Filip VI Valoa

Filip VI Valoa
Filip VI Valoa
	Filip VI
Lični podaci
Datum rođenja	1293.
Mesto rođenja	Rems, Francuska
Datum smrti	22. avgust 1350. (56/57 god.)
Mesto smrti	Kulomb (kod Šartra), Francuska
Grob	Bazilika Sen Deni
Porodica
Supružnik	Blanka od Navare, Queen of France, Žana Burgundijska
Potomstvo	Žana od Valoa, Žan II Dobri, Filip Valoa
Roditelji	Šarl, grof od Valoa; Margareta od Anžua i Mena
Dinastija	Valoa
Kralj Francuske
Period	1328—1350.
Prethodnik	Šarl IV
Naslednik	Žan II Dobri

Filip VI Valoa (fr. Philippe VI de France, Philippe de Valois; 1293 — 1350) bio je francuski kralj od 1328. do 1350. godine. Osnivač je dinastije Valoa. Započeo je Stogodišnji rat. Otac mu je Karlo Valoa, brat Filipa IV Lepog.^[1]

Uspon na tron

Kralj Karlo IV Lepi umire 1328. bez muških naslednika. Time se stvara kriza. Bila su dva glavna pretendenta za presto i nekoliko manjih. Jedan od glavnih pretendenata za presto je bio engleski kralj Edvard III preko svoje majke Izabele Francuske. Filip VI Valua dolazi na tron na osnovu zahteva da se sprovodi Salijski zakon, po kome nasleđivanje ne može da ide preko ženske linije. Otac mu je bio brat kralja Filipa IV Lepog, tako da je njegovo pravo nasleđeno po muškoj liniji.

Međutim, Filip VI Valoa nije naslednik Jovane I od Navare, čije nasledstvo je uključivalo kraljevstvo Navare, kao i Šampanja, Troa i Brij. Te teritorije su bile u personalnoj uniji sa Francuskom nakon venčanja kralja Filipa IV Lepog i Jovane I od Navare. Ista kraljevska birokratska mašinerija je vodila te teritorije, kao i ostalu Francusku.

Zakoniti naslednik tih teritorija je Jovana II od Navare, ćerka francuskog kralja Luja X. Filip VI Valoa predaje Navaru Jovani II od Navare, a za Šampanju su sklopili sporazum, po kome Jovana II od Navare dobija delove Normandije kao kompenzaciju za Šampanju.

Vladavina

Počinje vladati pobedom u Flandriji u bici kod Kasela u avgustu 1328. godine. Ponovo postavlja na vlast u Flandriji Luja I Flandrijskog, koji je narodnom pobunom bio zbačen sa vlasti. Francusko mešanje u flandriske stvari dovelo je do smanjivanja gradskih sloboda, što je izazvalo strašnu ogorčenost flandriskih komuna i protiv grofa i protiv Francuza. Predstavnici gradskih zanata počeli su sada da traže saveznike u Engleskoj, s kojom su imali mnogobrojne ekonomske veze.

Za Filipove se vlade nešto proširio kraljevski domen preko granica francuske kraljevine. 1343. godine dobijena je za novac oblast Dofineja, koja je nekada ulazila u sastav Burgundiske kraljevine, a zatim bila deo Svetog rimskog carstva. Od tog vremena titula prestolonaslednika postaje dofen, pošto je Dofineja smatrana njegovim posedom, apanažom. Ali, to proširenje kraljevskog domena nije moglo da nadoknadi gubitke koje je odmah zatim pretrpela Francuska u dugotrajnom ratu sa Engleskom, ratu koji je u istoriji dobio naziv Stogodišnjeg rata.

U početku je bio u prijateljskim odnosima sa Edvardom III. Čak su planirali zajednički krstaški rat 1332, ali nisu ga nikad izveli. Bolna tačka odnosa je bio status vojvodstva Akvitanije. Edvard III je imao domaćih problema pa prihvata Filip VI Valoa kao kralja Francuske u zamenu za Akvitaniju. Kad je Edvard III krenuo 1333. u rat protiv Škota, Filip VI Valoa traži Akvitaniju. Tu se se napetosti povećale. Posle poraza Škota, škotski kralj David II nalazi 1334. utočište kod Filipa VI Valoe. Filip VI zahteva povratak Davida II na škotski presto, što razljućuje Edvarda III.

Do 1336, Edvard III i Filip VI Valoa bili su u neprijateljskim odnosima, ali još ne u ratu. Edvard III nudi utočište jednom prebegu iz Francuske Roberu III Artua, bivšem savetniku francuskog kralja, koji je falsifikovao dokumente u pokušaju dobijanja nasledstva. Francuska ga je proganjala, a Edvard III mu daje plemstvo, pa Filip VI Valoa proglašava rat 24. maja 1337, pod izgovorom da je Edvard III utvrdio Akvitaniju da bi se pobunio.

Godine 1336. naredio je flandriski grof pod pritiskom Francuske da se pohapse engleski trgovci koji se nalaze u Flandriji. To je odmah izazvalo engleskog kralja Edvarda III da odgovori represalijama, da naredi hapšenje flandriskih trgovaca u Engleskoj i da zabrani izvoz vune iz Engleske u Flandriju. Ta je mera imala za posledicu zatvaranje čitavog niza radionica, propadanje mnoštva suknara i nezaposlenost široke mase kalfi, koje su sada morale da lutaju zemljom i da prosjače. Tada su flandriske zanatlije, na čelu s krupnim ganskim suknarom Jakovom Arteveldom, pohitali da se sporazumeju sa Englezima 1338. godine. Time počinje Stogodišnji rat.

