Вања Радауш

Вања Радауш
Вања Радауш
	Вања Радауш
Лични подаци
Датум рођења	29. април 1906.
Место рођења	Винковци, Аустроугарска монархија
Датум смрти	24. април 1975. (68 год.)
Место смрти	Загреб, СФР Југославија

Вања Радауш (Винковци, 29. април 1906 — Загреб, 24. април 1975) био је југословенски и хрватски вајар, сликар и писац.

Биографија

Он је чешког порекла.^[1] Студирао је на Академији у Загребу. Излагао је од 1931. а 1932. је постао члан групе Земља. У првом раздобљу стваралаштва стварао је под утицајем Родена и Бурдела.

Имао је више самосталних изложби у Загребу, Београду, Ријеци, Љубљани и Сплиту. Учествовао је у великом броју скупних изложби Савеза ликовних уметника Југославије, Удружења ликовних уметника Хрватске, Бијенала у Венецији, Међународној смотри вајарства у Арнему, Тријенала у Београду, Бијенала скулптуре на отвореном у Антверпену, „Изложби уметника партизана“ у Загребу, Шибенику и Задру, изложби „Сликарство и вајарство народа Југославије 19. и 20. века“ у Београду, Загребу, Љубљани, Варшави, Москви, Лењинграду, Братислави, Прагу, Кракову, Будимпешти, те на низу других репрезентативних манифестација.

Био је активни учесник Народноослободилачке борбе, што се особито одразило на његово ликовно стваралаштво. За време рата био је изабран за члана Президијума ЗАВНОХ-а.

Радаушево стваралаштво такође су обележили његови стваралачки циклуси „Тифусари“ (1956-59), „Panopticum Croaticum“ (1959-61), „Човек и крас“ (1961-63), „Крвави фашник“ (1966), „Апстрактне форме“ (1966-68), „Затвори и логори“ (1969), те „Ступови хрватске културе (1969-75).^[2] Од 1936. је стварао серију цртежа Dance macabre.

Деловао је и као педагог и то од 1940. године као наставник на Обртној школи у Загребу. Године 1947. добио је назив мајстора кипара и поверено му је вођење Мајсторске радионице. Исте је године постао и редовни члан „Југославенске академије знаности и умјетности“ у Загребу. Издане су му две монографије у Загребу 1963. и 1965. године.

За свој рад примио је већи број награда и признања и то награде Владе ФНРЈ, Владе НР Хрватске, награде „Владимир Назор“ у Загребу, награда АВНОЈ-а у Београду и остале.

Вајарско стваралаштво

Нека од значајнијих Радаушевих дела су:

„Споменик устанку“ (1950), Пула
„Споменик устанку народа Хрватске“ (1950), Срб; ; уништен 1995, обновљен 2010. године
„Петрица Керемпух и галжењаки“ (1955), Загреб и Доња Стубица
„Споменик жртвама фашизма“ (1956), Јадовно
Циклус „Тифусари“ (1956-1959)
Циклус „Panopticum Croaticum“ (1959-1961)
Споменик „Бомбаш” у Земуну

Рушење Радаушевих споменика

Неки Радаушеви споменици у Хрватској, посвећени палим борцима НОБ-а и жртвама фашизма, уништени су 1990-их година:

Споменик устанку народа Хрватске у Србу; минирали га припадници Хрватске војске након операције „Олуја“, обновљен 2010. године
Споменик палим борцима и жртвама фашизма у Карловцу; подигнут је 1955. године, а 1991. уништен минирањем; скулптуре су однесене, а зид унакажен графитима
Споменик борцима НОБ-а у Кореници; срушили га припадници Војске Републике Српске Крајине^[3]
Споменик палим борцима и жртвама фашизма у Одри Сисачкој; подигнут 1948, срушен 1991/92. године; на његовом месту подигнут крст с натписом: Живот положен за домовину Хрватску је вјечан. Спомен подижу: ХДЗ - мјесни одбор, ХКУД „Хрватско срце“ и ХНК „Зрински“ Одра^[3]
Споменик народном хероју Јовану Маринковићу Иви у Ораховици; подигнут 1952. године, срушен одлуком ХДЗ-овске власти^[3]