Википедија

Перм (периода)

шеста, последња периода Палеозоик ере.
Поједностављена геолошка табела
ЕРА ПЕРИОД
Кенозоик Квартар
Неоген
Палеоген
Мезозоик Креда
Јура
Тријас
Палеозоик Перм
Карбон
Девон
Силур
Ордовицијум
Камбријум

Перм је период пре 290 до 245 милиона година.[1] Он је последњи период палеозоика. Перм (заједно са палеозоиком) завршио се великим изумирањем, највећим масовним изумирањем у историји Земље, у којем је изумрло готово 81% морских врста и 70% копнених врста. Тек се средином тријаса живот опоравио од ове катастрофе; на копну је екосистемима требало 30 милиона година да се опораве.[2][3]

Концепт перма увео је 1841. године геолог сер Родерик Марчисон, који га је назвао по региону Перма у Русији.[4][5][6][7][8]

Перм је био сведок диверзификације две групе амниота, синапсида и сауропсида (гмизаваца). Тадашњим светом је доминирао суперконтинент Пангеа, који је настао услед судара Евроамерике и Гондване током карбона. Пангеа је била окружена суперокеаном Панталаса. Урушавање прашуме карбона оставило је за собом огромне пустињске области унутар континенталне унутрашњости.[9] Амниоти, који су могли боље да се носе са овим сушнијим условима, постали су доминантни уместо својих предака водоземаца.

Различити аутори препознају најмање три,[10] и вероватно четири[11] догађаја изумирања у перму. Крајем раног перма (кисуралијан) дошло је до велике промене фауне, при чему је већина лоза примитивних синапсида „пеликозаура” изумрла, замењена напреднијим терапсидима. Крај капитанског стадијума перма обележен је великим догађајем капитанског масовног изумирања,[12] повезаног са ерупцијом Емејшанових трапова. Перм (заједно са палеозоиком) се завршио догађајем пермско-тријаског изумирања, највећим масовним изумирањем у историји Земље (које је последња од три или четири кризе које су се догодиле у перму), у којем је скоро 81% морских врста а 70% копнених врста је изумрло, повезано са ерупцијом Сибирских трапова.

Подела

уреди

Перм се дели на две епохе: доњи перм и горњи перм. Епохе се даље деле на векове.

Перм
Периода Епоха Век Почетак (Ma) Крај (Ma)
Перм
Горњи перм Татариј 260,4 ± 0,7 251,902 ± 0,024
Казаниј 270,6 ± 0,7 260,4 ± 0,7
Уфимиј 272,95 ± 0,11 270,6 ± 0,7
Доњи перм Кунгуриј 283,5 ± 0,7 272,95 ± 0,11
Артиншкиј 290,1 ± 0,26 283,5 ± 0,7
Сакмариј 293,52 ± 0,17 290,1 ± 0,26
Аселиј 298,9 ± 0,15 293,52 ± 0,17

Етимологија и историја

уреди

Пре увођења термина „перм“, стене еквивалентне старости у Немачкој су назване ротлигенд и зехштајн, ау Великој Британији као нови црвени пешчар.[13]

Термин „перм” је у геологију увео 1841. године сер Родерик Импи Марчисон, председник Геолошког друштва Лондона, након опсежних руских истраживања предузетих са Едуаром де Вернеом у близини Уралских планина 1840. и 1841. године. Марчисон је идентификовао „огромну серија слојева лапорца, шкриљаца, кречњака, пешчара и конгломерата“ који су наследили слојеве карбона у региону.[14][15] Мурчисон је, у сарадњи са руским геолозима,[16] назвао период по околном руском региону Перм, који је добио име по средњовековном краљевству Пермија које је заузимало исту област стотинама година раније, а које се сада налази у административној области Пермски крај.[17] Између 1853. и 1867. године, Жил Маркоу је признао пермске слојеве на великом подручју Северне Америке од реке Мисисипи до реке Колорадо и предложио назив „дијасик“, од „дијас“ и „тријас“, али је Марчисон то одбацио 1871.[18] Пермски систем је био контроверзан више од једног века након његовог првобитног именовања, док је Геолошки завод Сједињених Држава до 1941. сматрао перм подсистемом карбона који је еквивалентан мисисипијану и пенсилванијану.[13]

Геологија

уреди

Пермски период је подељен на три епохе, од најстарије до најмлађе, цисуралијан, гвадалупијан и лопингијан. Геолози деле стене перма у стратиграфски скуп мањих јединица које се називају стадијуми, од којих се свака формира током одговарајућих временских интервала који се називају старости. Фазе се могу дефинисати глобално или регионално. За глобалну стратиграфску корелацију, Међународна комисија за стратиграфију (ICS) ратификује глобалне етапе на основу Глобалне граничне стратотипске секције и тачке (GSSP) из једне формације (стратотипа) која идентификује доњу границу стадијума. Старости перма, од најмлађих до најстаријих, су:[19][20]

Периода Епоха Кат Ma
Тријас Доњи тријас Индиј       млађа      
Перм Лопингијан Чангсингијан 254,14—251,9
Вукјапингијан 259,1—254,14
Гвадалупијан Капитанијан 265,1—259,1
Вордијан 268,8—265,1
Роадијан 272,95—268,8
Цисуралијан Кунгуријан 283,5—272,95
Артиншкијан 290,1—283,5
Сакмаријан 295,0—290,1
Аселијан 298,9—295,0
Карбон Горњи карбон Гзелијан старија
Подела перма према ICS (од 2016)

Током већег дела 20. века, перм је био подељен на рани и касни перм, при чему је кунгуријан био последња фаза раног перма.[21] Гленистер и његове колеге су 1992. године предложили трипартитну шему, залажући се за то да се роудијан-капитанијан разликује од остатка касног перма и да га треба посматрати као засебну епоху.[22] Трипартитна подела је усвојена након формалног предлога Гленистера et al. (1999).[23]

Историјски гледано, већина морске биостратиграфије перма била је заснована на амоноидима; међутим, амоноидни локалитети су ретки у пермским стратиграфским пресецима, а врсте карактеришу релативно дуге временске периоде. Сви GSSP-ови за перм се заснивају на датуму првог појављивања одређене врсте конодонта, загонетне групе хордата без чељусти са тврдим оралним елементима сличним зубима. Конодонти се користе као индексни фосили за већину палеозоика и тријаса.[24]

Цисуралијан

уреди

Цисуралска серија је добила име по слојевима изложеним на западним падинама Уралских планина у Русији и Казахстану. Назив је предложио Џ. Б. Вотерхаус 1982. за раздобље које се састоји од аселијанског, сакмарског и артинског стадијума. Кунгурски је касније додат да би се ускладило са руским „доњим пермом”. Албер Огист Кушон де Лапаро је 1900. године предложио „Уралску серију“, али је накнадна недоследна употреба овог термина условила да је касније напуштен.[25]

Аселијан је именовао руски стратиграф В.Е. Руженчев 1954. по реци Асел у јужном Уралу. GSSP за основу аселијана се налази у долини реке Ајдаралаш у близини Актоба у Казахстану, који је ратификован 1996. године. Почетак етапе дефинисан је првим појављивањем Streptognathodus postfusus.[26]

Сакмаријан је назван у односу на реку Сакмара на јужном Уралу, а сковао га је Александар Карпински 1874. GSSP за основу сакмаријана налази се у секцији Усолка на јужном Уралу, који је ратификован 2018. године. GSSP је дефинисан првим појављивањем Sweetognathus binodosus.[27]

Артинскијан је добио име по граду Арти у Свердловској области, Русија. Именовао га је Карпински 1874. Артинскијан тренутно нема дефинисан GSSP.[19] Предложена дефиниција за основу артинскијана је прво појављивање Sweetognathus aff. S. whitei.[24]

Кунгуријан је добио име по Кунгуру, граду у Пермском крају. Овај стадијум је увео Александар Антонович Штукенберг 1890. Кунгуријан тренутно нема дефинисан GSSP.[19] Недавни предлози сугеришу појаву Neostreptognathodus pnevi као доње границе.[24]

Гвадалупијан

уреди

Гвадалупска серија је добила име по планинама Гвадалупе у Тексасу и Новом Мексику, где су изложене екстензивне морске секвенце овог доба. Име јој је дао Џорџ Херберт Гирти 1902. године.[28]

Родијан је назван 1968. године у контексту Путног кањона Ворд формацији у Тексасу.[28] GSSP за основу Родијана се налази 42,7 м изнад базе Прекидне формације у Стратотипном кањону, Гвадалупе планине, Тексас, и ратификован је 2001. Почетак етапе је дефинисан првим појављивањем Jinogondolella nankingensis.[24]

Вордијан је назван у односу на Ворд формацију од стране Јохана Августа Удена 1916. године, Гленистер и Фурниш 1961. су произвели прву публикацију која је користила овај назив као хроностратиграфски термин, као подфазу гвадалупске фазе.[28] GSSP за базу Вордијана налази се у Гвадалупском пролазу, у Тексасу, у седиментима Гетавеј кречњака, члана формације Чери кањона, који је ратификован 2001. Основу Вордијана дефинише прва појава конодонта Jinogondolella aserrata.[24]

Капитанијан је добио име по Капитанском гребену у планинама Гвадалупе у Тексасу. Назив је формулисао Џорџ Бер Ричардсон 1904. године, а први пут коришћен у хроностратиграфском смислу од стране Гленистера и Фурниша 1961. године као подстадијум гвадалупске фазе.[28] Капитанијан је ратификован као међународна етапа од стране ICS 2001. GSSP за базу Капитанијана се налази на Нипл Хилу у југоисточним планинама Гуадалупе у Тексасу, а ратификован је 2001. године, при чему је почетак фазе дефинисан као прво појављивање Jinogondolella postserrata.[24]

Лопингијан

уреди

Лопингијан је први увео Амадеус Вилијам Грабау 1923. године као „Лопинг серију“ по Лепингу, Ђангси, Кина. Првобитно коришћен као литострафска јединица, Т.К. Хуанг је 1932. подигао лопингијан до нивоа низа, укључујући све пермске наслаге у Јужној Кини које прекривају Маокоу кречњак. Године 1995, гласањем Поткомисије за пермску стратиграфију ICS-а, лопингијан је усвојен као међународна стандардна хроностратиграфска јединица.[29]

Вучијапингинан и Чангсингијан су први пут уведени 1962. од стране Ј. Џ. Шенга као „Вучијапинг формација“ и „Чангсинг формација“ у оквиру серије лопингијан. GSSP за основу Вучијапингинана налази се у Пенглајтану, Гуангси, Кина и ратификован је 2004. Граница је дефинисана првим појављивањем Clarkina postbitteri postbitteri.[29] Чангсингијан првобитно изведен из Чангсинг кречњака, геолошке јединице први пут назване од стране Грабауа 1923. године, ултиматно потиче из округа Чангсинг, Џеђанг. GSSP за основу Чангсингијана налази се 88 cm изнад основе Чангсин кречњака у одељку Мејшан Д, Џеђанг, Кина и ратификован је 2005. године. Граница је дефинисана првим појављивањем Clarkina wangi.[30]

GSSP за основу тријаса се налази у подножју слоја 27ц на одсеку Мејшан Д, а ратификован је 2001. GSSP је дефинисан првим појављивањем конодонта Hindeodus parvus.[31]

