Велвичија
Велвичија (лат. Welwitschia, кои. kharos или кхуруб, афр. tweeblaarkanniedood, дам. nyanka, хер. onyanga) је род монотипских голосеменица који садржи само карактеристичну Wелwитсцхиа мирабилис, ендемску у Намиб пустињи у Намибији и Анголи. Биљка је обично позната само као велвичија.
| Велвичија | |
|---|---|
| |
Научна класификација 
| |
| Царство: | Плантае |
| Дивизија: | Гнетопхyта |
| Класа: | Гнетопсида |
| Ред: | Wелwитсцхиалес |
| Породица: | Wелwитсцхиацеае |
| Род: | Wелwитсцхиа Хоок.ф. |
| Врста: | W. мирабилис
|
| Биномно име | |
| Wелwитсцхиа мирабилис | |
| |
| Распостирање велвичије. | |
| Синоними[1] | |
| |
Велвичија је једини живи род породице Wелwитсцхиацеае и реда Wелwитсцхиалес, у разделу Гнетопхyта. Неформални извори обично наводе биљку као „живи фосил”.[2]
Име
уреди
Велвичија је добила име по Аустријском ботаничару и доктору Фриедрицх Wелwитсцху, који је први Европљанин који је описао биљку 1859-е у Анголи. Wелwитсцх је био толико фасциниран биљком, да „није могао ништа сем да клечи и зури у њу, пола у страху да би само додир показао да је биљка тек плод његове маште”[3] Јосепх Далтон Хоокер из Линнеан Социетy оф Лондон, је описао врсту користећи се Wелwитсцховим описом и прикупљеним материјалима, као и радом уметника Тхомас Баинеса који је независно осликао биљку у Намибији.[4][5]
Wелwитсцх је предложио да се род назове Тумбоа јер је мислио да је њено локално име, тумбо. Хоокер је питао Wелwитсцха за дозволу да ипак назове род Wелwитсцхиа. Wелwитсцх је пристао, и обезбедио неке добро очуване материјале, на основу којих је Хоокер остварио значајан помак у одређивању ботаничких афинитета биљке.[6] Таксономија Wелwитсцхиа се касније променила, са развојем нових класификационих система, међутим њена савремена таксономска класификација је у принципу иста као оригинална Хоокерова класификација.
Већина ботаничара је сматрала да је Wелwитсцхиа засебан монотипски род у монотипској породици па чак и у реду. Најсавременији системи сврставају Wелwитсцхиа мирабилис у своју засебну породицу Wелwитсцхиацеае у Гнеталес реду голосеменица [7]
Биологија
уредиНакон клијања, клица производи два котиледона који расту 25-35 мм у дужину. Вене на овом лишћу се рачвају у свим смеровима.[8] Потом из ивице двокрилне дрвенасте круне израстају два права листа. Трајни листови су наспрамни (под правим углом у односу на котиледоне), амфистоматични (производе стомате на обе стране листа), са паралелним венама и имају тракаст облик. Убрзо након појаве правог лишћа, творно ткиво одумире и меристематска активност се сели на ивицу круне.[9]
Два трајна листа расту континуално из оснобног меристема и могу досећи дужину од 4 м. Врхови листова се кидају и одвајају у неколико тракастих секција према деформацијама дрвенасте крунице, а такође и услед ветра и спољних озледа.[9][10] Највећи примерци могу нарасти до 1,5 м висине, али обим листова који додирују песак може бити већи од 8 м.
Велвичија има издужен плитак корен који се састоји од „осовинског корена који се сужава са једним или више додатака који се не сужавају, од којих неки производе бочно корење, и мрежу танких сунђерастих коренова” и дрвенасто влакнасто и неразгранато главно стабло.[9] Корење досеже дубину приближно једнаку распону живих листова. Главно стабло се састоји од неразгранате дрвенасте крунице облика изврнутог конуса.[11] Једино грањање се јавља у репродуктивним гранама, које дају стробиле (шишарке).
Врста је двополна, са посебним мушким и женским биљкама. Опрашивање обављају инсекти, укључујући мушице и риличаре. Буба која се најчешће среће на Велвичији је чланица породице Пyррхоцоридае, Пробергротхиус анголенсис, али њезина улога у опрашивању није потврђена. Ређе, осе и пчеле такође обављају опрашивање Велвичије. Бар неки од опрашивача су привучени нектаром који производе и мушке и женске стробиле (шишарке).[12]
Велвичија је сврстана у ЦАМ биљке упркос неким контрадикторним и збуњујућим подацима. Збуњујући аспекти су нпр то што се ЦАМ метаболизам врло слабо испољава, и није јасно зашто је то случај, и то је довело до касног откривања да Велвичија уопште и користи овај метаболички пут.
