Википедија

Препуцијум

Препуцијум или покожица је двослојни кожни набор мушког уда (пениса) који прекрива и штити његов главић и завршни део мокраћног канала. Састоји од глатког мишићног ткива, крвних судова, нерава, коже и слузокоже.[1] Препуцијум је покретна, прилично растегљива структура која делује и као природно мазиво главића пениса.

Препуцијум
Препуцијум делимично навучен преко главића пениса, са ребрастом траком видљивом на крају форникса
Детаљи
ЛатинскиПрепуцијум
ПрекурзорГенитални туберкулун, урогенитални набори
Дорсална артерија пениса
Дорсална вена пениса
Дорсални нерв пениса
Показатељи
Грејова анатомијап.1250
ТАА09.4.01.011
ФМА19639
Анатомска терминологија

Препуцијум одраслих особа се обично навлачи преко главића, да би у усправном или укрућеном стању прекривао само део главића у зависности од дужине кожице. Препуцијум је причвршћена за главић на рођењу и углавном се не може свући у раном дечијем узрасту. Немогућност да се повуче кожица у детињству не треба сматрати патолошким проблемом ако нема других симптома болести[2] Скоро сви дечаци рођени су са уском навученом кожицом преко главића која је спојена са главићем. Ово је нормално физиолошко развојно стање и није разлог за забринутост. Неки се родитељи беспотребно брину да отвор није довољно велики, и насилно превлаче кожицу, иако то никада не сме бити форсирано. Препуцијум је бити спреман за повлачење када за то физички развој детета дозволи, јер према досадашњим истраживањима не постоји „право” доба за његово повлачење.

Узак непрелазни препуцијум код дечака је унутар нормалног распона развоја и обично не изазива проблеме. Препуцијум се обично спонтано проширује све док не добије потпуно способност за повлачење. Отприлике то се код 50-60% дечака дешава око десете године.[3]

Ако уски или неповлачиви препуцијум постане проблем, на располагању је широк избор конзервативних или алтернативних третмана обрезивања. Обрезивање треба сматрати застарелом, радикалном и трауматичном интервенцијом, која је несразмерна и непотребна код мањих проблема са превлачењем препуцијума.

Међутим препуцијум може бити измењен у неким патолошким стањима, која су ретка и лако се лече.[4] У неким случајевима, посебно код хроничних стања, лечење може да укључи и обрезивање, поступак у коме се препуцијум делимично или у потпуности уклања.

Анатомија и физиологија

уреди
 
Анатомија мушких гениталија

Спољашња кожица препуцијума која је наставак коже тела пениса, за разлику од ње, са унутрашње стране је обложена мукозном мембраном попут унутрашњости очних капке или уста. Мукокутана зона настаје тамо где се спајају спољашњи и унутрашњи део препуцијума. Препуцијум је јако богат нервима који су најбројнији на врху главића. Као и очни капак, препуцијум се слободно креће након што се одвоји од главића, што се обично догађа пре или током пубертета, када се нагло повећава проценат дечака који могу спонтано и у потпуности превући препуцијум преко главића.[5]

Препуцијум је причвршћена за главић помоћу френулума, високо васкуларизованог ткива пениса — које формира везу између спољашњег и унутрашњег слоја препуцијума. Када пенис није укрућен, френулум се затеже да би сузио отвор препуцијума.[6]

 
Положај препуцијума, у опуштеном и укрућеном стању тела пениса

Људски препуцијум садржи омотач од мишићног ткива одмах испод коже, првобитно познат као перипенични мишић, а данас носи и назив дартос фасциа. Већина овог ткива налази се у препуцијуму. Еластична влакна која се налазе у фасцији дартос, формирају вијугав врх на препуцијуму. Коврџава влакана делује као сфинктер код новорођенчади, који се отвара како би се омогућио пролазак мокраће, и затвара како би заштитио главић пениса од страних материја и нечистоћа. Дартос фасциа је осетљива на температуру и шири се или смањује током промене температуре. Дартос фасциа је лабаво повезана са основним ткивом, тако да омогућава покретљивости и еластичности коже пениса.

