Wikipedija

Vilim Horvaj

Wilhelm "Vilim" Horvaj (ćirilica: Вилим Хорвај; Bela Crkva, 16. februara 1901. – Moskva, 19. aprila 1939.) bio je istaknuti jugoslovenski revolucionar nemačkog porekla i član CK SKOJ-a od 1925. do 1931. godine. Godine 1928. bio je organizacioni sekretar SKOJ-a. Streljan je u Moskvi tokom Staljinove Velike čistke. Za života je koristio pseudonime Stefan/Stepan (Antonovič) Švarcman i Milan Belić.

Vilim Horvaj
Vilim Horvaj, fotografija iz 1934. godine
Datum rođenja16. februara 1901.
Mesto rođenjaBela Crkva
 Austrougarska
Datum smrti19. aprila 1939. (38 god.)
Mesto smrtiMoskva, Ruska SFSR
Sovjetski Savez Sovjetski Savez
SuprugaGusti Stridsberg
Profesijafabrički radnik, privatni namještenik
Član KPJ od1923.

Biografija

uredi

Vilim Horvaj je rođen 16. februara 1901. godine u Beloj Crkvi kod Vršca. Po narodnosti je bio Nemac. Otac mu je bio trgovac, a majka domaćica, i bio je drugi od trojice sinova. Završio je samo osnovnu školu i zanat. Otac je umro dok je Vilim bio dete, i već sa četrnaest godina bio je primoran da radi da bi prehranio porodicu. Zaposlio se kao šegrt kod lokalnog trgovca, a paralelno je radio kao kućni sluga. Zainteresovao se za politiku kada mu je trgovčeva ćerka dala knjigu o Francuskoj revoluciji. Preko te knjige počeo je da spoznaje svet izvan svog malog mesta i da vuče paralele između nejednakosti u Austro-Ugarskoj i u predrevolucionarnoj Francuskoj. Inspirisan, sazvao je "konferenciju" sa svojim drugovima šegrtima u obližnjoj šumi i ubedio ih da naprave svoju malu biblioteku i čitalački klub. Petnaestogodišnji Horvaj izabran je za jednog od upravnika kluba. Policija je uskoro saznala za njihovu aktivnost, te izvršila raciju. Od tada je klub bio u obavezi da spisak knjiga redovno dostavlja lokalnom redarstvu. No, kada je Horvajev poslodavac saznao za aktivnost njegovog šegrta, otpustio ga je zbog "bavljenja politikom" i jer su njegova interesovanja "loš primer" za ostale radnike.[1] U poslednjoj godini Prvog svetskog rata, Horvaj se, u potrazi za poslom, seli u Temišvar. Na kraju rata, Horvaj se bavi političkom agitacijom među seljacima u Banatu. Organizuje predavanja, kurseve opismenjavanja i uzajamnu pomoć, te pokreće i mali informacioni bilten. Zbog ovoga ponovo trpi policijske progone.[2]

Partijski rad

uredi

Horvaj je bio član Komunističke partija Rumunije od 1922. do 1923. godine, a potom se seli u Zagreb i radi kao trgovački pomoćnik. Iste godine postaje član SKOJ-a i KPJ.[3] U Zagrebu je bio cimer Janka Mišića, tada već člana Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Hrvatsku i Slavoniju. Plate funkcionera SKOJ-a bile su male i neregularne zbog uslova ilegale, te su živeli u velikom siromaštvu. Hranili su se isključivo hlebom i krompirom, a jednom su proveli tri dana u svojim krevetima da ne bi trošili energiju, jer nisu imali apsolutno nikakve hrane. Jedino što mu je, po sopstvenom priznanju, pomoglo u tim teškim trenucima, bilo je čitanje. Čitao je knjige iz sociologije, filozofije i istorije, kao i Marxa i Lenjina. Upitan da li je čitao i poeziju, odgovorio je da je Komunistički manifest pesma.[4]

