Филипике

ватрени, осуђујући говор или тирада

Филипика[1] је ватрени, осуђујући говор или тирада, изречена да се осуди одређени политички актер. Израз је најпознатије повезан са два позната говорника античког света: Демостеном из древне Атине и Цицероном из старог Рима. Сам термин је изведен из Демостенових говора из 351. п. н. е., који осуђују империјалистичке амбиције Филипа Македонског.

Демостенова биста ( Лувр, Париз)

Историјат

уреди

Грчка

уреди

Првобитне „филипике“ је представио Демостен, атински државник и говорник у класичној Грчкој, који је извео неколико напада на Филипа II Македонског у 4. веку пре нове ере. Стручњаци су довели у питање његове намере иза филипика.[2]

Демостену су приписана прва, друга и трећа филипика. Четврта филипика је такође сачувана али је спорног ауторства.

Цицерон је свесно моделовао сопствене осуде Марка Антонија на Демостеновим говорима, и ако је преписка Марка Јунија Брута Млађег и Цицерона истинита [ad Brut. ii 3.4, ii 4.2], барем пети и седми говор су се у Цицероново време називали Филипикама.[тражи се извор]

Након Цезарове смрти, Цицерон је приватно изразио жаљење што Цезарове убице нису укључиле Антонија у своју заверу, и он је своје напоре усмерио на дискредитацију Антонија. Цицерон је чак промовисао незаконите акције, као што је легитимизација приватне војске Гаја Октавија, или Октавијана. Све у свему, Цицерон је написао четрнаест филипика за мање од две године. Цицеронов фокус на Антонија, међутим, допринео је његовом паду јер није успео да препозна претњу Октавијана. Цицеронови напади на Антонија нису били ни опроштени ни заборављени, што је резултирало да је Цицерон био забрањен и убијен 43. п. н. е.. Његова глава и руке били су јавно изложени на римском форуму како би се обесхрабрили сви који би се супротставили новом Октавијановом тријумвирату Марка Антонија и Лепида.

Референце

уреди
  1. ^ http://www.collinsdictionary.com/dictionary/English/philippic Шаблон:Bare URL inline
  2. ^ Kennedy, George A. (2019). A new history of Classical Rhetoric. Belgrade: Princeton University Press, Karpos. стр. 75. 
  NODES