanci su imali iste bogove kao i ostali Grci. U Sparti su naročito bile poštovane boginje. Od ukupno 50 hramova koje spominje Pausanija, njih 34 su bili posvećeni raznim boginjama.[189] Od svih boginja, Atena je bila najpoštovanija. S druge strane, Apolon nije imao veliki broj posvećenih hramova, ali je bio naročito poštovan pošto je Lakonija bila smatrana Apolonovim tronom. Naročito je bio poštovan u mestu Amikle. Osim navedenih, Spartanci su posebno poštovali i Gelosa, koji je bio bog smeha. Prema Anaksagori, Ahilej je bio poštovan i Spartanci su sagradili dva hrama u njegovo ime. Takođe su bili poštovani i ostali junaci Trojanskog ciklusa. Oni su bili Agamemnon, Kasandra (pod imenom Aleksandra), Klitemnestra, Menelaj i Helena. Menelaj i Helena su imali poseban hram posvećen njima, takozvani Menelajion u mestu Terapni u blizini Sparte. Prema Pindaru, u Sparti su dosta poštovane i Dioskuri koji su bili na neki način asocirani sa dvojnom kraljevinom. Oni su smatrani čuvarima spartanske vojske. Pindar piše da su oni bili nadgledači Sparte, zbog njihovog spartanskog porekla.[190] Za kraj, jedan od najvažnijih heroja koji su bili poštovani u Sparti je bio Herakle, pošto su ga dorski Spartanci smatrali svojim pretkom. Herakle je u Antičkoj Sparti imao kult ne samo boga, već i nacionalnog heroja.[191] Prinošenje žrtvi [uredi - уреди] Kao i ostali Grci, Spartanci su prinosili žrtve bogovima. Poznato je da su pred bitke bogovima prinosili žrtve kako bi im oni bili naklonjeni. Takođe, Spartanci su prinosili žrtve i bogu Erosu što je bilo neposredno povezano sa kultom spartanske pederastije. Prinošenje žrtvi Erosu, su takođe radili krićanski Dorci. Spartanski praznici [uredi - уреди] Antička Sparta je kao i drugi grčki gradovi, imala veliki broj praznika. Jedan od najvažnijih i načudnijih praznika spartanske države je bio praznik Ortije Artemide, jer su mladi Spartanci tada javno šibani, (starogrč. διαμαστίγωσης). U hramu Apolona u Amikli proslavljan je zajednički praznik posvećen Apolonu i Jakintu zbog bliske veze dvojice bogove. Na tom prazniku je bila izražavana žalost za Jakinta i pevale su se pesme o Apolonu. Karnea ili Karneja je bila možda najvažnija slava Doraca, gde se slavio Apolon Karnejski. Prema jednoj verziji, tu slavu je u Spartu doveo pesnik Terpandr sa Lezbosa. Praznici Gimnopeda su bili povezani sa verovanjem u Apolona, ali nisu bili povezani sa tim slavljem. Takođe je održavano mnoštvo sportskih takmičenja tokom karnejskog praznika.[192] Drugi praznici i slave Antičke Sparte su bili Agitoreja u čast Zevsa i Agraneja u čast mrtvih, koja se slavila i u drugim helenskim gradovima.[193] Atineja u čast Atine, Alkideja, Amikleja u čast Apolona i Dioskura. Brasideja u čast palog generala Braside. Gimnopedija u čast Apolona, Artemide i Lite, kada su se i odigravala godišnja takmičenja. Damija u čast boginje euforije, Damije. Diavatireja u čast Zevsa, što je bio isključivo dorski praznik. Takođe u Antičkoj Sparti, homerski junaci Helena i Menelaji su imali sopstveni kult. Praznik Heleneja je bio u njihovu čast uz veliku paradu nevinih devojaka prema hramu Menelaja. Uopšteno gledano, Spartanci su imali mnogo praznika i slava koje su delili sa ostalim Grcima.[193]

Prinošenje žrtvi

uredi

Kao i ostali Grci, Spartanci su prinosili žrtve bogovima. Poznato je da su pred bitke bogovima prinosili žrtve kako bi im oni bili naklonjeni. Takođe, Spartanci su prinosili žrtve i bogu Erosu što je bilo neposredno povezano sa kultom spartanske pederastije. Prinošenje žrtvi Erosu, su takođe radili krićanski Dorci.

Spartanski praznici

uredi

Antička Sparta je kao i drugi grčki gradovi, imala veliki broj praznika. Jedan od najvažnijih i načudnijih praznika spartanske države je bio praznik Ortije Artemide, jer su mladi Spartanci tada javno šibani, (starogrč. διαμαστίγωσης). U hramu Apolona u Amikli proslavljan je zajednički praznik posvećen Apolonu i Jakintu zbog bliske veze dvojice bogove. Na tom prazniku je bila izražavana žalost za Jakinta i pevale su se pesme o Apolonu. Karnea ili Karneja je bila možda najvažnija slava Doraca, gde se slavio Apolon Karnejski. Prema jednoj verziji, tu slavu je u Spartu doveo pesnik Terpandr sa Lezbosa. Praznici Gimnopeda su bili povezani sa verovanjem u Apolona, ali nisu bili povezani sa tim slavljem. Takođe je održavano mnoštvo sportskih takmičenja tokom karnejskog praznika.[192] Drugi praznici i slave Antičke Sparte su bili Agitoreja u čast Zevsa i Agraneja u čast mrtvih, koja se slavila i u drugim helenskim gradovima.[193] Atineja u čast Atine, Alkideja, Amikleja u čast Apolona i Dioskura. Brasideja u čast palog generala Braside. Gimnopedija u čast Apolona, Artemide i Lite, kada su se i odigravala godišnja takmičenja. Damija u čast boginje euforije, Damije. Diavatireja u čast Zevsa, što je bio isključivo dorski praznik. Takođe u Antičkoj Sparti, homerski junaci Helena i Menelaji su imali sopstveni kult. Praznik Heleneja je bio u njihovu čast uz veliku paradu nevinih devojaka prema hramu Menelaja. Uopšteno gledano, Spartanci su imali mnogo praznika i slava koje su delili sa ostalim Grcima.[193]

