Орсон Велс

Орсон Велс
Орсон Велс
	Орсон Велс 1937. године. Фотографисао Карл ван Вехтен.
Пуно име	Џорџ Орсон Велс
Датум рођења	6. мај 1915.
Место рођења	Кеноша, Висконсин, САД
Датум смрти	10. октобар 1985. (70 год.)
Место смрти	Лос Анђелес, Калифорнија, САД
Пребивалиште	САД
Држављанство	америчко
Универзитет	Школа Института за уметност у Чикагу
Супружник	Вирџинија Николсон (1934—1940); Рита Хејворт (1943—1948); Паола Мори (1955—1985)
Награде	Најбољи оригинални сценарио; 1941 Грађанин Кејн ; Награда за животно дело (1971); Најбољи албум говорне речи ; 1977. Велики амерички документи ; 1979. Грађанин Кејн ; 1982. Донованом мозак; Награда АФИ за животно дело; 1975. Награда за животно дело;
Потпис

Орсон Велс (енгл. Orson Welles; Кеноша, 6. мај 1915 — Лос Анђелес, 10. октобар 1985), амерички режисер, глумац, сценариста и продуцент.^[3]

У свет глуме и инсценације ушао је почетком тридесетих година, за време боравка у Даблину где је добио ангажман као позоришни глумац и режисер. Позоришту је остао веран још неко време по повратку у Сједињене Америчке Државе, а од 1935. године све више сарађује на радију као наратор, глумац или писац, а повремено адаптира и занимљива књижевна дела.

Тако је 30. октобра 1938. године изазвао општу панику вештом и уверљивом адаптацијом романа Рат светова о инвазији Марсоваца.^[4] О тој помутњи коју је Велс изазвао својом радио-драмом снимљен је 1975. године ТВ филм Ноћ која је успаничила Америку.

Његов филмски првенац, двосатни филм Грађанин Кејн, ког је режирао 1941. године, спада међу ремек-дела светског филма. Номинован је за Оскара за најбољи филм, режију и главну улогу коју је одиграо сам Велс. Иако није добио Оскара, овај филм је 1999. године проглашен за најбољи филм 20. века. Као филмски режисер никад није постигао комерцијални успех, али је зато велику популарност стекао као филмски глумац.^[5]^[6] Његов препознатљиви редитељски стил садржавао је слојевите и нелинеарне наративне форме, употребу осветљења као што је кјароскуро, необичне углове камере, звучне технике посуђене од радија, снимке дубоког фокуса и дуготрајног излагања. Он је хваљен је као „ултиматни ауторски режисер”.^[7]^‍:6

Статус филмске звезде утврдио му је филм Трећи човек, снимљен 1949. године у којем је одиграо лик супериорног криминалца. По Шекспировој трагедији Отело, 1952. године снимио је истоимени играни филм који му је донео Златну палму на фестивалу у Кану. Последње дело, филм Истине и лажи, снимио је 1974. године. Године 1975. добио је награду за животно дело Америчког филмског института. Свој последњи наступ Орсон Велс је имао у анимираном филму Трансформерси, из 1986. године, давши глас Уникрону. Преминуо је убрзо након наступа у том филму.

Велс је имао три брака, укључујући онај са Ритом Хејворт, и троје деце. Познат по свом баритонском гласу,^[8] Велс је екстензивно наступао у позоришту, на радију и филму. Био је доживотни мађионичар који је запажен по представљању емисија за војску у ратним годинама. Године 2002, изабран је за највећег филмског режисера свих времена у две анкете Британског филмског института спроведеним међу режисерима и критичарима.^[9]^[10] У 2018. години Дејли телеграф је уврстио Велса на листу 50 највећих холивудских глумаца свих времена.^[11]

Филмографија

Година	Српски назив	Изворни назив	Улога	Напомена
Улоге Орсона Велса
1941.	Грађанин Кејн	Citizen Kane	Чарлс Фостер Кејн
1948.	Магбет	Macbeth	Магбет
1949.	Трећи човек	The Third Man	Хари Лајм
1958.	Додир зла	Touch of Evil	Хенк Квинлан
1966.	Човек за сва времена	A Man for All Seasons	Томас Вулси
1967.	Казино Ројал	Casino Royale	Ле Шифр
1969.	Битка на Неретви		Четнички сенатор
1986.	Трансформерси	Transformers: The Movie	Јуникрон	глас