Organizovao je sportske manifestacije kao pandan Sokolu, koji je smatran monarhističkim i nacionalističkim. Bio je veliki ljubitelj sporta, te je od oktobra 1923. godine bio aktivan u Radničkom sportskom društvu Amater, preteči današnjeg NK Zagreb. Bio je član Nadzornog odbora Amatera, kao i predstavnik Radničko-sportske frakcije Jugoslavije, koju je predstavljao na Trećem kongresu Crvene sportske internacionale u Moskvi u oktobru 1924. godine.[5]

1925. godine, Horvaj je izabran za sekretara PK SKOJ-a za Hrvatsku, čime je postao i član CK SKOJ-a.[3] Drugovi su ga opisivali kao neverovatno mirnog, ustaljenog, sposobnog, sa velikim organizacijskim darom.[6] U unutarpartijskim idejnim borbama, Horvaj je deo leve frakcije, koja se odlikovala većim revolucionarnim radikalizmom te borbom za proširenje radničkog pokreta na selo kroz politiku samoopredeljenja do otcepljenja. Dovodio je studentkinje i studente da pomažu radničke štrajkove, organizovao obrazovne kurseve za seljaštvo, i objašnjavao hrvatskim i slovenačkim studentima razočaranim srpskom dominacijom u Jugoslaviji da izlaz nije u šovinizmu nego u borbi za jednaka prava svih naroda.[4] Pred sam kraj 1925. godine, Horvaj je uhapšen u Zagrebu zajedno sa Kamilom Horvatinom, jednim od vođa partijske levice. U januaru 1926. godine pušten je na slobodu, ali je proteran u rodno mesto.[7]

 
Zloglasni beogradski zatvor Glavnjača.

Zbog policijskog progona, Vilim Horvaj bio je primoran da se preseli u Beograd. Bio je delegat na Trećem kongresu SKOJ-a u junu 1926. godine, održanom kraj mesta Ravne na Koroškem u Sloveniji, kada je ponovo izabran u CK SKOJ-a. Na Drugom plenumu CK SKOJ-a u februaru 1927. održao je referat o radu na političkom obrazovanju i organizovanju partijske škole. Tada je postao član Biroa CK SKOJ-a i Pokrajinskog komiteta za Vojvodinu.[8] Tokom provale partijskе štamparije lista Mladi boljševik u Beogradu, marta 1927, Vilim Horvaj je uhapšen. On i drugi uhapšeni omladinci su strahovito mučeni u zloglasnoj beogradskoj Glavnjači, o čemu su javno govorili tokom suđenja. Osuđen je na godinu dana strogog zatvora, koju je proveo u Požarevcu.[9][3] Po izlasku na slobodu u proleće 1928. godine, preselio se nazad u Zagreb. U julu iste godine učestvuje na Četvrtom plenumu SKOJ-a, koji je osudio frakcionaštvo i sukobe između levice i desnice u partiji i omladini. Tada je izabran u Biro CK SKOJ-a. Prema Ubavki Vujošević, od jula do svog ponovnog hapšenja polovinom septembra, obavljaće dužnost organizacionog sekretara CK SKOJ-a.[10][3] Nakon njegovog hapšenja, tu dužnost će preuzeti njegov prijatelj Janko Mišić.

Nakon hapšenja, Horvaj je bio zatvoren u Sudbenom stolu i čekao suđenje. Prema Horvajevoj kasnijoj izjavi, ozloglašeni šef zagrebačke policije Janko Bedeković pokušao je da ga vrbuje da radi za policiju, ali mu nije uspelo. Nakon što je Horvaj odbio saradnju, Bedeković je naredio policajcima da ga šibaju štapom po tabanima dok se nije onesvestio od bola.[11] Jedan od očevidaca, radnik Nikola Predavec, ovako je opisao Horvajevo mučenje:

Ja sam Vilima Horvaja vidio lično. Bio je sav crn od udaraca, naročito po nogama, gdje su ga — kako mi je pričao, tukli s nekim drvenim predmetom. Osim toga su ga boksali u kukove, a tukli i po licu, gdje sam mu vidio oderotinu. Liječniku, dakako, nije pripušten.[12]

Na suđenju ga je zastupao advokat Ljudevit Zimpermann, sa kojim su komunisti povremeno sarađivali, a suđenje je Horvaj iskoristio za širenje komunističke propagande. Uprkos ubedljivim argumentima i ličnoj popularnosti, očekivalo se da bude osuđen i poslan na robiju. Zbog toga je SKOJ doneo odluku da ga nasilno izbavi iz zatvora.