Književnost

uredi

Antička Sparta je zbog svoje militarističke prirode, stvorila oskudnu kulturu lišenu velikih umetničkih dela i nije imala veliku književnu tradiciju. U antičkoj istoriji nisu zabeleženi slučajevi velikih spartanskih mislilaca i književnika. Međutim treba pomenuti da je poznati starogrčki lirski pesnik, Alkman, najverovatnije vodio poreklo iz Sparte, premda u vreme kada je on živeo (7. vek pne.) Likurgova agoga možda i nije bila potpuno utemeljena. Takođe, poznato je da su Antičku Spartu posetili Lezbejski pesnik Terpandr, nakon Drugog mesenijskog rata i lakonofil istoričar Ksenofont u 4. veku pne. Karakteristično je da je Terpandr dobio muzičku nagradu na prazniku Karneja ili, prema jednoj drugoj verziji, zapravo ustanovio muzičko takmičenje na Karnejskom prazniku.[194] Još jedan poznati pesnik iz Antičke Sparte je bio Tirtej, koji je živeo u vreme Drugog mesenijskog rata i učestvovao u njemu. On je spevao pesme kako bi povećao moral spartanskim vojnicima u ratu protiv Mesenjana. Tirtejovo poreklo nije poznato. Neki izvori tvrde da je bio rodom iz Sparte, a drugi tvrde da je bio rođeni Atinjanin.[195] Spartu su takođe tokom Arhajske ere posetili Talet, Polimnest i Anakreont, čije pesme su voleli Spartanci iz razloga što je komponovao pesme za horove spartanskih devojaka.[196] Spartanska književnost je generalno oskudna i nije prozvodila velika dela poput ostalih starogrčkih gradova, pogotovo u poređenju sa Atinom. Poznato je da su spartanski vojnici pevali pesme Alkmana i Tirteja tokom marševa i vojnih pohoda. Neki izvori govore da je Antička Sparta bila veoma otvorena u odnosima sa ostatkom helenskog sveta, većim delom Arhajske ere. Poznato je da je Sparta imala čak i sopstvenog epskog pesnika, Kinetona.[194] Međutim, u vreme kada Sparta doseže svoj vrhunac, nalazi se u gvozdenim okovima discipline Likurgovih zakona.[197]

Umetnost

uredi
Glavni članak: Lakonska umetnost

Umetnost u Antičkoj Sparti je doživela veliki procvat tokom Arhajske ere, kada je znatan uspon doživela obrada keramike, bronze i slonovače. Poznato je da je lakonska umetnost doživela znatan procvat tokom Arhajske ere kada je Sparta bila jedan relativno važan umetnički centar u Antičkoj Grčkoj. Međutim tokom 6. veka pne. kada su Likurgovi zakoni najverovatnije dobili svoj konačni oblik, izumrla je bilo kakva vrsta umetnosti.[198]

Vajarstvo

uredi
 
Spartanski hoplit (verovatno Leonida) iz 5. veka pne. Arheološki muzej Sparte.

Doprinos lakonskih vajara u vajarstvu nije naročito značajan za grčke standarde. Međutim tokom 7. veka pne. u Sparti je vajarstvo doživelo znatan uspon, kroz takozvanu dedalsku metodu. Ta metoda je bila poznata po pravljenju malih keramičkih statua koje su dobile ime od mitološkog izumitelja. Tokom 6. i 5. veka pne. vajarstvo kao i ostale vrste umetnosti su doživele veliki pad, ali poznati kip spartanskog ratnika pokazuje da su ipak lakonski umetnici zadržali korak sa ostalim helenskim vajarima, iako nadgrobni spomenici iz tog doba ne prikazuju znatan napredak u lakonskom vajarstvu.[199]

Arhitektura

uredi

Atinski istoričar Tukidid piše da Sparta uopšte nije ličila na helenski grad, već samo na pet raštrkanih sela. On piše da niko nikada ne bi poverovao da je Sparta imala toliku moć, kada bi video koliko je siromašno bila izgrađena.[200] Međutim, Pausanija, grčki putopisac iz 2. veka n. e., piše da je Sparta imala solidan broj zgrada i hramova i da nije bila zapuštena i potpuno nepretenciozna u kulturnom smislu.[201] Pausanija takođe tvrdi da je Sparta imala takozvanu Skiju, teatar koji je bio sagrađen oko 570. i 560. pne. Uz to Sparta je imala i hram posvećen boginji Ateni sagrađen krajem 4. veka pne. i bio je poznat kao Bakarna kuća (Χαλκίοικος). Takođe u Sparti je bila sagrađena i takozvana Persijanska kapija, koja je bila sagrađena od plena iz Grčko-persijskih ratova.[201] Jedan od najpoznatijih lakonskih hramova u Sparti je bio hram Artemide Ortije koji se nalazio izvan grada i bio poznat po neobičnom Artemidinom ritualu.

Keramika

uredi

Lakonska keramika je zadržala geometrijski stil koji je dominirao helenskim svetom do 7. veka pne. i po kome je dobila ime i Geometrijska era. Ona je dobila naučno ime „Lakonska A“, i bila je poznata po geometrijskom stilu u kome su dominirali kvadrati i crni šabloni. Tokom 6. veka pne. lakonska umetnost postaje otvorenija prema orijentalističkom stilu, kao što se desilo i u ostalim delovima helenskog sveta. Taj stil je ostao poznat kao „Lakonski B“, i postao je omiljen u grčkim delovima južne Italije, u Etruriji, u Kirinajici i u Egiptu. U to doba je u Lakoniji ominjen stil bio i stil crnih figura (melanomorf). Omiljene teme lakonskih umetnika u to doba su bile mitološke figure poput Heraklea i Satira. Interesantno je to što junaci Trojanskog rata i Dioskuri nisu bili omiljeni među umetnicima tog doba.

Bronza

uredi

Lakonski umetnici su ostali poznati i po bronzanim umetničkim delima. Neki od najznačajnijih primera lakonskih bronzanih figura su spartanski oficir sa početka 5. veka pne. Spartanski vojnik iz 6. veka pne. kao i bronzana figura konja iz 8. veka pne..[202] Spartanske bronzane figure i izrada bronze počela je da propada početkom 5. veka pne. kao i ostale vrste umetnosti u Antičkoj Sparti.

Lakonofilija

uredi
Glavni članak: Lakonofilija
 
Litografija nemačkog arheologa Karla Otfrida Milera, 1838.

