Сфинга

Уколико сте тражили чланак о египатском споменику, погледајте чланак Велика сфинга у Гизи.

Сфинга или сфинкс (старогрч. Σφίγξ, лат. Sphinx) представља зооморфно митолошко створење. У старом Египту било је то митско биће са телом лава и главом човека, овна, сокола или јастреба. У грчкој митологији је то чудовиште са телом лава и главом и грудима девојке.

Типична египатска сфинга (Египатски музеј у Торину)

У пренесеном значењу то је: загонетна личност, загонетно биће, загонетност.

Реч „сфинга” је грчког порекла, али етимологија није везана за митологију и дискутабилна је. Хесиод, најранији грчки аутор који спомиње ово створење, у својим текстовима назива га Фикс.

Порекло сфинге

Типична грчка архаичка представа сфинге (Археолошки музеј у Атини)

Сфинга у етрурској уметности (Археолошки музеј у Фиренци)

Сфинга испред Шивиног храма у Индији

Најстарија и најпознатија фигура сфинге је Велика сфинга у Гизи (Египат). По неким научним претпоставкама, сматра се да ова сфинга потиче из времена владавине фараона Кефрена (4. краљ 4. династије, око 2575-2465. век п. н. е) и да има индивидуалне црте лица овог владара.

Главни чланак: Велика сфинга у Гизи

Захваљујући египатском утицају мотив сфинге проширио се у култури и уметности каснијих цивилизација. У Месопотамији се сфинга појавила око 1500 године п. н. е. Сматра се да је сфинга у грчке митове дошла са истока, тачније њен лик је стваран по асирско-вавилонским киповима крилатих бикова с људским главама или по киповима египатских владара који су приказивани у лику лежећег лава.

Мотив сфинге такође се може наћи у јужној и југоисточној Азији, у културама Индије, Мјанмара, Филипина, Тајланда и Шри Ланке.

Изглед сфинге

Сфинге су моћна, краљевска бића, делом људска, делом животињска, али њихов изглед варира од региона до региона. У Египту су најчешће мушког пола и представљају бога или фараона. Имају тело лава и главу фараона. Лав је био створење бога сунца Ра, па је као такав наглашавао улогу фараона као Раовог сина. Лавља снага указује и на велику моћ владара. Понекад египатска Сфинга има и друге елементе, попут главе и крила сокола, као симбола бога Хоруса. Често су се налазиле у близини храмова и гробница као чувари.

Касније културе, које су мотив сфинге преузеле од Египћана, разликовале се од египатске по крилима која су додата лављем телу, што је карактеристика која је наставила да се појављује у каснијим древним културама. Још једна иновација била је женски сфинга, која се први пут појавила у 15. веку пре нове ере. Лавље тело код Египћана и тело бика код Асираца је сматрано за симбол снаге, крила као симбол свеприсутности, а људско срце као симбол мудрости. Код Египћана лице сфинге имало је индивидуалне црте лица фараона или његове жене.

У грчкој митологији званично постоји само једна Сфинга, божанско биће са канџама лава, крилима орла и репом змије, али су описана и друга слична бића која имају главу овна или сокола. Код Грка сфинга је увек била женска особа и симбол нечег тајновитог и погубног. Најпознатији грчки кипови сфинге потичу из Атике (око 600. година п. н. е., која се данас налази у Метрополитен музеју у Њујорку) и из Фокиде (580 или 560. године п. н. е. у Музеју у Делфима).

У Индији сфинге су такође чувари, делом људи, делом орлови, делом лавови. Код неких уметничких представа жуто-смеђе тело лава замењено је витким и тачкастим телом леопарда, а крила су изостављена. Главе ових привлачних створења најчешће су украшене различитим украсима. Верује се да ови чувари индијских храмова благосиљају сваког ко у храм уђе чистог срца.

Египатска митологија

Египатске сфинге су симболичне представе фараона или бога Хоруса. У египатској митологији Сфинга је потомак богиње Секхмет у облику лава и неког од фараона, укључујући и жене владаре (Хатшепсут, Хетеферес II, Кеопс...).

Највећа и најпознатија сфинга је Велика сфинга у Гизи, која се налази на висоравни Гизе поред Великих пирамида на западној обали реке Нил и окренута према истоку (29° 58′ 31″ N 31° 08′ 15″ E). Сфинга се налази југоисточно од пирамида. Иако датум њене изградње није са сигурношћу познат, општи консензус међу египтолозима је да глава Велике Сфинге носи личност фараона Кефрена, што је ставља у период 2600. и 2500. године пре нове ере. Међутим, маргинална мањина геолога из касног 20. века тврдила је да постоје докази о ерозији водом у и око ограђеног простора Сфинге, што би доказало да је Сфинга претходила Кефрену, те да потиче из времена око 10.000 до 5.000 година пре нове ере, тврдња која се понекад назива хипотезом водене ерозије сфинге, али која има малу подршку међу египтолозима и противречна је другим доказима.

