Лењинизам

Лењинизам је име за одређено схватање друштвено-политичних проблема света и његовог развоја тј. Лењинова интерпретација и практична апликација марксизма. Установио га је Лењин у периоду од краја 19. века до тридесетих година 20. века. Лењин се бавио односима револуционарног пролетаријата до државе и скупштине. Занимао се за облик и владавину радничке класе, питања стратегије и тактике револуционарне борбе, организацију партије, однос пролетаријата рата и националним питањем. Његови најбитнији закључци о историјском значају империјализам као и о почетку и успеху о социјалистичкој револуцији у неразвијеним државама. Функција лењинистичке авангардне партије је да обезбеди радничкој класи политичку свест (образовање и организација) и револуционарно вођство неопходно за свргавање капитализма у Руском царству (1721–1917). Лењинистичко револуционарно вођство заснива се на Комунистичком манифесту (1848) који идентификује комунистичку партију као „најнапреднији и најодлучнији део партија радничке класе сваке земље; онај део који гура напред све остале“. Као авангардна партија, бољшевици су посматрали историју кроз теоријски оквир дијалектичког материјализма, који је санкционисао политичку посвећеност успешном рушењу капитализма, а затим и успостављању социјализма; и да, као револуционарна национална влада, свим средствима оствари друштвено-економску транзицију.

Руски револуционар, Лењин (1920)

После Октобарске револуције (1917), лењинизам је био доминантна верзија марксизма у Русији и основа совјетске демократије, владавине директно изабраних совјета. У успостављању социјалистичког начина производње у бољшевичкој Русији — декретом о земљи (1917), ратним комунизмом (1918–1921) и новом економском политиком (1921–1928) — револуционарни режим је потиснуо већину политичке опозиције, укључујући марксисте који су супротстављали Лењиновом деловању, анархисте и мењшевике, фракције Социјалистичке револуционарне партије и левих социјалиста-револуционара. Руски грађански рат (1917–1922), који је укључивао савезничку интервенцију седамнаест армија у Руском грађанском рату (1917–1925), и левичарски устанак против бољшевика (1918–1924) били су спољни и унутрашњи ратови који су трансформисали Бољшевичку Русију у Руску Социјалистичку Федеративну Совјетску Републику (РСФСР), језгро републике Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР).

Као револуционарна пракса, лењинизам првобитно није био ни права филозофија, ни дискретна политичка теорија. Лењинизам обухвата политичко-економски развој ортодоксног марксизма и Лењинове интерпретације марксизма, који функционишу као прагматична синтеза за практичну примену на стварне услове (политичке, друштвене, економске) постеманципационог аграрног друштва Царске Русије почетком 20. века. Као политичко-научни термин, Лењинова теорија пролетерске револуције ушла је у уобичајену употребу на петом конгресу Комунистичке интернационале (1924), када је Григориј Зиновјев применио термин лењинизам да означи „авангардну партијску револуцију“. Термин лењинизам је био прихваћен као део речника и доктрине КПСС око 1922. године, а јануара 1923. године, упркос Лењиновим примедбама, ушао је у јавни речник.

Историјска позадина

У 19. веку Карл Маркс и Фридрих Енгелс су написали Манифест Комунистичке партије (1848) у коме су позвали на политичко уједињење европских радничких класа како би се постигла комунистичка револуција; и предложио је да, пошто је друштвено-економска организација комунизма била вишег облика од капитализма, радничка револуција би се најпре одвила у индустријализованим земљама. У Немачкој, марксистичка социјалдемократија је била политичка перспектива Социјалдемократске партије Немачке, инспиришући руске марксисте, као што је Лењин.

Почетком 20. века, друштвено-економска заосталост Царске Русије (1721–1917) — комбиновани и неравномерни економски развој — омогућила је брзу и интензивну индустријализацију, која је произвела уједињен раднички пролетаријат у претежно аграрном друштву. Штавише, пошто је индустријализација углавном финансирана страним капиталом, Царска Русија није поседовала револуционарну буржоазију са политичким и економским утицајем на раднике и сељаке, као што је то био случај у Француској револуцији (1789–1799), у 18. века. Иако је руска политичка економија била аграрна и полуфеудална, задатак демократске револуције пао је на урбану, индустријску радничку класу као једину друштвену класу способну да изврши земљишну реформу и демократизацију, с обзиром да би руска буржоазија угушила сваку револуцију.

У Априлским тезама (1917), политичкој стратегији Октобарске револуције (7–8 новембра 1917), Лењин је предложио да руска револуција није изоловани национални догађај, већ суштински међународни догађај – прва социјалистичка револуција у свету. Лењинова практична примена марксизма и пролетерске револуције на друштвене, политичке и економске услове аграрне Русије мотивисала је и подстакла „револуционарни национализам сиромашних“ да свргну апсолутну монархију три стотине година старе династије Романових ( 1613–1917), као руских царева.