Према хистолошким налазима Британског удружења уролошких хирурга заснованих на истраживању спроведеном на обдукцији 22 препуцијума, „препуцијум ма велику и важну улогу, као ерогена зона јер је богат нервним завршецима и ерогеним ткивом“.[7][8]

Лангерхансове ћелије, које су незреле дендритичне ћелије, налазе се у свим областима епитела пениса, а највише на унутрашњој површини препуцијума.[9]

Препуција обично покрива главицу када пенис није укрућен (горња слика), али се углавном повлачи након ерекције (доње слика). Покривање главице у укрућеном и усправном стању варира у зависности од дужине кожице. Препуцијум има бројне функције које укључују:

  • одржавање главића влажним (субпрепупуцијална влажност меша са пилингом коже и формира смегму).
  • заштиту пениса, нпр.код одојчади од амонијака и измета у пеленама, што смањује учесталост појаве меаталне стенозе и наставља да штити главић и одраслу особу од абразије и траума током живота.
  • јачање сексуалног задовољства услед присуства нервних рецептора“.

Препуција помаже и да се обезбеди довољно коже током ерекције.[10]

У техничком извештају Америчке академије за педијатрију из 2012. године о обрезивању, утврђено је да препуцијум има тенденцију да лучи микроорганизме који могу довести до инфекције мокраћних путева код новорођенчади и/или могу утицати на пренос сексуално преносивих инфекција код одраслих.[11]

Развој препуцијума код деце

уреди

Раст и сазревање пениса могу трајати годинама након рођења – и индивидуалног је трајања за сваког дечака, тако да се сазревање препуцијума наставља и након пубертета.[5]


Готово сви дечаци су рођени са уским препуцијумом који је спојен са главићем. То је нормално физиолошко стање и није разлог за забринутост родитеља да отвор препуцијума није довољно велики. У тренутку рођења, полни органи су на врло незрелом нивоу развоја, тако да њихов раст и развој траје почев од рођења преко пубертета све до одраслог доба. Према томе изглед пениса у најранијем детињству није показатељ изгледа пениса у одраслом добу. Полни развој након пубертета доноси бројне промене, које укључују и могућност потпуног превлачења препуцијума преко главића (види слику).

Постоји и развојна фаза препуцијума у којој се неким дечацима препуцијум надује током мокрења због притиска накупљене мокраће у препуцијуму. То се може догодити ако се унутрашњи слој препуцијума одваја или се већ одвојио од главића, што се обично догађа око треће године живота - пре него што се препуцијум може у потпуности превући преко главића. Надувавање је знак да се догађа нормално одвајање препуцијума од главића. То је прелазно стање које нестаје како препуцијум наставља свој природни раст и развој те како отвор на врху постаје још шири. Ова појава не утиче на нормално пражњење и није разлог за забринутост.[5]
 
Једном када се препуцијум природно одвоји од главића, његова два слоја кожа и слузокоже могу се слободно повући да би се открио главић и ребрасти појас

Крајем 1940-тих година британски педијатар Гаирднер је посматрао 100 новорођенчади и отприлике 200 дечака различитог узраста (до 5 година старости) и том приликом је открио: (види табелу):

Гаирднерова табела превлачења препуцијума.[5]
Узраст Могућност превлачења препуцијума
Рођење 4%
1. година 50%
2. година 75%
3. година 90%
4. година 91%
5. година 92%

Данас се зна да су бројке које показују проценат дечака чији се препуцијум могао превући преко главића у Гаирднеровој табели (која датира из 1940-их година) превисоке. Нажалост, многи лекари и данас користе те застареле информације, што доводи до погрешног дијагностиковања фимозе код здравих дечака и доводи до непотребних интервенција.

Касније студије су показале да само 40-50% дечака узраста од 10 година може у потпуности превући препуцијум преко главића.

Дански педијатар Јакоб Øстер међу првима је проучавао и документирао развој препуцијума након 5. године живота детета и у раду који је објавио 1968. године навео је следеће податке:

Øстерови подаци о повлачењу препуцијуму.[5]
Узраст Фимоза Сужен препуцијум Препуцијум није потпуно одвојен Проценат дечака код којих није могуће потпуно превлачење кожице Проценат дечака код којих је могуће потпуно превлачење кожице
6-7 8% 6% 63% 77% 23%
8-9 6% 2% 58% 66% 34%
10-11 6% 2% 48% 56% 44%
12-13 3% 3% 34% 40% 60%
14-15 1% 1% 13% 15% 85%
16-17 1% 1% 3% 5% 95%

Øстерови подаци побили су Гаирднерове тврдње да је потпуно превлачење кожице могуће код 90% петогодишњих дечака, јер је он открио да се препуцијум може у потпуности превући у 90% случајева тек у доби од отприлике 16 година.