Регионалне фазе

уреди

Руски татарски стадијум укључује лопингијски, капитански и део вордијанског, док основни казански укључује остатак вордијанског као и родски.[21] У Северној Америци, перм се дели на вулфкампски (који обухвата нилијски и леноксијски стадијум); леонардски (хесијан и катедралијан); гвадалупски; и очоански, што одговара лопингијану.[32][33]

Палеогеографија

уреди
 
Географија пермског света

Током перма, све главне Земљине копнене масе биле су сакупљене у један суперконтинент познат као Пангеа, са микроконтиненталним теренима Катазије на истоку. Пангеа је опкољавала екватор и простирала се према половима, са одговарајућим утицајем на океанске струје у једном великом океану („Панталаса“, „универзално море“) и океану Палео-Тетис, великом океану који је постојао између Азије и Гондване. Континент Кимерија се одвојио од Гондване и одмакао на север до Лауразије, узрокујући смањење Палео-Тетис океана. На његовом јужном крају растао је нови океан, Неотетис, океан који ће доминирати већим делом мезозојске ере.[34] Магматски лук, који садржи Хајнан на свом југозападном крају, почео је да се формира када је Панталаса потопљена испод југоисточне Јужне Кине.[35] Централне Пангејске планине, које су почеле да се формирају услед судара Лауразије и Гондване током креде, достигле су своју максималну висину током раног перма пре око 295 милиона година, упоредиво са садашњим Хималајима, али су постале јако еродиране како је перм напредовао.[36] Казахстански блок се сударио са Балтиком током цисуралијана, док су се Севернокинески кратон, Јужнокинески блок и Индокина спојили један са другим и Пангеом до краја перма.[37] Зехштајново море, хиперслано епиконтинентално море, постојало је у садашњој северозападној Европи.[38]

Унутрашњост великих континенталних копнених маса доживљава климу са екстремним варијацијама топлоте и хладноће („континентална клима“) и монсунске услове са изразито сезонским обрасцима падавина. Чини се да су пустиње биле широко распрострањене на Пангеји.[39] Овакви суви услови фаворизовали су голосеменице, биљке са семенима затвореним у заштитни поклопац, у односу на биљке попут папрати које распршују споре у влажнијем окружењу. Прва модерна стабла (четинари, гинко и сајкади) појавила су се у перму.

Три општа подручја су посебно истакнута по својим обимним пермским наслагама — планине Урал (где је сам перм лоциран), Кина и југозапад Северне Америке, укључујући Тексашке црвене слојеве. Пермски басен у америчким државама Тексас и Нови Мексико је тако назван јер има једно од најдебљих наслага пермских стена на свету.[40]

Палеокеанографија

уреди

Ниво мора је благо опао током најранијег перма (аселског). Ниво мора је био стабилан на неколико десетина метара изнад садашњег током раног перма, али је дошло до наглог пада почевши од родија, које је кулминирао најнижим нивоом мора у целом палеозоику на око садашњег нивоа мора током вучијапинга, након чега је уследио благи пораст током чангсингијана.[41]

Клима

уреди
 
Селвин стена, Јужна Аустралија, an ексхумирани глацијални плочник пермског доба.

Перм је био хладан у поређењу са већином других геолошких временских периода, са скромним температурним градијентом од пола до екватора. На почетку перма, Земља је још увек била у ледари касног палеозоика (LPIA), што је почело у касном девону и обухватало цео карбонски период, а њена најинтензивнија фаза се дешавала у другом делу пенсилванске епохе.[42][43] Значајан тренд повећања аридификације може се приметити током цисуралијана.[44] Рана пермска аридификација је била најуочљивија у Пангејским локалитетима близу екваторијалних географских ширина.[45] Ниво мора је такође значајно порастао у раном перму како се LPIA полако опадала.[46][47] На граници карбона и перма дошло је до загревања.[48] Осим што је постала топлија, клима је постала знатно сушнија крајем карбона и почетком перма.[49][50] Без обзира на то, температуре су наставиле да буду хладне током већег дела аселијанског и сакмаријског периода, током којих је LPIA достигла врхунац.[43][42] Пре 287 милиона година, температуре су порасле и ледена капа Јужног пола се повукла у ономе што је било познато као Артинскијански догађај загревања (AWE),[51] иако су глечери остали присутни у висовима источне Аустралије,[42][52] а можда такође и планинским областима далеког северног Сибира.[53] Јужна Африка је такође задржала глечере током касног цисуралијана у планинским срединама.[54] AWE је такође био сведок аридификације посебно великих размера.[51]

У касном кунгуријану, дошло је до поновног хлађења,[55] што је резултирало хладним глацијалним интервалом који је трајао до раног капитанијана,[56] иако су просечне температуре и даље биле много више него током почетка цисуралијана.[52] Још један хладан период почео је око средњег капитанијана.[56] Овај хладни период, који је трајао 3-4 милиона година, био је познат као Камурски догађај.[57] Прекинут је Емејшанским термалним периодом у касном делу капитанијана, пре око 260 милиона година, што одговара ерупцији Емејшанских замки.[58] Овај интервал брзих климатских промена био је одговоран за капитанијанско масовно изумирање.[59]

Током раног вучијапингијана, након постављања Емејшанских замки, глобалне температуре су опадале пошто је угљен-диоксид изнесен из атмосфере помоћу базалта који су уграђени у велику магматску провинцију.[60] Касни вучијапингијан је видео финале касно палеозојског леденог доба, када су се истопили последњи аустралијски глечери.[42] Крај перма је обележен температурним скоком, много већим од Емејшанског термалног излета, на граници перма и тријаса, што одговара ерупцији Сибирских замки, која је ослободила више од 5 тератона CO2, што је више него удвостручило атмосферску концентрацију угљен-диоксида.[43] Одступање од -2% δ18O означава екстремну величину овог климатског померања.[61] Овај изузетно брз интервал ослобађања гасова стаклене баште изазвао је масовно изумирање перм-тријаса,[62] као и почетак екстремног стакленика који је опстао неколико милиона година у следећу геолошку епоху, тријас.[63]

Пермска клима је такође била изузетно сезонска и карактерисали су је мегамонсуни,[64] који су произвели високу аридност и екстремну сезонску природу у унутрашњости Пангее.[65] Падавине дуж западних ивица океана Палео-Тетис биле су веома велике.[66] Докази за мегамонсуне укључују присуство мегамонсунских прашума у басену Ћангтанг на Тибету,[67] енормне сезонске варијације у седиментацији, биотурбацији и таложењу ихнофосила забележене у седиментним фацијама у басену Сиднеја,[68] и палеоклиматски модели Земљине климе засновани на понашању савремених временских образаца показују да би до таквог мегамонсуна дошло с обзиром на континентални распоред перма.[69] Горе поменута све већа екваторијална аридност је вероватно била вођена развојем и интензивирањем овог пангејског мегамонсуна.[70]

Живи свет у перму

уреди

Перм је окарактерисан ривалством између две групе гмизаваца:[71]

У перму су превласт имали зверолики гмизавци. У мезозоику су они изумрли, али не пре него што су се од њих развиле мале животиње покривене длаком, претходници данашњих сисара.[71]

Перм је окончан највећим масовним изумирањем у историји Земље. Ниво светског мора опао је за неких 150 m, а низ вулканских ерупција засенио је Сунце. То је проузроковало ефекат стаклене баште, и довело до изумирања 95% врста морских организама. Међу њима су трилобите и већина тадашњих врста главоножаца, корала и кринова. Са копна је нестало 75% кичмењака, и готово све листолике биљке. Ово велико масивно изумирање је оставило скоро пусту планету. На почетку следеће геолошке ере, мезозоика, преживеле животне форме су имале на располагању огроман животни простор и спектар различитих еколошких услова за развој.

Морска биота

уреди

Пермске морске наслаге су богате фосилним мекушцима,[72] брахиоподима[73][74][75] и бодљокожцима.[76][77] Брахиоподи су били веома разнолики током перма. Изумрли ред Productida је био доминантна група пермских брахиопода, који је чинио око половине свих родова пермских брахиопода.[78] Брахиоподи су такође служили као важни инжењери екосистема у комплексима пермских гребена.[79] Међу амоноидима, Goniatitida је била главна група током раног-средњег перма, али је опала током касног перма. Припадници реда Prolecanitida били су мање разнолики. Ceratitida потиче из породице Daraelitidae у оквиру Prolecanitida током средњег перма, и екстензивно се проширила током касног перма.[80] Познате су само три породице трилобита из перма, Proetidae, Brachymetopidae и Phillipsiidae. Диверзитет, настанак и стопе изумирања током раног перма су биле ниске. Трилобити су прошли кроз диверзификацију током кунгурско-вордијанског периода, последњег у њиховој еволуционој историји, пре него што су опали током касног перма. до чангсингијана је остало само неколико (4-6) родова.[81] Корали су показали опадање разноврсности током средњег и касног перма.[82]

Копнена биота

уреди

Копнени живот у перму укључивао је различите биљке, гљиве, чланконошце и разне врсте тетрапода. У том периоду је огромна пустиња покривала унутрашњост Пангее. Топла зона се проширила на северну хемисферу, где се појавила велика сува пустиња.[83] Стене које су се тада формирале биле су обојене у црвену боју оксидима гвожђа, што је резултат интензивног загревања сунцем површине без вегетационог покривача. Бројне старије врсте биљака и животиња су изумрле или постале маргинални елементи.

Перм је почео тако што је флора карбона још увек цветала. Отприлике средином перма почела је велика транзиција у вегетацији. Дрвеће ликопода коме погодују мочваре из карбона, као што су Lepidodendron и Sigillaria, прогресивно су замењено у унутрашњости континента напреднијим семенским папратима и раним четинарима као резултат колапса карбонске прашуме. На крају перма, мочваре ликопода и еквисета које подсећају на карбонску флору опстале су само на низу екваторијалних острва у Палео-Тетис океану која ће касније постати Јужна Кина.[84]

Перм је осведочио ширење многих важних група четинара, укључујући и претке многих данашњих породица. Богате шуме биле су присутне у многим областима, са разноликом мешавином биљних група. На јужном континенту су се налазиле велике шуме семене папрати Glossopteris флоре. Тамо је вероватно био висок ниво кисеоника. Током овог периода појавили су се врсте гинка и сајкада.

Инсекти

уреди
 
Фосил и обнова живота Permocupes sojanensis, пермокупедидне бубе из средњег перма Русије

Инсекти, који су се први пут појавили и постали обилни током претходног карбона, доживели су драматично повећање диверсификације током раног перма. Пред крај перма, дошло је до значајног пада у стопи настанка и до изумирања.[85] Доминантни инсекти током пермског периода били су рани представници Paleoptera, Polyneoptera, и Paraneoptera. Palaeodictyopteroidea, која је представљала доминантну групу инсеката током карбона, опала је током перма. Ово је вероватно због конкуренције од стране Hemiptera, због сличних усних органа, а самим тим и екологије. Примитивни сродници водених девица и вилиних коњица (Meganisoptera), који укључују највеће летеће инсекте свих времена, такође су опали током перма.[86] Holometabola, највећа група савремених инсеката, такође се диверзификовала у то време.[85] Најраније познате бубе појавиле су се на почетку перма. Ране бубе као што су припадници Permocupedidae су вероватно били ксилофаги, храниле су се распадајућим дрветом. Неколико лоза као што је Schizophoridae проширило се у водена станишта до касног перма.[87] Припадници модерних редова Archostemata и Adephaga познати су из касног перма.[88][89] Сложени трагови бушења дрвета пронађени у касном перму у Кини сугеришу да су припадници Polyphaga, најразноврсније групе савремених буба, такође били присутни у перму.[90] На основу молекуларних доказа, Phasmatodea је вероватно настала негде у перму, у вези са ширењем инсективора међу тетраподима.[91]

Тетраподи

уреди
 
Рестаурација Weigeltisaurus jaekeli, вајгелтисаурида из касног перма Европе. Вајгелтисауриди представљају најстарије познате лебдеђе кичмењаке.