Како су њихови градитељи назвали ове статуе, није познато. На локалитету Велике Сфинге, натпис из 1400. п. н. е. на стели која припада фараону Тутмосу IV из 18. династије наводи имена три аспекта локалног божанства сунца из тог периода, Кепера–Ра–Атум. Многи фараони су имали урезане главе на статуама чувара за своје гробнице како би показали своју блиску везу са моћним соларним божанством Секметом, лавицом. Поред Велике сфинге, друге познате египатске сфинге укључују једну са главом фараона Хатшепсут, са њеним ликом уклесаним у граниту, који се сада налази у Метрополитен музеју у Њујорку, и алабастарску Сфингу из Мемфиса, која се тренутно налази у музеју на отвореном на том месту. Тема је проширена тако да се формирају велике авеније сфинги чувара које оивичавају приступе гробницама и храмовима, као и да служе као детаљи на стубовима степеница до веома великих комплекса. Девет стотина сфинги са овнујским главама (Криосфинге), за које се верује да представљају Амуна, изграђено је у Теби, где је његов култ био најјачи. У Карнаку, свака Криосфинга је испред статуе фараона у пуној дужини. Задатак ових сфинги био је да обуздају силе зла.

Велика сфинга је постала амблем Египта, често се појављује на његовим маркама, кованицама и званичним документима.

Грчка митологија

Савремена илустрација древне легенде о Едипу и Сфинги

По једном тумачењу грчке митологије Сфинга је демон смрти, ћерка стоглавог дива Тифона и његове жене Ехидне и сестра Кербера, лернејске Хидре и Химере, а по другом она је кћи Химере и Ортра.

Сфинга је живела на планини Стингиону крај Тебе. Музе су јој повериле задатак да сваком путнику или случајном пролазнику постави загонетку, а они који нису успели да одговоре на њено питање су пали као жртве њених канџи. Богови су јој наменили судбину да остане на Сингиону све док неко не реши загонетку, а ако је неко реши Сфинга је морала умрети. Сфинга је растргла много људи, међу њима и племенитих Тебанаца који су покушавали да ослободе град ове пошасти. Тебу је од њеног терора ослободио Едип. Њему је Сфинга поставила следећу загонетку: „Јутром иде на четири ноге, о подне на две, а предвече на три. Од свих створења једино оно мења број ногу и управо кад их има највише, најмања је брзина и снага његових удова.” Едип је дао тачан одговор на њено питање: „Твоја загонетка је човек који у јутро свога живота, док је још слабо и нејако дете, хода на своје две ноге и две руке. Кад ојача, у подне свог живота, хода само на своје две ноге. Кад најзад стигне пред вече свог живота као старац, па треба потпору, узима у помоћ штап као трећу ногу.“ Сфинга се након његовог одговора бацила са стене у море. Према другој верзији ове легенде убио ју је Едип.

Сфинга у савременом свету

Декоративна сфинга у парку дворца Белведере у Бечу

Сфинга на улазу у хотел „Авала”, на планини Авала поред Београда

Сфинга Фернанда Ботера у Берлину

Сфинга је коришћена као декоративни мотив у модерној европској уметности од Ренесансе до данас. У Египту је Велика сфинга постала један од симбола ове земље. Њен лик налази се на кованицама, печатима и службеним документима, а такође као једна од највећих туристичких атракција доприноси египатској економији.

Сфингу су такође као мотив усвојили многи писци фантастике широм света. У савременој књижевности лик сфинге најчешће се подудара са старогрчком традицијом — сфинга је привлачна женама са склоностима за тајне и загонетке.

