Wicca

Vika (Wicca; Veština) je duhovna praksa koje se temelji na obožavanju prirode i spada pod širu kategoriju neopaganizma. Veštice prepoznaju božansko kao boginju, kao ženski princip ali to ne isključuje i obožavanje muških bogova. Vika je religija prepoznavanja božanske prisutnosti u svim stvarima, a najviše u prirodi. Sledstveno tome, veštice izvode svoje rituale iz godišnjih doba i ciklusa Sunca i Meseca. Koreni veštičarstva leže u drevnom matrijarhalnom obožavanju boginje. Vika je religija prirode u kojoj je primarno božanstvo žensko (majka zemlja, majka priroda, velika majka i sl.). Religija veštica je puna radosti i slavi život i plodnost. Veštice su organizovane u kovene i okupljaju se nekoliko puta godišnje na velikim festivalima – sabatima.

Tokom “mračnog srednjeg veka”, veštice su bile proganjane i zabranjene od zvanične hrišćanske religije, kao i sva ostala stara, paganska, prehrišćanska verovanja. Žena su proglašavane za veštice i spaljivane na lomači iz najbanalnijih razloga. Dovoljno je bilo da žena pokaže samostalnost ili neuobičajena interesovanja, često za nauku ili umetnost, pa da bude proglašena za vešticu. Prema grubim procenama, u Evropi je tokom srednjeg veka spaljeno oko pet miliona žena.

Savremeno veštičarstvo

Glavni članak: Veštičarstvo

Krajem 20-og veka nastupa pravi procvat neopaganizma. Zajedno sa starim bogovima i obožavanjem prirode dešava se i ponovni procvat veštičarstva. Na zapadu interesovanje za veštice skoro da poprima oblike modnog trenda. Savremeno veštičarstvo želeći da očuva kontinuitet drevnih tradicija često se koristi mnogim panteonima iz različitih vremena i kultura. Nasuprot raširenoj predstavi veštica koje piju krv, veliki broj današnjih veštica su vegetarijanke i na taj način izražavaju svoju privrženost prirodi i životinjama. Vika kao praksa se u poslednje vreme povezuje sa feminističkom i kvir teorijom kao i sa novim društvenim pokretima.

Većina veštica sledi dva etička pravila: 1) ne povredi nikoga i čini šta ti je volja, i 2) šta god poslao vratiće ti se trostruko. Ova dva pravila sprečavaju bacanje zlih, uništavajućih čini. Veštice koriste magiju unutar ritualnih krugova da izazovu potrebnu promenu u sebi samima ili svojim društvima, da opšte sa božanskim, da leče pojedince i zemlju, kao i da osete stanja ekstaza|ekstaze kroz bajanje, muziku bubnjeva i ples. Veštičarstvo smatra život svakog pojedinca kao sveti dar i naglašava isprepletanost svih stvari, kako vidljivih tako i nevidljivih. Sticanje znanja o magijskoj upotrebi bilja je sastavni deo obuke svake veštice.

Veštičja inicijacija

Da bi neko pripadao kovenu potrebno je da prođe kroz ritual inicijacije. Sve inicirane imaju naziv sveštenica, lično odgovornih za svoje postupke, svoja verovanja i ponašanja. Tradicionalno, ritual inicijacije je trostepen. Inicijacija prvog stepena predstavlja život, drugog stepena smrt a trećeg stepena ponovo rađanje. Kandidatkinja za prvu inicijaciju čeka godinu i jedan dan. Posle tog vremena joj se daju uputstva o korišćenju psihičke energije, o posvećivanju vode i soli kao i uputstva o tome kako se prizivaju sile elemenata. Veštice prvog stepena rade na usavršavanju vizualizacije i razvoju vidovitosti i uče alternativne metode lečenja, korišćenjem magije, polaganjem ruku i upotrebom lekovitog bilja. Velika sveštenica zahteva da prođu tri godine obuke pre nego što se može preći na sledeći nivo prosvećenja. Kandidatkinja za drugostepenu inicijaciju mora dokazati da je ovladala veštinom lečenja izlečivši dve osobe. Takođe mora položiti test vidovitosti. Tokom treće inicijacije se daju instrukcije o velikom ritualu koji predstavlja seksualno sjedinjenje sveštenice i sveštenika koji na sebe preuzimaju ulogu boginje i boga. Veliki ritual može podrazumevati stvarni seksualni odnos a može biti simboličan.

