Дон
Дон (рус. Дон, грч. Τάναις, лат. Tanais) је једна од главних река у европском делу Русије. Извире код града Новомосковска, а улива се у Азовско море (Таганрошки залив). Њена дужина је 1.950 km. На Дону постоји велико вештачко Цимљанско језеро (2.700 km², 23,9 km³). Највећи градови на реци Дон су Вороњеж и Ростов.
| Дон | |
|---|---|
 Дон у области Вороњежа | |
 Слив Дона | |
| Опште информације | |
| Дужина | 1.950 km |
| Басен | 425.600 km2 |
| Пр. проток | 935 m3⁄s |
| Слив | 422.000 |
| Водоток | |
| Извор | Новомосковск |
| Коор. извора | 54° 00′ 43″ N 38° 16′ 41″ E / 54.01194° С; 38.27806° И |
| В. извора | 238 m |
| Ушће | Азовско море |
| Коор. ушћа | 47° 05′ 11″ N 39° 14′ 19″ E / 47.08639° С; 39.23861° И |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е |  Русија |
| Насеља | Новомосковск, Вороњеж, Ростов на Дону |
| Притоке | Доњец |
| ДРВ | 05010100312107000000014 |
| Река на Викимедијиној остави | |
Његов слив је између слива Дњепра на западу, слива доње Волге одмах на истоку и басена Оке (притока Волге) на северу.[1][2] Пореклом у многим сливовима били су словенски номади.[3]
Дон извире у граду Новомосковску 60 km (37 mi) југоисточно од Туле (што је 193 km (120 mi) јужно од Москве) и тече 1.870 километара до Азовског мора. Горња половина реке је ребраста (благо вијуга) јужно; међутим, његова доња половина се састоји од велике источне кривине, укључујући Вороњеж, чинећи да њен последњи део, ушће, иде у правцу запад-југозапад. Главни град на реци је Ростов на Дону. Његова главна притока је Северски Донец, са средиштем на средњем источном крају Украјине. Источно од низа од три велике бродске преводнице и повезаних језера налази се 101 km (63 mi) дуг Волга-Дон канал.[4]
Историја
уредиПрема Курганској хипотези, област реке Волга-Дон је била домовина Прото-Индоевропљана око 4000. године пре нове ере.[5][6] Река Дон је функционисала као плодна колевка цивилизације где се неолитска земљорадничка култура Блиског истока стопила са културом ловаца-сакупљача сибирских група, што је резултирало номадским сточарством Прото-Индоевропљана.[7] Источнословенско племе Анти насељавало је Дон и друге области Јужне и Средње Русије.[8][9] Подручје око Дона било је под утицајем Византијског царства јер је река била важна за трговце из Византије.[10]
У антици, ову реку су неки древни грчки географи сматрали границом између Европе и Азије.[11][12] У Књизи јубилеја помиње се као део границе, почевши од најисточније тачке до ушћа, између поседа Нојевих синова, Јафетовог на северу и Шемовог на југу.[13][note 1] У време старих Скита био је познат на грчком као Tanaïs (Τάναϊς) и од тада је био главни трговачки пут. Танајс се у древним грчким изворима појављује и као име реке и града на њој, који се налази у Mаеотским мочварама.[14] Грци су реку звали и Iazartes (Ἰαζάρτης).[15] Плиније даје скитско име Танајс као Силис.[16]
Према анонимном грчком извору, који се историјски (али не и сигурно) приписује Плутарху, Дон је био дом легендарних Амазонки из грчке митологије.[17]
За подручје око ушћа се спекулише да је било извор црне смрти средином 14. века.[18]
Док је доњи Дон био добро познат античким географима, његов средњи и горњи ток нису били прецизно мапирани пре постепеног освајања тог подручја од стране Руског царства у 16. веку.