Stogodišnji rat

Filip VI Valoa ulazi u Stogodišnji rat sa pozicija sile. Francuska je bila bogatija i imala je gotovo 7 puta više stanovništva od Engleske. Osim toga bila je na vrhuncu srednjovekovne slave.

Ratu je prethodila složena diplomatska priprema. Edvard III je razvio čitav sistem saveza. Pomoću zlata privukao je na svoju stranu nemačkog cara i nekoliko nemačkih kneževa. Filip VI je tada objavio konfiskaciju Gijene. Kao odgovor na to engleski kralj je istakao svoja prava na francusku krunu i bacio rukavicu Filipu. Ratne operacije koje su odmah za tim počele pokazale su da je Edvard uspeo da se pripremi za rat bolje nego Filip VI. Savez s bogatim flandriskim gradovima obezbedio je Edvardu III velika novčana sredstva. On je proveo reorganizaciju engleske vojske. Jezgro engleske vojske postala je najamnička pešadija kojoj je disciplinovanost obezbedila premoć nad neuređenim odredima francuskih ritera, koji nisu umeli da se bore u zajedničkom stroju. Edvard III je organizovao korpus strelaca, tada najboljih u čitavoj Evropi, čije su strele pogađale na rastojanju od 350 metara.

U početku Francuzi su bili uspešniji.

Bitka kod Slija

Na moru Francuzi su napadali i palili gradove na južnim i jugoistočnim delovima Engleske. Englezi su izvodili poneku odmazdu, ali Francuzi su bili mnogo jači. Filip VI Valoa izdaje naredbe 1339. da se pripremi invazija Engleske i u tu svrhu počinje pripremati flotu kod Slija (Ekliza), grada koji leži na ušću Šelde. Međutim u junu 1340. Englezi napadaju luku i uništavaju francusku flotu u bici kod Slija juna 1340. godine. Tom su pobedom Englezi postali gospodari na moru. Što se tiče ratnih operacija na suvu, koje su sada bile prenete na francusku teritoriju, one su vođene sporo i nisu dovodile do odlučnih rezultata. Ali se zatim pokazalo da je premoć potpuno na strani Engleza. Time je okončana opasnost invazije na Englesku.

Kopnene operacije

Filip VI uspešniji na početku rata

U kopnenom ratu Edvard III se koncentrisao na Flandriju i Holandiju, gde dobija saveznike diplomatijom i potkupljivanjem. U prvom napadu na Pikardiju 1339. Filip odbija da se suoči sa Englezima, pa Edvard nije mogao čekati, jer je ostao bez novca. Vraća se u Englesku da podigne još novca. Vraća se jula 1340, pa opseda Turne. Filip opkoljava napadače, ali ne nudi bitku. Edvard III ponovo ostaje bez novca i tajno napušta Flandriju, da izbegne one koji su mu pozajmili novac.

Rat za Bretanju

Rat je u tom početnom delu bio uspešan za Filipa. Uspešno je sprovodio fabijansku strategiju izbegavanja bitke, čime je protivnika dovodio do nagomilavanja dugova. Tokom 1341. konflikt oko nasledstva vojvodstva Bretanje pretvara se u Rat za bretonsko nasljeđe. U tom ratu Francuska i Engleska podržavaju dva suprotstavljena pretendenta. Gradovi prelaze nekoliko puta iz ruke u ruku, a Englezi postavljaju svoje garnizone u Bretanji. Još uvek je Filip bio nadmoćniji. Dolazi do pregovora 1343, ali Filip odbija Edvardov predlog da se rat završi predajom vojvodstva Akvitanije Edvardu pod puni suverenitet.

Engleski napad 1345. i pad Normandije

Sledeći napad usledio je 1345, kada Englezi vraćaju pojedine gradove u Akvitaniji izgubljene u San Sardoskom ratu. U Bretanji su Englezi takođe ostvarili izvesne dobitke. Francuzi su odgovorili 1346. kontranapadom na Akvitaniju i opsadom Egiljona i grofa Derbija. Edvard III koristi zauzetost francuske vojske u Akvitaniji, pa zauzima paleći i pljačkajući velik deo Normandije uključujući Kan. Nameravao je da ide dalje, ali se povlači kada je Filip VI Valoa skupio veliku vojsku kod Pariza.

Bitka kod Kresija

Edvard se pripremio za bitku kod Kresija. Filip je planirao da napadne sledećeg dana, međutim vojska mu je bila u neredu i nestrpljiva da započne bitku. U bici kod Kresija 1346. mnogo brojnija francuska vojska je teško poražena, a Filip je jedva izbegao zarobljavanje.

Pad Kalea

Englezi su preuzeli inicijativu, a Francuzi prekidaju sa opsadom Egiljona u Akvitaniji. Engleska vojska je krenula u opsadu Kalea, koji se čvrsto držao. Filip šalje u julu 1347. vojsku da oslobodi grad opsade, ali ovaj put je Edvard imao dovoljno novca da izdrži bez odlučne bitke. Edvard je u međuvremenu unapredio poreskni sistem u Engleskoj, a Normandiju je bio opljačkao. Filip je otišao u avgustu, a Kale pada u ruke Engleza. Zauzimanje te luke donelo je Englezima važno uporište u Francuskoj. Kale je ostao u vlasti Engleza do 1558. godine.

Kuga uništava trećinu stanovništva Francuske

Posle poraza kod Kresija i gubitka Kalea skupština odbija Filipov plan, da se skupe novci za invaziju Engleske.

Već 1348. dolazi razdoblje kuge, Crne smrti, koja je pobila trećinu stanovništva. Nedostatak radne snage je izazvao inflaciju. Kralj je pokušao da fiksira cene izazivajući daljnju destabilizaciju zemlje. Nasleđuje ga Žan II Dobri.