Терестрални фосилни записи перма су неуједначени и временски дисконтинуирани. У раним пермским записима доминирају екваторијална Европа и Северна Америка, док у записима средњег и касног перма доминирају седименти умерене Кару супергрупе Јужне Африке и Уралског региона европске Русије.[92] Раном пермском копненом фауном Северне Америке и Европе доминирали су примитивни синапсиди пеликозауруса, укључујући биљоједне едафосауриде, и месождерне сфенакодонтиде, дијадектиде и водоземце.[93][94] Рани пермски рептили, као што су аклеисторхиниди, били су углавном мали инсектоједи.[95]

Амниоти

уреди

Синапсиди (група која ће касније укључити сисаре) су напредовали и увелико се мењали током цисуралијана. Пермски синапсиди су укључивали неке велике чланове као што је Dimetrodon. Посебне адаптације синапсида омогућиле су им да напредују у сушој клими перма и нарасту да доминирају кичмењацима.[93] Фаунски обрт се догодио око прелаза између цисуралијана и гвадалупијана, са опадањем водоземаца и заменом пеликосауруса (парафилетска група) са напреднијим терапсидима,[10] иако је опадање раних синапсидних клада очигледно био спор догађај који је трајао око 20 милиона година, од сакмаријанског до краја кунгуријанског периода.[96] Ако се копнено депоновање завршило око краја цисуралијана у Северној Америци и почело у Русији током раног гвадалупијана, непрекидан запис о транзицији није сачуван. Неизвесно датирање довело је до сугестија да постоји глобална пауза у копненим фосилним записима током касног кунгуријана и раног родијана, названа „Олсонов јаз“ који замагљује природу транзиције. Други предлози сугеришу да се северноамерички и руски записи преклапају,[97][98][99][100] са најновијим копненим северноамеричким депоновањем које се догодило током родијана, што сугерише да је дошло до изумирања, названог „Олсоново изумирање“.[101] У средњопермској фауни Јужне Африке и Русије доминирају терапсиди, највише изобилни разноликим припадницима Dinocephalia. Диноцефалијани су изумрли на крају средњег перма, током Капитанијанског масовног изумирања. У касној пермској фауни доминирају напредни терапсиди као што су предаторски сабљозуби горгонопсијани и биљоједни кљунасти дицинодонти, поред великих биљоједних парејасаура парарептила.[102] Archosauromorpha, група гмизаваца која ће довести до псеудосухијана, диносауруса и птеросауруса у следећем тријасу, први пут се појавила и проширила током касног перма, укључујући и прво појављивање Archosauriformes током најновијег перма.[103] Цинодонти, група терапсида која је предак савременим сисарима, први пут су се појавила и стекла распрострањеност широм света током касног перма.[104] Још једна група терапсида, терокефалијани (као што је Lycosuchus), настала је у средњем перму.[105][106] Није било летећих кичмењака, иако је изумрла фамилија гмизаваца налик гуштерима Weigeltisauridae из касног перма имала крила која се могу проширити попут модерних лебдећих гуштера, и најстарији су познати лебдећи кичмењаци.[107][108]

Водоземци

уреди

Пермске матичне амниоте састојале су се од лепоспондила и батрахосауруса, према неким филогенијама;[109] према другима, матичне амниоте представљају само дијадектоморфи.[110]

Темноспондили су достигли врхунац разноликости у цисуралијану, са значајним падом током гвадалупијско-лопингијског периода након Олсоновог изумирања, при чему је породична разноликост пала испод нивоа карбона.[111]

Емболомери, група водених кичмењака сличних крокодилима који су рептилиоморфи према неким филогенијама. Раније су своје последње записе имали у цисуралијану, а сада се зна да су опстали у лопингијанској у Кини.[112]

Претпоставља се да су савремени водоземци (лисамфибије) настали током перма, пореклом из лозе дисорофоидних темноспондила[113] или лепоспондила.[110]

Рибе

уреди

Разноврсност риба током перма је релативно ниска у поређењу са следећим тријасом. Доминантна група коштаних риба током перма били су „Paleopterygii”, парафилетска група Actinopterygii која лежи изван Neopterygii.[114] Најранији недвосмислени припадници Neopterygii појављују се током раног тријаса, али се сумња на пермско порекло.[115] Разноврсност целаканта је релативно ниска у целом перму у поређењу са другим морским рибама, иако постоји повећање разноврсности током терминалног перма (чангсингијана), што одговара највећој разноврсности у њиховој еволуционој историји током раног тријаса.[114] Разноврсност фауне слатководних риба је генерално била мала и доминирале су плућашице и „палеоптеригијани“.[114] Сматра се да је последњи заједнички предак свих живих плућашица постојао током раног перма. Иако су фосилни записи фрагментарни, чини се да су плућашице претрпеле еволуциону диверсификацију и повећање величине у слатководним стаништима током раног перма, али су касније опадале током средњег и касног перма.[116] Конодонти су доживели најмању разноврсност своје целокупне еволуционе историје током перма.[117] Пермске хондрихтијанске фауне су слабо познате.[118] Припадници хондрихтијанске кладе Holocephali, која садржи постојеће химере, достигли су свој врхунац разноликости током карбона-перма, а најпознатији пермски представник је била „ајкула-пила” Helicoprion, позната по необичном спиралном зупцу у доњем делу вилице.[119] Хибодонти, група хондрихтијана сличних ајкулама, били су широко распрострањени и изобилни чланови морске и слатководне фауне у целом перму.[118][120] Xenacanthiformes, још једна изумрла група хондрихтијана сличних ајкулама, били су уобичајени у слатководним стаништима и представљали су врхунске грабљивице слатководних екосистема.[121]

Флора

уреди
 
Карта света на граници карбона и перма, која приказује четири флористичке провинције

Признате су четири флористичке провинције у перму, Ангаранско, Евроамеричко, Гондванско и Катајзиско царство.[122] Урушавање прашуме карбона би резултирало заменом шума у којима доминирају ликопсиди шумама у којима доминирају дрвасте папрати током касног карбона у Евроамерици, и резултирало би диференцијацијом катајзиских флора од оних у Евроамерици.[122] У флористичком региону Гондване доминирали су Glossopteridales, група дрвенастих голосеменица, током већег дела перма, која се протезала до високих јужних географских ширина. Екологија најистакнутијег глосоптерида, Glossopteris, упоређена је са екологијом огољеног чемпреса, који живи у мочварама са влажним земљиштем.[123] Каламити налик дрвету, далеки рођаци модерних раставића, живели су у угљеним мочварама и расли у вертикалним шикарама налик бамбусу. Углавном комплетан примерак Arthropitys из ранопермске окамењене шуме Кемница у Немачкој показује да су имали сложене обрасце гранања сличне модерним ангиоспермним стаблима.[124] До касног перма, високе танке шуме су постале распрострањене широм света, о чему сведочи глобална распрострањеност вајгелтисаурида.[125]

 
Животна реконструкција пермске мочварне средине, приказује Eryops

Најстарији вероватни запис о Ginkgoales (група која садржи Ginkgo и његове блиске сроднике) је Trichopitys heteromorpha из најранијег перма у Француској.[126] Најстарији познати фосили који се дефинитивно могу приписати модерним сајкадима познати су из касног перма.[127] У Катазији, где је преовладавала влажна тропска клима без мраза, Noeggerathiales, изумрла група прогимносперми налик папрати, били су уобичајена компонента флоре.[128][129] Најранија пермска (пре око 298 милиона година) катијашка вуда туфа флора, која представља заједницу угљених мочвара, има горњу крошњу која се састоји од ликопсидног стабла Sigillaria, са доњом крошњом коју чине папрати Marattialean и Noeggerathiales.[122] Рани четинари су се појавили у касном карбону, представљени примитивним валшким четинарима, али су замењени са више изведених волцијалеана током перма. Пермски четинари су били веома морфолошки слични својим савременим панданима, и били су прилагођени сувим или сезонски сувим климатским условима.[124] Све већа аридност, посебно на ниским географским ширинама, олакшала је ширење четинара и њихову све већу распрострањеност у копненим екосистемима.[130] Bennettitales, који је касније постао распрострањен у мезозоику, први пут се појавио током цисуралијана у Кини.[131] Lyginopterids, који су опали у касном пенсилванијану и касније имају неуједначен фосилни запис, преживели су у касном перму у Катазији и екваторијалној источној Гондвани.[132]

Пермско–тријаски догађај изумирања

уреди
Главни чланак: Пермско–тријаски догађај изумирања
 
Догађај изумирања перм-тријаса, овде означен као „Крај П”, је најзначајнији догађај изумирања у овој ери за морске родове чиме је произведен велики број фосила.

Перм се завршио најобимнијим догађајем изумирања забележеним у палеонтологији: пермско-тријаским изумирањем. Изумрло је 90 до 95% морских врста, као и 70% свих копнених организама. То је уједно и једино познато масовно изумирање инсеката.[2] Опоравак од пермско-тријаског изумирања био је дуготрајан; на копну, екосистемима је било потребно 30 милиона година да се опораве.[3] Трилобити, који су напредовали током камбријума, коначно су изумрли пре краја перма. Наутилоиди, подкласа главоножаца, изненађујуће је преживели ову појаву.

Постоје докази да се магма, у облику поплавног базалта, изливала на површину Земље у ономе што се данас зове Сибирске замке, хиљадама година, доприносећи еколошком стресу који је довео до масовног изумирања. Вероватно су допринели и смањено приобално станиште и високо повећана аридност. На основу количине лаве за коју се процењује да је произведена током овог периода, најгори сценарио је ослобађање довољно угљен-диоксида из ерупција да би се светска температура подигла за пет степени Целзијуса.[133]

Друга хипотеза укључује испуштање гаса водоник сулфида из океана. Делови дубоког океана ће периодично губити сав растворени кисеоник омогућавајући бактеријама које живе без кисеоника да цветају и производе гас водоник сулфид. Ако се довољно водоник сулфида акумулира у аноксичној зони, гас може да се подигне у атмосферу. Оксидирајући гасови у атмосфери би уништили токсични гас, али би водоник сулфид ускоро потрошио сав расположиви атмосферски гас. Ниво водоник-сулфида могао би се драматично повећати током неколико стотина година. Модели таквог догађаја показују да би гас уништио озон у горњим слојевима атмосфере омогућавајући ултраљубичастом зрачењу да убије врсте које су преживеле токсични гас.[134] Постоје врсте које могу метаболисати водоник сулфид.