Posebna priroda spartanske države je bila tema velike debate još u antičko doba. Osim toga je specifična priroda spartanske države bila predmet divljenja od strane spoljnih posmatrača. Na taj način je nastao termin Lakonofilija, što je značio ljubav, odnosno divljenje prema spartanskoj kulturi i načinu života. U antici su mnogi Atinjani, naročito aristokrate, smatrali Spartu superiornom u odnosu na Atinu. Ta superiornost se odnosila na lakonski pogled na svet. Oni su smatrali da je Sparta bila karakterističan primer države koja je sačuvala svoj strogi karakter i nije bila korumpirana kako su bili ostali grčki gradovi. Neki poznati antički lakonofili su bili atinski političar i vojskovođa, Kimon, kao i Sokratov učenik, Ksenofont. Ksenofont je toliko poštovao Spartance da je poslao svoje sinove kao trofime u Spartu, da bi se priključili spartanskoj agogi.[203] Takođe su mnogi Platonisti smatrali Spartu primerom koji je bio oslobođen korupcije i ekstravagantnog luksuza koji je donosio novac. Treba napomenuti da je sam Sokrat smatrao da su spartanski, i krićanski zakoni, dobar primer zakona. Za Rimljane, sama Sparta je postala turistička atrakcija. Rimljani su uživali gledajući ritual šibovanja kod hrama Artemide Ortije, koji je bio u rimsko doba jedan od turističkih atrakcija Sparte.[nedostaje referenca]

Veliki procvat koji je doživela klasična literatura tokom Renesanse pomogao je u oživljenju kulta Antičke Sparte. Italijanski pisac Nikolo Makijaveli spominje Spartu u njegovim radovima. Engleski intelektualac iz 16. veka Džon Ajlmer (engl. John Aylmer) uporedio je Englesku iz perioda kraljice Elizabete I sa Spartom, govoreći da je Antička Sparta pravi primer najhrabrijeg, najčasnijeg grada koji je ikada postojao. Žan Žak Ruso, veliki Francuski filozof iz doba Prosvetiteljstva, uporedivši Antičku Atinu sa Antičkom Spartom, ocenio je da posebna priroda spartanske državnosti, činila Spartu superiornom u odnosu na Atinu.[204] Institucije Antičke Sparte su odigrale veliku ulogu u graćenju duha Francuske revolucije.[nedostaje referenca]

Tokom 19. veka Lakonofilija dobija veliki napon, naročito u delu nemačkog arheologa Karla Otfrida Milera, (nem. Karl Otfried Müller), koji je verovao u rasnu superiosnost spartanskih Doraca u odnosu na ostale Helene. To je bio prvi put kada su ne samo Spartanci, već i Dorci, generalno su bili smatrani superiornom i specifičnom rasom.[205] Međutim to je smatrano prilično kontradiktorno, jer Dorcima su pripadali i Korinćani, Sirakužani kao i Rođani koji su pripadali najkomercijalnijim gradovima u Antičkoj Grčkoj. Mnogi nemački nacionalisti upoređivali su pretežno militarističku Kraljevinu Prusku sa Antičkom Spartom. Adolf Hitler je smatrao da je dominacija velikog broja Helota od strane malog broja Homija bila moguća samo zbog njihove navodne rasne superiornosti.[206]

Različiti stavovi

uredi

Osim predmeta divljenja, što se posebno izražavalo kroz termin Lakonofilije, priroda spartanske države je bila predmet velike kritike u antičko doba. Platon piše da je Sokrat govorio da jednoj državi koja je prilagođena skromnom načinu života, nije potrebna klasa ratnika. Aristotel u delu Politika, piše da su spartanski običaji bili surovi, da su Spartanke bile previše hirovite, da im je način glasanja u Apeli bio smešan i da je njihovo tretiranje helota bilo krajnje nehumano. Aristotel je smatrao Spartu prilično korumpiranom, i ograđivao se od njenog duha.[203] Herodot iz Alikarnasa je smatrao Spartance sposobnim samo za ratovanje, nekooperativnim, čudnim, korumpiranim i naivnim. Tukidid dodaje da su Spartanci, 424. godine pne., na veoma surov način, ubili oko 2.000 helota, pustivši ih prethodno da pomisle da su slobodni.[nedostaje referenca]

Prema Ričardu Talbertu i Rousonu, spartanska država je bila jedna vrsta totalitarne tvorevine koja je potpuno nehumano držala pod ropstvom veliki broj ljudi. Kako bi zadržala u ropstvu toliki broj ljudi, držala ih je pod konstantnim terorom i pretnjom, što je posebno odražavalo nehumanost, ne samo njenog društvenog, nego i njenog vrednosnog sistema.[207] Talbert dodaje da je Sparta imala poprilično makijavelistički pristup prema održanju svoje moći, što se gotovo uvek izražavalo kroz surovo tretiranje helota.

Arheologija

uredi
„Pretpostavimo da grad Sparta bude napušten, i da ne ostane ništa sem hramova i temelja; potonje generacije će teško poverovati da je moć Lakedemonjana jednaka njihovoj slavi.“

„Njihov grad nikad nije izgrađen do kraja i nije imao sjajnih hramova ili drugih građevina; on je više podsećao na skupinu sela, kao sve drevni grčki gradovi, i zato je pružao jadan prizor.“ .

Tukidid,[200].

Antička Sparta nije mnogo interesantna sa arheološkog gledišta. Kako navodi Tukidid, Sparta je bila toliko nepretenciozno sagrađena da niko nikada ne bi poverovao kolika je bila moć i slava Lakedemonjana u odnosu na njihovu siromašno sagrađenu domovinu. Kako navodi klasični istoričar Džon Bagnel Bjuri, Antička Sparta je tokom Klasične ere bila toliko nepretenciozna da je Grke zapravo podsećala na herojsko doba Homera. U odnosu na Spartu daleko više su privlačniji ostaci vizantijskog grada Mistre koji se nalaze u neposrednoj blizini Sparte i koji su sačuvani u velikoj meri. Antička Sparta u antičko doba je više podsećala na pet raštrkanih sela nego na tipičan helenski grad i njen izgled nije bio naročito interesantan.

Do ranog dvadesetog veka, najveća antička građevina bilo je pozorište, od čega je malo šta ostalo iznad zemlje osim dela potpornog zida; tzv. „Leonidinog groba“, četvorougaone zgrade, verovatno hrama, izgrađenog od velikih kamenih blokova koji se sastoji od dve odaje; temelja drevnog mosta preko reke Eurote; ruševine jedne kružne građevine; nešto ostataka kasnijih rimskih utvrđenja; nekoliko zgrada od cigle i pločnika s mozaikom.[33]

Ostalo arheološko blago sastoji se od natpisa, skulptura i drugih objekata sakupljenih u lokalnom muzeju, koji je osnovao Stamatakis 1872. (i proširenom 1907). Obavljeno je nekoliko iskopavanja oko Sparte, na nalazištu Amikleum 1890. (Cunas) i 1904. (Furtwängler), kod Menelajevog svetilišta u Terapni (Ross 1833. i 1841. i Kastriotis 1889. i 1900.[33]

Godine 1904. britanska škola iz Atine je započela detaljno istraživanje Lakonije, a sledeće godine iskopavanja su vršena u Talameji, Gerontri i Angeloni blizu Monemvasije, gde je istraženo nekoliko srednjevekovnih država. Godine 1906. Počela su iskopavanja i u samoj Sparti, gde je bilo mnogo nalaza, koji su objavljeni u „Godišnjaku Britanske škole“, vol. xii.[33]

 
Ostaci pozorišta antičke Sparte.