Сва даља истраживања су указала на нетачност Гаирднерове тврдње, и показала да је Øстерова тврдња заправо она која има тежину.[12]

Одржавање препуцијума

уреди
 
Један од тежих облика фимозе

Хигијена препуцијума,  поготову неретрактибилног је једноставна и не захтева ништа ван уобичајене хигијене и неге било ког другог дела дечје коже или косе! Не постоје посебни хигијенски захтеви нити манипулације! Никада не треба чинити покушај да се неприродно и снажније превуче препуцијум – јер генитална хигијена код деце не захтева ретракцију или било какве специјалне манипулације, попут употребе инструментаријума (штапићи за уши!), антисептика итд. Вода и сапун су довољни!, у склопу дневне хигијена неретрактибилног препуцијума код детета. Слично важи и за ретрактибилан препуцијум.[13] Повлачење може озбиљно да нашкоди пенису јер боли, крвари, прави ожиљке, чак појачава адхезије и доведе до стенозе меатуса и / или појаве секундарне (стечене) фимозе. Тек нешто касније, ретракција пениса постаје саставни део свакодневне целовите хигијене детета. Као медицинска оправдања обично се наводе превенција инфекције, хигијенски разлози, превенција фимозе чак и превенција карцинома пениса), али њих заправо нема. Екстерна дневна хигијена неретрактибилног препуцијума и у почетку не баш свакодневна (доцније да) ретрактибилног је све што је треба, спроводити у дечијем узрасту.[14]

Гланс и препуцијум се развијају као јединствена структура, а сепарација а тиме и последична ретрактибилност су изузетно ретко присутни у првим годинама живота детета. Сепарација препуцијума постепено еволуира те је не треба форсирати. Када ће се догодити, зависи од детета до детета. Па тако код неког детета може настати и пре рођења (теоретски), непосредно по рођењу или у првим месецима живота (што је углавном ретко), или у највећем броју случајева годинама по рођењу (што је нормално). Иако ће се многи препуцијуми потпуно ретраховати до пете године живота детета, не треба их озбиљно схватити ни касније. [12]