Још једна хипотеза се заснива на теорији поплавне ерупције базалта. Повећање температуре од пет степени Целзијуса не би било довољно да објасни смрт 95% живота. Али такво загревање могло би полако да подиже температуру океана све док се замрзнути резервоари метана испод океанског дна у близини обала не отопе, избацивши довољно метана (међу најјачим гасовима стаклене баште) у атмосферу да подигне светску температуру за додатних пет степени Целзијуса. Хипотеза о замрзнутом метану помаже да се објасни повећање нивоа угљеника-12 који се налази на средини у граничном слоју перма-тријаса. То такође помаже да се објасни зашто је прва фаза изумирања слоја била копнена, друга је била на мору (и почевши одмах након повећања нивоа C-12), а трећа поново на копну.[135]

Референце

уреди
  1. ^ Haq, B. U.; Schutter, SR (2008). „A Chronology of Paleozoic Sea-Level Changes”. Science. 322 (5898): 64—68. Bibcode:2008Sci...322...64H. PMID 18832639. doi:10.1126/science.1161648. 
  2. ^ а б „GeoKansas--Geotopics--Mass Extinctions”. ku.edu. Архивирано из оригинала 20. 9. 2012. г. Приступљено 5. 11. 2009. 
  3. ^ а б Sahney, S.; Benton, M. J. (2008). „Recovery from the most profound mass extinction of all time”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 275 (1636): 759—65. PMC 2596898  . PMID 18198148. doi:10.1098/rspb.2007.1370. 
  4. ^ Olroyd, D.R. (2005). „Famous Geologists: Murchison”. Ур.: Selley, R.C.; Cocks, L.R.M.; Plimer, I.R. Encyclopedia of Geology, volume 2. Amsterdam: Elsevier. стр. 213. ISBN 0-12-636380-3. 
  5. ^ Ogg, J.G.; Ogg, G.; Gradstein, F.M. (2016). A Concise Geologic Time Scale: 2016. Amsterdam: Elsevier. стр. 115. ISBN 978-0-444-63771-0. 
  6. ^ Murchison, R.I.; de Verneuil, E.; von Keyserling, A. (1842). On the Geological Structure of the Central and Southern Regions of Russia in Europe, and of the Ural Mountains. London: Richard and John E. Taylor. стр. 14. „Permian System. (Zechstein of Germany — Magnesian limestone of England)—Some introductory remarks explain why the authors have ventured to use a new name in reference to a group of rocks which, as a whole, they consider to be on the parallel of the Zechstein of Germany and the magnesian limestone of England. They do so, not merely because a portion of deposits has long been known by the name "grits of Perm," but because, being enormously developed in the governments of Perm and Orenburg, they there assume a great variety of lithological features ...” 
  7. ^ Murchison, R.I.; de Verneuil, E.; von Keyserling, A. (1845). Geology of Russia in Europe and the Ural Mountains. Vol. 1: Geology. London: John Murray. стр. 138—139. „...Convincing ourselves in the field, that these strata were so distinguished as to constitute a system, connected with the carboniferous rocks on the one hand, and independent of the Trias on the other, we ventured to designate them by a geographical term, derived from the ancient kingdom of Permia, within and around whose precincts the necessary evidences had been obtained. ... For these reasons, then, we were led to abandon both the German and British nomenclature, and to prefer a geographical name, taken from the region in which the beds are loaded with fossils of an independent and intermediary character; and where the order of superposition is clear, the lower strata of the group being seen to rest upon the Carboniferous rocks.” 
  8. ^ Verneuil, E. (1842). „Correspondance et communications”. Bulletin de la Société Géologique de France. 13: 11—14. „Le nom de Système Permien, nom dérivé de l'ancien royaume de Permie, aujourd'hui gouvernement de Perm, donc ce dépôt occupe une large part, semblerait assez lui convener ...” 
  9. ^ Sahney, S.; Benton, M.J.; Falcon-Lang, H.J. (2010). „Rainforest collapse triggered Pennsylvanian tetrapod diversification in Euramerica”. Geology. 38 (12): 1079—1082. Bibcode:2010Geo....38.1079S. S2CID 128642769. doi:10.1130/G31182.1. 
  10. ^ а б Didier, Gilles; Laurin, Michel (9. 12. 2021). „Distributions of extinction times from fossil ages and tree topologies: the example of mid-Permian synapsid extinctions”. PeerJ. 9: e12577. doi:10.7717/peerj.12577. 
  11. ^ Lucas, S.G. (јул 2017). „Permian tetrapod extinction events”. Earth-Science Reviews. 170: 31—60. Bibcode:2017ESRv..170...31L. doi:10.1016/j.earscirev.2017.04.008. 
  12. ^ Day, Michael O.; Ramezani, Jahandar; Bowring, Samuel A.; Sadler, Peter M.; Erwin, Douglas H.; Abdala, Fernando; Rubidge, Bruce S. (22. 7. 2015). „When and how did the terrestrial mid-Permian mass extinction occur? Evidence from the tetrapod record of the Karoo Basin, South Africa”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 282 (1811): 20150834. PMC 4528552  . PMID 26156768. doi:10.1098/rspb.2015.0834. 
  13. ^ а б Benton, Michael J.; Sennikov, Andrey G. (2021-06-08). „The naming of the Permian System”. Journal of the Geological Society (на језику: енглески). 179. ISSN 0016-7649. S2CID 235773352. doi:10.1144/jgs2021-037  . Архивирано из оригинала 2021-12-13. г. Приступљено 2021-08-18. 
  14. ^ Benton, M.J. et al., Murchison's first sighting of the Permian, at Vyazniki in 1841 Архивирано 2012-03-24 на сајту WebCite, Proceedings of the Geologists' Association, accessed 2012-02-21
  15. ^ Murchison, Roderick Impey (1841) "First sketch of some of the principal results of a second geological survey of Russia", Архивирано 2023-07-16 на сајту Wayback Machine Philosophical Magazine and Journal of Science, series 3, 19 : 417-422. From p. 419: "The carboniferous system is surmounted, to the east of the Volga, by a vast series of marls, schists, limestones, sandstones and conglomerates, to which I propose to give the name of "Permian System," … ."
  16. ^ Henderson, C. M.; Davydov and, V. I.; Wardlaw, B. R.; Gradstein, F. M.; Hammer, O. (2012-01-01), Gradstein, Felix M.; Ogg, James G.; Schmitz, Mark D.; Ogg, Gabi M., ур., „Chapter 24 - The Permian Period”, The Geologic Time Scale (на језику: енглески), Boston: Elsevier, стр. 653—679, ISBN 978-0-444-59425-9, doi:10.1016/b978-0-444-59425-9.00024-x, Архивирано из оригинала 2022-02-01. г., Приступљено 2022-02-01, „In 1841, after a tour of Russia with French paleontologist Edouard de Verneuil, Roderick I. Murchison, in collabo- ration with Russian geologists, named the Permian System” 
  17. ^ Henderson, C. M.; Davydov and, V. I.; Wardlaw, B. R.; Gradstein, F. M.; Hammer, O. (2012-01-01), Gradstein, Felix M.; Ogg, James G.; Schmitz, Mark D.; Ogg, Gabi M., ур., „Chapter 24 - The Permian Period”, The Geologic Time Scale (на језику: енглески), Boston: Elsevier, стр. 654, ISBN 978-0-444-59425-9, doi:10.1016/b978-0-444-59425-9.00024-x, Архивирано из оригинала 2022-02-01. г., Приступљено 2022-02-01, „He proposed the name "Permian" based on the extensive region that composed the ancient kingdom of Permia; the city of Perm lies on the flanks of the Urals.” 
  18. ^ Henderson, C.M.; Davydov and, V.I.; Wardlaw, B.R.; Gradstein, F.M.; Hammer, O. (2012), „The Permian Period”, The Geologic Time Scale (на језику: енглески), Elsevier, стр. 653—679, ISBN 978-0-444-59425-9, doi:10.1016/b978-0-444-59425-9.00024-x, Архивирано из оригинала 2022-01-23. г., Приступљено 2021-03-17 
  19. ^ а б в Cohen, K.M., Finney, S.C., Gibbard, P.L. & Fan, J.-X. (2013; updated) The ICS International Chronostratigraphic Chart Архивирано 2023-05-28 на сајту Wayback Machine. Episodes 36: 199-204.
  20. ^ „International Stratigraphic Chart v2018/08”. International Commission on Stratigraphy. Приступљено 28. 3. 2018. 
  21. ^ а б Olroyd, Savannah L.; Sidor, Christian A. (август 2017). „A review of the Guadalupian (middle Permian) global tetrapod fossil record”. Earth-Science Reviews (на језику: енглески). 171: 583—597. Bibcode:2017ESRv..171..583O. doi:10.1016/j.earscirev.2017.07.001  . 
  22. ^ Glenister, Brian F.; Boyd, D. W.; Furnish, W. M.; Grant, R. E.; Harris, M. T.; Kozur, H.; Lambert, L. L.; Nassichuk, W. W.; Newell, N. D.; Pray, L. C.; Spinosa, C. (септембар 1992). „The Guadalupian: Proposed International Standard for a Middle Permian Series”. International Geology Review (на језику: енглески). 34 (9): 857—888. Bibcode:1992IGRv...34..857G. ISSN 0020-6814. doi:10.1080/00206819209465642. 
  23. ^ Glenister BF., Wardlaw BR., Lambert LL., Spinosa C., Bowring SA., Erwin DH., Menning M., Wilde GL. 1999. Proposal of Guadalupian and component Roadian, Wordian and Capitanian stages as international standards for the middle Permian series. Permophiles 34:3-11
  24. ^ а б в г д ђ Lucas, Spencer G.; Shen, Shu-Zhong (2018). „The Permian timescale: an introduction”. Geological Society, London, Special Publications (на језику: енглески). 450 (1): 1—19. Bibcode:2018GSLSP.450....1L. ISSN 0305-8719. doi:10.1144/SP450.15  . 
  25. ^ Gradstein, Felix M.; Ogg, James G.; Smith, Alan G. (2004). A geologic time scale 2004. Cambridge University Press. стр. 250. ISBN 978-0-521-78673-7. Архивирано из оригинала 2023-07-16. г. Приступљено 2021-04-17. 
  26. ^ Davydov, V.I., Glenister, B.F., Spinosa, C., Ritter, S.M., Chernykh, V.V., Wardlaw, B.R. & Snyder, W.S. 1998. Proposal of Aidaralash as Global Stratotype Section and Point (GSSP) for base of the Permian System Архивирано 2021-04-16 на сајту Wayback Machine. Episodes, 21, 11–17.
