Мартин Лутер

За друге употребе, погледајте Мартин Лутер (вишезначна одредница).

Мартин Лутер (нем. Martin Luther; Лутерштат Ајслебен, 10. новембар 1483 — Лутерштат Ајслебен, 18. фебруар 1546) је био оснивач хришћанске протестантске (лутеранске) цркве у Немачкој и један од вођа реформације, свештеник, професор моралне филозофије на Универзитету у Ерфурту и библијске егзегезе у Витенбергу.

Мартин Лутер
Мартин Лутер
Датум рођења	(1483-11-10)10. новембар 1483.
Место рођења	Лутерштат Ајслебен, Свето римско царство
Датум смрти	18. фебруар 1546.(1546-02-18) (62 год.)
Место смрти	Лутерштат Ајслебен, Свето римско царство
Потпис

Лутерова ружа, општеприхваћени симбол лутеранизма

Лутер је одбио неколико учења и пракси Католичке цркве. Он је снажно оспорио католичку поглед на индулгенције. С његове тачке гледишта није било прихватљиво да се може купити новцем ослобођење од божје казне. Лутер је предложио академску дискусију те праксе и ефикасности опроштаја грехова у својих Деведесет пет теза из 1517. Његово одбијање да се одрекне свих својих списа на захтјев папе Лава X 1520. године и Карла V, цара Светог римског царства на скупштини у Вормсу 1521. године довело је до тога да га је папа изопштио и император осудио као одметника.

Лутерово схватање да спасење и стога и вечни живот се не могу зарадити добрим делима него се могу једино добити као бесплатан дар божје миолости путем верникове вере у Исуса као спаситеља од греха. Његова теологија је оповргавала ауторитет институције папе учећи да је Библија једини извор божанствености којим се открива знање од Бога и супротставила се сецердотализму сматрајући да су сви крштени хришћани свето свештенство. Сви они који се идентификују са овим схватањима, и свим Лутеровим ширим учењима, се називају лутеранима, мада је Лутер инсистирао на хришћанима или еванђелистима као јединим прихватљивим именима за особе које проповедају Исуса.

Његов превод Библије у вернакулар (уместо латинског) ју је учинио приступачнијом лаицима, што је догађај који је имао огроман утицај на цркву и немачку културу. Тиме је дата подршка развоју стандардизоване верзије немачког језика, додато неколико принципа уметности превода, и подстакнуто је писање енглеског превода, Тиндејлове Библије. Његове химне су утицале на развој певања у протестантским црквама. Његов брак са Катарином фон Бора, бившом монахињом, је постао узор праксе свештенског брака, којим се дозвољава протестанском свештенство да ступе у брак.

У два своја каснија рада, Лутер изражава антагонистичка гледишта према Јеврејима. У раду О Јеврејима и њиховим лажима позива да јеврејски домови и синагоге буду уништени, њихов новац конфискован, а слобода ограничена. Осуђене од виртуално свих Лутеранских деноминација, те изјаве и њихов утицај на антисемитизам су допринели његовом контроверзном статусу.

Живот и дело

Лутерова оставштина: Протестантизам по земљи у 2010.

Мартин Лутер, пореклом августински монах, родио се као једно од девет деце рудара и растао је као врло сиромашан под тврдим васпитањем, а његов се отац постепено претварао у успешног предузетника што му је омогућило да пошаље сина на студије.

Мартин Лутер је намеравао да студира право, што је била очева жеља, али је 1505. напустио студије, радио као продавац књига и приступио августинском реду у Ерфурту. Та одлука је изненадила његове пријатеље и згрозила његовог оца. Касније је тај свој потез Лутер објашњавао реакцијом на неке догађаје из свог живота који су га учинили свесним пролазности живота. У самостану је посматрао правила која се намећу новајлијама, али није нашао свој мир како је очекивао. Ипак 1507. године је заређен, а Лутеру је понуђено да студира теологију како би постао професор у неком од новооснованих универзитета које су утемељили редовници. Године 1508. постављен је у службу Јоханна фон Стаупица, вице-генерала августинског реда, на новом универзитету у Витенбергу (основан 1502). Дипломирао је теологију 1509. и вратио се у Ерфурт, где је боравио до 1511. године.