Dokazano je da je mali cirkus koji je opisao Leake bila građevina slična pozorištu izgrađenom posle 200. oko oltara i ispred hrama Artemide Ortije. Ovde su održavana muzička i gimnastička takmičenja kao i čuveni rituali bičevanja (diamastigosis). Hram, koji datira sa kraja drugog veka p. n. e, počiva na temeljima starijeg hrama iz šestog veka, a u blizini su pronađeni ostaci još starijeg hrama iz devetog, možda čak i desetog veka. Žrtvene ponude od gline, ćilibara, bronze, slonovače i olova pronađeni u izobilju na okolnom terenu, a koji datiraju od devetog do četvrtog veka pne. pružaju neprocenjive dokaze rane spartanske umetnosti; oni dokazuju da je Sparta dostigla svoj umetnički zenit u sedmom veku, a da je opadanje počelo već u šestom veku.[33]

Godine 1907. otkriveno je svetilište boginje Atine „Bakarna kuća“ (Chalkioikos) na akropolju odmah iznad pozorišta, a iako je sam hram skoro potpuno uništen, na nalazištu su otkriveni najduži postojeći arhaični natpisi u Lakoniji, brojni bronzani čavli i posude i značajan broj žrtvenih ponuda. Nađeni su tragovi grčkog gradskog zida, građenog u periodu od četvrtog do drugog veka, koji je bio dug 48 stadija ili skoro 10 km. Istražen je i kasniji rimski zid koji je okruživao akropolj, a deo zida datira verovatno posle Gotskog upada 262. posle Hrista.[33] Pored, do sada otkrivenih građevina, lociran je veći broj mesta u generalnoj studiji topografije Sparte, zasnovan na Pauzanijinim opisima. Iskopavanja vršena 1920. pokazuju da se grad iz mikenskog perioda nalazio na levoj obali Eurote, jugoistočno od Sparte. Naselje je bilo grubog trougaonog oblika, s vrhom okrenutim ka severu. Ovo područje je bilo otprilike jednako površini „novije“ Sparte, ali su razaranja skoro potpuno uništila građevine, izuzev temelja i krhotina crepa.[33]

Spartanska kultura

uredi
Glavni članak: Lakonizam
 
Spartanski pesnik, državnik i filozof Hilon.

Dugo se verovalo da je Antička Sparta zbog svoje oskudne kulture bila veoma intelektualno nerazvijena kao država, i uopšte kao društvo. Međutim to gledište se pokazalo potpuno netačnim. Antički Spartanci uprkos nepostojanju kulturnog života nisu bili lišeni duhovnosti. U moderno doba termin Lakonizam je postao sinonim za kratku i potpunu rečenicu koja u malo reči, mnogo znači. U Antičkoj Sparti, Spartanci su učili kao deca pismo i muziku. To osnovno obrazovanje im je bilo obezbeđeno od strane Spartanske države.[208] Ksenofont navodi da su nasuprot ostalim Grcima, Spartanci imali obezbećeno obrazovanje od strane države ne samo za muškarce već i za žene, što je u to vreme bilo izuzetno neobično ne samo za Antičku Grčku, već i za ostatak sveta. Spartanci, osim njihove vojničke prirode što ih je razlikovala od ostalih Grka, bili su poznati i po izuzetnom poštovanju žena i starijih osoba. Karakteristična je jedna priča kada je jedan starac pokušavao da nađe mesto da sedne za vreme Olimpijskih igara, i kada je prišao tribini gde su sedeli Spartanci, svi Spartanci su ustali kako bi mu omogućili da sedne. Onda je ceo stadion aplaudirao Spartancima, i starac je javno rekao da svi Grci znaju kako je ispravno, ali samo Spartanci tako postupaju. Poznato je da su svi mladi Spartanci oslovljavali starije rečima, oče, jer se svaki stariji Spartanac smatrao ocem mlađih Spartanaca. Treba dodati da je jedan od Sedam mudraca Antičke Grčke bio zapravo Spartanac. Ime mu je bilo Hilon i bio je veoma cenjen zbog svoje mudrosti ne samo među Spartancima nego i među ostalim Grcima. Mnogi istoričari danas smatraju da je Antička Sparta bila prva država na svetu koja je uvela neku vrstu demokratije, još u 7. veku pne. dakle znatno pre uspostavljanja atinske demokratije.

„Slučajni prolazniče, kad mineš kraj Sparte javi da smo ovde pali, pokoravajući se njenim zakonima“
Reči pesnika Simonida, posvećene palim Spartancima kod Termopilskog klanca. One su ovekovečile poslušnost Lakedemonjana njihovim zakonima.[209]

Prema oceni klasičnog istoričara Antona Pauela, način obrazovanja u Antičkoj Sparti je bio napredniji u odnosu na Atinu jer je obrazovanje mladih Spartanaca organizovala država. Pauel spominje čak i Aristotelovo priznanje, koji nije imao najbolje mišljenje o spartanskom sistemu, da sama Sparta najbolje brine o svojim podanicima, što se tiče obrazovanja. Danas je ostao poznat veliki broj spartanskih izreka koje su ostale kao simbol spartanske kratkorečnosti i duboke mudrosti. Kada je Likurg upitan da li su Sparti potrebne zidine, on je odgovorio da prave zidine jednog grada nisu napravljene od cigli već od hrabrih muškaraca. Kada su pitali spartanskog kralja Harilaja, zašto su spartanski zakoni toliko kratki, on je odgovorio da ljudima kratkim na rečima nisu potrebni dugački zakoni. Kada je Gorgo, supruga Leonide zapitala svog muža šta da radi ako on se ne vrati živ iz rata, on joj je odgovorio da nađe dobrog muža i da rodi zdravu decu. Jedna od najpoznatijih izreka svih vremena je kada je Persijski kralj Kserks zahtevao od Leonide da položi oružje, on mu je odgovorio: „Dođi i uzmi“. Posle poraza spartanske flote u Kiziku, Spartanci su poslali glasnika koji je pao u ruke Atinjana. Pismo je glasilo ovako: Brodovi su potopljeni. Mindar je poginuo. Vojnici su gladni. Šta da radimo?. Jedan od najpoznatijih primera lakonizma je kada kralj Makedonije Filip II koji je bio ljut zašto su ga Spartanci ignorisali, poslao preteće pismo gde im je prema jednoj verziji napisao: Ako napadnem Spartu, sravniću grad i porobiću vas zauvek. Spartanski odgovor je glasio: Ako![210]