Bekstvo iz zatvora

uredi

Horvajevi partijski drugovi su organizovali uspešnu akciju njegovog spašavanja iz zagrebačke policije. Vođa akcije spašavanja bio je Štefek Cvijić.[13] Jedan od najvažnijih pomagača u akciji oslobađanja bio je Šimun Brčić, policajac-komunista, koji je učestvovao u nekoliko takvih poduhvata. Nedugo nakon Horvajevog bekstva, kolege žandarmi su počele da sumnjaju u Brčića, koji je zbog toga pobegao u Sovjetski Savez.[14]

Pre akcije Štefek Cvijić je dobro izučio "teren". Odlazio je u Sudbeni stol, gledao raspored prostorija, i izučavao pod kojim se okolnostima moglo stupiti u kontakt sa zatvorenikom. Izvođenju akcije se pristupilo 19. marta 1929. godine. U grupi za izvođenje akcije, osim Štefeka bili su Jaga Oreški i 24-godišnji postolarski radnik Antun Jelenc. Deo grupe je ostao u automobilu ispred Sudbenog stola na Zrinjevcu, dok je Štefek s Agatom Oreški i Antunom Jelencem ušao u Sudbeni stol. U sudskom hodniku su bila jedna gvozdena vrata, koja dele zatvor od kancelarija, zatim još jedna na hodniku, koja dele kancelarijske prostorije. Negdje na dnu hodnika čekao je Štefek sa drugovima. Na drugom kraju hodnika Horvaj je imao od suda određen sastanak sa svojom "sestrom" Agatom Oreški.[15] Postoji i malo drugačija verzija, prema kojoj se Stjepan Cvijić sucu predstavio kao Horvajev prijatelj, slikar iz Beograda, koji je na proputovanju i želi posetiti zatvorenog prijatelja.[15]

Kad je razgovor završen, Agata je iščezla, a Horvaj je pošao sa stražarom. U tom času skojevac iz Štefekove grupe, Antun, zasuo je stražara ljutom paprikom. Stražar, ne puštajući Horvaja, počeo je vikati: "Jao, moje oči! U pomoć!" Cvijić mu je začepio usta i revolverom zapretio da će pucati ako smesta ne pusti Horvaja. Ni to nije koristilo. Štefek je onda opalio metak u vis, a stražar je pao na pod pustivši uhapšenika. Štefek i drugovi su potrčali prema izlazu, ali tamo se isprečio drugi stražar koji je, čuvši pucnjavu i viku, zatvorio izlazna vrata i stao pred njih. Štefek je uperio revolver i stražar se sklonio. Ispred suda je čekao automobil. Odmah iza prve ulice Horvaj je izašao iz automobila i pošao pešice držeći ispod ruke Agatu, ženu Mije Oreškog. Do kasno u noć šetali su mračnim ulicama glumeći bezbrižne ljubavnike. Oko jedan posle ponoći na dogovoreno mesto je došao Mijo Oreški s tri taksija. Malo naoružano obezbeđenje ispred i iza, a njih dvojica u sredini — sve je to krenulo u pravcu Nove Vesi, gde su ostavili Horvaja kod majke studenta Marijana Ćubelića.[15]

Emigracija u Beču i Berlinu

uredi

Deset dana posle bega iz zatvora Horvaj je dobio lažne dokumente i otišao u inostranstvo. Pre toga je od jugoslovenskog suda osuđen u odsustvu na petnaest godina robije.[15] Krajem 1929. godine, Horvaj je bio deo Zagraničnog biroa SKOJ-a u Beču zajedno sa Dimitrijem Stanisavljevićem i Vojom Semlekanom. To je bilo novo privremeno rukovodstvo formirano nakon uništenja skojevske organizacije u zemlji uzrokovanog policijskom represijom posle uvođenja Šestojanuarske diktature.[16] U tom talasu represijama ubijen je i Horvajev bliski prijatelj Janko Mišić. Horvaj je bio član Biroa SKOJ-a bar do 1931. godine, kada je Štefek Cvijić predložio da se kooptira u Centralni komitet KPJ i pomogne u razrešavanju spora između Filipa Filipovića i Antuna Mavraka. Taj predlog je usvojen.[17][18]

