Никија
Никија (грч. Νικίας, око 470-413. год. ст. е.) био је атински државник и војсковођа. Припадао је најистакнутијем слоју атинског племства.[1][2]
Своју политичку каријеру почео је још за живота Перикла и, као и Перикле, заузимао је положај стратега. "Након Периклове смрти [429] Никија је одмах добио већи положај на који је био доведен углавном гласовима богаташа и племића који су га супротстављали дрском Клеону; истина, и народ се према њему благонаклоно односио и подупирао је његово частољубље" (Плутарх). Аристотел, присталица умерене демократије, сматра Никију – поред Тукидида, Мелесијиног сина, и поред Терамена (једног од вођа олигархијског преврата 411. п. н. е.) – за "најбољег политичког делатника у Атини" (Атински устав).[3]
Архидамов рат
уредиНикија је био један од најбогатијих људи у целој Грчкој. Његова је имовина вредела најмање 100 талената, при чему се највећи део састојао из готовине; стога он није много страдао од Архидамове најезде у првој фази пелопонеског рата. Према Ксенофонту, Никија је имао 1.000 робова који су радили у лауријским рудницима зарађујући тамо за свог господара сваки по један обол дневно. Никија се посебно прославио својом дарежљивошћу у време разних прослава које су у Атини биле врло честе. Никијина плашљивост и неодлучност ушле су у пословицу. I заиста, у пренапетој политичкој атмосфери Атине тог доба, он је био стално на опрезу. У време пелопонеског рата Никија није могао да отворено наступа с паролом о миру са Спартом, али се зато максимално користио свим могућностима за вођење преговора о миру. Никија се увек трудио да не предузима на себе одговорност за било какве одлучујуће мере. Зато је он представљао веома погодну личност за оне кругове који нису желели ширење ратних операција.[4]
У периоду од 427. до 425. године, дакле након Периклове смрти, опште војно руководство у Атини налазило се у Никијиним рукама. То је био период извесног затишја, а неке активне операције спомињу се само на западу средње Грчке и на Сицилији. Међутим, након успешне атинске операције код Пилоса на источној обали Пелопонеза те након заузимања острва Сфактерије крајем августа 425. ст. е., којом приликом је заробљено 292 спартанска хоплита, међу којима и 120 Спартијата, у Атини је ауторитет Клеона, вође радикалне демократије који је и предводио напад на Сфактерију, постао неоспоран, док је Никија са својим присталицама изгубио сваки утицај у еклесији. Тако је операција код Пилоса натерала Спарту да нуди мир, а у Атини довела на власт партију која је желела рат.
Никија је, да би повратио свој углед и углед атинских хоплита – углавном људи из имућнијих слојева – одмах по повратку Клеона и Демостена са спартанским заробљеницима са Сфактерије, кренуо против Коринта. Под својом командом имао је 80 бродова, 2.000 атинских хоплита, 200 коњаника и помоћне одреде Милећана и других савезника. Ова је експедиција имала не толико војне колико политичке цилљеве. Када су се Атињани искрцали југоисточно од Коринта, код Солигеје, пред њима се нашло пола коринтске војске. У жестокој бици Атињани се нису борили до победе, већ су се повукли на своје бродове чим су видели да долазе коринтска појачања. Затим се један део Атињана искрцао код Метане у Арголиди и освојио је. Али били су то слаби резултати једног великог похода.
Следеће, 424. године Никија је предузео успешну операцију и освојио дорску Китеру, "острво које се налази на згодном месту према Лаконији и које је настањено лакедемонским досељеницима" (Тукидид). После Пилоса Спартанци су се налазили у веома тешком стању, па се Спарта посебно плашила да ће, користећи њено тешко стање, хелоти подићи устанак. Освајање Китере представљало је врхунац атинских успеха. Изгледало је да је потребно учинити још само мало напора и сјајна победа Атине биће осигурана.
Међутим, током 424. године ст. е. спартански војсковођа Брасида постигао је велике успехе у Тракији. Он је на спартанску страну привукао Акант, Стагиру и Аргил, и несметано стигао до Амфипоља, главног атинског поседа у Тракији. Историчар Тукидид, који је те године био стратег, налазио се тада са седам тријера код Тасоса. Пошто је из Амфипоља позван у помоћ, он се упутио ка граду, али је закаснио. Брасида је Амфипољанима понудио повољне услове за капитулацију, и град му се предаде без борбе. Тукидид је успео да заузме само Ејон, предграђе Амфипоља. Због овог неуспеха био је Тукидид прогнан из Атине и отада је живео у туђини. Преласком Амфипоља на страну Спарте Атина је губила главни извор за снабдевање бродском грађом и велики приход у новцу. Притом, атински савезници "тајно су се обраћали Брасиди молећи га да дође до њих, при чему је сваки од тих градова желео да буде први који ће се одметнути" (Тукидид). Током пет месеци Брасида је успео да освоји две трећине Халкидика. Повећање фороса које је претходне године извршио Клеон поразно се одразило на положај Атине у тој области. Главни град полуострва Ситоније, Торона, сада је плаћао 12 талената годишње, уместо ранијих шест. Без обзира на то што се у Торони налазио атински гарнизон, становници су без борбе предали град Брасиди. У рукама Атињана остало је још само полуострво Палена, али су и тамо владали немири.