Империјализам

У Империјализму, највишем степену капитализма (1916) Лењинове економске анализе су показале да ће се капитализам трансформисати у глобални финансијски систем, којим су индустријализоване земље извозиле финансијски капитал у своје колоније и тако остваривале експлоатацију рада домородаца, експлоатацију становништва и природних ресурса њихових земаља. Таква суперексплоатација омогућава богатим земљама да одрже домаћу радничку аристократију са нешто вишим животним стандардом од већине радника и тако обезбеде мирне односе између рада и капитала у капиталистичкој домовини. Дакле, пролетерска револуција радника и сељака није могла да се догоди у капиталистичким земљама док је империјалистички систем глобалног финансирања остао на месту. Прва пролетерска револуција би се морала десити у неразвијеној земљи, као што је империјална Русија, која је била политички најслабија земља у капиталистичком глобалном финансијском систему почетком 20. века. У слогану Сједињених Европских Држава (1915), Лењин је написао:

Радници света, уједините се! — Неуједначен економски и политички развој је апсолутни закон капитализма. Отуда је победа социјализма могућа, прво у неколико, или чак у једној капиталистичкој земљи одвојено. Победнички пролетаријат те земље, након што је експроприсао капиталисте и организовао сопствену социјалистичку производњу, устао би против остатка света, капиталистичког света.

— Collected Works, vol. 18, p. 232

Литература

• The New Fontana Dictionary of Modern Thought (Third изд.). 1999. стр. 476—477. 
• Мала просветина енциклопедије, треће издање, 1978. год. Београд
• Priruční slovník nauční ČS Akademia vied, Праг 1966.
• The Development of Capitalism in Russia, 1899.
• What Is To Be Done? Burning Questions of Our Movement, 1902.
• The Three Sources and Three Component Parts of Marxism, 1913.
• The Right of Nations to Self-Determination, 1914.
• Imperialism, the Highest Stage of Capitalism, 1917.
• The State and Revolution, 1917.
• The Tasks of the Proletariat in the Present Revolution (The "April Theses"), 1917.
• "Left-Wing" Childishness and the Petty Bourgois Mentality, 1918.
• Left-Wing Communism: an Infantile Disorder, 1920.
• "Last Testament" Letters to the Congress, 1923–1924.
• Isaac Deutscher. The Prophet Armed: Trotsky 1879–1921, 1954.
• Isaac Deutscher. The Prophet Unarmed: Trotsky 1921–1929, 1959.
• Moshe Lewin. Lenin's Last Struggle, 1969.
• Edward Hallett Carr. The Russian Revolution From Lenin to Stalin: 1917–1929, 1979.
• Blackledge, Paul (3. 7. 2006). „What was Done an extended review of Lars Lih's Lenin Rediscovered”. International Socialism. бр. 11. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Budgen, Sebastian; Kouvelakis, Stathis; Žižek, Slavoj, ур. (2007). Lenin Reloaded: Toward a Politics of Truth. Durham: Duke University Press. ISBN 978-0822339410. 
• Liebman, Marcel (1980). Leninism Under Lenin. The Merlin Press. ISBN 0-85036-261-X. 
• Medvedev, Roy (1981). Leninism and Western Socialism. Verso Books. ISBN 0-86091-739-8. 
• Harding, Neil (1996). Leninism. Duke University Press. ISBN 0-8223-1867-9. 
• Stalin, Joseph (2001). Foundations of Leninism. University Press of the Pacific. ISBN 0-89875-212-4. 
• James, CLR (2005). Notes on Dialectics: Hegel, Marx, Lenin. Pluto Press. ISBN 0-7453-2491-6. 
• Wilson, Edmund (2004). To the Finland Station: A Study in the Writing and Acting of History. Phoenix Press. ISBN 0-7538-1800-0. 
• Gorter, Herman; Pannekoek, Antonie; Pankhurst, Sylvia; Rühle, Otto (2007). Non-Leninist Marxism: Writings on the Workers Councils. St Petersburg, Florida: Red and Black Publishers. ISBN 978-0-9791813-6-8. 
• Le Blanc, Paul (1990). Lenin and the Revolutionary Party. Humanities Press International, Inc. ISBN 0-391-03604-1. 
• Gregor, A. James (2000). The Faces of Janus: Marxism and Fascism in the Twentieth Century. New Haven, CT: Yale University Press. стр. 133. ISBN 0-300-07827-7. 
• Lenin, V.I.; Žižek, Slavoj (2017). Lenin 2017: Remembering, Repeating, and Working Through. Verso. ISBN 978-1786631886. 
• Kolakowski, Leszek (1978). Main Currents of Marxism. 2. Clarendom Press. 
• Marcuse, Herbert (1958). Soviet Marxism: An Analysis. Columbia University Press. 
• Lukacs, Georg (1972). History and Class Consciousness. MIT Press. 

Спољашње везе

Дела Владимира Лењина:

• Библиотека Марксистичке литературе на Порталу Комунистичке Партије Србије
• What is to be Done?
• Imperialism: The Highest Stage of Capitalism
• The State and Revolution
• The Lenin Archive at Marxists.org
• First Conference of the Communist International

Остале везе:

• Marcel Liebman on Lenin and democracy Архивирано на сајту Wayback Machine (27. септембар 2011)
• An excerpt on Leninism and State Capitalism from the work of Noam Chomsky
• Organizational Questions of the Russian Social Democracy by Rosa Luxemburg
• LENIN'S PHILOSOPHY by Karl Korsch
• Cyber Leninism
• Leninist Ebooks
• Lenin as a Philosopher by Anton Pannekoek
• The Lenin Legend by Paul Mattick
• Dead Labor: Marx and Lenin Reconsidered Архивирано на сајту Wayback Machine (5. август 2011) by Paul Craig Roberts