Januara 1930. godine, Horvaj je u Beču prisustvovao sastanku između predstavnika KPJ i Komunističke partije Italije, na kom su, između ostalih, učestvovali Filip Filipović, Milan Gorkić, Đuro Salaj i Luigi Longo. Na tom sastanku dogovorena je saradnja jugoslovenskih i italijanskih komunista po slovenačkom i hrvatskom pitanju, jer su se slovenačke i hrvatske teritorije nalazile pod kontrolom obe države i bile izvorom konstantnih međusobnih tenzija. Komunisti su dogovorili rad pod zajedničkim parolama borbe za jedinstvenu i nezavisnu Sloveniju i Hrvatsku u okviru Balkanske federacije radničko-seljačkih republika. Takođe su se dogovorili o zajedničkom izdavanju glasnika Delo.[19] U martu iste godine, Horvaj prisustvuje proširenoj sednici CK KPJ, gde podnosi izveštaj o radu omladine kao član CK SKOJ-a, i piše odeljak o radu omladine za političku rezoluciju.[20]

Otprilike u to vreme počinje politički sukob između Vilima Horvaja i Milana Gorkića, dvojice uticajnih omladinskih funkcionera. Iako je 1928. godine zvanično pobedila takozvana "antifrakcijska" linija, trijumf staljinizma značio je intenziviranje unutarpartijskih sukoba: kako je svako mišljenje drugačije od trenutne partijske linije postalo "frakcionašenje", tako je i svaka razlika u mišljenju bila frakcijski sukob u nastajanju. Gorkić je tad bio na pozicijama bliskim Buharinu, tvrdeći da će buduća revolucija u Jugoslaviji biti građanska, i da će tek posle prerasti u socijalističku. Horvaj je bio bliži gledištu partijske levice, koja je očekivala momentalnu pobedu socijalističke revolucije u Jugoslaviji. Gorkić je u jednom pismu izričito identifikovao Horvaja kao jednog od ljudi koje treba privući ka njegovoj političkoj liniji, jer će u protivnom pasti "u naručaj do sada neispravljivih frakcijaša, kao što su napr. Dragačevac ili neki drugi iz bivših levičarskih vođa".[21] Međutim, u narednih tri godine, odnosi između Horvaja i Gorkića će se pogoršati, i dogodiće se tačno ono čega se Gorkić pribojavao - Horvaj će postati deo grupe njegovih kritičara sa partijske levice.

 
Horvajev prijatelj Vladimir Ćopić (krajnje levo) i Horvajeva partnerka Augustina Franziska Jirku, u Španiji 1937. godine.

Tokom 1932. i 1933. godine, živeo je između Beča i Berlina. Vodio je tehnički aparat CK KPJ u Beču, što znači da je bio zadužen za organizaciju ilegalnog rada i vođenje partijske štamparije. U avgustu 1932. godine je po partijskom zadatku u Beču upoznao Augustinu Franzisku Jirku (kasnije poznatiju kao Gusti Stridsberg). Jirku je bila ćerka bogatog bankarskog službenika i u svom posedu je imala dvorac Hartenštajn kraj mesta Slovenj Gradec na slovenačko-austrijskoj granici. Iako je bila građanske političke orijentacije, bila je antifašistkinja i simpatizerka komunizma nakon putovanja u Sovjetski Savez ranije te godine. Horvajev zadatak bio je da je vrbuje da bi komunisti mogli da iskoriste njen dvorac za prebacivanje ilegalaca iz Jugoslavije u Austriju. Horvaj i Jirku vodili su duge diskusije u kojima je on strpljivo pokušavao da je ubedi u ispravnost komunističkog svetonazora. Raspravljali su o problemima siromaštva, revolucionarnog nasilja, demokratije i diktature, legalne i ilegalne političke borbe. Kada mu je Jirku rekla da nikada ne bi mogla da postane komunistkinja jer se gnuša nasilja, Horvaj joj je odgovorio:

"To je teorija", rekao je Štefan. “Vrlo malo znate o životu. Jeste li svesni da devedeset pet posto ljudi živi u siromaštvu? Nikada ne jedu do sitosti. Žive u kućama ništa boljim od životinjskih brloga; nemaju mogućnost da uče ono što bi hteli; nemaju nade u bolju budućnost za sebe i svoju decu. Nemaju ni lekara ni leka za bolesti. Umiru kao životinje. Nesloboda — sloboda? Ovi će pojmovi postati stvarnost tek nakon što se ljudi zasite, kad ne budu trunuli u prljavštini i odvratnim bolestima. Da li biste vi razmišljali o slobodnoj razmeni mišljenja da vam dete vrišti od gladi?"[22]

Horvaj je na kraju uspeo da je ubedi da radi za Komunističku partiju Jugoslavije. Nabavljala je trgovačke kataloge po kojima su Horvaj i drugi komunisti pisali nevidljivom tintom i slali ih u Jugoslaviju. Putovala je sa njime u Salzburg da bi mu pružila alibi: pretvarali su se da su ljubavnici. Posle je saznala da je išao na tajni sastanak sa Georgijem Dimitrovim.[23] Na tom putovanju su se zbližili i između njih se zaista rodila ljubav. Potom je Jirku otputovala u Jugoslaviju, noseći sa sobom kofer sa duplim dnom i u njemu dve hiljade komunističkih letaka koje joj je dao Horvaj. Nakon toga, njena aktivnost partijskog kurira je prestala, s obzirom da je bila u ličnim odnosima sa visokorangiranim članom partije. Povremeno su živeli zajedno u Beču, u njenom stanu, ali Jirku, iz konspirativnih razloga, nikada nije znala gde se nalazi Horvajev stan. Još uvek je živeo siromašno i odbijao je da uzme pare od nje. Ipak, poverio joj se, čeznuo je za "lepšom stranom života": nadao se da će jednog dana moći da ima svoj stan, sa mnogo knjiga i sa muzikom.[24] No, dokle god mora da živi život profesionalnog revolucionara, odnosno dokle god ne dođe do trijumfa revolucije u Jugoslaviji, znao je da tako nešto neće imati.

U februaru 1933. godine, Horvaj je prisustvovao na Plenumu CK KPJ u Minhenu, na kojem se raspravljalo o organizacionim pitanjima partije i neslaganjima Đure Cvijića, pripadnika leve frakcije, sa partijskim rukovodstvom predvođenim Gorkićem. Na Minhenskom plenumu, koji je održan za vreme paljenja Reichstaga, našao se i Georgi Dimitrov, koji će biti lažno optužen za podmetanje požara.[25][26][27] Posle dolaska nacista na vlast u Nemačkoj, intenzivirao se progon komunista u Austriji i izručivanje Jugoslovena monarhističkim vlastima. Zbog toga je u avgustu 1933. godine KPJ donela odluku da Horvaj emigrira u Moskvu. Za njime je pošla i Franzi Jirku.[28]

Boravak u Sovjetskom Savezu

uredi
 
Zgrada na Gogoljevskom bulevaru br. 14 u Moskvi. Poslednja adresa na kojoj je živeo Vilim Horvaj pre svog hapšenja 1938. godine.