Литература

• Kun, Nikolaj Albertovič (2002). „Tebanski ciklus”. Legende i mitovi stare Grčke. Beograd: Dečja knjiga. ISBN 978-86-7308-006-2. COBISS.SR 94874124
• Švab, Gustav (1987—1989). „Šesta knjiga”. Najljepše priče klasične starine 1. Zagreb: Grafički zavod Hrvatske. ISBN 978-86-399-0061-8. COBISS.SR 1139974
• Школска енциклопедија. Београд: Драганић. 2005. ISBN 978-86-441-0606-7. COBISS.SR 124938508
• Вујаклија, Милан (1986). Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета. COBISS.SR 30905103
• Харт, Џорџ (2006). Стари Египат. Београд: Књига-комерц : Политика НМ. ISBN 978-86-7712-153-2. COBISS.SR 131369484
• Caldwell, Richard (1987). Hesiod's Theogony. Focus Information. ISBN 978-0-941051-00-2. , Focus Publishing/R. Pullins Company (1 June 1987).
• Clay, Jenny Strauss (2003). Hesiod's Cosmos. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82392-0. .
• Gantz, Timothy (1996). Early Greek Myth: A Guide to Literary and Artistic Sources. Johns Hopkins University Press. , Two volumes:. ISBN 978-0-8018-5360-9 (Vol. 1). ISBN 978-0-8018-5362-3 (Vol. 2).
• Kallich, Martin. "Oedipus and the Sphinx." Oedipus: Myth and Drama. N.p.: Western, 1968. N. pag. Print.
• Most, G.W. (2018). Hesiod, Theogony, Works and Days, Testimonia. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99720-2.  Edited and translated by Glenn W. Most, Loeb Classical Library No. 57, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press. . Online version at Harvard University Press.
• Stewart, Desmond. Pyramids and the Sphinx. [S.l.]: Newsweek, U.S., 72. Print.
• Taheri, Sadreddin (2013). „Gopat (Sphinx) and Shirdal (Gryphon) in the Ancient Middle East”. نشریه هنرهای زیبا- هنرهای تجسمی. Tehran: Honarhay-e Ziba Journal. 17 (4). doi:10.22059/jfava.2013.30063. 
• Griffith, Francis Llewellyn; Mitchell, John Malcolm (1911). „Sphinx”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 25 (11 изд.). стр. 662—663. 
• Dessenne, André. La Sphinx: Étude iconographique (in French). De Boccard, 1957.
• Frey-Anthes H (2007). „Mischwesen”. Wissenschaftliche Bibellexikon (WiBiLex) (на језику: немачки). Deutsche Bibelgesellschaft. Приступљено 2015-12-28. 
• Evslin, Bernard. "Monsters of Greek Mythology Volume One ." 2014. Hornung E. Komposite Gottheiten in der ägyptischen Ikonographie // Uehlinger C. (eds.), Images as media. Sources for the cultural history of the Near East and the eastern Mediterranean (1st millennium BCE) (OBO 175), Freiburg (Schweiz) / Göttingen, 1–20. 2000.
• Nash, Harvey (1974). „Judgment of the Humanness/Animality of Mythological Hybrid (Part-Human, Part-Animal) Figures”. The Journal of Social Psychology. 92: 91—102. PMID 4815686. doi:10.1080/00224545.1974.9923076. 
• Lawrence, Elizabeth. "The Centaur: Its History and Meaning in Human Culture." 27 Apr. 1994,
• Murgatroyd, Paul. "5. Other Winged Monsters ." Mythical Monsters in Classical Literature, Bloomsbury, pp. 10–69.
• Nash, Harvey (1980). „Human/Animal Body Imagery: Judgment of Mythological Hybrid (Part-Human, Part-Animal) Figures”. The Journal of General Psychology. 103: 49—108. doi:10.1080/00221309.1980.9711756. 
• Nash H. (1982). How Preschool Children View Mythological Hybrid Figures: A Study of Human/animal Body Imagery. University Press of America. ISBN 9780819123244.  . University Press of America, 214 p.
• Nash, Harvey; Pieszko, Henry (1982). „The Multidimensional Structure of Mythological Hybrid (Part-Human, Part-Animal) Figures”. The Journal of General Psychology. 106: 35—55. doi:10.1080/00221309.1982.9710971. 
• Nash, Harvey (1984). „The Centaur's Origin: A Psychological Perspective”. The Classical World. 77 (5): 273—291. JSTOR 4349592. doi:10.2307/4349592. 
• Pires B. ANATOMY AND GRAFTS: From Ancient Myths, to Modern Reality [2][3] / Pires M. A., Casal D., Arrobas da Silva F., Ritto I C., Furtado I A., Pais D., Goyri ONeill J E. / Nova Medical School, Universidade Nova de Lisboa, Portuguese Anatomical Society, (AAP/SAP), PORTUGAL.
• Posthumus L. Hybrid monsters in the Classical World: the nature and function of hybrid monsters in Greek mythology, literature and art. Stellenbosch: University of Stellenbosch, 2011.
• Steiger, B. (1999). The Werewolf Book: The Encyclopedia of Shape-Shifting Beings. Farmington Hills, MI: Visible Ink. ISBN 978-1-57859-078-0. 
• Eliade, Mircea (1965). Rites and Symbols of Initiation: the mysteries of birth and rebirth. Harper & Row. 
• Talalay, Lauren E. (октобар 1999). „Review of: The Living Goddesses”. Bryn Mawr Classical Review. ISSN 1055-7660. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Black, Jeremy A.; Anthony Green (1992). Gods, Demons and Symbols of Ancient Mesopotamia. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-70794-8. 
• Wiggermann, F. A. M. (1992). Mesopotamian Protective Spirits: The Ritual Texts. Styx. ISBN 978-90-72371-52-2. 

Спољашње везе

• „Sfinga u Gizi”. Stari Egipat. Приступљено 27. 1. 2018. 
• „Sta je to tajna sfinge ?”. Znanje.org. Приступљено 27. 1. 2018. 
• „Koliko je stara Sfinga?”. Edukacija. Приступљено 27. 1. 2018. 
• „Sphinx Head Found in Greek Tomb”. Архивирано из оригинала 27. 11. 2014. г. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)