Potporne strukture zuba

Tkiva koja pružaju potporu zubima nazivaju se jednim imenom parodoncijum. Tu spadaju gingiva, cement, periodoncijum i prava alveolarna kost. Sve ove strukture su povezane sa embriološkog, topografskog i funkcionalnog aspekta.

Histološki preparat zuba:
A: zub
B: desni (gingiva)
C: alveolarna kost
D: periodoncijum

Gingiva

Oralna sluzokoža se deli na mastikatornu, zastornu i specijalizovanu. Mastikatorna sluzokoža je gusta i čvrsto je fiksirana u usnoj duplji, pa može da podnese jake sile trenja koje nastaju u toku ingestije. Zastorna sluzokoža je tanja i sklonija povređivanju, a specijalizovana se nalazi samo na jeziku i sadrži papile za prijem čula ukusa i površnog senzibiliteta.

Desni (lat. gingivae) su mastikatorna sluzokoža koja prekriva alveolarne nastavke gornje i donje vilice. Deli se na slobodnu (marginalnu) i pripojnu gingivu.

Slobodna gingiva nije pripojena za poglogu i ona poput kragne obavija vrat zuba. Obično je svetloljubičaste boje, talasasta je i visoka oko 0,5-2 mm. Prostor između gingive i zuba naziva se gingivalni sulkus. NJegov spoljašnji zid gradi slobodna gingiva, unutrašnji zid čini gleđ zuba, a dno sulkusa pripojni epitel. Pripojni epitel je pločastoslojevit epitel sastavljen od 10-20 slojeva ćelija, a njegova visina iznosi 0,25-1,35 mm. On je za zub fiksiran pomoću epitelnog pripoja, koga sačinjavaju specijalizovana membrana i hemidezmozom.

Deo slobodne gingive lokalizovan između površina dva susedna zuba se naziva interdentalna ili gingivalna papila. Ona popunjava trouglaste prostore (lat. tremata) između zuba.

U apikalnom smeru slobodna prelazi u pripojnu gingivu koja je čvrsto pripojena za podlogu, i nešto je rezilijentnija (ugibljivija) i crvenija u odnosu na slobodnu gingivu. Prelaz između njih je označen tzv. „gingivalnom brazdom“.

Periodoncijum

Periodoncijum je tkivo koje okružuje koren zuba i pričvršćuje ga za fascikularnu kost. Prostor između kosti i zuba se naziva periodontalni prostor (lat. spatium periodontale) i njegova širina iznosi 0,18-0,20 mm. U njemu se nalaze ćelije, krvni i limfni sudovi, nervi i Šarpejeva vlakna. To su kolagena, neelastična, talasasta vlakna koja su razapeta između zuba i alveole i koja ograničavaju pokrete zuba u fiziološkim granicama. Šarpejeva vlakna su grupisana u snopove i poređana tako da se suprotstavljaju silama pritiska, vuče i torzije. Prema pravcu pružanja ona se dele na horizontalna, kosa i radijalna, a postoji i podela na gingivalnu i alveolarnu grupu. Ovakav raspored kolagenih vlakana čini da veza između zuba i alveole bude istovremeno čvrsta i elastična, tako da u toku žvakanja ne može doći do oštećenja okolnih tkiva.

U periodoncijumu, između Šarpejevih vlakana, se nalazi amorfni intercelularni matriks koga sačinjavaju mukopolisaharidi i razne vrste ćelija: osteoblasti, cementoblasti, fibroblasti, ćelije imunskog sistema itd.

Cement

Cement (lat. substantia ossea s. crusta petrosa) je mineralizovano vezivno tkivo, koje prekriva dentin u predelu anatomskog korena zuba. Po građi je sličan kostima i sadrži 32% organskih i 68% neorganskih materija. Najdeblji je u predelu vrha (1-2 mm) i račvanja korenova. Prožet je sistemom kanalića i lakuna, kroz koji prolaze tanke fibrile (koje odgovaraju Šarpejevim vlaknima kostiju), a koje fiksiraju zub za okolnu alveolu. Cement se, slično dentinu, stvara tokom celog života a ima i veliki reparatorni potencijal.

Alveolarna kost

Alveolarna kost se sastoji od dve vrste kompaktne i jedne vrste spongiozne kosti. Ona sa svih strana okružuje i podupire gornje i donje zube, a deo odgovarajuće vilice u koji su usađeni zubi se naziva alveolarni nastavak (lat. processus alveolaris).

Alveole (lat. alveolae dentales) su koštane zubne čašice, smeštene u alveolarnim nastavcima gornje i donje vilice, u kojima su smešteni zubi. Pregrade između alveola susednih zuba se nazivaju "septa interalveolaria", a između korenova jednog zuba "septa interradicularia". Zid alveole se naziva i prava alveolarna ili vlaknasta kost, pošto su u nju ugrađeni krajevi periodontalnih vlakana.

Nakon vađenja zuba dolazi do delimične razgradnje alveola i njihovih pregrada, a jednim delom se one popunjavaju novim tkivom.

Uloge pripojnog sistema

Fiziološke uloge pripojnog sistema su:

• potporna (preko njega se ostaruje biološka i mehanička veza zuba sa alveolom),
• formativna (koju obavljaju ćelije osteoblasti, fibroblasti i cementoblasti omogućavajući visok reparatorni potencijal potpornih struktura),
• nutritivna (koju obavljaju arterijski krvni sudovi),
• neurosenzorna, i
• zaštitna uloga (jer prihvata i amortizuje različite sile koje deluju na zub).

Oboljenja

Parodontopatije su bolesti potpornog aparata zuba i mogu biti: zapaljenske (parodontitis), atrofične (parodontoza) i mešovite.

One mogu nastati kao posledica opštih poremećaja u organizmu (avitaminoza, hormonalni poremećaji, alergije, trovanje teškim metalima) ili kao posledica lokalnih nadražaja (zubni kamenac, plak, unilateralno žvakanje, škripanje zubima, poremećaj okluzije, dentalne anomalije i dr).

Početna faza bolesti se naziva gingivitis (upala desni). Odlikuje se bolom, crvenilom, otokom i eventualnim krvarenjem. To je relativno često oboljenje, prisutno kod više od 80% humane populacije, ali nije naročito opasno. Ukoliko se ne leči, bolest može da se proširi i na okolne koštane strukture i ligament zuba. Nakon toga, u poodmakloj fazi javljaju se razgradnja kosti, gnojne upale, neprijatan zadah, rasklimavanje zuba itd.

U terapiji parodontopatije vrši se uklanjanje uzroka iritacije, saniranje zuba, ponekad protetsko i ortopedsko zbrinjavanje i održavanje oralne higijene.