После освештења 1508. године је приступио универзитету у Витенбергу где је са кратким одморима путовао у Рим — предавао филозофију, а касније и теологију и 1512. године постао доктор теологије и добио доживотну библијску професуру, а до 1513. године је почео са делатношћу проповедника у Витенбергу. У ово доба је дошао до познања да „Божија милост“ важи за свакога ко је прими са својом вером.

Непосредни повод за његову активност усмерену на реформу и обнову хришћанског учења било је настојање папе Лава X да продајом индулгенција обезбеди средства за довршење Храма Светог Петра у Риму. Лутер је своје захтеве изложио у 95 теза, које је 1517. године објавио, прикуцавши спис са тезама на врата дворске цркве у Витенбергу. Тражио је повратак новозаветном хришћанству, одбацивање теологије светих очева и посредништва црквене организације и хијерархије у спасењу, као и могућност да сваки верник открива Бога у сопственој савести. Његов ученик Меланхтон бранио је то реформистичко учење на сабору у Аугсбургу 1530. године, под видом аугсбуршке вероисповести. Покушаји врхова тадашње Римокатоличке цркве да екскомуникацијом Лутера онемогуће реформистички покрет нису успели, па је друга „велика шизма“ у хришћанству од тада постала коначна. Нова (протестантска) црква је установљена.

Лутер је поред теолошких списа, аутор првог превода Библије на немачки језик, чиме је, насупрот интернационалном карактеру католицизма, афирмисан национални карактер протестантизма.

Верска наука

Мартин Лутер, споменик у Суботици

Немачко издање из 1581. Лутерових „Разговора за столом"

У новембру 1510. због послова посетио је Рим, где је обављао дужности уобичајене за свештеника-госта и био шокиран раскошним и разузданим животом римског свештенства. Године 1511. постао је професор библијске егзегезе у Витенбергу. Иако још увек несигуран у сопствени спас Лутер је постао активни проповедник, учитељ и администратор. Негде у време проучавања Новог завета у припремама за своја предавања почео је да верује како хришћани нису спашени захваљујући сопственим напорима већ Божјом милошћу, коју они прихватају у вери („Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији“ Ефес. 2:8). Дана 31. октобра 1517. на врата цркве у Витембергу прикуцао је на јавну расправу својих 95 теза о индулгенцијама, догмама и уређењу цркве. Повод за то био је долазак доминиканца Тетзела, папиног опуномоћеника за продавање опроста. Тетзел је тада наиме, у папино име продавао опроштајнице од прошлих и будућих греха, без потребе вере и покајања, опроштење се могло купити не само за живе, већ и за мртве који наводно бораве у чистилишту. Занимљиво је поменути да претходно описани догађај Лутер ни једном речју није споменуо ни у једном свом делу иако је тим догађајем обележен почетак верске реформације. Лутеров је проглас изазвао велико занимање јавности и веома брзо је преведен на немачки језик и проширен је широм Немачке. Расправа о опросту брзо се претворила у напад на папство, а затим и на читаву традиционалну црквену организацију. Упркос налогу папе Лава X (1518) да се оправда пред његовим изаслаником, кардиналом Цајетаном (Томасо де Вио) остао је чврсто при својим тезама.

Почетак сукоба са Католичком црквом

Према једном извору, Лутер је закуцао својих деведесет пет теза na врата Цркве свих светаца у Витенбургу на дан 31. октобра 1517, чиме је започео реформацију. Горња Латинска инскрипција информише читаоца да су оригинална врата уништена у пожару, и да је 1857, краљ Фридрих Вилхелм IV од Пруске наредио да се направе нова. Лутерове тезе су угравиране на данашњој бронзаној капији (на слици).