Види још

уреди

Извори

уреди
  1. ^ Кирбy, Рогер С.; Царсон, Цуллеy C.; Кирбy, Мицхаел Г.; Wхите, Алан, ур. (2009-01-29). Мен'с Хеалтх. ИСБН 9780429136658. дои:10.3109/9781439808078. 
  2. ^ „Тигхт форескин (пхимосис анд парапхимосис)”. нхс.ук (на језику: енглески). 19. 10. 2017. Приступљено 7. 8. 2020. 
  3. ^ Лиу, X.; Лиу, Г.; Схен, Ј.; Yуе, А.; Исаацсон, D.; Синцлаир, А.; Цао, M.; Лиаw, А.; Цунха, Г. Р.; Баскин, L. (2018). „Хуман гланс анд препутиал девелопмент”. Дифферентиатион. 103: 86—99. ПМЦ 6234068  . ПМИД 30245194. дои:10.1016/ј.дифф.2018.08.002. .
  4. ^ Ману Схах (Јануарy 2008). Тхе Мале Гениталиа: А Цлинициан'с Гуиде то Скин Проблемс анд Сеxуаллy Трансмиттед Инфецтионс. Радцлиффе Публисхинг. ISBN 978-1-84619-040-7. стр. 37–..
  5. ^ а б в г д „Normalan razvoj prepucijuma kod dečaka - Zdravlje i bezbednost - Ringeraja.rs”. www.ringeraja.rs. 15. 11. 2013. Приступљено 7. 8. 2020. 
  6. ^ „Male circumcision: Global trends and determinants of prevalence, safety and acceptability” (PDF). World Health Organization. 2007. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 07. 2015. г. Приступљено 07. 08. 2020. 
  7. ^ Taylor, J. R.; Lockwood, A. P.; Taylor, A. J. (фебруар 1996). „The Prepuce: Specialized Mucosa of the Penis and Its Loss to Circumcision”. BJU International. 77 (2): 291—295. PMID 8800902. doi:10.1046/j.1464-410X.1996.85023.x. 
  8. ^ College of Physicians; Surgeons of British Columbia (2009). „Circumcision (Infant Male)” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 31. 5. 2012. г. Приступљено 22. 4. 2012. 
  9. ^ McCoombe, S. G.; Short, R. V. (2006). „Potential HIV-1 _target cells in the human penis”. AIDS. 20 (11): 1491—5. PMID 16847403. S2CID 22839409. doi:10.1097/01.aids.0000237364.11123.98. .
  10. ^ Dobanovacki, Dusanka; Lucic-Prostran, Biljana; Sarac, Dragan; Antic, Jelena; Petkovic, Mirjana; Lakic, Tanja (2012). „Prepuce in boys and adolescents: What, when, and how?”. Medical Review. 65 (7–8): 295—300. ISSN 0025-8105. PMID 22924249. doi:10.2298/mpns1208295d. 
  11. ^ Blank, Susan; Brady, Michael; Buerk, Ellen; Carlo, Waldemar; Diekema, Douglas; Freedman, Andrew; Maxwell, Lynne; Wegner, Steven (2012). „Male Circumcision”. Pediatrics. 130 (3): e756—e785. PMID 22926175. S2CID 56192317. doi:10.1542/peds.2012-1990. 
  12. ^ а б „Dečji prepucijum – higijena | Tiršova”. Приступљено 7. 8. 2020. [мртва веза]
  13. ^ „Kako održavati higijenu kod muških beba? - Centar zdravlja”. www.centarzdravlja.rs. Приступљено 2022-12-22. 
  14. ^ „Pravilna higijena penisa kod dečaka • LekarInfo” (на језику: српски). 2012-11-11. Приступљено 2022-12-22. 