Kulturno nasleđe

uredi

Zbog posebne prirode njenih institucija, Antička Sparta nastavlja da fascinira širom sveta. Ovo se naročito odnosi na Termopilsku bitku koja je postala predmet divljenja spartanskoj vojničkoj kulturi i tradiciji. Napisan je veliki broj knjiga inspirisan istorijom Antičke Sparte. Osim toga, Sparta je vrlo često povezivana sa mitom o Heleni Trojanskoj koji je takođe često upotrebljavan u umetničke svrhe. Karakteristično je da je Atinski komediograf, Aristofan često upotrebljavao elemente lakonske kulture u svojim komedijama. On je u komedijama posebno ismejavao ne toliko Spartance zbog njihovih krajnje neobičnih običaja već njihove imitatore, kojih je bio popriličan broj u Atini njegovog doba. Nasuprot ostatku helenskog sveta, Sparta nije bila mesto za mislioce i teoretičare. Lakedemonska država nije ostavila svoj trag u umetnosti i u duhovnom životu što je bila glavna karakteristika Helena. Sparta je, međutim, postala primer jedinstvene kulture u Antičkoj Grčkoj koja nastavlja da izaziva polemike i da fascinira zbog jedinstvene prirode njenih institucija.[nedostaje referenca]

Povezano

uredi

Znameniti Spartanci

uredi

Beleške

uredi
  1. ^Neki istraživači smatraju da je Dima bila jedna od pet sela Sparte. Međutim najverovatnije je da je Dima bila neko manje naselje. Najprihvatljivija teorija je da su zapravo Amikle a ne Dima bile peto selo Antičke Sparte.[211]
  2. ^Pol Kartledž smatra da je broj od 2.000 prvobitnih Doraca koji pridaje Isokrat, netačan. Međutim Periklis Delijanis smatra da je Kartledžov stav netačan iz razloga zašto Isokrat je naveo bio taj broj kao deo tradicije. Moderni Grčki istoričar Sakelariju je upotrebio taj broj da bi izračunao da je ukupan broj Dorskog stanovništva tokom seobe Doraca bio 32.000 ljudi.[211]
  3. ^Porazi Spartanske vojske u Tegeji, 570. pne. u Sfakteriji, 425. pne. i kod Leheja, 392. pne. nisu smatrani otvorenim porazima Spartanaca, nego već običnim incidentima. Poraz Spartanske vojske kod Tegeje nije smatran krupnim porazom, iz razloga zašto ga ne spominje antički istoričar Herodot, niti mu posebnu pažnju pridaje Pol Kartledž. Dodatno Spartanski porazi u Sfakteriji i u Leheju nisu se desili tokom otvorenih bitaka, nego već tokom prepada i opsada.[212]
  4. ^Ime Likurg, prema Bertrandu Raselu znači, odbijač Vukova. Rasel je tvrdio da je Likurg zapravo bio Arkadskog porekla. Smatra se da je to ime poticalo od planine Likej u Arkadiji.[213] Likurg je imao sopstveni kult u Lakoniji. Herodot piše da je Likurg zapravo uveo Krićanske zakone u Spartu.[214] Verodostojni istorijski podaci o nastanku Spartanskih zakona ne postoje. Većina analiza se okreću oko 8. i 7. veka pne. Mnogi smatraju da su zapravo Spartanski zakoni, nisu bili delo jednog čoveka već da je bilo potrebno više generacija kako bi dobili svoj konačan oblik. Karakteristično je da Tukidid navodi da su Spartanski zakoni za vreme kraja Peloponeskog rata bili stari 400 godina. Prema istoričarima Raselu Migsu i Džon Bagnelu Bjuriju, Spartanci su voleli da pokazuju kako je njihov poredak bio najstariji u helenskom svetu.[30]
  5. ^Ksenofont smatra da je izbor u Gerusiji bio nagrada za časno proveden život. Aristotel međutim smatra da je izbor članova Gerusije bio zapravo samo borba između ljudi ambicioznih za vlast.
  6. ^Spartanci i njihove porodice su živeli od ploda njihovih klerova. Svaki homijos je bio obavezan da da državi jedan eginitski medimn brašna (26 kilograma), osam hoa vina (9-14,5 kila), pet mna sira (9,5 kila), 2,5 mna smokva (5 kila) i 10 eginskih ovola za druge potrebe. Ukoliko neki homijos nije bio u stanju da prida državi navedenu količinu, on je bio degradiran u rang hipomijona, odnosno slabijih. Ti slabiji su trajno gubili svoja politička prava i njihovi potomci nisu bili uključeni u agogu.[114]
  7. ^U Antičkoj Atini i ostatku helenskog sveta Spartanke su bile izuzetno popularne, ali su smatrane i izuzetno hirovitim. Euripid u njegovom delu, Andromaha, spominje da nijedna Spartanka nije imala "nevinu dušu".[215]
  8. ^Herodot pridaje da je svaki Spartanski lohos sastojao od 1.000 vojnika. Međutim nije poznato koliki je zapravo bio broj Spartanskih vojnika u jednom lohosu pre Grčko-persijskih ratova. Prema Delijanisu postoje mnoge teorije koje navode razne brojke, koje međutim nisu uopšte pouzdane.[211]
  9. ^Karakteristično je da su Spartanci njihovim mrtvima stavljali nadgrobnu spomenicu samo ukoliko bi poginuli u ratu, dok ženama samo ako bi umrle na porođaju.[216]
  10. ^Francuski kaluđer Furmon (Fourmont) je uništio veliki broj arheoloških ostataka Antičke Sparte u 18. veku tokom svog obilaska Peloponeza koji je tada bio deo Otomanske imperije. Prema Vlasisu Rasijasu, Furmon je uništio veliki deo ostataka Antičke Sparte, kako bi se osvetio Manjotima, koje je smatrao potomke drevnih Spartanaca.[217]