Папа гневан због Лутерове науке издао је 1520. године булу Exsurge domini, којом је осудио 41 наводну Лутерову заблуду, наредио спаљивање његових књига и дао му 60 дана да му се потчини. Лутер нимало дирнут том булом, бацио ју је у огањ, односно спалио заједно са списима оних који су подржавали папину надлежност пред скупином професора, студената и грађана Витенберга 10. децембра те исте године. Тиме је он јасно показао да раскида са Римом. Након спаљивања Буле је спис:

„Зашто је др Мартин Лутер спалио папине књиге и књиге његових ученика“, у том спису он каже: „Мислим да ко год је творац те Буле, он је прави антихрист... Али ја ти кажем антихристе, да Лутер који је научио да се бори, неће се дати заплашити твојим празним Булама, јер је он навикао да прави разлику између комада папира и свемогуће Божје речи.“

Проучавајући Јованово откровење и књигу пророка Данијела он је 15. августа изјавио 1520: „Ми овде смо уверени да је папинство престо правог и стварног антихриста.“

Године 1521. папа је издао нову булу Damnatio et excommunicatio Martini Luteri. Лутер и његове присталице били су сада искључени из цркве и стављени под проклетство. Када је папа поновно осудио његово учење, Лутер му је одговорио преко три списа:

• An den Christlichen adel Deutscher Nation;
• Von der Babylonischen Gefangeschaft der Kirche, и-
• Von der Feiheit eines Christenmenschen,

У њима је изнео сопствене основне концепције: спас хришћанину доноси вера у Христову откупну жртву, а не добра дела која чини; извор истине у религији није света предаја него Свето писмо; Црква није посредник између човека и Бога, јер унутрашњу религиозност даје непосредно сам Бог. „Само Исус“, „само Писмо“, „само милост“ и „само вера“ позната су четири начела која су подразумевала реформацијско учење повратка на изворно, новозаветно, хришћанство. У својим иступима тежио је и ка јефтинијој цркви. Поред ставова које је заступао његовој популарности допринела је и његова елоквенција јер је његовао хумористичан, груб и вулгаран стил (папу је, на пример, због његовог развратног живота, запостављања новозаветне хришћанске науке и увођења којекаквих хереза називао антихристом, што је у оно време било веома шокантно). Крајем 1520. године Лутер је јавно спалио папину булу, а у јануару 1521. папа га је заузврат екскомуницирао својом булом Decet Romanum Pontificem. Цар Карло V, као извршитељ папске екскомуникације позвао је Лутера да дође на сабор у Вормс у априлу 1521. како би ту Лутер опозвао своје учење. Лутер се појавио на сабору, али је одбио да се одрекне свог учења тврдећи како не може да иде против своје савести па је против њега и његових истомишљеника изречена казна прогона из државе. Тада му је његов симпатизер саски кнез-изборник Фридрих пружио тајно уточиште у свом дворцу. У Вартбургу Лутер је почео да преводи Нови завет с оригиналног грчког на немачки језик, што је био његов допринос стварању јединственог немачког књижевног језика. У то доба Лутеров радикализам је почео да ишчезава па је почео да се све више залаже за миран развитак и ненасилна средства, а службеним ослонцем реформације је прогласио кнежеву феудалну власт.

Целибат

Оженио се 1525. године Катарином фон Бора, бившом часном сестром. Тиме је јасно показао што мисли о целибату. Брак је био успешан, а супруга му је постала важан ослонац у животу. На верском плану, међутим, Лутер је доживљавао сукобе и унутар свога покрета па се тако разишао с радикалним Минзером, као и с неким другим великим реформаторима свога времена — Еразмом Ротердамским (који је до смрти остао католик, а самог је Лутера још пре његове екскомуникације упозоравао на погубност дела које је започео) и др. Лутер је оштро иступио и против анабаптиста тражећи за њих прогон и смртну казну.

Даље деловање

Његов верни присталица био је Филип Меланхтон који је био његов заступник на сабору у Аугсбургу 1530. године, на који Лутер није могао да дође јер је прогнан. Међутим то заправо и није тачно, јер је Меланхтона Лутер називао изразом, који би се могао превести као „мекушац“, због његове попустљивости и склоности компромисима с Католичком црквом. Годину дана раније, 1529, Лутер је објавио своју најпопуларнију књигу — Мали катехизам, у којој је објаснио теологију евангелистичке реформације једноставним и сликовитим језиком.