Донски козаци, који су населили плодну долину реке у 16. и 17. веку, добили су име по реци.[19]
Тврђаву Донков су основали кнезови Рјазања крајем 14. века. Тврђава је стајала на левој обали Дона, око 34 km (21 mi) од модерног града Данкова, све до 1568. године, када су је уништили кримски Татари, али је убрзо обновљена на боље утврђеном месту. Приказана је као Донко у Меркаторовом Атласу (1596).[20] Донков је поново премештен 1618. године, појављујући се као Донкагород на Жоан Блеуовој мапи из 1645. године.[21]
Блаеу и Меркатор прате картографску традицију из 16. века према којој Дон извире из великог језера, које је Блаеу означио као Ресанској озера. Меркатор следи Ђакома Гасталда (1551) у приказивању пловног пута који повезује ово језеро (код Гасталда означеног као Јоанис Лаго, а према Меркатору Odoium lac. Iwanowo et Jeztoro) са Рјазаном и реком Оком. Меркатор приказује Мценск (Msczene) као велики град на овом пловном путу, сугеришући систем канала који повезују Дон са Зушом (Schat) и Упа (Uppa) са средиштем у насељу Одоиум, пријављено као Odoium lacum (Јуаново језеро)[22] на карти коју је направио барон Августин фон Мајерберг, вођа амбасаде у Москви 1661.
У модерној литератури, област Дона је представљена у делу Тихи Дон Михаила Александровича Шолохова, писца добитника Нобелове награде из станице Вешенске.[23]
Бране и канали
уредиНа најисточнијој тачки Дон долази на 100 km (62 mi) од Волге. Канал Волга-Дон, 101 km (63 mi), повезује ове две реке. То је широк, дубок пловни пут способан да транспортује бродове величине танкера. То је један од два пута који бродовима омогућава испловљавање из Каспијског мора, други, серија, повезана са Балтичким морем. Ниво Дона на месту где је повезан подиже брана Цимљанск, формирајући Цимљанско језеро.
Следећих 130 km (81 mi) испод бране Цимлијанск, довољна дубина Дона одржава се низом три комплекса брана и преводница: бродска преводница Николајевски (Николаевскиј гидроузел), бродска преводница Константиновск (Константиновскиј гидроузел), и најпознатија од три, Кочетовска бродска преводница (Кочетовскиј гидроузел). Преводница Кочетовски, изграђена 1914–19. и удвостручена 2004–08, налази се 7,5 km (4,7 mi) низводно од утока Северског Донеца и 131 km (81 mi) узводно од Ростова на Дону. Налази се на 47° 34′ 07″ N 40° 51′ 10″ E / 47.56861° С; 40.85278° И. Овај објекат, са својом браном, одржава пловни пад воде на локалном нивоу и у најнижем делу Северског Донца. Ово је тренутно последња брава на Дону; испод ње се пловидба дубоког газа одржава багерирањем.[24]
У циљу побољшања услова пловидбе у доњем току Дона, власти пловних путева подржавају планове за још једну или две ниске бране са преводницама. Оне ће бити у Багајевском округу и можда у Аксајском округу.[25]
Види још
уредиНапомене
уреди- ^ Later works, as the 7th-century T and O map, also depicts the Don as the border between Europe and Asia
Референце
уреди- ^ „Rivers Network”. 2020. Архивирано из оригинала 23. 11. 2022. г. Приступљено 15. 03. 2023.
- ^ „Rivers Network”. 2020. Архивирано из оригинала 23. 11. 2022. г. Приступљено 15. 03. 2023.
- ^ Basilevsky, Alexander (2016-03-23). Early Ukraine : a military and social history to the mid-19th century. ISBN 978-0-7864-9714-0. OCLC 898167561.
- ^ Egorov, E. V.; I. A. Ilnytskyi; V. I. Tonyuk (2015). „Dimensional Line-up of River-sea Navigational Tankers”. Ур.: Guedes Soares, Carlos; Roko Dejhalla, Dusko Pavletic. Towards Green Marine Technology and Transport. Boca Raton, Fla., US: CRC Press. стр. 518. ISBN 9781315643496. Приступљено 19. 5. 2020.
- ^ Renfrew, Colin (1990). Archaeology and Language: The Puzzle of Indo-European Origins. CUP Archive. стр. 37–38. ISBN 978-0-521-38675-3.
- ^ Jones-Bley, Karlene (2008). „Proceedings of the Eighteenth Annual Indo-European Conference, Los Angeles, November 3–4, 2006”. Historiographia Linguistica (на језику: енглески). 35 (3): 465—467. ISSN 0302-5160. doi:10.1075/hl.35.3.15koe.
- ^ Piazza and Cavalli-Sforza (2006)
- ^ Yilmaz, Harun (2015-02-20). National Identities in Soviet Historiography: The Rise of Nations under Stalin (на језику: енглески). Routledge. ISBN 9781317596639.
- ^ Hamilton, George Heard. (1983). The art and architecture of Russia
(3rd (integrated) изд.). New York, N.Y.: Penguin. ISBN 0140561064. OCLC 7573356.