Reference

uredi
  1. Cartledge 2002: str. 91
  2. 2,0 2,1 2,2 Bury/Meiggs 1975: str. 145
  3. Cartledge 2002: str. 174
  4. Cartledge 2002: str. 192
  5. Cartledge 2002: str. 255
  6. Ehrenberg 2004: str. 28
  7. Tukidid 1.10.2
  8. Cartledge 2002: str. 6
  9. Cartledge 2002: str. 4-5
  10. Ehrenberg 2004: str. 31
  11. Cartledge 2001a, Strana 92-93
  12. V. V. Struve/D. P. Kalistov 2000: str. 102
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 Delijanis 2007: str. 22
  14. 14,0 14,1 Delijanis 2007: str. 92
  15. Isokrat, 6.81
  16. 16,0 16,1 16,2 Pausanija 3.1.1
  17. 17,0 17,1 Pausanija, "Lakonija", Ι, 1-3
  18. Pausanija 3.1.2
  19. Ilijada 3.199
  20. Cartledge 2002: str. 28
  21. Cartledge 2002: str. 29
  22. 22,0 22,1 Herodot, I, 56.3
  23. 23,0 23,1 23,2 Delijanis 2007: str. 10
  24. Rassias Pellana
  25. Cartledge 2002: str. 68
  26. Cartledge 2002: str. 145
  27. Delijanis 2007: str. 12
  28. Ehrenberg 2004: str. 36
  29. 29,0 29,1 Ehrenberg 2004: str. 33
  30. 30,0 30,1 Bury/Meiggs 1975: str. 146
  31. Delijanis 2007: str. 20
  32. Cartwright 2002: str. 176
  33. 33,00 33,01 33,02 33,03 33,04 33,05 33,06 33,07 33,08 33,09 33,10 Brittanica1911
  34. 34,0 34,1 Sekunda 1998: str. 7
  35. 35,0 35,1 Delijanis 2007: str. 23
  36. 36,0 36,1 36,2 36,3 36,4 36,5 36,6 36,7 36,8 Vojna Enciklopedija
  37. Powell 1989: str. 124
  38. Green 1998: str. 10
  39. Delijanis 2007: str. 44
  40. Kagan 1989: str. 31
  41. „livius.org Grčke vojskovođe”. Arhivirano iz originala na datum 2015-05-04. Pristupljeno 2015-05-14. 
  42. Zemljotres u Sparti, 464. pne.
  43. Kagan 1989: str. 123
  44. Kagan 1990: str. 17
  45. Kotulas 2004: str. 14
  46. Kagan 1990: str. 49
  47. Kagan 1990: str. 50
  48. Kagan 1990: str. 70
  49. Kotulas 2004: str. 41
  50. Kotulas 2004: str. 48
  51. Kotulas 2004: str. 51
  52. Kotulas 2004: str. 62
  53. „Gilip”. Arhivirano iz originala na datum 2013-09-07. Pristupljeno 2015-05-14. 
  54. 54,0 54,1 „Dekelejski rat”. Arhivirano iz originala na datum 2015-05-05. Pristupljeno 2015-05-14. 
  55. Kotulas 2004: str. 124
  56. Bennett 2001: str. 86
  57. „Agesilaj”. Arhivirano iz originala na datum 2006-10-25. Pristupljeno 2015-05-14. 
  58. Fine 1985: str. 556-9
  59. Cartledge 2002: str. 229
  60. Delijanis 2007: str. 46
  61. Diodor Sicilijski, 15
  62. Delijanis 2007: str. 91
  63. „Agis III”. Arhivirano iz originala na datum 2013-05-08. Pristupljeno 2015-05-14. 
  64. Agis III, by E. Badian © 1967 - Jstor
  65. Delijanis 2007: str. 93
  66. 66,0 66,1 66,2 Delijanis 2007: str. 94
  67. 67,0 67,1 Cartledge 2002: str. 275
  68. Delijanis 2007: str. 99
  69. The Military Engineer By Society of American Military Engineers
  70. Herodot, I, 65
  71. Bury/Meiggs 1975: str. 162
  72. Paul Cartledge, «The Spartans, an epic history», str.31-32
  73. Aristotel, «Politika», 1270 b
  74. Plutarh, «Uporedni životopisi», «Život Likurga»
  75. Claude Mosse & Social and political equality: str. Naučni rad
  76. «Život Likurga»
  77. Lévy 2003: str. 162
  78. Cartledge 2002: str. 90
  79. Herodot, «Istorije», VI, 51-52.
  80. 80,0 80,1 Carlier 2005, str. 21.
  81. Plutarh, «Uporedni životopisi: Agesilaj», 1
  82. Ksenofon, «Država Lakedemonska», 13.11
  83. Herodot, V, 75.
  84. 84,0 84,1 84,2 Herodot, VI, 56.
  85. 85,0 85,1 Tukidid, «Istorija», I, 87
  86. Lévy 2003: str. 153
  87. Aristotel, «Politika», 1285 a
  88. Aristotel, «Politika», 1285 a5-8 κσι b26-28
  89. Tukidid, «Istorija», II, 4, 36
  90. 90,0 90,1 Bury/Meiggs 1975: str. 147
  91. 91,0 91,1 Fine 1985: str. 144
  92. Fine 1985: str. 145
  93. Aristotel, «Politika», 1270 b40-1271 a1 και 1271 a10-18
  94. Plutarh, «Uporedni životopisi: Likurg», 26, 3-8.
  95. 95,0 95,1 95,2 Lévy 2003: str. 204
  96. Stara Grčka, V. V. Struve-D. P. Kalistov, Strana 104
  97. Pausanija, II, 5, 2
  98. Plutarh, «Uporedni životopisi: Agis», 19, 5-8.
  99. Karpodini/Dimitrijadi 2000: str. 114
  100. Lévy 2003: str. 194
  101. Lévy 2003: str. 198
  102. Lévy 2003: str. 197
  103. Aristotel, «Politika», II, 9, 1270b 6-36
  104. Kikeron, «O demokratiji»
  105. Kikeron, II, 33 και O zakonima, III, 7
  106. Ksenofont, «Država Lakedemonska», 15.7
  107. Aristotel, «Besedništvo», 1419 a31-35.
  108. V. V. Struve/D. P. Kalistov 2000: str. 105
  109. 109,0 109,1 Lévy 2003: str. 211
  110. Cartledge, str.35.
  111. Aristotel, «Politika», ΙΙ, 9
  112. 112,0 112,1 Stara Grčka, V. V. Struve-D. P. Kalistov, str.105
  113. Sekunda 1998: str. 3
  114. 114,0 114,1 114,2 Delijanis 2007: str. 38
  115. Spartansko stanovništvo
  116. 116,0 116,1 116,2 116,3 116,4 116,5 Delijanis 2007: str. 31
  117. Cartledge 2002: str. 144
  118. Whitby 2002: str. 81
  119. Whitby 2002: str. 91
  120. 120,0 120,1 „University of Texas on Sparta”. Arhivirano iz originala na datum 2016-04-19. Pristupljeno 2015-05-14. 
  121. 121,0 121,1 Lévy 2003: str. 144
  122. Isokrat, Panatinajkos. XII, 178.
  123. 123,0 123,1 Delijanis 2007: str. 60
  124. Bury/Meiggs 1975: str. 153