У таквим је околностима у пролеће 423. године између Спарте и Атине склопљено је примирје. Спартанска олигархија надала се да ће примирје прерасти у мир и да ће им се вратити заробљени Спартијати, Пилос и Китера у замену за трачке области које је заузео Брасида. Атина је такође била склона примирју, јер је желела да на Халкидику прикупи резерве пре него што је напусте сви полиси из ове области. Услови примирја састојали су се у очувању статуса qуо: Лакедемоњани и њихови савезници добијали су слободу поморске трговине; кретање њихових бојних бродова било је забрањено. Зато је од великог значаја била тачка која се односила на пребеге, а коју су Спартанци формулисали овако: "Пребеге, ни слободне ни робове, током овог времена нећемо примати ни ми ни ви" (Тукидид). Ова је тачка свакако унета на захтев Спарте и сведочи о великом броју хелота који су пребегавали у Пилос.
По истеку примирја у лето 422. године, Клеон је са атинском и савезничком војском кренуо ка Халкидику. Снажним јуришем с копна и мора заузео је Торону. "Торонске жене и децу претворио је у робље, а Тороњане, Пелопонежане и друге Халкиђане, укупно 700 људи, пошаље у Атину" (Тукидид). Затим је Клеон морским путем кренуо у Амфипољ, освојивши уз пут Галепс, Мекиберну, Клеону и Акротој. Овде му у сусрет изађе Брасида који је имао више војске и боље војнике. У бици код Амфипоља (422), која се завршила поразом Атине, погинула су обојица војсковођа – Клеон и Брасида. Истовремена погибија Клеона и Брасиде знатно је олакшала пут за преговоре о миру.
Никијин мир
уредиНакон Клеонове смрти радикална демократија губи свој утицај у Атини. Порази на Халкидику знатно су ојачали мирољубива расположења. Осим тога, озбиљне бојазни изазивали су савезници склони одметању од Атине. Спарта је желела мир из већ поменутих разлога. Осим тога, рат се већ одужио, па се могао завршити устанком хелота под руководством Месењана из Пилоса. Такође, 421. године истицао је тридесетогодишњи мировни уговор Спарте и Аргоса, а евентуални савез Атине и Аргоса био би веома опасан, јер би тада неки градови Пелопонеза прешли на страну Аргоса.
Атински стратег Никија и спартански краљ Плеистоанакт брзо су се споразумели о условима мира. Одлучено је да се ствари доведу у предратно стање, с тим што су Тебанци добијали Платеју, а Атињани Нисеју. Градови на Халкидику и у Тракији (Аргил, Стагира, Акант, Стол, Олинт и Спартол) који су добровољно прешли на страну Брасиде и даље су остали независни, при чему су по жељи могли да ступе у савез с Атињанима. Заробљеници с обе стране враћали су се сваки у своју државу. Грађанима оних градова који су се враћали Атињанима дозвољено је да са својом имовином иду кода хоће. Атињани су, пак, гарантовали аутономију савезничким полисима који су редовно плаћали форос какав је одредио Аристид. Уговор је потписан на 50 година, а у случају несугласица спорна су се питања морала решавати арбитражом.
Никијин је мир у потпуности одговарао спартанским интересима, али су савезници Спарте били веома незадовољни: Беотија, Коринт, Мегара и Елида нису ништа добили тим уговором, а Мегара је чак изгубила Нисеју. Тај је уговор особито тешко погађао Коринт, чији су главни интереси били везани за северозапад Грчке. Победама Демостена у руке атинских савезника – Акарнанаца – прешла су сва упоришта Коринта на западу; Анакториј је био заузет на јуриш, а Амбракија је морала ступити у савез са Акарнанцима. Коринт је изгубио и своју трећу колонију, Солиј. Јонска су острва остала у утицајној сфери демократске Коркире. На тај начин борбу са западну Хеладу у потпуности су добили Атињани. Због тога су спартански савезници (Коринт, Беотија, Мегара и Елида) одбили да потпишу услове мировног уговора, због чега су се нагло погоршали њихови односи са Спартом. Од такве је ситуације користи могао имати Аргос, који је код Пелопонежана уживао велике симпатије. Да би предупредила опасност која јој је претила, Спарта је са Атином склопила не само мир, већ и одбрамбени савез. Са социјално-политичког становишта, закључење овог мира представљало је победу "богаташа, старије генерације и већег дела земљорадника" (Плутарх). За мир су такође били и атински лаконофили, али је главну снагу које је у Атини деловала у корист мира представљало атичко сељаштво. Изгубивши Клеона радикални демократи тешко су се опорављали од тог ударца, а њихов нови вођа Хипербол тешко се одупирао Никији, чији је утицај у то доба био на врхунцу.