- ^ Tellier, Luc-Normand. (2009). Urban world history : an economic and geographical perspective. Québec [Qué.]: Presses de l'Université du Québec. стр. 251. ISBN 9782760522091. OCLC 444730453.
- ^ Norman Davies (1997). Europe: A History. стр. 8. ISBN 0-7126-6633-8.
- ^ Strabo, Geographica 11.1.1, 11.1.5
- ^ Book of Jubilees.
- ^ e.g. Strabo, Geographica, 11.2.2.
- ^ Suda, iota, 5
- ^ Pliny the Elder, Natural History, vi.20.
- ^ Pseudo-Plutarch, De Fluviis, 14.
- ^ Ole J. Benedictow. „The Black Death: The Greatest Catastrophe Ever”. www.historytoday.com.
- ^ Chenchevyk, Iryna (2013-09-15). „Українська Кубань-українське-коріння-донських-козаків | Історія” [Ukrainian roots of the don cossacks]. Ukrainian Kuban (на језику: Ukrainian). Архивирано из оригинала 2013-11-30. г. Приступљено 2022-05-19.
- ^ Taurica Chresonesus, Nostra aetate Przecopsca et Gazara dicitur in Atlas sive Cosmographicae Meditationes de Fabrica Mundi et Fabricati Fugura (1596).
- ^ Russiæ, vulgo Moscovia, pars australis in Theatrum Orbis Terrarum, sive Atlas Novus in quo Tabulæ et Descriptiones Omnium Regionum, Editæ a Guiljel et Ioanne Blaeu, 1645.
- ^ Studia językoznawcze: streszczenia prac doktorskich, Zakład Narodowy im. Ossolinśkich, 1976, p. 108.
- ^ Litus, Ludmilla L. "Mikhail Aleksandrovich Sholokhov (11 May 1905-21 February 1984)." Russian Prose Writers Between the World Wars, edited by Christine Rydel, vol. 272, Gale, 2003, pp. 383-408. Dictionary of Literary Biography Vol. 272. Dictionary of Literary Biography Main Series, http://link.galegroup.com/apps/doc/TCDGXR460831919/DLBC?u=duke_perkins&sid=DLBC. Accessed 1 February 2018.
- ^ Навигационно-гидрографический очерк (Navigational and hydrographic overview), from the Main Shipping and Waterway Administration of the Azov and Don Basin (АД ГБУВПиС)
- ^ Азово-Донской бассейн: Багаевский гидроузел – решение для Нижнего Дона Архивирано 2016-04-15 на сајту Wayback Machine (The Azov Sea - Don Basin: the construction of the Bagayevsly Dam is the solution for the lower Don), Морские вести, No. 8, 2013
Литература
уреди- Соколов А. А. (1964). Гидрография СССР: воды суши. Учебник (на језику: руски). А. А. Соколов. Л.: Гидрометеоиздат.
- Миловидов А. И. Река Дон // Тульский край. — 1930. — № 3. — С. 20-26.
- Троицкий С. К.; Цуникова Е. П. (1988). Рыбы бассейнов Нижнего Дона и Кубани: руководство по определению видов (на језику: руски). Ростов-на-Дону. Архивирано из оригинала 15. 03. 2023. г. Приступљено 15. 03. 2023.
- Рубцова, Зинаида Васильевна (1977). ru. АН СССР, Ин-т языкознания; Отв. ред. А. В. Суперанская. М.
- Рыжавский, Генрих Яковлевич (1984). Верхний Дон. Библиотечка туриста-водника (на језику: руски). М.: Физкультура и спорт.
- Штукенберг, Иван Фёдорович (1891). Дон и его притоки: (Из «Hydrographie d. Russ. Reich» И. Штукенберга). Пер. и предисл. чл. секр. Воронеж. губ. стат. ком. Л. Б. Вейнберга. Воронеж: Типо-лит. Губ. правл.