Године 1532. Лутер је превео Стари завет с оригиналног хебрејског на немачки. Исте године дело је и објављено. У међувремену његов утицај се раширио широм северне и источне Европе. Разлог томе био је тај што је бранио независности владара од црквеног надлештва (касније је тај његов став био интерпретиран на начине супротне његовој првобитној намери). Када је 1525. избио Сељачки устанак у крајевима где су кнежеви и племићи били махом католици, Лутер је покушао да посредује својим ауторитетом. Међутим, када је устанак захватио и протестантска подручја, изразито оштро је иступио против устаника, подржавајући и смртну казну за вође побуне.

До 1537. године Лутерово здравље било је озбиљно угрожено. Истовремено га је све више забрињавао препород папског утицаја, као и они потези које је он сматрао покушајем Јевреја да искористе конфузију међу хришћанима и поново отворе питање Исусовог послања. Сматрајући и себе одговорним за насталу ситуацију написао је оштру полемику против Јевреја, као и полемике против папства и радикалног крила реформиста — анабаптиста (треба, међутим, споменути и да је Лутер у ранијим годинама свога деловања био противник теолошки мотивисаног антисемитизма, па је тада написао и познато дело „Исус Христ је рођен као Јеврејин“ у којем се залагао за новозаветни однос према Јеврејима који је позитиван.

Ипак, његове антијеврејске тезе су омогућиле стварање антисемитске Немачке евангеличке цркве у доба нацизма, која је заступала изразито расистичке ставове, представљајући се црквом аријевске расе. У зиму 1546. године Лутер је замољен да разреши спор између два млада грофа која су владала у подручју Мансфелда, где се родио. Иако веома стар и болестан, кренуо је на пут, разрешио спор и умро 18. фебруара 1546. у Ајслебену. Говорећи о Јану Хусу изјавио је:

„Ако се такав човек сматра јеретиком, онда нико на свету није прави хришћанин.“

Оставштина и комеморација

Лутеру се одаје почаст 18. фебруара комеморацијом по Лутеранском календару светаца и Епископском (САД) календару светаца. По календару светаца Енглеске цркве он се комеморише 31. октобра.

Радови и издања

• The Erlangen Edition (Erlangener Ausgabe: "EA"),
• The Weimar Edition (Weimarer Ausgabe)
• The American Edition (Luther's Works)

Види још

• Лутерштат

Литература

• M. Reu (1944). Luther and the Scriptures. Columbus, Ohio: Wartburg Press. стр. 23. 
• Plass, Ewald M. (1959). What Luther Says. St. Louis: CPH. стр. 88, no .269. 
• M. Reu (1944). Luther and the Scriptures. Columbus, Ohio: Wartburg Press. стр. 23. 
• Bainton, Roland (1995). Here I Stand: a Life of Martin Luther. New York: Penguin. стр. 223. 
• Bainton, Roland (1995). Here I Stand: a Life of Martin Luther. New York: Penguin. стр. 223. 
• Marty, Martin E. (2004). Martin Luther. Viking Penguin. стр. 1. ISBN 9780670032723. 
• Plass, Ewald M. (1959). What Luther Says. St. Louis: CPH. стр. 88, no .269. 
• Brecht, Martin. Luther. .
• Pastor, Ludwig Freiherr von (1908). The History of the Popes: From the Close of the Middle Ages. Drawn from the Secret Archives of the Vatican and Other Original Sources. K. Paul, Trench, Trübner & Company, Limited. стр. 348.  * Plass, Ewald M. (1959). „Monasticism”. What Luther Says: An Anthology. 2. St. Louis: Concordia Publishing House. стр. 964. 

| url=https://archive.org/details/martinluther0003brec |author2=tr. James L. Schaaf |publisher = Philadelphia: Fortress Press|year=1985 }}