Horvaj u Moskvu stiže decembra 1933. godine i tamo živi pod imenom Milan Belić, ali i dalje povremeno koristi stari partijski pseudonim Stepan Antonovič Švarcman. Postavljen je za sekretara Jugoslovenske sekcije Internacionalnog kluba politemigranata "Zagorski".[3] Klub je organizovao kulturne događaje, politička predavanja i kurseve ruskog jezika za strance. Međutim, za Horvaja, bivšeg člana CK SKOJ-a i rukovodioca ilegalnog aparata partije u Beču, ovo zaposlenje je bilo korak unazad. Smatrao je da je dobio tako beznačajan položaj zbog spletkarenja Milana Gorkića, čije izveštaje o stanju u zemlji je otvoreno kritikovao kao neistinite. Povezao se sa svojim starim prijateljem Štefekom Cvijićem, koji je, kao jedan od vođa Komunističke omladinske internacionale, uživao ugled u Internacionali, uprkos poznatim netrpeljivostima između njega i Gorkića. Iako se Cvijić slagao sa Horvajevim kritikama, govorio mu je da je prenaglio i da ne treba ulaziti u otvoreni sukob sa Gorkićem dok za to ne dođe pravi trenutak.[29] Horvaj se tada prvi put suočio sa karijerizmom i oportunizmom u Internacionali. Ta spoznaja bacila ga je u depresiju i sumnju. Franzi Jirku opisala je njegov nespokoj:

Pre mnogih drugih shvatio je da određeni broj vodećih komunista nisu ništa drugo nego grupa nemilosrdnih ambicioznih ljudi... Ali kome je mogao verovati? Da li je mogao i da pokuša da optuži uglednog čoveka za ono što je on verovao da je istina? Optužba bi "nestala" pre nego što bi uopšte imao priliku da je iznese. Da li je trebao napustiti Komunističku partiju? To bi bio kukavičluk. I praktički neizvodljivo. Bio je u Moskvi, potpuno u vlasti partije i svojih neprijatelja. Pa čak i u tuđoj zemlji — kakav je izbor za njega, za profesionalnog revolucionara, čoveka bez imena, praćenog, proganjanog, koji nije smeo pokazati ni svoju senku? Treba li da postane otpadnik? Radije bi umro.[30]

U februaru 1934. godine, je deo odbora za doček Georgija Dimitrova na moskovskom aerodromu. Dimitrov se tada trijumfalno vratio iz Leipziga, oslobođen svih optužbi za paljenje Reichstaga. Zahvaljujući zalaganjima starog prijatelja, Horvaj je dobio posao u Balkanskom sekretarijatu Kominterne.[31] Time se njegova politička marginalizacija završila: na tom položaju je ponovo bio direktno uključen u rad KPJ. Ostao je na tom poslu narednih dve godine, u vreme kada je Balkanski sekretarijat reorganizovan u Sekretarijat Wilhelma Piecka. U proleće 1936. godine, njegova partnerka Franzi Jirku napustila je Sovjetski Savez. Netrpeljivost između njega i Gorkića je rasla, jer je KPJ prvo odugovlačila sa pripremanjem dokumenata za Jirku, a potom joj za prelazak preko Nemačke dala pasoš sa jevrejskim imenom i slikom žene koja uopšte ne liči na nju. Jirku je na putu iz Moskve uhapsio Gestapo, ali je oslobođena zbog nedostatka dokaza.[32] Iako su održavali telefonsku i pismenu vezu, nikada se više nisu sreli uživo.

Nakon Aprilskog plenuma CK KPJ 1936. godine, na kom su Horvajev prijatelj Cvijić i njegov saradnik Vladimir Ćopić ušli u otvoreni sukob sa Gorkićem i pokušali da ga smene, Kominterna je sazvala niz sastanaka u Moskvi. Cilj sastanaka je bio da se razreši sukob i spreči obnavljanje frakcijskih borbi u KPJ. Horvaj je prisustvovao sastancima, ali u njima nije igrao aktivnu ulogu. Iako je bio protiv Gorkića, Gorkić je uživao podršku Kominterne, te su sastanci samo služili utvrđivanju njegovog autoriteta nad partijom.[33]