- Anthony, David W. (2007), The Horse, The Wheel, and Language: How Bronze-Age Riders from the Eurasian Steppes Shaped the Modern World, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-05887-0
- Anthony, David W.; Ringe, Donald (јануар 2015), „The Indo-European Homeland from Linguistic and Archaeological Perspectives”, Annual Review of Linguistics, 1 (1): 199—219, doi:10.1146/annurev-linguist-030514-124812
- Anthony, David; Vinogradov, Nikolai (1995), „Birth of the Chariot”, Archaeology, 48 (2), стр. 36—41, JSTOR 41771098
- Blench, Roger; Spriggs, Matthew, ур. (1999), Archaeology and Language, Vol. III: Artefacts, languages and texts, London: Routledge
- Bojtar, Endre (1999), Foreword to the Past: A Cultural History of the Baltic People, Budapest: Central European University Press
- Gimbutas, Marija (1956), The Prehistory of Eastern Europe. Part I: Mesolithic, Neolithic and Copper Age Cultures in Russia and the Baltic Area, Cambridge, MA: Peabody Museum.
- Gimbutas, Marija (1970), „Proto-Indo-European Culture: The Kurgan Culture during the Fifth, Fourth, and Third Millennia B.C.”, Ур.: Cardona, George; Hoenigswald, Henry M.; Senn, Alfred, Indo-European and Indo-Europeans: Papers Presented at the Third Indo-European Conference at the University of Pennsylvania, Philadelphia: University of Pennsylvania Press, стр. 155—197, ISBN 0-8122-7574-8.
- Gimbutas, Marija (1982), „Old Europe in the Fifth Millenium B.C.: The European Situation on the Arrival of Indo-Europeans”, Ур.: Polomé, Edgar C., The Indo-Europeans in the Fourth and Third Millennia, Ann Arbor: Karoma Publishers, ISBN 0-89720-041-1
- Gimbutas, Marija (1985), „Primary and Secondary Homeland of the Indo-Europeans: comments on Gamkrelidze–Ivanov articles”, Journal of Indo-European Studies, 13 (1&2): 185—201
- Gimbutas, Marija (1997), Dexter, Miriam Robbins; Jones-Bley, Karlene, ур., The Kurgan Culture and the Indo-Europeanization of Europe: Selected Articles from 1952 to 1993, Journal of Indo-European Studies Monograph Series, 18, Washington, DC: Institute for the Study of Man, ISBN 978-0-941694-56-8.
- Gimbutas, Marija; Dexter, Miriam Robbins (1999), The Living Goddesses, Berkeley, Los Angeles: University of California Press, ISBN 0-520-22915-0
- Haak W, Lazaridis I, Patterson N, Rohland N, et al. (2015), „Massive migration from the steppe was a source for Indo-European languages in Europe”, Nature, 522 (7555): 207—211, Bibcode:2015Natur.522..207H, PMC 5048219
, PMID 25731166, arXiv:1502.02783 , doi:10.1038/nature14317 - Krell, Kathrin (1998), „Gimbutas' Kurgans-PIE homeland hypothesis: a linguistic critique”, Archaeology and Language, vol. II, Blench and Spriggs
- Mallory, J. P. (1997), „Kurgan Tradition”, Encyclopedia of Indo-European culture, London: Fitzroy Dearborn, стр. 338—341, ISBN 1-884964-98-2
- Mallory, J. P. (1989), In Search of the Indo-Europeans: Language, Archaeology, and Myth , London: Thames & Hudson, ISBN 0-500-27616-1.
- Mallory, J. P. (1996), Fagan, Brian M., ур., The Oxford Companion to Archaeology, New York & Oxford: Oxford University Press, ISBN 0-19-507618-4
- Renfrew, Colin (1999), „Time depth, convergence theory, and innovation in Proto-Indo-European: 'Old Europe' as a PIE linguistic area”, Journal of Indo-European Studies, 27 (3–4): 257—293
- Schmoeckel, Reinhard (1999), Die Indoeuropäer. Aufbruch aus der Vorgeschichte [The Indo-Europeans: Rising from pre-history] (на језику: немачки), Bergisch-Gladbach (Germany): Bastei Lübbe, ISBN 3-404-64162-0
- Strazny, Philipp, ур. (2000). Dictionary of Historical and Comparative Linguistics (1st изд.). Routledge. ISBN 978-1-57958-218-0.
- Wells, Spencer; Read, Mark (2002), The journey of man: a genetic odyssey, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-11532-0
- Zanotti, D. G. (1982), „The Evidence for Kurgan Wave One As Reflected By the Distribution of 'Old Europe' Gold Pendants”, Journal of Indo-European Studies, 10, стр. 223—234
Спољашње везе
уреди
- Kropotkin, Peter Alexeivitch; Bealby, John Thomas (1911). „Don (Russia)”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 8 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 405–406.