• Mullett, Michael A. (2004). Martin Luther. London: Routledge. ISBN 9780415261685. 
• Mullett, Michael A. (1986). Luther. Methuen & Co (Lancashire Pamphlets). ISBN 978-0-415-10932-1. 
• Wilson, Derek (2007). Out of the Storm: The Life and Legacy of Martin Luther. London: Hutchinson. ISBN 9780091800017. 
• Atkinson, James (1968). Martin Luther and the Birth of Protestantism, in series, Pelican Book[s]. Harmondsworth, Eng.: Penguin Books. 352 p.
• Erikson, Erik H. (1958). Young Man Luther: A Study in Psychoanalysis and History. New York: W. W. Norton.
• Dillenberger, John (1961). Martin Luther: Selections from his Writings. Garden City, NY: Doubleday. OCLC 165808. 
• Friedenthal, Richard (1970). Luther, His Life and Times. Trans. from the German by John Nowell. First American ed. New York: Harcourt, Brace, Jovanovich. viii, 566 p. N.B.: Trans. of the author's Luther, sein Leben und seine Zeit.
• Lull, Timothy (1989). Martin Luther: Selections from his Writings. Minneapolis: Fortress. ISBN 978-0-8006-3680-7. 
• Kolb, Robert – Dingel, Irene – Batka, Ľubomír, ур. (2014). The Oxford Handbook of Martin Luther's Theology. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-960470-8. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак уредника (веза)
• Luther, M. The Bondage of the Will. Eds. J. I. Packer and O. R. Johnson. Old Tappan, N.J.: Revell, 1957. OCLC 22724565.
• Luther, Martin (1974). Selected Political Writings. ed. and with an introd. by J. M. Porter. Philadelphia: Fortress Press. ISBN 978-0-8006-1079-1. 
• Luther's Works, 55 vols. Eds. H. T. Lehman and Jaroslav Pelikan. St Louis Missouri, and Philadelphia, Pennsylvania, 1955–86. Also on CD-ROM. Minneapolis and St Louis: Fortress Press and Concordia Publishing House, 2002.
• Maritain, Jacques (1941). Three Reformers: Luther, Descartes, Rousseau. New York: C. Scriber's Sons. N.B.: Reprint of the ed. published by Muhlenberg Press.
• Nettl, Paul (1948). Luther and Music, trans. by Frida Best and Ralph Wood. New York: Russell & Russell, 1967, cop. 1948. vii, 174 p.
• Johann Michael Reu (1917). Thirty-five Years of Luther Research. Chicago: Wartburg Publishing House.
• Schalk, Carl F. (1988). Luther on Music: Paradigms of Praise. Saint Louis, Mo.: Concordia Publishing House. ISBN 978-0-570-01337-2. 
• Stang, William (1883). The Life of Martin Luther. Eighth ed. New York: Pustet & Co. N.B.: This is a work of Roman Catholic polemical nature.
• Florer, Warren Washburn (2012) [1912]. Luther's Use of the Pre-Lutheran Versions of the Bible: (Article 1.). G. Wahr. 
• Friedenthal, Richard (1967). Luther: Sein Leben und seine Zeit. ISBN 978-3-492-20259-6.  . 8. izdanje. Piper, München/ Zürich 1996.
• Friedrich Wilhelm Kantzenbach (1972). Martin Luther: Der bürgerliche Reformator. ISBN 978-3-7881-0068-1.  Musterschmidt, Göttingen.
• Heiko Augustinus Oberman: Luther: Mensch zwischen Gott und Teufel. Severin und Siedler, Berlin 1981.
• Martin Brecht: Martin Luther, 3 Bände. Calwer Verlag, Stuttgart 1981 ff.
  • Band 1: . Martin Luther: Sein Weg zur Reformation 1483–1521. 1. 1981. ISBN 978-3-7668-0678-9. 
  • Band 2: . Martin Luther: Ordnung und Abgrenzung der Reformation 1521–1532. 2. 1986. ISBN 978-3-7668-0792-2. 
