Penkalo
Penkalo ili nalivpero je olovka koja sadrži unutrašnji rezervoar tečnog mastila na bazi vode. Trag na papiru se postiže tako što mastilo iz rezervoara stiže do vrha penkala silom gravitacije i kapilarnom pojavom. Za pisanje penkalom potreban je minimalan pritisak.
Punjenje rezervoara sa mastilom može biti ručno (pomoću Pasterove pipete ili šprica) ili putem mehanizma za punjenje koji usisava mastilo preko vrha penkala, tzv. pera. Neka penkala imaju rezervoar u vidu patrone, koja se vadi i zamenjuje drugom kada se potroši.
Istorija
urediNajstariji istorijski zapis o olovci poput penkala datira iz 10. veka. Godine 953. Maad al-Muiz, kalif od Magreba, zahtevao je da se napravi olovka koja neće umrljati njegove ruke ili odeću, pa mu je obezbeđena olovka čije mastilo iz rezervoara putuje do vrha pera i koja ne curi.[1] Nisu poznati detalji izrade ili mehanizma rada ove olovke, niti ima sačuvanih primeraka penkala iz ovog perioda.
Postoje zapisi da je neki oblik olovke sa rezervoarom za mastilo bio dostupan u Evropi od 17. veka. Nemački pronalazač Danijel Šventer je 1636. opisao olovku napravljenu od dva pera za pisanje. Jedno pero je služilo kao rezervoar za mastilo unutar drugog pera. Mastilo je bilo zapečaćeno unutar pera pomoću plute, a ceđeno je kroz mali otvor za pisanje. Takođe, godine 1663. Samjuel Pepis je pisao o srebrnoj olovci „koja sadrži mastilo“.[2] Poznati istoričar iz Merilenda Hester Dorsi Ričardson (1862—1933) pisao je o „tri srebrna penkala, vredna 15 šilinga“ u Engleskoj za vreme vladavine Čarlsa II oko 1649—1685.[3] Do početka 18. veka, ovakve olovke su postale poznate kao „nalivpera“.[4] Hester Dorsi Ričardson je pronašao i zapis iz 1734. koji je sačinio Robert Moris stariji u knjizi troškova Roberta Morisa mlađeg, koji je u to vreme bio u Filadelfiji, o „jednom nalivperu“.[3]
Godine 1828. usavršena je tehnika izrade jeftinog, efikasnog pera za penkalo, što je omogućilo masovnu proizvodnju pera od čelika u gradu Birmingemu od 1830. godine. Time je znatno povećano lokalno tržište olovaka i do 1850. godine više od polovine penkala sa čeličnim perom u svetu proizvedeno je upravo u tom gradu. Na hiljade kvalifikovanih radnika (uključujući i žene) bilo je zaposleno u fabrikama za proizvodnju penkala. Dalje usavršavanje tehnike proizvodnje omogućilo je da penkala postanu jeftina i pristupačna većem broju ljudi, čime je podstaknuto opismenjavanje i obrazovanje stanovništva.[5]
Izvori
uredi- ^ Bosworth, C. E. (jesen 1981). „A Mediaeval Islamic Prototype of the Fountain Pen?”. Journal of Semitic Studies. XXVl (i).
- ^ Samuel Pepys, Diary, 5 August 1663: http://www.pepysdiary.com/archive/1663/08/
- ^ a b Richardson, Hester Dorsey (1913). „Chapter XLVII: The Fountain Pen in the Time of Charles II”. Side-lights on Maryland History, with Sketches of Early Maryland Families. Baltimore, Md.: Williams & Wilkins Co. str. 216–217. ISBN 978-0-8063-1468-6.
- ^ Matthew Henry, Commentary on the Whole Bible, Zechariah iv. 2 (1710)
- ^ „The Manufacture of Steel Pens in Birmingham”. The Illustrated London News. 18 (471). 22. 2. 1851.
Literatura
uredi- Richardson, Hester Dorsey (1913). „Chapter XLVII: The Fountain Pen in the Time of Charles II”. Side-lights on Maryland History, with Sketches of Early Maryland Families. Baltimore, Md.: Williams & Wilkins Co. str. 216–217. ISBN 978-0-8063-1468-6.