Zbog složenosti inicijacije i duge obuke u okviru kovena, mnoge veštice proglašavaju pravo na samoinicijaciju, tako da mnogi koveni poslednjih godina nastaju samoiniciranjem.

Glavne tradicije

Veštičja ceremonija u Engleskoj 2005. godine

Gardnerovska tradicija

Nazvana je prema njenom osnivaču Geraldu Gardneru koji je u Engleskoj 1930-tih i 1940-tih godina započeo širenje veštičarstva. Gardnerijanska vika ima tri nivoa inicijacije i ne priznaje samoinicijaciju. Konceptualizovana je kao religija plodnosti koja više pažnje poklanja boginji nego bogu. Koveni rade bez odeće i iziskuju postojanje “savršenih parova”, što znači isti broj muškaraca i žena. Knjiga The Charge of the Star Goddess (Nadzor Zvezdane Boginje), visoke sveštenice Doreen Valiente afirmiše sakralnost svih oblika zadovoljstva i ljubavi izrazom: Svi činovi ljubavi i zadovoljstva su Moji rituali. Mnoge poznate veštice potiču iz ove tradicije.

Dijanička Vika

Dijaničku Viku (ili feminističku duhovnost), osniva Zsuzsanna Emese Budapest, veštica i lezbejka rođena 1940. u Mađarskoj. Posle propasti mađarskog ustanka 1956. godine beži u Ameriku, gde posle propalog braka osniva veštičji koven. Poštuje isključivo Boginju i ograničava svoje kovene na žene. Žene uključene u ovu tradiciju traže svoje korene u drevnom matrijarhatu. Dijanički koveni često pokušavaju da kroz ples, pesmu i sanjarenje ožive drevni ženski princip u sebi. Zsuzsanna je objavila udžbenik za veštičarenje The Feminist Book of Lights and Shadows 1976. godine. Putem dijaničke veštine, ona zasniva spiritualnu bazu za feministički aktivizam protiv patrijarhata, homofobije, rasizma i svih drugih oblika opresije. Takav rad nije bio najbolje primljen od strane većine gardnerijanskih sledbenika, kojima su dvojstvo polova i biološka plodnost bili ključni za ritualne radnje i verovanje.

Radikalni vilenjaci

Arthur Evans je 1979. uputio poziv za spiritualnu konferenciju Radikalnih vilenjaka (eng. faery takođe znači gej). Ovo je bio početak kvir ogranka u veštičarenju u kojem su gej i biseksualni mladići otkrivali spiritualne aspekte svojih seksualnih identiteta i afirmisali mišljenje da su njihove razlike u stvari božanski dar. Kroz igru, otvorenost, rituale i plesove uz svete čajeve, radikalni vilenjaci su proširili spektar izraza u veštičarenju, afirmišući mesto muškaraca u religiji iako su dovodili u pitanje formalnije aspekte tih muških pozicija.

Tradicija Obnovljenja

Iste godine kada su se Radikalni vilenjaci prvi put sastali u Arizoni, Starhavkova (Starhawk) je objavila knjigu The Spiral Dance, koja je postala jedna od najčitanijih knjiga o savremenom veštičarstvu. Starhavkova je okupila viđenije veštice i vešce u Kolektiv Obnovljenja (Reclaiming Collective). Oni su organizovali sedmične intenzivne radionice, poznate kao Veštičji kampovi, najpre u Kaliforniji, potom širom Amerike, u Kanadi, Nemačkoj i Engleskoj. Tradicija Obnovljenja je nehijerarhijska, bazirana na konsenzusu i posvećena nenasilnoj društvenoj promeni kroz zajedničko jačanje i magijski aktivizam, koji je sve jači u antinuklearnim i antiglobalizacijskim pokretima, kao i pokretu za prava GLBT zajednice. Kreativnost i ekstatički rituali su njene oznake. Delimično je insipirisana radom Radikalnih vilenjaka.

Veštičja magijska oruđa i pomagala

Magijska oruđa i pomagala veštica su: zvono, pehar, pentakl (na koji se najčešće ucrtava pentagram), magijski bodež (atame), štap, metla, kazan, užad,knjiga senki, bubanj i magijsko ogledalo.

Literatura

Gwydion, Vika drevna religija veštica

Vanjske veze

Glas Vike
Boginjin Koven
Pagani Arhivirano 2008-08-20 na Wayback Machine-u
Gwydion - Vika, Drevna religija veštica (onlajn čitanje) Arhivirano 2015-06-09 na Wayback Machine-u