  • Band 3: . Martin Luther: Die Erhaltung der Kirche 1532–1546. 3. 1987. ISBN 978-3-7668-0825-7. 
• Manns, Peter (1982). Martin Luther: Der unbekannte Reformator. ISBN 978-3-451-08188-0.  Herder, Freiburg.
• Manfred Schulze (1993). „Luther, Martin”. Ур.: Bautz, Traugott. Biographisch-Bibliographisches Kirchenlexikon (BBKL) (на језику: немачки). 5. Herzberg: Bautz. cols. 447–482. ISBN 3-88309-043-3. 
• Fausel, Heinrich (1996). D. Martin Luther: Leben und Werk. ISBN 978-3-7751-2440-9.  2 Bände. Hänssler, Neuhausen-Stuttgart.
• Horst Herrmann: Martin Luther: Ketzer und Reformator, Mönch und Ehemann. Orbis. Herrmann, Horst (1999). Martin Luther: Ketzer und Reformator, Mönch und Ehemann. München. ISBN 978-3-572-10044-6. 
• Zitelmann, Arnulf (1999). „Widerrufen kann ich nicht“. Die Lebensgeschichte des Martin Luther. ISBN 978-3-407-78813-9.  Beltz und Gelberg, Weinheim. Kinder- und Jugendliteratur
• Zahrnt, Heinz (2000). Martin Luther: Reformator wider Willen. ISBN 978-3-374-01838-3.  Evangelische Verlags-Anstalt, Leipzig.
• Christian Graf von Krockow: Porträts berühmter deutscher Männer: Von Martin Luther bis zur Gegenwart. List-Verlag. Krockow, Graf Christian von (2001). Porträts berühmter deutscher Männer: Von Martin Luther bis zur Gegenwart. München. стр. 11—56. ISBN 978-3-548-60447-3. .
• Horst Herrmann: Martin Luther: Eine Biographie. Aufbau-Taschenbuch-Verlag. Herrmann, Horst (2003). Martin Luther: Eine Biographie. Berlin. ISBN 978-3-7466-1933-0. 
• Thomas Kaufmann: Martin Luther. 2., durchgesehene Auflage. C. H. Kaufmann, Thomas (2010). Martin Luther. München: Beck. ISBN 978-3-406-50888-2. 
• Leppin, Volker (2006). Martin Luther. ISBN 978-3-534-17961-9.  Wissenschaftliche Buchgesellschaft, Darmstadt.
• Lexutt, Athina (2008). Luther. Stuttgart. ISBN 978-3-8252-3021-0. 
• Feldmann, Christian (2009). Martin Luther. ISBN 978-3-499-50706-9.  Rowohlt, Reinbek.
• Heinz Schilling: Martin Luther: Rebell in einer Zeit des Umbruchs. Eine Biographie. Beck. Schilling, Heinz (2012). Martin Luther: Rebell in einer Zeit des Umbruchs. München. ISBN 978-3-406-63741-4. 
• Leppin, Volker (2013). Martin Luther. Vom Bauernsohn zum Reformator. ISBN 978-3-650-25639-3. . Lambert Schneider, Darmstadt.
• Hans-Joachim Neumann: Luthers Leiden: Die Krankheitsgeschichte des Reformators. Wichern. Neumann, Hans-Joachim (1995). Luthers Leiden: Die Krankheitsgeschichte des Reformators. Berlin. ISBN 978-3-88981-081-6. 
• Rosemarie Knape (eds.): Martin Luther und Eisleben. 2007. ISBN 978-3-374-02484-1.  Schriften der Stiftung Luthergedenkstätten in Sachsen-Anhalt, Leipzig.
• Dömer, Cornelia (2008). Mit Martin Luther unterwegs: Ein biografischer Reiseführer. ISBN 978-3-7751-4879-5.  Hänssler, Holzgerlingen.
• Michels, Karen (2010). Martin Luther: Die Lektionen der Straße. Wie die Welt das Denken des Reformators veränderte. ISBN 978-3-86260-004-5.  CORSO, Hamburg.
• Gerhard Dünnhaupt (eds.): The Martin Luther Quincentennial. Wayne State University Press. 1985. ISBN 978-0-8143-1774-7. , Detroit.
• Albrecht Beutel (eds.): Luther Handbuch. 2010. ISBN 978-3-8252-3416-4.  2. izdanje. Mohr & Siebeck, Tübingen.