Старост појединих биљака је врло тешко одредити, али су многе биљке вероватно старе преко 1000 година. Неке су вероватно старе и преко 2000 година.[9] Пошто Велвичија има само један пар трајних листова, мислило се да је биљка неотенска, те да представља само „гигантску клицу.” Истраживање је ипак показало да њена анатомија не задовољава идеју о гигантској клици. Тачније је мислити да биљка има своју необичну морфологију услед тога што је у раној фази изгубила свој вршни меристем.[13]
Распрострањеност и хабитат
уредиВелвичија је ендемска у Каоковелд Пустињи, коа се налази унутар Намиб Пустиње.[14] Популација је распрострањена јужно од Бентиаба Реке у јужној Анголи, па до Куисеб Реке у Намибији, и до око 100 км од обале.[9] Област је изузетно сува: обала према мерењима скоро да уопште нема падавине, док мање од 100 мм кише падне годишње испод ескарпе у влажном периоду од Фебруара до Априла. Популације имају тенденцију да се групишу поред привремених водених токова, што показује да биљке зависе и од подземњих вода као и од преципитације услед магле.
Култивација
уредиWелwитсцхиа мирабилис лако расте из семена. Семе се понаша ортодоксно, што ће рећи да се семе може јако дуго чувати на одговарајуће ниској влажности и температури. Велвичија семе природно има низак садржај воде када сазри.
Уклањање опне са семена поспешује процес клијања. Након садње семе је потребно одржавати влажним до две недеље, али не потопљене у воду; по неким мерењима ово омета процес клијања. Семе из дивљине је често врло контаминирано спорама гљивице Аспергиллус нигер вар. пхоеницис, што резултира тиме да сатруле убрзо након клијања.
Гљивични инокулум инфицира растуће купице W. мирабилис у раној фази развоја, и нагли скок у инфекцији се јавља након што се на шишаркама излуче капи нектара; кроз ове капи гљивичне споре могу да добију приступ семену које се развија. То значи да семена у дивљини могу бити разорена гљивичном активношћу и пре него што се у целости развију. Семена из ботаничких башти и сличних извора су много чистија и знатно је мања вероватноћа да ће сатрулити. Фунгицид тебуконазол може бити користан у сузбијању мање А. нигер инфекције.
Одржање
уредиПопулација Велвичије у дивљини је задовољавајућа тренутно. Биљке у Анголи су боље заштићене од оних у Намибији, услед велике распрострањености нагазних мина у Анголи, што отежава приступ колекционарима.[15]
Иако Wелwитсцхиа мирабилис није тренутно угрожена, јер има велику популацију распрострањену преко велике теритоије, њезин статус се ипак не сматра за сигуран; нове јединке се јављају ретко, а раст постојећих је спор, док је хабитат, иако је простран, лимитиран на само једну, компактну и еколошки лимитирану и осетљиву област. Изузетна дуговечност Велвичије поспешује опстанак врсте упркос периодима непогодним за репродукцију, али не помаже у ситуацијама директне опасности, као што су претерана паша и болести. Гљивична инфекција женских шишарки значајно смањује вијабилност семена, што додатно смањује природно ниску појаву нових јединки. Друге опасности уклњчују озледе услед возила која се крећу ван пута, колекционарство дивљих биљака и претерана испаша зебри, носорога, и домаћих животиња.[16]
Поклисарство
уредиБиљка се налази националном грбу Намибије испод штита.