Референце

^ „Overview: Orson Welles, (1915–1985) American film director and actor”. Oxford Reference. doi:10.1093/oi/authority.20110803121717846.
^ „The Eyes of Orson Welles in Chicago at Gene Siskel Film Center”. Chicago, Illinois Music, Nightlife & Events. Приступљено 21. 3. 2019.
^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 35. ISBN 86-331-2112-3.
^ Bartholomew, Robert E. (2001). Little Green Men, Meowing Nuns and Head-Hunting Panics: A Study of Mass Psychogenic Illness and Social Delusion. Jefferson, N.C.: McFarland. ISBN 978-0-7864-0997-6. Приступљено 30. 3. 2010.
^ „List-o-Mania, or, How I Learned to Stop Worrying and Love American Movies”. Jonathan Rosenbaum. 25. 6. 1998. Архивирано из оригинала 28. 4. 2016. г. Приступљено 9. 5. 2015.
^ „Great Movie: Chimes at Midnight”. Roger Ebert. 4. 6. 2006. Приступљено 9. 5. 2015.
^ Rosenbaum, Jonathan, Discovering Orson Welles. Discovering Orson Welles. Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press. 2007. ISBN 978-0-520-25123-6.
^ Christley, Jaime N. (2003). „Orson Welles”. Senses of Cinema. Архивирано из оригинала 14. 9. 2012. г. Приступљено 16. 8. 2020.
^ „Sight & Sound |Top Ten Poll 2002 – The Directors' Top Ten Directors”. BFI. 5. 9. 2006. Архивирано из оригинала 13. 10. 2018. г. Приступљено 30. 12. 2009.
^ „Sight & Sound |Top Ten Poll 2002 – The Critics' Top Ten Directors”. BFI. 5. 9. 2006. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2009.
^ „The 50 greatest actors from Hollywood's Golden Age”. The Daily Telegraph (на језику: енглески). 25. 6. 2018. ISSN 0307-1235. Приступљено 9. 11. 2019.

Литература

Документарни филмови о Орсону Велсу

Baratier, Jacques, Désordre, 1950.
Albert and David Maysles, Orson Welles in Spain, 1966.
Reichenbach, François and Rossif, Frédéric, Orson Welles, 1968 (ORTF, French TV).
Rozier, Jacques, Vive le cinéma !, 1972, (ORTF, French TV).
Marienstras, Richard and Romero, Isidro, Shakespeare et Orson Welles, 1973 (French TV).
Philippe, Claude-Jean and Lefebvre, Monique, Une légende, une vie : Citizen Welles, 1974 (French TV).
Orson Welles talks with Roger Hill and Hortense Hill, Sedona, Arizona, 1978.
Megahey, Leslie and Yentob, Alan, The Orson Welles Story, 1982 (Arena, BBC-TV).
Boutang, Pierre-André and Seligmann, Guy, Orson Welles à la cinémathèque (française), 1983.
Graver, Gary, Working with Orson Welles, 1993.
Giorgini, Ciro and Giagni, Gianfranco, Rosabella: La Storia italiana di Orson Welles, 1993.
Silovic, Vassili with Kodar Oja, Orson Welles : The One-Man Band, 1995.
Rodriguez, Carlos, Orson Welles en el país de Don Quijote, 2000.
Petri, Kristian, Brunnen, 2005.
France, Richard and Fischer, Robert, Citizen America: Orson Welles and the ballad of Isaac Woodard, 2005.
Rafaelic, Daniel and Rizmaul, Leon, "Druga strana Wellesa", 2005.
Sedlar, Dominik and Sedlar, Jakov, Searching for Orson, 2006.
Bernard, Jean-Jacques, Welles angels, 2007.
Workman, Chuck, Magician: The Astonishing Life and Work of Orson Welles, 2014.
Kuperberg, Julia and Kuperberg, Clara, This is Orson Welles, 2015.
Kapnist, Elisabeth, Orson Welles, shadows & light, 2015.
Mark Cousins, The eyes of Orson Welles, 2018.

Документарни филмови о Грађанину Кејну (1941)

The legacy of Citizen Kane (included in the Criterion 50th Anniversary Edition LaserDisc), 1992.
Reflections on Citizen Kane (included in the Turner Home Entertainment 50th Anniversary Edition VHS), 1991.
The complete Citizen Kane, (BBC-TV), 1991.
Epstein, Michael and Thomas Lennon, The Battle Over Citizen Kane, (PBS The American Experience, 1996)

Документарни филмови о То је све тачно (1942)

Sganzerla,Rogério, Nem Tudo é Verdade, 1986.
Krohn, Bill, Meisen, Myron and Wilson, Richard, It's All True: Based on an Unfinished Film by Orson Welles, 1993.

Документарни филмови о Г. Аркадин (1955)

Drössler, Stefan, The Labyrinths of Mr. Arkadin, Munich Filmmuseum, 2000.