  27. ^ Chernykh, by Valery V.; Chuvashov, Boris I.; Shen, Shu-Zhong; Henderson, Charles M.; Yuan, Dong-Xun; Stephenson, and Michael H. (2020-12-01). „The Global Stratotype Section and Point (GSSP) for the base- Sakmarian Stage (Cisuralian, Lower Permian)”. Episodes (на језику: енглески). 43 (4): 961—979. doi:10.18814/epiiugs/2020/020059  . 
  28. ^ а б в г Glenister, B.F., Wardlaw, B.R. et al. 1999. Proposal of Guadalupian and component Roadian, Wordian and Capitanian stages as international standards for the middle Permian series Архивирано 2021-04-16 на сајту Wayback Machine. Permophiles, 34, 3–11.
  29. ^ а б Jin, Y.; Shen, S.; Henderson, C. M.; Wang, X.; Wang, W.; Wang, Y.; Cao, C. & Shang, Q.; 2006: The Global Stratotype Section and Point (GSSP) for the boundary between the Capitanian and Wuchiapingian Stage (Permian) Архивирано 2021-08-28 на сајту Wayback Machine, Episodes 29(4), pp. 253–262
  30. ^ Jin, Yugan; Wang, Yue; Henderson, Charles; Wardlaw, Bruce R.; Shen, Shuzhong; Cao, Changqun (2006-09-01). „The Global Boundary Stratotype Section and Point (GSSP) for the base of Changhsingian Stage (Upper Permian)”. Episodes (на језику: енглески). 29 (3): 175—182. ISSN 0705-3797. doi:10.18814/epiiugs/2006/v29i3/003  . 
  31. ^ Hongfu, Yin; Kexin, Zhang; Jinnan, Tong; Zunyi, Yang; Shunbao, Wu (јун 2001). „The Global Stratotype Section and Point (GSSP) of the Permian-Triassic Boundary” (PDF). Episodes. 24 (2): 102—114. doi:10.18814/epiiugs/2001/v24i2/004  . Архивирано (PDF) из оригинала 28. 8. 2021. г. Приступљено 8. 12. 2020. 
  32. ^ Ross, C. A.; Ross, June R. P. (1995). „Permian Sequence Stratigraphy”. The Permian of Northern Pangea. стр. 98—123. ISBN 978-3-642-78595-5. doi:10.1007/978-3-642-78593-1_7. 
  33. ^ „Permian: Stratigraphy”. UC Museum of Paleontology. University of California Berkeley. Архивирано из оригинала 5. 2. 2022. г. Приступљено 17. 6. 2021. 
  34. ^ Scotese, C. R.; Langford, R. P. (1995). „Pangea and the Paleogeography of the Permian”. The Permian of Northern Pangea. стр. 3—19. ISBN 978-3-642-78595-5. doi:10.1007/978-3-642-78593-1_1. 
  35. ^ Hu, Lisha; Cawood, Peter A.; Du, Yuansheng; Xu, Yajun; Wang, Chenghao; Wang, Zhiwen; Ma, Qianli; Xu, Xinran (1. 11. 2017). „Permo-Triassic detrital records of South China and implications for the Indosinian events in East Asia”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 485: 84—100. Bibcode:2017PPP...485...84H. ISSN 0031-0182. doi:10.1016/j.palaeo.2017.06.005. hdl:10023/14143  . Приступљено 9. 12. 2023. 
  36. ^ Scotese, C.R.; Schettino, A. (2017), „Late Permian-Early Jurassic Paleogeography of Western Tethys and the World”, Permo-Triassic Salt Provinces of Europe, North Africa and the Atlantic Margins (на језику: енглески), Elsevier, стр. 57—95, ISBN 978-0-12-809417-4, doi:10.1016/b978-0-12-809417-4.00004-5, Архивирано из оригинала 2021-10-05. г., Приступљено 2021-03-15 
  37. ^ Liu, Jun; Yi, Jian; Chen, Jian-Ye (август 2020). „Constraining assembly time of some blocks on eastern margin of Pangea using Permo-Triassic non-marine tetrapod records”. Earth-Science Reviews (на језику: енглески). 207: 103215. Bibcode:2020ESRv..20703215L. S2CID 219766796. doi:10.1016/j.earscirev.2020.103215. Архивирано из оригинала 2022-03-09. г. Приступљено 2021-08-29. 
  38. ^ Radax, Christian; Gruber, Claudia; Stan-Lotter, Helga (август 2001). „Novel haloarchaeal 16S rRNA gene sequences from Alpine Permo-Triassic rock salt”. Extremophiles. 5 (4): 221—228. PMID 11523891. S2CID 1836320. doi:10.1007/s007920100192. Архивирано из оригинала 6. 6. 2023. г. Приступљено 5. 6. 2023. 
  39. ^ Parrish, J. T. (1995). „Geologic Evidence of Permian Climate”. The Permian of Northern Pangea. стр. 53—61. ISBN 978-3-642-78595-5. doi:10.1007/978-3-642-78593-1_4. 
  40. ^ Hills, John M. (1972). „Late Paleozoic Sedimentation in West Texas Permian Basin”. AAPG Bulletin. 56 (12): 2302—2322. doi:10.1306/819A421C-16C5-11D7-8645000102C1865D. 
  41. ^ Haq, B. U.; Schutter, S. R. (3. 10. 2008). „A Chronology of Paleozoic Sea-Level Changes”. Science. 322 (5898): 64—68. Bibcode:2008Sci...322...64H. PMID 18832639. S2CID 206514545. doi:10.1126/science.1161648. 
  42. ^ а б в г Rosa, Eduardo L. M.; Isbell, John L. (2021). „Late Paleozoic Glaciation”. Ур.: Alderton, David; Elias, Scott A. Encyclopedia of Geology (2nd изд.). Academic Press. стр. 534—545. ISBN 978-0-08-102909-1. S2CID 226643402. doi:10.1016/B978-0-08-102908-4.00063-1. Архивирано из оригинала 2023-01-28. г. Приступљено 2023-04-06. 
  43. ^ а б в Scotese, Christopher R.; Song, Haijun; Mills, Benjamin J.W.; van der Meer, Douwe G. (април 2021). „Phanerozoic paleotemperatures: The earth's changing climate during the last 540 million years”. Earth-Science Reviews. 215: 103503. Bibcode:2021ESRv..21503503S. ISSN 0012-8252. S2CID 233579194. doi:10.1016/j.earscirev.2021.103503. Архивирано из оригинала 7. 9. 2021. г.  Alt URL Архивирано 2022-01-28 на сајту Wayback Machine
  44. ^ Mujal, Eudald; Fortuny, Josep; Marmi, Josep; Dinarès-Turell, Jaume; Bolet, Arnau; Oms, Oriol (јануар 2018). „Aridification across the Carboniferous–Permian transition in central equatorial Pangea: The Catalan Pyrenean succession (NE Iberian Peninsula)”. Sedimentary Geology. 363: 48—68. Bibcode:2018SedG..363...48M. S2CID 133713470. doi:10.1016/j.sedgeo.2017.11.005. Архивирано из оригинала 30. 10. 2022. г. Приступљено 30. 10. 2022. 
  45. ^ Tabor, Neil J.; Poulsen, Christopher J. (24. 10. 2008). „Palaeoclimate across the Late Pennsylvanian–Early Permian tropical palaeolatitudes: A review of climate indicators, their distribution, and relation to palaeophysiographic climate factors”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 268 (3–4): 293—310. Bibcode:2008PPP...268..293T. doi:10.1016/j.palaeo.2008.03.052. Архивирано из оригинала 29. 1. 2023. г. Приступљено 29. 1. 2023. 
  46. ^ Ma, Rui; Yang, Jianghai; Wang, Yuan; Yan, Jiaxin; Liu, Jia (1. 2. 2023). „Estimating the magnitude of early Permian relative sea-level changes in southern North China”. Global and Planetary Change. 221: 104036. Bibcode:2023GPC...22104036M. ISSN 0921-8181. S2CID 255731847. doi:10.1016/j.gloplacha.2023.104036. Приступљено 9. 12. 2023. 
  47. ^ Yang, Wenli; Chen, Jitao; Gao, Biao; Zhong, Yutian; Huang, Xing; Wang, Yue; Qi, Yuping; Shen, Kui-Shu; Mii, Horng-Sheng; Wang, Xiang-dong; Shen, Shu-zhong (1. 2. 2023). „Sedimentary facies and carbon isotopes of the Upper Carboniferous to Lower Permian in South China: Implications for icehouse to greenhouse transition”. Global and Planetary Change. 221: 104051. Bibcode:2023GPC...22104051Y. ISSN 0921-8181. S2CID 256381624. doi:10.1016/j.gloplacha.2023.104051. Приступљено 9. 12. 2023. 
  48. ^ Tabor, Neil J. (15. 1. 2007). „Permo-Pennsylvanian palaeotemperatures from Fe-Oxide and phyllosilicate δ18O values”. Earth and Planetary Science Letters. 253 (1): 159—171. ISSN 0012-821X. doi:10.1016/j.epsl.2006.10.024. Приступљено 4. 11. 2023. 
  49. ^ Michel, Lauren A.; Tabor, Neil J.; Montañez, Isabel P.; Schmitz, Mark D.; Davydov, Vladimir (15. 7. 2015). „Chronostratigraphy and Paleoclimatology of the Lodève Basin, France: Evidence for a pan-tropical aridification event across the Carboniferous–Permian boundary”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 430: 118—131. Bibcode:2015PPP...430..118M. doi:10.1016/j.palaeo.2015.03.020  . 
  50. ^ Tabor, Neil J.; DiMichele, William A.; Montañez, Isabel P.; Chaney, Dan S. (1. 11. 2013). „Late Paleozoic continental warming of a cold tropical basin and floristic change in western Pangea”. International Journal of Coal Geology. 119: 177—186. Bibcode:2013IJCG..119..177T. doi:10.1016/j.coal.2013.07.009. Архивирано из оригинала 6. 4. 2023. г. Приступљено 5. 4. 2023. 
  51. ^ а б Marchetti, Lorenzo; Forte, Giuseppa; Kustatscher, Evelyn; DiMichele, William A.; Lucas, Spencer G.; Roghi, Guido; Juncal, Manuel A.; Hartkopf-Fröder, Christoph; Krainer, Karl; Morelli, Corrado; Ronchi, Ausonio (март 2022). „The Artinskian Warming Event: an Euramerican change in climate and the terrestrial biota during the early Permian”. Earth-Science Reviews. 226: 103922. Bibcode:2022ESRv..22603922M. S2CID 245892961. doi:10.1016/j.earscirev.2022.103922. Архивирано из оригинала 30. 10. 2022. г. Приступљено 30. 10. 2022. 
  52. ^ а б Montañez, Isabel P.; Tabor, Neil J.; Niemeier, Deb; DiMichele, William A.; Frank, Tracy D.; Fielding, Christopher R.; Isbell, John L.; Birgenheier, Lauren P.; Rygel, Michael C. (5. 1. 2007). „CO2-Forced Climate and Vegetation Instability During Late Paleozoic Deglaciation”. Science. 315 (5808): 87—91. Bibcode:2007Sci...315...87M. PMID 17204648. S2CID 5757323. doi:10.1126/science.1134207. Архивирано из оригинала 6. 4. 2023. г. Приступљено 5. 4. 2023. 
  53. ^ Isbell, John L.; Biakov, Alexander S.; Vedernikov, Igor L.; Davydov, Vladimir I.; Gulbranson, Erik L.; Fedorchuk, Nicholas D. (март 2016). „Permian diamictites in northeastern Asia: Their significance concerning the bipolarity of the late Paleozoic ice age”. Earth-Science Reviews. 154: 279—300. Bibcode:2016ESRv..154..279I. doi:10.1016/j.earscirev.2016.01.007  . 