U Moskvi je završio Komunistički univerzitet nacionalnih manjina Zapada i, nakon sticanja diplome, postao rukovodilac jugoslovenskog sektora Međunarodne lenjinske škole (MLŠ). Na MLŠ je od jeseni 1936. godine predavao istoriju radničkog pokreta i Komunističke internacionale.[34][35] 1937. godine, Horvaj je bio urednik (i verovatno prevodilac tekstova) Zbornika o Staljinu.[36] Pored Cvijića, Horvaj i njegova partnerka Franzi Jirku u Moskvi su se družili sa Vladimirom Ćopićem, Blagojem Parovićem, Božidarom Maslarićem i Vlajkom Begovićem.[37] Družio se i sa Agatom Oreški, udovicom svog prijatelja Mije, koja je dobila azil u SSSR-u. Kada mu se požalila na opšti nedostatak robe koji je primetila, Horvaj joj je savetovao da o tome ne priča i da se ne upušta "u diskusiju ni sa kim, pogotovu o politici."[38]

Hapšenje i smrt

uredi
 
Vilim Horvaj, fotografisan od strane NKVD-a nakon hapšenja 1938.
Glavni članak: KPJ tokom Velike čistke

U oktobru 1936. godine, kada je nakon montiranih procesa Zinovjevu i Kamenjevu počela da raste paranoja u SSSR-u, KPJ je sastavila spisak od oko 150 partijskih organizatora koje treba pod hitno vratiti u Jugoslaviju. Horvaj je bio na tom spisku, ali je plan na kraju obustavljen od strane Kominterne.[3] Njegova partnerka Franzi Jirku je isto pokušavala da ga izvuče iz Sovjetskog Saveza, plašeći se za njegovu bezbednost. Htela je da ga dovede u Pariz ili kao dobrovoljca u Španiju.[39] Posle toga je pokušala da se sama vrati u Sovjetski Savez, što su odbili i Horvaj i Cvijić. Kada je Jirku u Španiji srela Štefeka Cvijića, usmeno joj je preneo poruku koju ga je Horvaj zamolio da zapamti od reči do reči:

Moram ti nešto reći, Franzi. Nemoj uopšte sumnjati u mene. Ne sumnjaj u moju ljubav prema tebi. Kad jednog dana budeš starica bele kose i puno bora — i dalje ću te voleti, možda čak i jače. Previše puta poželim da možemo živeti zajedno kao stari ljudi i da sve ovo bude iza nas.[40]

Horvaj je u međuvremenu ostao u Moskvi i ubrzo se našao u vrtlogu međusobnih optužbi jugoslovenskih emigranata. Privatno se družio sa Đurom Cvijićem i zajedno su kritikovali Gorkićevo rukovodstvo i njegovu političku liniju.[13] Nakon višegodišnje netrpeljivosti sa Gorkićem, njegov predstojeći politički pad ubedio je Horvaja da su sve ranije sumnje u Gorkića bile opravdane. Pisao je Kadrovskom odeljenju Kominterne kritičke izveštaje o Gorkićevom radu, a Gorkićevog bliskog saradnika Rodoljuba Čolakovića optužio je za trockizam. Čolakovićev "trockizam" se, prema Horvaju, sastojao u tome što je u svojoj brošuri Početnica lenjinizma napisao da je Lenjin zaključio da je socijalizam u jednoj zemlji moguć tek nakon, a ne pre Oktobarske revolucije.[41] Međutim, Čolaković se nalazio u Parizu, na relativnoj bezbednosti i daleko od istražnih organa SSSR-a.

U oktobru 1937. godine, Horvaj je otpušten sa svog posla u Međunarodnoj lenjinskoj školi, što je bio siguran znak njegovog pada u nemilost.[35] Franzi Jirku je poslednje pismo od njega primila u jesen 1938. godine.[42] Vilim Horvaj uhapšen je tokom Velike čistke, 3. novembra 1938. godine, na radnom mestu urednika izdavačkog preduzeća "Strani radnik" u Moskvi. Istog dana, pored njega su uhapšeni i španski borci Vladimir Ćopić i Janko Jovanović. 19. aprila 1939. godine, Horvaj je streljan u Moskvi sa još deset vodećih jugoslovenskih komunista, koji su okarakterisani kao članovi "kontrarevolucionarne desno-trockističke konspirativne organizacije". Među njima su bili njegovi bliski saradnici i prijatelji, poput Vladimira Ćopića i Koste Novakovića. Kazna je izvršena na osnovu uredbe koju su lično potpisali Josif Staljin, Lavrentij Berija i Andrej Višinski.[43] Rehabilitovan je posthumno, 10. juna 1958. godine.[3]