• Volker Leppin, Gury Schneider-Ludorff (eds.): Das Luther-Lexikon. 2014. ISBN 978-3-941530-05-8.  Bückle & Böhm, Regensburg.
• Hans-Martin Barth (2009). Die Theologie Martin Luthers. Eine kritische Würdigung. ISBN 978-3-579-08045-1.  Gütersloher Verlagshaus, Gütersloh.
• Spehr, Christopher (2010). Luther und das Konzil. Zur Entwicklung eines zentralen Themas in der Reformationszeit. ISBN 978-3-16-150474-7.  Mohr/Siebeck, Tübingen.
• Bayer, Oswald (2004). Martin Luthers Theologie. Eine Vergegenwärtigung. Mohr Siebeck Verlag. ISBN 978-3-16-148122-2. 
• Jörg Haustein: Martin Luthers Stellung zum Zauber- und Hexenwesen. Kohlhammer. Haustein, Jörg (1990). Martin Luthers Stellung zum Zauber- und Hexenwesen. Stuttgart. ISBN 978-3-17-010769-4. 
• Haustein, Jörg (2000). Zwischen Aberglaube und Wissenschaft: Zauberei und Hexen in der Sicht Martin Luthers. In: Rosemarie Knape (eds.): Martin Luther und der Bergbau im Mansfelder Land. стр. 327—337. ISBN 978-3-9806328-7-4.  Stiftung Luthergedenkstätten in Sachsen-Anhalt, Lutherstadt Eisleben. .
• Weigelt, Sylvia (2011). „Der Männer Lust und Freude sein.“ Frauen um Luther. ISBN 978-3-86160-241-5.  Wartburg, Weimar.
• Kaufmann, Thomas (2011). Luthers „Judenschriften“: Ein Beitrag zu ihrer historischen Kontextualisierung. ISBN 978-3-16-150772-4.  Mohr & Siebeck, Tübingen.
• Volkmar Joestel, Friedrich Schorlemmer (eds.): Wir sind allzu lange deutsche Bestien gewesen: Volksbildung bei Luther und Melanchthon. Eine Textsammlung. 2000. ISBN 978-3-933028-35-8.  Drei-Kastanien-Verlag, Wittenberg.
• Treu, Martin (2000). Martin Luther und das Geld. ISBN 978-3-9806328-9-8.  Stiftung Luthergedenkstätten in Sachsen-Anhalt, Wittenberg.
• Volker Stümke: Das Friedensverständnis Martin Luthers: Grundlagen und Anwendungsbereiche seiner politischen Ethik. Kohlhammer. Stümke, Volker (2007). Das Friedensverständnis Martin Luthers: Grundlagen und Anwendungsbereiche seiner politischen Ethik. Stuttgart. ISBN 978-3-17-019970-5. 
• Mock, Albert (1985). Abschied von Luther: Psychologische und theologische Reflexionen zum Lutherjahr. ISBN 978-3-922727-20-0.  Luthe, Köln.
• Maron, Gottfried (1997). Die ganze Christenheit auf Erden: Martin Luther und seine ökumenische Bedeutung. ISBN 978-3-525-55422-7.  Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen.
• Troeltsch, Ernst (2000). Luther und die moderne Welt. ISBN 978-3-928640-63-3.  Wissenschaftlicher Verlag, Schutterwald/Baden.
• Hans Medick, Peer Schmidt (2004). Luther zwischen den Kulturen: Zeitgenossenschaft – Weltwirkung. ISBN 978-3-525-55449-4.  Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen.
• Friedrich Ludwig Zacharias Werner: Martin Luther, oder Die Weihe der Kraft: Eine Tragödie. Sander, Berlin 1807
• Hartung, Günter (2001). Literatur und Welt: Vorträge. Leipzig: Leipziger Universitäts-Verlag. ISBN 978-3-935693-49-3. 
• Ludwig Bechstein: Der Fürstentag. Historisch-romantisches Zeitbild aus dem sechzehnten Jahrhundert. Sauerländer, Frankfurt am Main 1834
• Schmidt-Knaebel, Susanne (2008). Ludwig Bechstein: Prosasagen ausserhalb der grossen Anthologien (1826-1859). Frankfurt am Main: Peter Lang. ISBN 978-3-631-55653-5. 
• -{Levin Schücking: Luther in Rom. 20121870. ISBN 978-3-8424-2057-1.  Tredition Classics, }.