  54. ^ Götz, Annette E.; Hancox, P. John; Lloyd, Andrew (1. 6. 2020). „Southwestern Gondwana's Permian climate amelioration recorded in coal-bearing deposits of the Moatize sub-basin (Mozambique)”. Palaeoworld. Carboniferous-Permian biotic and climatic events. 29 (2): 426—438. ISSN 1871-174X. S2CID 135368509. doi:10.1016/j.palwor.2018.08.004. Приступљено 9. 12. 2023. 
  55. ^ Korte, Christoph; Jones, Peter J.; Brand, Uwe; Mertmann, Dorothee; Veizer, Ján (4. 11. 2008). „Oxygen isotope values from high-latitudes: Clues for Permian sea-surface temperature gradients and Late Palaeozoic deglaciation”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 269 (1–2): 1—16. Bibcode:2008PPP...269....1K. doi:10.1016/j.palaeo.2008.06.012. Архивирано из оригинала 6. 4. 2023. г. Приступљено 5. 4. 2023. 
  56. ^ а б Shi, G. R.; Nutman, Allen P.; Lee, Sangmin; Jones, Brian G.; Bann, Glen R. (фебруар 2022). „Reassessing the chronostratigraphy and tempo of climate change in the Lower-Middle Permian of the southern Sydney Basin, Australia: Integrating evidence from U–Pb zircon geochronology and biostratigraphy”. Lithos. 410-411: 106570. Bibcode:2022Litho.41006570S. S2CID 245312062. doi:10.1016/j.lithos.2021.106570. Архивирано из оригинала 2. 10. 2022. г. Приступљено 2. 10. 2022. 
  57. ^ Isozaki, Yukio; Kawahata, Hodaka; Minoshima, Kayo (1. 1. 2007). „The Capitanian (Permian) Kamura cooling event: The beginning of the Paleozoic–Mesozoic transition”. Palaeoworld. Contributions to Permian and Carboniferous Stratigraphy, Brachiopod Palaeontology and End-Permian Mass Extinctions, In Memory of Professor Yu-Gan Jin. 16 (1): 16—30. ISSN 1871-174X. doi:10.1016/j.palwor.2007.05.011. Приступљено 9. 12. 2023. 
  58. ^ Scotese, Christopher R.; Song, Haijun; Mills, Benjamin J.W.; van der Meer, Douwe G. (април 2021). „Phanerozoic paleotemperatures: The earth's changing climate during the last 540 million years”. Earth-Science Reviews. 215: 103503. Bibcode:2021ESRv..21503503S. ISSN 0012-8252. S2CID 233579194. doi:10.1016/j.earscirev.2021.103503. Архивирано из оригинала 8. 1. 2021. г.  Alt URL Архивирано 2022-01-28 на сајту Wayback Machine
  59. ^ Day, Michael O.; Ramezani, Jahandar; Bowring, Samuel A.; Sadler, Peter M.; Erwin, Douglas H.; Abdala, Fernando; Rubidge, Bruce S. (22. 7. 2015). „When and how did the terrestrial mid-Permian mass extinction occur? Evidence from the tetrapod record of the Karoo Basin, South Africa”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 282 (1811): 20150834. PMC 4528552  . PMID 26156768. doi:10.1098/rspb.2015.0834. 
  60. ^ Yang, Jianghai; Cawood, Peter A.; Du, Yuansheng; Condon, Daniel J.; Yan, Jiaxin; Liu, Jianzhong; Huang, Yan; Yuan, Dongxun (15. 6. 2018). „Early Wuchiapingian cooling linked to Emeishan basaltic weathering?”. Earth and Planetary Science Letters. 492: 102—111. Bibcode:2018E&PSL.492..102Y. S2CID 133753596. doi:10.1016/j.epsl.2018.04.004  . 
  61. ^ Chen, Bo; Joachimski, Michael M.; Shen, Shu-zhong; Lambert, Lance L.; Lai, Xu-long; Wang, Xiang-dong; Chen, Jun; Yuan, Dong-xun (1. 7. 2013). „Permian ice volume and palaeoclimate history: Oxygen isotope proxies revisited”. Gondwana Research. 24 (1): 77—89. Bibcode:2013GondR..24...77C. ISSN 1342-937X. doi:10.1016/j.gr.2012.07.007. Приступљено 9. 12. 2023. 
  62. ^ Joachimski, M. M.; Lai, X.; Shen, S.; Jiang, H.; Luo, G.; Chen, B.; Chen, J.; Sun, Y. (1. 3. 2012). „Climate warming in the latest Permian and the Permian-Triassic mass extinction”. Geology (на језику: енглески). 40 (3): 195—198. Bibcode:2012Geo....40..195J. ISSN 0091-7613. doi:10.1130/G32707.1. Приступљено 4. 11. 2023. 
  63. ^ Cao, Cheng; Bataille, Clément P.; Song, Haijun; Saltzman, Matthew R.; Tierney Cramer, Kate; Wu, Huaichun; Korte, Christoph; Zhang, Zhaofeng; Liu, Xiao-Ming (3. 10. 2022). „Persistent late Permian to Early Triassic warmth linked to enhanced reverse weathering”. Nature Geoscience (на језику: енглески). 15 (10): 832—838. Bibcode:2022NatGe..15..832C. ISSN 1752-0894. S2CID 252708876. doi:10.1038/s41561-022-01009-x. Приступљено 4. 11. 2023. 
  64. ^ Shields, Christine A.; Kiehl, Jeffrey T. (1. 2. 2018). „Monsoonal precipitation in the Paleo-Tethys warm pool during the latest Permian”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 491: 123—136. Bibcode:2018PPP...491..123S. doi:10.1016/j.palaeo.2017.12.001. Архивирано из оригинала 29. 1. 2023. г. Приступљено 29. 1. 2023. 
  65. ^ Ziegler, Alfred; Eshel, Gidon; Rees, P. McAllister; Rothfus, Thomas; Rowley, David; Sunderlin, David (2. 1. 2007). „Tracing the tropics across land and sea: Permian to present”. Lethaia. 36 (3): 227—254. Bibcode:2003Letha..36..227Z. doi:10.1080/00241160310004657. Архивирано из оригинала 29. 1. 2023. г. Приступљено 29. 1. 2023. 
  66. ^ López-Gómez, José; Arche, Alfredo; Marzo, Mariano; Durand, Marc (12. 12. 2005). „Stratigraphical and palaeogeographical significance of the continental sedimentary transition across the Permian–Triassic boundary in Spain”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 229 (1–2): 3—23. Bibcode:2005PPP...229....3L. doi:10.1016/j.palaeo.2004.11.028. Архивирано из оригинала 11. 3. 2023. г. Приступљено 11. 3. 2023. 
  67. ^ Fang, Xiaomin; Song, Chunhui; Yan, Maodu; Zan, Jinbo; Liu, Chenglin; Sha, Jingeng; Zhang, Weilin; Zeng, Yongyao; Wu, Song; Zhang, Dawen (септембар 2016). „Mesozoic litho- and magneto-stratigraphic evidence from the central Tibetan Plateau for megamonsoon evolution and potential evaporites”. Gondwana Research. 37: 110—129. Bibcode:2016GondR..37..110F. doi:10.1016/j.gr.2016.05.012. Архивирано из оригинала 29. 1. 2023. г. Приступљено 29. 1. 2023. 
  68. ^ Luo, Mao; Shi, G. R.; Li, Sangmin (1. 3. 2020). „Stacked Parahaentzschelinia ichnofabrics from the Lower Permian of the southern Sydney Basin, southeastern Australia: Palaeoecologic and palaeoenvironmental significance”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 541: 109538. Bibcode:2020PPP...54109538L. S2CID 214119448. doi:10.1016/j.palaeo.2019.109538. Архивирано из оригинала 6. 11. 2022. г. Приступљено 29. 1. 2023. 
  69. ^ Kutzbach, J. E.; Gallimore, R. G. (20. 3. 1989). „Pangaean climates: Megamonsoons of the megacontinent”. Journal of Geophysical Research. 94 (D3): 3341—3357. Bibcode:1989JGR....94.3341K. doi:10.1029/JD094iD03p03341. Архивирано из оригинала 29. 1. 2023. г. Приступљено 29. 1. 2023. 
  70. ^ Kessler, Jennifer L. P.; Soreghan, Gerilyn S.; Wacker, Herbert J. (1. 9. 2001). „Equatorial Aridity in Western Pangea: Lower Permian Loessite and Dolomitic Paleosols in Northeastern New Mexico, U.S.A.”. Journal of Sedimentary Research. 15 (5): 817—832. Bibcode:2001JSedR..71..817K. doi:10.1306/2DC4096B-0E47-11D7-8643000102C1865D. Архивирано из оригинала 29. 1. 2023. г. Приступљено 29. 1. 2023. 
  71. ^ а б Vesna Dimitrijević. „Postanak i razvoj života, Kambrijumska “eksplozija Života””. 
  72. ^ Runnegar, Bruce; Newell, Norman Dennis (1971). „Caspian-like relict molluscan fauna in the South American Permian.”. Bulletin of the American Museum of Natural History. 146 (1). hdl:2246/1092. Архивирано из оригинала 1. 4. 2023. г. Приступљено 31. 3. 2023. 
  73. ^ Shen, Shu-Zhong; Sun, Tian-Ren; Zhang, Yi-Chun; Yuan, Dong-Xun (децембар 2016). „An upper Kungurian/lower Guadalupian (Permian) brachiopod fauna from the South Qiangtang Block in Tibet and its palaeobiogeographical implications”. Palaeoworld. 25 (4): 519—538. doi:10.1016/j.palwor.2016.03.006. Архивирано из оригинала 1. 4. 2023. г. Приступљено 31. 3. 2023. 
  74. ^ Torres-Martinez, M. A.; Vinn, O.; Martin-Aguilar, L. (2021). „Paleoecology of the first Devonian-like sclerobiont association on Permian brachiopods from southeastern Mexico”. Acta Palaeontologica Polonica. 66 (1): 131—141. S2CID 232029240. doi:10.4202/app.00777.2020  . Архивирано из оригинала 5. 4. 2023. г. Приступљено 4. 4. 2023. 
  75. ^ Olszewski, Thomas D.; Erwin, Douglas H. (15. 4. 2004). „Dynamic response of Permian brachiopod communities to long-term environmental change”. Nature. 428 (6984): 738—741. Bibcode:2004Natur.428..738O. PMID 15085129. S2CID 4396944. doi:10.1038/nature02464. Архивирано из оригинала 1. 4. 2023. г. Приступљено 31. 3. 2023. 
  76. ^ Donovan, Stephen K.; Webster, Gary D.; Waters, Johnny A. (27. 9. 2016). „A last peak in diversity: the stalked echinoderms of the Permian of Timor”. Geology Today. 32 (5): 179—185. Bibcode:2016GeolT..32..179D. S2CID 132014028. doi:10.1111/gto.12150. Архивирано из оригинала 1. 4. 2023. г. Приступљено 31. 3. 2023. 
  77. ^ Thompson, Jeffrey R.; Petsios, Elizabeth; Bottjer, David J. (18. 4. 2017). „A diverse assemblage of Permian echinoids (Echinodermata, Echinoidea) and implications for character evolution in early crown group echinoids”. Journal of Paleontology. 91 (4): 767—780. Bibcode:2017JPal...91..767T. S2CID 29250459. doi:10.1017/jpa.2016.158  . 
  78. ^ Carlson, S.J. (2016). „The Evolution of Brachiopoda”. Annual Review of Earth and Planetary Sciences. 44: 409—438. Bibcode:2016AREPS..44..409C. doi:10.1146/annurev-earth-060115-012348  . 