  125. Whitby 2002: str. 191
  126. 126,0 126,1 126,2 126,3 „livius.org Heloti”. Arhivirano iz originala na datum 2012-12-22. Pristupljeno 2015-05-14. 
  127. Homepage/helots.htm helots Heloti[mrtav link]
  128. 128,0 128,1 Whitby 2002: str. 193
  129. Tukidid "Istorija", 4. 80
  130. Cartledge 2002: str. 211
  131. Plutarh. Uporedni Životopisi. Likurg 28. 8-10.
  132. Cartledge 2002: str. 139
  133. Tukidid. IV.80.4
  134. 134,0 134,1 Delijanis 2007: str. 63
  135. Djurant 1996: str. 90
  136. „Motaks”. Arhivirano iz originala na datum 2009-03-22. Pristupljeno 2015-05-14. 
  137. Delijanis 2007: str. 64
  138. Sekunda 1998: str. 49
  139. The History and Antiquities of the Doric Race, Karl Otfried Müller, trans. fr. the German by Henry Tufnell and George Cornewall Lewis, John Murray, London, 2nd ed. rev. 1839. Vol II, pg 4
  140. Plutarch: The Lives of the Noble Grecians and Romans, trans. by John Dryden and revised by Arthur Hugh Clough, The Modern Library (div of Random House, Inc). Bio on Lycurgus, pg 70.
  141. Powell 2001: str. 218
  142. Lac.:chapter=1:section=3 Ksenofont,„Država Lakedemonska“, 1.3
  143. 143,0 143,1 Lac.:chapter=1:section=4 Ksenofont,„Država Lakedemonska“, 1.4
  144. Guttentag and Secord, 1983; Finley, 1982; Pomeroy, 1975
  145. Pomeroy 2002: str. 34
  146. 146,0 146,1 Pomeroy 2002: str. 5
  147. Cartledge 2001: str. 83-84
  148. 148,0 148,1 Djurant 1996: str. 100
  149. Plutarch trans. Richard Talbert (2005). "Plutarch on Sparta", p.184. Penguin Books Ltd., London.
  150. Gorgo i Spartanke
  151. „Spartan athletics”. Arhivirano iz originala na datum 2015-06-10. Pristupljeno 2015-05-14. 
  152. Djurant 1996: str. 98
  153. Ancient Greece By Sarah B. Pomeroy, Stanley M. Burstein, Walter Donlan, Jennifer Tolbert Roberts
  154. Pomeroy 2002: str. 42
  155. Lac.:chapter=1:section=8 Ksenofont, „Država Lakedemonska“. 1.8
  156. 156,0 156,1 156,2 Sekunda 1998: str. 9
  157. 157,0 157,1 Cartledge 2001: str. 84
  158. Plutarch 2005: str. 20
  159. „Mistras-Keadas”. Arhivirano iz originala na datum 2010-06-16. Pristupljeno 2015-05-14. 
  160. Lac.:chapter=2:section=3 Ksenofont,„Država Lakedemonska“, 2.3
  161. 161,0 161,1 161,2 161,3 Sekunda 1998: str. 11
  162. 162,0 162,1 Delijanis 2007: str. 32
  163. 163,0 163,1 163,2 163,3 163,4 Delijanis 2007: str. 33
  164. Cartledge 2001: str. 85
  165. Sekunda 1998: str. 12
  166. 166,0 166,1 Sekunda 1998: str. 13
  167. 167,0 167,1 Delijanis 2007: str. 35
  168. Cartledge 2001: str. 88
  169. Lac.:chapter=2:section=13 Ksenofont,„Država Lakedemonska“, 2.13
  170. Cartledge 2001: str. 91-105
  171. Sekunda 1998: str. 24
  172. Sekunda 1998: str. 28
  173. Sekunda 1998: str. 27
  174. Plutarch 2005: str. 465
  175. Delijanis 2007: str. 7
  176. Delijanis 2007: str. 47
  177. Sekunda 1998: str. 45
  178. Sekunda 1998: str. 48
  179. Delijanis 2007: str. 96
  180. 180,0 180,1 Delijanis 2007: str. 107
  181. Delijanis 2007: str. 109
  182. 182,0 182,1 O. Picard, « Monnaies et législateurs », P. Brulé et J. Oulhen, Esclavage, guerre et économie en Grèce ancienne, Rennes, 1997, str.215.
  183. Ksenofont, «Država Lakedemonska», VII i Plutarh, «Uporedni životopisi: Lisandar», XXIV, 17
  184. Lévy 2003, str.275.
  185. Herodot, VII, 134.
  186. Aristotel, «Politika», 1270a, 16-18
  187. Plutarh, «Uporedni životopisi: Agis», V, 4
  188. A commentary on Herodotus books I-IV By David Asheri, Alan B. Lloyd, Aldo Corcella, Oswyn Murray, Alfonso Moreno, str. 127
  189. Lévy 2003, str.104-105.
  190. Pindar. X, 52.
  191. Lévy 2003, str.109.
  192. http://www.ekivolos.gr/arxaia[mrtav link] sparti.htm
  193. 193,0 193,1 Praznici Lakedemonjana
  194. 194,0 194,1 Russell/Meiggs 2007: str. 156
  195. Djurant 1996: str. 92
  196. Djurant 1996: str. 93
  197. Russell/Meiggs 2007: str. 157
  198. Djurant 1996: str. 94
  199. R. M. Cook, « Spartan History and Archaeology », The Classical Quarterly, New Series, vol. 12, no1 (mai 1962), p. 157.
  200. 200,0 200,1 Tukidid, «Istorija», I. 10
  201. 201,0 201,1 Pausanija, „Lakonski“, 11-16.
  202. Voir J-L. Zimmermann, Les Chevaux de bronze dans l'art géométrique grec, Von Zabern & Éditions archéologiques de l'université de Genève, Mayence et Genève, 1989.
  203. 203,0 203,1 Powell 2001: str. 224
  204. Žižek, Slavoj. „The True Hollywood Left”. www.lacan.com. 
  205. Mueller:Dorians II, 192
  206. Professor Ben Kiernan, Hitler, Pol Pot, and Hutu Power: Distinguishing Themes of Genocidal Ideology, Holocaust and the United Nations Discussion Paper
  207. Plutarch 1988: str. uvod
  208. Lac.:chapter=2:section=2 Ksenofont,„Država Lakedemonska“, 2.2
  209. Termopilska bitka i Simonidov epigram
  210. Norman Davies, «Europe: a History»
  211. 211,0 211,1 211,2 Delijanis 2007: str. 111
  212. Delijanis 2007: str. 112
  213. Bertrand Rasel - Istorija Zapadne filozofije
  214. Russell/Meiggs 1975: str. 162
  215. Euripid "Andromaha". 590
  216. Plutarh, Likurg 27.3
  217. Rasias Furmon na Grčkom