Literatura

уреди
  • Esposito, C.; Savanelli, A.; Escolino, M.; Giurin, I.; Iaquinto, M.; Alicchio, F.; Roberti, A.; Settimi, A. (2014). „Preputioplasty associated with urethroplasty for correction of distal hypospadias: A prospective study and proposition of a new objective scoring system for evaluation of esthetic and functional outcome”. Journal of Pediatric Urology. 10 (2): 294—9. PMID 24145174. doi:10.1016/j.jpurol.2013.09.003. .
  • Bhat A, Gandhi A, Saxena G, Choudhary GR. (2010). „Preputial reconstruction and tubularized incised plate urethroplasty in proximal hypospadias with ventral penile curvature”. Indian Journal of Urology. 26 (4): 507—10. PMC 3034057  . PMID 21369381. doi:10.4103/0970-1591.74442  . .
  • Taylor, J. R.; Lockwood, A. P.; Taylor, A. J. (1996). „The prepuce: Specialized mucosa of the penis and its loss to circumcision”. British Journal of Urology. 77 (2): 291—5. PMID 8800902. doi:10.1046/j.1464-410X.1996.85023.x. .
  • Jefferson, G. (1916). „The peripenic muscle; Some observations on the anatomy of phimosis”. Surgery, Gynecology, and Obstetrics (Chicago). 23 (2): 177—181. .
  • Deibert, GA. (1933). „The separation of the prepuce in the human penis”. Anat Rec. 57 (4): 387—399. S2CID 85307653. doi:10.1002/ar.1090570409. .
  • Hunter, R. H. (1935). „Notes on the development of the prepuce”. J Anat. 70 (1): 68—75. .
  • Gairdner D. (1949). „The fate of the foreskin.”. Brit Med J. 2 (4642): 1433—7. PMC 2051968  . PMID 15408299. doi:10.1136/bmj.2.4642.1433. .
  • Spence J. (1964). „On Circumcision”. Lancet. 2: 902. .
  • Øster J. Further Fate of the Foreskin: Incidence of Preputial Adhesions, Phimosis, and Smegma among Danish Schoolboys. Arch Dis Child, April 1968. p. 200-202.
  • Wright, Joyce (септембар 1970). „Nature's assurance that the uncircumcised glans penis will function smoothly is provided by smegma”. Sexology (New York). 37 (2): 50—53. .
  • Grogono, E. B. (1979). „The case against circumcision”. BMJ. 1: 1423. .
  • Lakshmanan, S.; Prakash, S. (1980). „Human prepuce: Some aspects of structure and function”. Indian Journal of Surgery. 44: 134—7. .
  • Osborn LM. Metcalf TJ, Mariani EM. (1981). „Hygienic care in uncircumcised infants”. Pediatrics. 67 (3): 365—7. PMID 7243473. S2CID 22156153. doi:10.1542/peds.67.3.365. .
  • Catzel P. (13. 11. 1982). „The normal foreskin in the young child. (letter)”. S Afr Mediense Tysskrif [South Afr Med J]. 62: 751. .
  • Wright, J. E. (7. 2. 1994). „Further to "the further fate of the foreskin": Update on the natural history of the foreskin”. Medical Journal of Australia. 160 (3): 134—135. PMID 8295581. doi:10.5694/j.1326-5377.1994.tb126559.x. 
  • Kayaba, Hiroyuki; Tamura, Hiromi; Kitajima, Seiichi; Fujiwara, Yoshiyuki; Kato, Tetsuo; Kato, Tetsuo (1996). „Analysis of shape and retractability of the prepuce in 603 Japanese boys”. Journal of Urology. 156 (5): 1813—1815. PMID 8863623. doi:10.1016/S0022-5347(01)65544-7. .
  • Imamura, E. (1997). „Phimosis of infants and young children in Japan”. Acta Paediatr Jpn. 39 (4): 403—5. PMID 9316279. S2CID 19407331. doi:10.1111/j.1442-200X.1997.tb03605.x. .
  • Cold, C. J.; Taylor, J. R. (1999). „The prepuce”. BJU Int. 83 (Suppl 1): 34—44. .
  • Morales Concepción, J. C.; Cordiés Jackson, E.; Guerra Rodríguez, M.; Mora Casacó, B.; Morales Aranegui, A.; González Fernández, P. (2002). „Should circumcision be performed in childhood?”. Arch Esp Urol. 55 (7): 807—11. PMID 12380309. .
  • Hill, George (2003). „Circumcision for phimosis and other medical indications in Western Australian boys”. Medical Journal of Australia. 178 (11): 587. doi:10.5694/j.1326-5377.2003.tb05367.x. 
  • Fischer-Klein, Ch.; Rauchenwald, M. (2004). „Triple incision to treat phimosis in children: An alternative to circumcision?”. BJU Int. 93 (4): 459—462. doi:10.1046/j.1464-410x.2003.04354.x. .
  • Ishikawa, E.; Kawakita, M. (2004). „Preputial development in Japanese boys”. Hinyokika Kiyo. 50 (5): 305—8. PMID 15237481. .
  • Babu, R.; Harrison, S. K.; Hutton, K. A. (2004). „Ballooning of the foreskin and physiological phimosis: is there any objective evidence of obstructed voiding?”. BJU Int. 94 (3): 384—7. PMID 15291873. S2CID 32118768. doi:10.1111/j.1464-410X.2004.04935.x. .
  • Thorvaldsen, M. A.; Meyhoff, H. (2005). „Patologisk eller fysiologisk fimose?”. Ugeskr Læger. 167 (17): 1858—62. .
  • Mohta, Anup; Anand, Riteshk; Agarwal, Abhinav (2005). „Preputial retraction in children”. J Indian Assoc Pediatr Surg. 10 (2): 89—91. doi:10.4103/0971-9261.16468  . .
  • Ko, M. C.; Liu, C. K.; Lee, W. K.; Jeng, H. S.; Chiang, H. S.; Li, C. Y. (2007). „Age-specific prevalence rates of phimosis and circumcision in Taiwanese boys”. J Formos Med Assoc. 106 (4): 302—7. PMID 17475607. doi:10.1016/S0929-6646(09)60256-4. .

Spoljašnje veze

уреди
 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Prepucijum&oldid=28851862”
  NODES
INTERN 1
Note 1