Галерија
уреди-
Највећа позната Велвичија, знана као „Велика Велвичија”, висока је 1.4 м и има преко 4 м у обиму. -
Круница Велвичије из које израстају листови -
Млада Велвичија -
Женска биљка -
Женска Велвичија почиње да ослобађа семе -
Шишарке крупни план -
На иглицама се скупљају капи слатког нектара, које привлаче бубе опрашивача -
Детаљ зрелих женских шишарки након расипања семена -
Детаљ мушке биљке и шишарки -
Особа стоји поред Велвичија биљке зарад приказа величине -
Велвичија култивисана у Хунтингтон Либрарy и ботаничкој башти -
Велвичија у скамењеној шуми Кхориxас (Намибиа) -
Нимфе и одрасла Велвичија буба (Пробергротхиус анголенсис) -
Семе -
Wелwитсцхиа мирабилис – Тоулоусе Мусеум оф Натурал Хисторy -
Грб Намибије, приказује Велвичију на дну. -
Фриедрицх Wелwитсцх
Види још
уреди- Листа јужно Афричких домаћих дрва и дрвенастих лијана
Референце
уреди- ^ Тропицос, Wелwитсцхиа мирабилис анд Топицос Тумбоа Wелw.
- ^ А. Леwингтон & Е. Паркер (1999). Анциент Треес: Треес тхат Ливе фор а Тхоусанд Yеарс. Цоллинс & Броwн Лтд. ИСБН 1-85585-704-9.
- ^ „Wелwитсцхиа мирабилис (трее тумбо)”. Кеw Роyал Ботаницал Гарденс. Кеw Роyал Ботаницал Гарденс. Архивирано из оригинала 02. 11. 2016. г. Приступљено 13. 1. 2016.
- ^ „Еxтрацт фром а леттер, аддрессед то Сир Wиллиам Ј. Хоокер, он тхе ботанy оф Бенгуиела, Моссамедед, &C, ин Wестерн Африца. Бy Фредерицк Wелwитсцхе, Есq., M.D., А.L.С. [Датед Ауг 16тх 1860, реад Јан 17тх, 1861]”, Јоурнал оф тхе процеедингс оф тхе Линнеан Социетy. Ботанy, 5: 182—186, 1861
- ^ Готтен, Алице. „Wелwитсцхиа мирабилис”. ПлантЗАфрица. Соутх Африцан Натионал Биодиверситy Институте. Архивирано из оригинала 19. 02. 2008. г. Приступљено 13. 1. 2016.
- ^ Хоокер, Јосепх Далтон. „Он Wелwитсцхиа, а неw генус оф Гнетацеае. Трансацтионс оф тхе Линнеан Социетy в.24 (1864), пп. 1–46”.
- ^ Стевенс, П. Ф. „Ангиосперм Пхyлогенy (2001 онwардс) – Версион 9, Јуне 2008”. www.мобот.орг.
- ^ Сингх, V.П. (2006). Гyмносперм (накед сеедс плант) : струцтуре анд девелопмент. Саруп & Сонс. стр. 576. ИСБН 978-8176256711. Приступљено 24. 1. 2016.
- ^ а б в г д Борнман, Цхрис (1978). Wелwитсцхиа. Цапе Тоwн: Струик. ИСБН 0-86977-097-7.
- ^ „Wелwитсцхиа”. wаyнесwорд.паломар.еду. Архивирано из оригинала 03. 11. 2012. г. Приступљено 28. 06. 2020.
- ^ „Фром Солитаире то Wалвис Баy – Намибиа | Wелwитсцхиа Мирабилис, Wелwитсцхиа Плаин, Намибиа – Yаир Карелиц Пхотограпхy”. www.yаиркарелиц.цом. Приступљено 28. 5. 2020.
- ^ Wетсцхниг W, Деписцх Б (1999). „[Цхрyсомyа албицепс Поллинатион биологy оф Wелwитсцхиа мирабилис ХООК. ф. (Wелwитсцхиацеае, Гнетопсида)]” (ПДФ). Пхyтон: Анналес Реи Ботаницае. 39: 167.
- ^ Мартенс, П. (4. 9. 1977). „Wелwитсцхиа мирабилис анд Неотенy”. Америцан Јоурнал оф Ботанy. 64 (7): 916—920. ЈСТОР 2442386. дои:10.2307/2442386.
- ^ Сприггс, Амy, Африца: Цоастал Намибиа анд Ангола, Wорлд Wилдлифе Фунд, Приступљено 21. 1. 2020
- ^ „Wелwитсцхиа мирабилис (трее тумбо)”. Кеw Роyал Ботаницал Гарденс. Кеw Роyал Ботаницал Гарденс. Архивирано из оригинала 02. 11. 2016. г. Приступљено 13. 1. 2016.
- ^ „Арцхивед цопy”. Архивирано из оригинала 12. 6. 2013. г. Приступљено 31. 12. 2014.