  79. ^ Xuesong, Tian; Wei, Wang; Zhenhua, Huang; Zhiping, Zhang; Dishu, Chen (25. 6. 2022). „Reef-dwelling brachiopods record paleoecological and paleoenvironmental changes within the Changhsingian (late Permian) platform-margin sponge reef in eastern Sichuan Basin, China”. The Anatomical Record (на језику: енглески). ISSN 1932-8486. PMID 35751577. S2CID 250022284. doi:10.1002/ar.25023. Приступљено 9. 12. 2023. 
  80. ^ McGOWAN, Alistair J.; Smith, Andrew B. (мај 2007). „Ammonoids Across the Permian/Triassic Boundary: A Cladistic Perspective”. Palaeontology (на језику: енглески). 50 (3): 573—590. Bibcode:2007Palgy..50..573M. ISSN 0031-0239. doi:10.1111/j.1475-4983.2007.00653.x  . 
  81. ^ Lerosey-Aubril, Rudy; Feist, Raimund (2012), Talent, John A., ур., „Quantitative Approach to Diversity and Decline in Late Palaeozoic Trilobites”, Earth and Life (на језику: енглески), Dordrecht: Springer Netherlands, стр. 535—555, ISBN 978-90-481-3427-4, doi:10.1007/978-90-481-3428-1_16, Архивирано из оригинала 2023-07-16. г., Приступљено 2021-07-25 
  82. ^ Wang, Xiang-Dong; Wang, Xiao-Juan (1. 1. 2007). „Extinction patterns of Late Permian (Lopingian) corals in China”. Palaeoworld. Contributions to Permian and Carboniferous Stratigraphy, Brachiopod Palaeontology and End-Permian Mass Extinctions, In Memory of Professor Yu-Gan Jin. 16 (1): 31—38. ISSN 1871-174X. doi:10.1016/j.palwor.2007.05.009. Приступљено 9. 12. 2023. 
  83. ^ „The Permian Period”. berkeley.edu. Архивирано из оригинала 2017-07-04. г. Приступљено 2015-04-09. 
  84. ^ Xu, R. & Wang, X.-Q. (1982): Di zhi shi qi Zhongguo ge zhu yao Diqu zhi wu jing guan (Reconstructions of Landscapes in Principal Regions of China). Ke xue chu ban she, Beijing. 55 pages, 25 plates.
  85. ^ а б Labandeira, Conrad C. (2018-05-23), „The Fossil History of Insect Diversity”, Insect Biodiversity (на језику: енглески), Chichester, UK: John Wiley & Sons, Ltd, стр. 723—788, ISBN 978-1-118-94558-2, doi:10.1002/9781118945582.ch24, Архивирано из оригинала 2021-07-25. г., Приступљено 2021-07-25 
  86. ^ Schachat, Sandra R; Labandeira, Conrad C (2021-03-12). Dyer, Lee, ур. „Are Insects Heading Toward Their First Mass Extinction? Distinguishing Turnover From Crises in Their Fossil Record”. Annals of the Entomological Society of America (на језику: енглески). 114 (2): 99—118. ISSN 0013-8746. doi:10.1093/aesa/saaa042  . Архивирано из оригинала 2021-07-25. г. Приступљено 2021-07-25. 
  87. ^ Ponomarenko, A. G.; Prokin, A. A. (децембар 2015). „Review of paleontological data on the evolution of aquatic beetles (Coleoptera)”. Paleontological Journal (на језику: енглески). 49 (13): 1383—1412. Bibcode:2015PalJ...49.1383P. ISSN 0031-0301. S2CID 88456234. doi:10.1134/S0031030115130080. Архивирано из оригинала 2023-07-16. г. Приступљено 2021-07-26. 
  88. ^ Ponomarenko, A. G.; Volkov, A. N. (новембар 2013). „Ademosynoides asiaticus Martynov, 1936, the earliest known member of an extant beetle family (Insecta, Coleoptera, Trachypachidae)”. Paleontological Journal. 47 (6): 601—606. Bibcode:2013PalJ...47..601P. ISSN 0031-0301. S2CID 84935456. doi:10.1134/s0031030113060063. Архивирано из оригинала 2023-07-16. г. Приступљено 2021-07-25. 
  89. ^ Yan, Evgeny Viktorovich; Beutel, Rolf Georg; Lawrence, John Francis; Yavorskaya, Margarita Igorevna; Hörnschemeyer, Thomas; Pohl, Hans; Vassilenko, Dmitry Vladimirovich; Bashkuev, Alexey Semenovich; Ponomarenko, Alexander Georgievich (2020-09-13). „Archaeomalthus -(Coleoptera, Archostemata) a 'ghost adult' of Micromalthidae from Upper Permian deposits of Siberia?”. Historical Biology (на језику: енглески). 32 (8): 1019—1027. Bibcode:2020HBio...32.1019Y. ISSN 0891-2963. S2CID 91721262. doi:10.1080/08912963.2018.1561672. Архивирано из оригинала 2019-12-15. г. Приступљено 2021-07-25. 
  90. ^ Feng, Zhuo; Wang, Jun; Rößler, Ronny; Ślipiński, Adam; Labandeira, Conrad (2017-09-15). „Late Permian wood-borings reveal an intricate network of ecological relationships”. Nature Communications (на језику: енглески). 8 (1): 556. Bibcode:2017NatCo...8..556F. ISSN 2041-1723. PMC 5601472  . PMID 28916787. doi:10.1038/s41467-017-00696-0. 
  91. ^ Tihelka, Erik; Cai, Chenyang; Giacomelli, Mattia; Pisani, Davide; Donoghue, Philip C. J. (11. 11. 2020). „Integrated phylogenomic and fossil evidence of stick and leaf insects (Phasmatodea) reveal a Permian–Triassic co-origination with insectivores”. Royal Society Open Science. 7 (11): 201689. Bibcode:2020RSOS....701689T. PMC 7735357  . PMID 33391817. S2CID 226291125. doi:10.1098/rsos.201689. 
  92. ^ Brocklehurst, Neil (2020-06-10). „Olson's Gap or Olson's Extinction? A Bayesian tip-dating approach to resolving stratigraphic uncertainty”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences (на језику: енглески). 287 (1928): 20200154. ISSN 0962-8452. PMC 7341920  . PMID 32517621. doi:10.1098/rspb.2020.0154. 
  93. ^ а б Huttenlocker, A. K., and E. Rega. 2012. The Paleobiology and Bone Microstructure of Pelycosaurian-grade Synapsids. Pp. 90–119 in A. Chinsamy (ed.) Forerunners of Mammals: Radiation, Histology, Biology. Indiana University Press.
  94. ^ „NAPC Abstracts, Sto - Tw”. berkeley.edu. Архивирано из оригинала 2020-02-26. г. Приступљено 2014-03-31. 
  95. ^ Modesto, Sean P.; Scott, Diane M.; Reisz, Robert R. (1. 7. 2009). „Arthropod remains in the oral cavities of fossil reptiles support inference of early insectivory”. Biology Letters. 5 (6): 838—840. PMC 2827974  . PMID 19570779. doi:10.1098/rsbl.2009.0326. 
  96. ^ Didier, Gilles; Laurin, Michel (јун 2024). „Testing extinction events and temporal shifts in diversification and fossilization rates through the skyline Fossilized Birth‐Death (FBD) model: The example of some mid‐Permian synapsid extinctions”. Cladistics (на језику: енглески). 40 (3): 282—306. ISSN 0748-3007. doi:10.1111/cla.12577  . 
  97. ^ Reisz, Robert R.; Laurin, Michel (1. 9. 2001). „The reptile Macroleter: First vertebrate evidence for correlation of Upper Permian continental strata of North America and Russia”. GSA Bulletin. 113 (9): 1229—1233. Bibcode:2001GSAB..113.1229R. ISSN 0016-7606. doi:10.1130/0016-7606(2001)113<1229:TRMFVE>2.0.CO;2. Архивирано из оригинала 16. 7. 2023. г. Приступљено 17. 1. 2022. 
  98. ^ Lozovsky, Vladlen R. (1. 1. 2005). „Olson's gap or Olson's bridge, that is the question”. New Mexico Museum of Natural History and Science Bulletin (на језику: енглески). New Mexico Museum of Natural History and Science. 30, The Nonmarine Permian: 179—184. 
  99. ^ Brocklehurst, Neil (10. 6. 2020). „Olson's Gap or Olson's Extinction? A Bayesian tip-dating approach to resolving stratigraphic uncertainty”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 287 (1928): 20200154. PMC 7341920  . PMID 32517621. doi:10.1098/rspb.2020.0154. Архивирано из оригинала 13. 7. 2020. г. Приступљено 17. 1. 2022. 
  100. ^ Laurin, Michel; Hook, Robert W. (2022). „The age of North America's youngest Paleozoic continental vertebrates: a review of data from the Middle Permian Pease River (Texas) and El Reno (Oklahoma) Groups”. BSGF - Earth Sciences Bulletin (на језику: енглески). 193: 10. doi:10.1051/bsgf/2022007. 
  101. ^ Lucas, S.G. (јул 2017). „Permian tetrapod extinction events”. Earth-Science Reviews (на језику: енглески). 170: 31—60. Bibcode:2017ESRv..170...31L. doi:10.1016/j.earscirev.2017.04.008. Архивирано из оригинала 2021-05-06. г. Приступљено 2021-04-18. 
  102. ^ Lucas, S.G. (2017-07-01). „Permian tetrapod extinction events”. Earth-Science Reviews (на језику: енглески). 170: 31—60. Bibcode:2017ESRv..170...31L. ISSN 0012-8252. doi:10.1016/j.earscirev.2017.04.008. Архивирано из оригинала 2021-08-18. г. Приступљено 2021-08-18. 
  103. ^ Spiekman, Stephan N. F.; Fraser, Nicholas C.; Scheyer, Torsten M. (2021-05-03). „A new phylogenetic hypothesis of Tanystropheidae (Diapsida, Archosauromorpha) and other "protorosaurs", and its implications for the early evolution of stem archosaurs”. PeerJ (на језику: енглески). 9: e11143. ISSN 2167-8359. PMC 8101476  . PMID 33986981. doi:10.7717/peerj.11143  . 
  104. ^ Huttenlocker, Adam K.; Sidor, Christian A. (2020-12-01). „A Basal Nonmammaliaform Cynodont from the Permian of Zambia and the Origins of Mammalian Endocranial and Postcranial Anatomy”. Journal of Vertebrate Paleontology (на језику: енглески). 40 (5): e1827413. Bibcode:2020JVPal..40E7413H. ISSN 0272-4634. S2CID 228883951. doi:10.1080/02724634.2020.1827413. Архивирано из оригинала 2021-11-07. г. Приступљено 2021-08-18. 
  105. ^ Huttenlocker A. K. (2009). „An investigation into the cladistic relationships and monophyly of therocephalian therapsids (Amniota: Synapsida)”. Zoological Journal of the Linnean Society. 157 (4): 865—891. doi:10.1111/j.1096-3642.2009.00538.x  . 
  106. ^ Huttenlocker A. K.; Sidor C. A.; Smith R. M. H. (2011). „A new specimen of Promoschorhynchus (Therapsida: Therocephalia: Akidnognathidae) from the lowermost Triassic of South Africa and its implications for therocephalian survival across the Permo-Triassic boundary”. Journal of Vertebrate Paleontology. 31 (2): 405—421. Bibcode:2011JVPal..31..405H. S2CID 129242450. doi:10.1080/02724634.2011.546720. 