Reference

uredi
  1. ↑ Stridsberg 1971: str. 219–222
  2. ↑ Stridsberg 1971: str. 222–223
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 Ubavka Vujošević, Nestajali netragom: Jugosloveni – žrtve političke represije i staljinističkih čistki u Sovjetskom Savezu 1927–1953. (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2019.), 103-104.
  4. ↑ 4,0 4,1 Stridsberg 1971: str. 224–225
  5. ↑ Cerjan 1985: str. 345
  6. ↑ France Klopčič, Desetletja preizkušenj: spomini (Ljubljana: Državna založba Slovenije, 1980), 222.
  7. ↑ Marko Zovko, Kamilo Horvatin: Izgubljen u staljinskim čistkama (Zagreb: Spektar, 1980), 58.
  8. ↑ Cvetković 1983: str. 181, 210–213
  9. ↑ Hronologija radničkog pokreta i SKJ 1919—1979. tom I 1919—1941. (Beograd: Narodna knjiga; Institut za savremenu istoriju, 1980), 158.
  10. ↑ Cvetković 1983: str. 305
  11. ↑ Stridsberg 1971: str. 226–228
  12. ↑ August Cesarec, Sabrana djela: Rasprave, članci, polemike. Knjiga druga (Zagreb: Mladost, 1986), 150.
  13. ↑ 13,0 13,1 Očak 1982: str. 293–295
  14. ↑ Pero Damjanović (ur.), Josip Broz Tito: Sabrana djela, tom drugi, avgust 1928. - mart 1935. (Beograd: Komunist, 1983), 261.
  15. ↑ 15,0 15,1 15,2 15,3 Petar Požar, Jugosloveni žrtve staljinskih čistki (str. 130-131), Beograd, 1989.
  16. ↑ Cvetković 1983: str. 529
  17. ↑ Očak 1982: str. 396
  18. ↑ Vasić 1977: str. 70
  19. ↑ Očak 1988: str. 145
  20. ↑ Vasić 1977: str. 66
  21. ↑ Očak 1988: str. 133
  22. ↑ Stridsberg 1971: str. 216
  23. ↑ Stridsberg 1971: str. 219
  24. ↑ Stridsberg 1971: str. 239–240
  25. ↑ Očak 1982: str. 359
  26. ↑ Stridsberg 1971: str. 255
  27. ↑ Očak 1988: str. 154–157
  28. ↑ Stridsberg 1971: str. 278–281
  29. ↑ Stridsberg 1971: str. 282–285
  30. ↑ Stridsberg 1971: str. 285–286
  31. ↑ Stridsberg 1971: str. 289–290
  32. ↑ Stridsberg 1971: str. 317–342
  33. ↑ Gužvica 2020: str. 39
  34. ↑ Ivan Očak, Jugoslavenske vanpartijske emigrantske organizacije u SSSR-u između dva rata
  35. ↑ 35,0 35,1 Julia Köstenberger, Kaderschmiede des Stalinismus die Internationale Leninschule in Moskau (1926-1938) und die österreichischen Leninschüler und Leninschülerinnen (Münster: LIT-Verlag, 2016), 440.
  36. ↑ Očak 1988: str. 302
  37. ↑ Stridsberg 1971: str. 298
  38. ↑ Agata Oreški, Sibirski pečat (Zagreb: Liber, 1983), 110-111.
  39. ↑ Stridsberg 1971: str. 351–352
  40. ↑ Stridsberg 1971: str. 400–401
  41. ↑ Gužvica 2020: str. 54–57
  42. ↑ Stridsberg 1971: str. 426–427
  43. ↑ Gužvica 2020: str. 127–128

Literatura

uredi

Povezano

uredi


Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Vilim_Horvaj&oldid=42230334
  NODES
INTERN 12