Документарни филмови о Додир зла (1958)

The Restoration of Touch of Evil, 1998.

Документарни филмови о Звуци у поноћ (1965)

Berriatúa, Luciano, Las versiones de Campanadas a medianoche, 2012.

Документарни филмови о Друга страна ветра (1970–1976)

Neville, Morgan, They'll Love Me When I'm Dead, 2018.
Suffern, Ryan, A Final Cut for Orson: 40 years in the making, 2018.

Архивски извори

Guide to the Orson Welles Materials, Lilly Library, Indiana University
Finding Aid for the Orson Welles – Oja Kodar Papers 1910–1998 (bulk 1965–1985), Special Collections Library, University of Michigan
Finding Aid for the Richard Wilson – Orson Welles Papers 1930–2000 (bulk 1930–1991), Special Collections Library, University of Michigan
Finding Aid for the Orson Welles – Chris Welles Feder Collection 1931–2009, Special Collections Library, University of Michigan
Finding Aid for the Orson Welles – Alessandro Tasca di Cutò Papers 1947–1995, Special Collections Library, University of Michiga

Спољашње везе

Орсон Велс на сајту IMDb (језик: енглески)
Баздуљ, Мухарем (11. 8. 2020). „Грађанин Велс: Југословенске везе највећег режисера свих времена”. Радио-телевизија Србије. Приступљено 12. 8. 2020.
Orson Welles LLC
Орсон Велс на сајту Енциклопедија Британика
Орсон Велс на сајту AllMovie (језик: енглески)
Орсон Велс на сајту TCMDb (језик: енглески)
Orson Welles на сајту Rotten Tomatoes (језик: енглески)
Орсон Велс на сајту Find a Grave (језик: енглески)
Orson Welles at UbuWeb
Wellesnet – Orson Welles Web Resource
FBI Records: The Vault — George Orson Welles at vault.fbi.gov
Mercury Theatre on the Air
„The Unseen Orson Welles”. Архивирано из оригинала 27. 10. 2009. г. Приступљено 1. 7. 2010.
Orson Welles," annotated bibliography at Oxford Bibliographies Online (Cinema and Media Studies)
Orson Welles: A Bibliography of Materials in the UC Berkeley Library
Orson Welles on the Air, 1938–1946 at Indiana University Bloomington

[1] „Overview: Orson Welles, (1915–1985) American film director and actor”. Oxford Reference. doi:10.1093/oi/authority.20110803121717846.

[Chicago,_Illinois_Music,_Nightlife_&_Events-2] „The Eyes of Orson Welles in Chicago at Gene Siskel Film Center”. Chicago, Illinois Music, Nightlife & Events. Приступљено 21. 3. 2019.

[британика_2-3] Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 35. ISBN 86-331-2112-3.

[McFarland-4] Bartholomew, Robert E. (2001). Little Green Men, Meowing Nuns and Head-Hunting Panics: A Study of Mass Psychogenic Illness and Social Delusion. Jefferson, N.C.: McFarland. ISBN 978-0-7864-0997-6. Приступљено 30. 3. 2010.

[5] „List-o-Mania, or, How I Learned to Stop Worrying and Love American Movies”. Jonathan Rosenbaum. 25. 6. 1998. Архивирано из оригинала 28. 4. 2016. г. Приступљено 9. 5. 2015.

[6] „Great Movie: Chimes at Midnight”. Roger Ebert. 4. 6. 2006. Приступљено 9. 5. 2015.

[Rosenbaum-7] Rosenbaum, Jonathan, Discovering Orson Welles. Discovering Orson Welles. Berkeley and Los Angeles, California: University of California Press. 2007. ISBN 978-0-520-25123-6.

[8] Christley, Jaime N. (2003). „Orson Welles”. Senses of Cinema. Архивирано из оригинала 14. 9. 2012. г. Приступљено 16. 8. 2020.

[BFI_Directors-9] „Sight & Sound |Top Ten Poll 2002 – The Directors' Top Ten Directors”. BFI. 5. 9. 2006. Архивирано из оригинала 13. 10. 2018. г. Приступљено 30. 12. 2009.

[BFI_Critics-10] „Sight & Sound |Top Ten Poll 2002 – The Critics' Top Ten Directors”. BFI. 5. 9. 2006. Архивирано из оригинала 3. 3. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2009.

[11] „The 50 greatest actors from Hollywood's Golden Age”. The Daily Telegraph (на језику: енглески). 25. 6. 2018. ISSN 0307-1235. Приступљено 9. 11. 2019.

[3]

[1]

[2]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]