Никјин мир представљао је, ипак, само предах у рату који је захватио цео хеленски свет. Архидамов рат је показао да Атина располаже огромним материјалним резервама и да је неосвојива с копна. Спартанска коалиција показала се преслабом да сломи атинску поморску државу. Па ипак, ни Атина није била у стању да зада одлучујући ударац Пелопонеском савезу. Никијин мир није отклонио оне противречности Хеладе које су и довеле до пелопонеског рата. Питање хегемоније остало је нерешено, као уосталом и питање борбе између олигархије и демократије. I коначно, током Архидамовог рата ојачала су центрифугална расположења како у Атинском тако и у Пелопонеском савезу.
Међутим, одбрамбени савез између Атине и Спарте није потрајао. Чим је Спарта из Атине добила своје заробљенике, ефори који су потписали Никијин мир нису били реизабрани, а нови ефори оштро су иступили против савеза са Атином и закључили сепаратан савез са Беотијом, што је неминовно водило раскиду са Атином. Средином лета 420. године закључен је савез између четири демократска полиса Хеладе: Атине, Аргоса, Мантинеје и Елиде. Насупрот овој коалицији стајао је олигархијски савез Спарте, Беотије и Мегаре, који је уживао подршку Коринта, принципијелног противника Атине.
Такво понашање Спарте у Атини се сматрало издајничким, а одговорност за то приписивана је Никијиној групи. То је јачало радикално-демократску групацију, којој су се прикључили сви кругови становништва који су прекидом ратних операција били оштећени. То су, пре свега, били: занатски кругови, који нису хтели да жртвују своје економске интересе; руководство војске, а нарочито флоте, које је током последњих десет година водило главну реч у атинској политици; широке масе атинског демоса: служба у војсци доносила је релативно добар приход (драхма дневно за хоплите и три обола за морнаре), при чему атински хоплити нису често учествовали у биткама и углавном су вршили гарнизонску службу. Операције флоте у ситуацији пуне доминације Атињана на мору такође нису биле скопчане са неким већим ризиком. Према томе, неки слојеви демоса били су за време рата боље обезбеђени него за време мира.
Уместо Хипербола, који није имао угледа, на чело опозиције против Никије долази млади Алкибијад. Због свог порекла могло се очекивати да ће се Алкибијад прикључити лаконофилској групацији у Атини. Он се заиста и дружио са Спартијатима заробљеним код Пилоса и настојао да добије проксенију Лакедемоњана. Међутим, увређен тиме што су се спартански изасланици с понудом мира обратили Никији, Алкибијад је прешао у антиспартански табор. Тако се Алкибијад силом прилика прикључио демократским групацијама у атинској еклесији. Ту је, иступајући против Никије, путем интрига покварио преговоре Спарте с Атином и приклонио демос на успостављање савеза између атинске и пелопонеске демократије (Атина – Аргос, Мантинеја, Елида).
Сицилијска експедиција
уредиКрајем маја 415. ст. е., упркос оштром противљењу Никије таквом подухвату, из Атине је ка Сицилији, под водством Алкибијада, Никије и Ламаха, кренула експедиција са 136 бродова (од чега 100 атинских), 5.100 хоплита (од којих су 1.500 били атински грађани), 1.200 лако наоружаних војника и око 26.000 веслача. Иза ове огромне флоте ишло је 130 теретних бродова. Предлог о слању експедиције на Сицилију примљен је у еклесији огромном већином гласова. Очигледно је да су за тај предлог гласали не само присталице радикалне демократије, већ су овога пута овом Алкибијадовом предлогу подршку дали и многе присталице Никије, представници имућних атинских слојева. У натписима се налазе две одлуке еклесије: прва, о отпремању 60 бродона, и друга, о повећању броја тријера на 100, о прикупљању војске и о одобрењу износа од 3.000 талената за тај поход. Ова свота представљала је сву готовину државне благајне.
У зиму 414. године, након годину дана боравка на Сицилији, Атињани су започели опсаду Сиракузе и убрзо се суочили са великим тешкоћама. Због тога се Никија обратио Атини са захтевом да му војска буде одмах повучена или да му се допреми ново, велико појачање. У том писму ситуација Атињана приказана је као безизлазна. Никији је као помоћ упућен најбољи атински војсковођа Демостен, победник код Пилоса, који је пошао са 65 бродова, 1.200 атинских хоплита и једним бројем савезника. Пошто је мобилисао нове резерве на јонским острвима, Демостен је у Сиракузу стигао крајем јула 413. ст. е. Поморске битке код Сиракузе 3. и 7. септембра 413. године ст. е. завршене су потпуним поразом атинске флоте, која је одавно била изгубила своју борбену способност. Атинска копнена војска била је одсечена дубоко у унутрашњости Сицилије. Никија и Демостен покушали су да се повуку у унутрашњост острва, али ни ту нису имали среће; опкољени са свих страна непријатељима, Атињани су се предали. Обојица војсковођа били су убијени, а остали заробљеници су, после седмомесечног рада у каменоломима, били продати у ропство.
Спољшне везе
уреди