Primarni izvori

uredi

Dodatni izvori

uredi
  • (sh) Vil Djurant. Život Grčke. Narodna Knjiga. Prevod na srpski: Marija Landa. Beograd. 1996 ISBN 0-671-41800-9.
  • (en) W. G. Forest. A History of Sparta, 950-192 B.C. New York: W. W. Norton & Co., 1968. ISBN 0-393-00481-3
  • (en) Ernle Bradford. The Battle for the West-Thermopylae 480. New York: McGraw-Hill, 1980.
  • (en) Cartledge, Paul (2002), Sparta and Lakonia: A Regional History 1300 to 362 BC (2 ed.), Oxford: Routledge ISBN 0-415-26276-3.
  • (en) Cartledge, Paul. The Spartans: The World of the Warrior-Heroes of Ancient Greece. 2003. Vintage Books.
  • (en) Spartan Reflections. By Paul Cartledge, 2003.ISBN 0-520-23124-4
  • (en) Cartledge, Paul; Spawforth, Antony (2001), Hellenistic and Roman Sparta (2 ed.), Oxford: Routledge.
  • (en) Pollitt, J.J. (1990). «The Art of Ancient Greece: Sources and Documents». Cambridge University Press.
  • (en) Powell, Anton (2001), Athens and Sparta: Constructing Greek Political and Social History from 478 BC (2 ed.), London: Routledge.
  • (fr) Edmond Lévy, Sparte : histoire politique et sociale jusqu'à la conquête romaine, Seuil, coll. « Points », Paris, 2003. ISBN 2-02-032453-9
  • (en) Green, Peter (1998), The Greco-Persian Wars (2 ed.), Berkeley: University of California Press
  • (sh) Stara Grčka, V. V. Struve-D. P. Kalistov, Book-Marso, Beograd, (2000).
  • (en) Ehrenberg, Victor (2004),From Solon to Socrates: Greek History and Civilisation between the 6th and 5th centuries BC (2 ed.), London: Routledge.
  • (el) Delijanis, Periklis. Spartanska vojska, Periskopio. Atina 2007.[mrtav link]
  • (en) Michael Whitby. Sparta. New York: Routledge, 2002 ISBN 0-415-93957-7.
  • (en) Anton Powell, Classical Sparta: Techniques Behind Her Success (London and Norman, 1989).
  • (sh) Vojna enciklopedija, Knjiga 9, Slup - Teleskop, Beograd 1967.
  • (en) Simon Hornblower. The Greek world, 479-323 BC. Routledge. 2002.
  • (en) William Smith. A dictionary of Greek and Roman biography and mythology. London. 1874.
  • (en) Anton Powell, Stephen Hodkinson. The Shadow of Sparta. Routledge. 1994.
  • (sh) Istorija Grčke do Aleksandra Makedonskog. Uvod za udžbenike. Džon Bagnel Bjuri/Rasel Migs. 1975.
  • (en) Sarah B. Pomeroy. Spartan women. Oxford University Press US. 2002.
  • (en) Nick Sekunda. Spartan Army. Osprey Publishing. 1998.
  • (en) Richard J. A. Talbert. Plutarch on Sparta. Penguin Classics. 2nd Edition. 2005 ISBN 0-14-044943-4.
  • (en) Michael Lipka.Xenophon's Spartan constitution: introduction, text, commentary. 2002.
  • (el) Vlassis Rassias, "History of the Spartans", Athens, 2003.
  • (en) Fine, John Van Antwerp. The ancient Greeks: a critical history. Harvard University Press. 1985.
  • (el) Karpodini - Dimitriadi. Peloponnessus. Ekdotiki Athinon. 2000. ISBN 960-213-009-1
  • (el) Sofija Sakari. Antička Sparta: Domovina najhrabrijih Helena. Periskopio. Atina, 2007. ISBN 960-8345-84-7

Naučni radovi

uredi

Literatura

uredi
  • (en) Donald Kagan. The Outbreak of the Peloponnesian War. Cornell Paperback. 1989.
  • (en) Donald Kagan. The Archidamian war. Cornell Paperback. 1990.
  • (el) Kotulas, Joanis. Peloponeski rat, Periskopio Atina 2004.[mrtav link]
  • (en) David Cartwright, Rex Warner. A historical commentary on Thucydides. University of Michigan. 1997.
  • (en) Chrimes K.M.T. Ancient Sparta: a re-examination of the evidence. Manchester. 1949.
  • (en) V. R. d'A Desborough. The last Mycenaeans and their successors. Oxford. 1964.
  • (en) Jones AHM. Sparta. Oxford. 1967.
  • (en) Hooker J.T. The Ancient Spartans. London. 1980.
  • (en) The Cambridge Ancient History. First Edition. 1925.
  • (en) The Cambridge Ancient History. New Edition. 1980.
  • (en) Sekunda Nicholas and McBride Angus. The Ancient Greeks. Elite Series. Osprey Publishing. 1990.
  • (en) Tigerstedt E.N. The legend of Sparta in Classical Antiquity. Stocholm, Upsala and Goteborg. 1965-1978.
  • (en) History of the Hellenic Nation. Ekdotiki Athinon. 1970.
  • (en) Oliva, P. Sparta and its social problems. Amsterdam and Prague. 1971.
  • (en) Starr C.G. The credibility of early Spartan history and Essays on Ancient History: A selection of articles and reviews. Leiden Brill. 1979.
  • (en) Malkin Irad. Myth and territory in the Spartan Mediterranean. Cambridge. 1994.
  • (en) Steinhauer G. The Museum of Sparta. Athens. 1978.
  • (en) Parke H.W. The development of the second Spartan Empire 405-371. B.C. Journal of Hellenic studies. London. 1930.
  • (en) Matthew Bennett. Dictionary of Ancient & Medieval Warfare. Stackpole Books. 2001

Vanjske veze

uredi
  NODES
ELIZA 1
HOME 9
Idea 2
idea 2
iOS 9
mac 8
Note 2
OOP 1
os 614
text 1