  107. ^ Pritchard, Adam C.; Sues, Hans-Dieter; Scott, Diane; Reisz, Robert R. (20. 5. 2021). „Osteology, relationships and functional morphology of Weigeltisaurus jaekeli (Diapsida, Weigeltisauridae) based on a complete skeleton from the Upper Permian Kupferschiefer of Germany”. PeerJ (на језику: енглески). 9: e11413. ISSN 2167-8359. PMC 8141288  . PMID 34055483. doi:10.7717/peerj.11413  . 
  108. ^ Bulanov, V. V.; Sennikov, A. G. (1. 10. 2006). „The first gliding reptiles from the upper Permian of Russia”. Paleontological Journal (на језику: енглески). 40 (5): S567—S570. Bibcode:2006PalJ...40S.567B. ISSN 1555-6174. S2CID 84310001. doi:10.1134/S0031030106110037. Приступљено 3. 11. 2023. 
  109. ^ Ruta, Marcello; Coates, Michael I. (јануар 2007). „Dates, nodes and character conflict: Addressing the Lissamphibian origin problem”. Journal of Systematic Palaeontology (на језику: енглески). 5 (1): 69—122. Bibcode:2007JSPal...5...69R. ISSN 1477-2019. doi:10.1017/S1477201906002008. 
  110. ^ а б Marjanović, David; Laurin, Michel (4. 1. 2019). „Phylogeny of Paleozoic limbed vertebrates reassessed through revision and expansion of the largest published relevant data matrix”. PeerJ (на језику: енглески). 6: e5565. ISSN 2167-8359. PMID 30631641. doi:10.7717/peerj.5565  . 
  111. ^ Ruta, Marcello; Benton, Michael J. (новембар 2008). „Calibrated Diversity, Tree Topology and the Mother of Mass Extinctions: The Lesson of Temnospondyls”. Palaeontology (на језику: енглески). 51 (6): 1261—1288. Bibcode:2008Palgy..51.1261R. S2CID 85411546. doi:10.1111/j.1475-4983.2008.00808.x  . 
  112. ^ Chen, Jianye; Liu, Jun (2020-12-01). „The youngest occurrence of embolomeres (Tetrapoda: Anthracosauria) from the Sunjiagou Formation (Lopingian, Permian) of North China”. Fossil Record. 23 (2): 205—213. Bibcode:2020FossR..23..205C. ISSN 2193-0074. doi:10.5194/fr-23-205-2020  . 
  113. ^ Schoch, Rainer R. (јануар 2019). „The putative lissamphibian stem-group: phylogeny and evolution of the dissorophoid temnospondyls”. Journal of Paleontology (на језику: енглески). 93 (1): 137—156. Bibcode:2019JPal...93..137S. ISSN 0022-3360. doi:10.1017/jpa.2018.67  . 
  114. ^ а б в Romano, Carlo; Koot, Martha B.; Kogan, Ilja; Brayard, Arnaud; Minikh, Alla V.; Brinkmann, Winand; Bucher, Hugo; Kriwet, Jürgen (фебруар 2016). „Permian-Triassic Osteichthyes (bony fishes): diversity dynamics and body size evolution: Diversity and size of Permian-Triassic bony fishes”. Biological Reviews (на језику: енглески). 91 (1): 106—147. PMID 25431138. S2CID 5332637. doi:10.1111/brv.12161. Архивирано из оригинала 2021-07-23. г. Приступљено 2021-07-23. 
  115. ^ Romano, Carlo (2021). „A Hiatus Obscures the Early Evolution of Modern Lineages of Bony Fishes”. Frontiers in Earth Science (на језику: енглески). 8. ISSN 2296-6463. doi:10.3389/feart.2020.618853  . 
  116. ^ Kemp, Anne; Cavin, Lionel; Guinot, Guillaume (април 2017). „Evolutionary history of lungfishes with a new phylogeny of post-Devonian genera”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology (на језику: енглески). 471: 209—219. Bibcode:2017PPP...471..209K. doi:10.1016/j.palaeo.2016.12.051  . 
  117. ^ Ginot, Samuel; Goudemand, Nicolas (децембар 2020). „Global climate changes account for the main trends of conodont diversity but not for their final demise”. Global and Planetary Change (на језику: енглески). 195: 103325. Bibcode:2020GPC...19503325G. S2CID 225005180. doi:10.1016/j.gloplacha.2020.103325  . Приступљено 4. 4. 2023. 
  118. ^ а б Koot, Martha B.; Cuny, Gilles; Tintori, Andrea; Twitchett, Richard J. (март 2013). „A new diverse shark fauna from the Wordian (Middle Permian) Khuff Formation in the interior Haushi-Huqf area, Sultanate of Oman: CHONDRICHTHYANS FROM THE WORDIAN KHUFF FORMATION OF OMAN”. Palaeontology (на језику: енглески). 56 (2): 303—343. S2CID 86428264. doi:10.1111/j.1475-4983.2012.01199.x. 
  119. ^ Tapanila, Leif; Pruitt, Jesse; Wilga, Cheryl D.; Pradel, Alan (2020). „Saws, Scissors, and Sharks: Late Paleozoic Experimentation with Symphyseal Dentition”. The Anatomical Record (на језику: енглески). 303 (2): 363—376. ISSN 1932-8494. PMID 30536888. S2CID 54478736. doi:10.1002/ar.24046  . 
  120. ^ Peecook, Brandon R.; Bronson, Allison W.; Otoo, Benjamin K.A.; Sidor, Christian A. (новембар 2021). „Freshwater fish faunas from two Permian rift valleys of Zambia, novel additions to the ichthyofauna of southern Pangea”. Journal of African Earth Sciences (на језику: енглески). 183: 104325. Bibcode:2021JAfES.18304325P. doi:10.1016/j.jafrearsci.2021.104325  . 
  121. ^ Kriwet, Jürgen; Witzmann, Florian; Klug, Stefanie; Heidtke, Ulrich H.J (2008-01-22). „First direct evidence of a vertebrate three-level trophic chain in the fossil record”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences (на језику: енглески). 275 (1631): 181—186. ISSN 0962-8452. PMC 2596183  . PMID 17971323. doi:10.1098/rspb.2007.1170. 
  122. ^ а б в Wang, J.; Pfefferkorn, H. W.; Zhang, Y.; Feng, Z. (2012-03-27). „Permian vegetational Pompeii from Inner Mongolia and its implications for landscape paleoecology and paleobiogeography of Cathaysia”. Proceedings of the National Academy of Sciences (на језику: енглески). 109 (13): 4927—4932. ISSN 0027-8424. PMC 3323960  . PMID 22355112. doi:10.1073/pnas.1115076109  . 
  123. ^ McLoughlin, S (2012). „Glossopteris – insights into the architecture and relationships of an iconic Permian Gondwanan plant”. Journal of the Botanical Society of Bengal. 65 (2): 1—14. 
  124. ^ а б Feng, Zhuo (септембар 2017). „Late Palaeozoic plants”. Current Biology. 27 (17): R905—R909. Bibcode:2017CBio...27.R905F. ISSN 0960-9822. PMID 28898663. doi:10.1016/j.cub.2017.07.041  . 
  125. ^ Bulanov, V. V.; Sennikov, A. G. (16. 12. 2010). „New data on the morphology of permian gliding weigeltisaurid reptiles of Eastern Europe”. Paleontological Journal (на језику: енглески). 44 (6): 682—694. ISSN 0031-0301. doi:10.1134/S0031030110060109. Приступљено 17. 7. 2024 — преко Springer Link. 
  126. ^ Zhou, Zhi-Yan (март 2009). „An overview of fossil Ginkgoales”. Palaeoworld (на језику: енглески). 18 (1): 1—22. doi:10.1016/j.palwor.2009.01.001. Архивирано из оригинала 2020-06-01. г. Приступљено 2021-03-25. 
  127. ^ Feng, Zhuo; Lv, Yong; Guo, Yun; Wei, Hai-Bo; Kerp, Hans (новембар 2017). „Leaf anatomy of a late Palaeozoic cycad”. Biology Letters (на језику: енглески). 13 (11): 20170456. ISSN 1744-9561. PMC 5719380  . PMID 29093177. doi:10.1098/rsbl.2017.0456. 
  128. ^ Pfefferkorn, Hermann W.; Wang, Jun (април 2016). „Paleoecology of Noeggerathiales, an enigmatic, extinct plant group of Carboniferous and Permian times”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology (на језику: енглески). 448: 141—150. Bibcode:2016PPP...448..141P. doi:10.1016/j.palaeo.2015.11.022. Архивирано из оригинала 2018-06-28. г. Приступљено 2021-03-25. 
  129. ^ Wang, Jun; Wan, Shan; Kerp, Hans; Bek, Jiří; Wang, Shijun (март 2020). „A whole noeggerathialean plant Tingia unita Wang from the earliest Permian peat-forming flora, Wuda Coalfield, Inner Mongolia”. Review of Palaeobotany and Palynology (на језику: енглески). 294: 104204. S2CID 216381417. doi:10.1016/j.revpalbo.2020.104204. Архивирано из оригинала 2022-10-23. г. Приступљено 2021-03-25. 
  130. ^ Forte, Giuseppa; Kustatscher, Evelyn; Roghi, Guido; Preto, Nereo (15. 4. 2018). „The Permian (Kungurian, Cisuralian) palaeoenvironment and palaeoclimate of the Tregiovo Basin, Italy: Palaeobotanical, palynological and geochemical investigations”. Palaeogeography, Palaeoclimatology, Palaeoecology. 495: 186—204. Bibcode:2018PPP...495..186F. doi:10.1016/j.palaeo.2018.01.012. Архивирано из оригинала 23. 12. 2022. г. Приступљено 22. 12. 2022. 
  131. ^ Blomenkemper, Patrick; Bäumer, Robert; Backer, Malte; Abu Hamad, Abdalla; Wang, Jun; Kerp, Hans; Bomfleur, Benjamin (2021). „Bennettitalean Leaves From the Permian of Equatorial Pangea—The Early Radiation of an Iconic Mesozoic Gymnosperm Group”. Frontiers in Earth Science (на језику: енглески). 9: 162. Bibcode:2021FrEaS...9..162B. ISSN 2296-6463. doi:10.3389/feart.2021.652699  . 
  132. ^ Zavialova, Natalia; Blomenkemper, Patrick; Kerp, Hans; Hamad, Abdalla Abu; Bomfleur, Benjamin (2021-03-04). „A lyginopterid pollen organ from the upper Permian of the Dead Sea region”. Grana (на језику: енглески). 60 (2): 81—96. Bibcode:2021Grana..60...81Z. ISSN 0017-3134. S2CID 224931916. doi:10.1080/00173134.2020.1772360. Архивирано из оригинала 2021-08-14. г. Приступљено 2021-04-16. 
  133. ^ Palaeos: Life Through Deep Time > The Permian Period Архивирано 2013-06-29 на сајту Wayback Machine Accessed 1 April 2013.
  134. ^ Kump, L.R.; Pavlov, A.; Arthur, M.A. (2005). „Massive release of hydrogen sulfide to the surface ocean and atmosphere during intervals of oceanic anoxia”. Geology. 33 (May): 397—400. Bibcode:2005Geo....33..397K. S2CID 34821866. doi:10.1130/G21295.1. 
  135. ^ Benton, Michael J.; Twitchett, Richard J. (7. 7. 2003). „How to kill (almost) all life: the end-Permian extinction event”. Trends in Ecology and Evolution. 18 (7): 358—365. doi:10.1016/S0169-5347(03)00093-4. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Перм на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Перм_(периода)&oldid=28457273”
  NODES
Association 2
chat 1
Idea 2
idea 2
INTERN 9