• Mecklenburg, Norbert (2002). „Durch politische Brille und Butzenscheibe. Literarische Lutherbilder in der Heine-Zeit”. Ур.: Kircher, Hartmut; Kłańska, Maria. Literatur und Politik in der Heine-Zeit: Die 48er Revolution in Texten zwischen Vormärz und Nachmärz. Köln: Böhlau. ISBN 978-3-412-11997-3. 
• Ferdinand Gustav Kühne: Wittenberg und Rom: Klosternovellen aus Luther's Zeit, Band 1-3. O. Janke, Berlin 1877
• Norbert Mecklenburg: Durch politische Brille und Butzenscheibe. a.a.O., Köln 2002, S. 14–15.
• -{Jakob Knudsen: Angst Mod Martin Luther: Fortælling. 1996. ISBN 978-87-7739-288-7.  (1912–1914) Hovedland, }.
• Moeller, Bernd (1985). Luther in der Neuzeit. стр. 139. ISBN 978-3-579-01661-0.  Guetersloher Verlagshaus, Gütersloh. .
• Eugen Fischer-Baling: Das Reich des Lebens: Martini Luthers Taten und Abenteuer in seinen jungen Jahren. Aus alten Papieren neu erzählt. Gebrüder Paetel, Berlin 1918
• Ralf Forsbach (eds.): Eugen Fischer-Baling 1881–1964: Manuskripte, Artikel, Briefe und Tagebücher. 2001. стр. 15. ISBN 978-3-486-56561-4.  Harald Boldt. .
• Wilhelm Kotzde-Kottenrodt: Die Wittenbergisch Nachtigall: eine Dichtung. J.F. Steinkopf, 1924
• George B. von der Lippe (1996). The Figure of Martin Luther in Twentieth-century German Literature: The Metamorphosis of a National Symbol. E. Mellen Press. стр. 6. ISBN 978-0-88946-863-4. .
• Emil Uellenberg: Ich hab's gewagt! Ein Lutherroman. P. Ott, Gotha 1930
• Fred und Gabriele Oberhauser (1983). Literarischer Führer durch Deutschland: ein Insel-Reiselexikon für die Bundesrepublik Deutschland und Berlin. стр. 763. ISBN 978-3-458-14083-2.  Insel. .
• Jochen Klepper: Das ewige Haus: Die Flucht der Katharina von Bora. (1941) Deutsche Verlags-Anstalt, 1951
• Kodalle, Klaus-Michael (2002). Subjektiver Geist: Reflexion und Erfahrung im Glauben ; Festschrift zum 65. Geburtstag von Traugott Koch. Königshausen & Neumann. ISBN 978-3-8260-2307-1. 
• Hans Lorbeer: Die Rebellen von Wittenberg Band 2: Der Widerruf: ein Roman um Luthers Wandlung. Mitteldeutscher Verlag, 1956
• Günter Hartung: Luther-Bilder in deutscher Literatur. a.a.O., Leipzig 2001, S. 32.
• -{Detlef Opitz: Klio, ein Wirbel um L. 1996. ISBN 978-3-88243-388-3.  Roman. Steidl, Göttingen }.
• Alban Nikolai Herbst: „Klio, ein Wirbel um L., Roman von Dieter Opitz.” (PDF). Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза) (Rezension) 1996
• -{Waldtraut Lewin: Feuer. Der Luther-Roman. 2014. ISBN 978-3-579-06587-8. , Gütersloher Verlagshaus, Gütersloh }.

Спољашње везе

• -author= -
• Projekt Wittenberg – Lutherovy texty v angličtině
• Katholický pohled na Luthera (језик: енглески)
• Lutherova města na internetu
• „Martin Luther – Eine Bibliographie”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (24. новембар 2005) (језик: немачки)
• Website about Martin Luther
• -author= -
• Commentarius in psalmos Davidis Manuscript of Luther's first lecture as Professor of Theology at the University of Wittenberg, digital version at the Saxon State and University Library, Dresden (SLUB)
• Martin Luther Collection: Early works attributed to Martin Luther, (285 titles). From the Rare Book and Special Collections Division at the Library of Congress