Википедија

Хезболах

либанска шиитска исламистичка политичка странка и милитантна група

Хезболах[а] (арап. حزب الله, Ḥizbu 'llāh — „Алахова/Божја странка”) либанска је шиитска исламистичка политичка странка и милитантна група.[42][43] Групом руководи генерални секретар, а на том положају од 2024. је Хашим Сафи ел Дин. Паравојно крило Хезболаха је Савјет џихада,[44][45] а политичко крило је Лојалност блоку отпора у Парламенту Либана. Оружана снага [en] се сматра еквивалентном армији средње величине.[46]

Исламски отпор у Либану
المقاومة الإسلامية في لبنان
Al Muqawamah Al Islamiyya fi Lubnan
Генерални секретарНаим Касем
ОснивачиСуби ел Туфајли
Абас ел Мусави X
Хасан Насрала X
Основана1985.; пре 39 година (1985) (званично)
СједиштеБејрут
Либан
Посланичка групаЛојалност блоку отпора[1]
Паравојно крилоСавјет џихада
Либанске бригаде отпора
Идеологија
Политичка позицијаСинкретизам[21]
РелигијаШиитски ислам
Национално чланствоОсмомартовска коалиција
Међународно чланствоОсовина отпора
Бојежута и зелена
Слоганفَإِنَّ حِزْبَ ٱللَّهِ هُمُ ٱلْغَالِبُونَ  (арапски)
„Па, Алахова/Божја странка ће свакако побиједити” Шаблон:Qref
Парламент Либана
15 / 128
Застава странке
Веб-сајт
https://www.moqawama.news/
Хезболах
Вријеме дјеловања1982 — данас
Групе
  • Јединица 3800[22]
СједиштеЛибан
Бројност100.000 (према Хасану Насралаху)[23][24][25]
СавезнициДржаве савезници:

Недржавни савезници:


ПротивнициДржаве противници:

Недржавни противници:

Битке и ратови
Означена као терористичка организација од странеВиди овдје

Хезболах су основали либански клерици, првенство ради борбе против Израела током инвазије на Либан 1982. године.[14] Усвојили су модел који је поставио ајатолах Рухолах Хомеини након Иранске револуције 1979, а оснивачи странке су одабрали име „Хезболах” по Хомеинијевом избору. Од тада су развијене блиске везе између Ирана и Хезболаха.[47] Организације је успостављена уз подршку 1500 инструктора Корпуса Чувара Исламске револуције (КЧИР)[48] и окупила је разне либанске шиитске групе у јединствену организацију, како би се одупрли израелској окупацији јужног Либана.[49][50][51][14] Током грађанског рата у Либији, у Хезболаховом манифесту из 1985. наведени су циљеви, као што су протјеривање „Американаца, Француза и њихових савезника у потпуности из Либана, стављајући тачку на било који колонијалистички субјект на нашој земљи”.[52] Хезболах се такође сукобио са Армијом Јужног Либана (АЈБ) и Израелским одбрамбеним снагама (ИОС) у сукобу у Јужном Либану 1985—2000, а поново се сукобио са ИОС у Либанском рату 2006. године. Током рата у Босни и Херцеговини 1992—1995, Хезболах је организовао добровољце за Армију Републике Босне и Херцеговине.[53]

Од 1990. Хезболах учествује у либанској политици, у процесу који се описује као либанизација Хезболаха, а касније је био део либанске владе и дио политичких савеза. Након либанских протеста[54] и сукоба 2006—2008,[55] образована је влада националног јединства 2008. са Хезболахом и његовим опозиционим савезницима који су добили 11 од 30 мјеста у влади, што је било довољно да стекне право вета.[56] У августу 2008, нова либанска влада је једногласно одобрила нацрт изјаве о политици којом се признаје постојање Хезболаха као оружане организације и гарантује његово право да „ослободи или поврати окупиране земље” (као што су Шебине фарме). Хезболах је дио либанске Осмомартовске коалиције, којој је супарничка Четрнаестомартовска коалиција. Има снажну подршку међу либанским шиитским муслиманима,[57] док се сунити не слажу са његовом агендом.[58][59] Такође, Хезболах ужива подршку у неким хришћанским подручјима Либана.[60] Од 2012, Хезболах је учествовао у грађанском рату у Сирији на страни сиријске владе против сиријске опозиције, који је Хезболах описао као ционистичку творевину и „вахабијско-ционистичку завјеру” да би се уништио њихов савез са Башаром ел Асадом против Израела.[61][62] Од 2013. до 2015, Хезболах је распоредио своју милицију у Сирији и Ираку у сврху борбе или обуке мјесних милиција за борбу против Исламске Државе.[63][64] На општим изборима у Либану 2022, Хезболахово политичко крило је освојило 15 мандата, а Осмомартовска коалиција је освојила 61 од 128 мандата у Парламенту Либана.[65][66]

Напомене

  1. ^ Остале транслитерације су Хизбулах, Хизбалах, Хизболах, Хезбола, Хезбалах, Хисболах и Хизб Алах.

Референце

  1. ^ „Fadlallah Hits Back at March 14 over Karam Release, Marouni Slams 'Treason Accusations'”. Naharnet. 18. 4. 2013. Архивирано из оригинала 30. 6. 2018. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
  2. ^ а б в Dalacoura, Katerina (2012). „Islamist Terrorism and National Liberation: Hamas and Hizbullah”. Islamist Terrorism and Democracy in the Middle East. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 66—96. ISBN 978-0-511-97736-7. LCCN 2010047275. S2CID 150958046. doi:10.1017/CBO9780511977367.004. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
  3. ^ Stepanova, Ekaterina (2008). Terrorism in Asymmetrical Conflict: Ideological and Structural Aspects (PDF). Oxford University Press. стр. 113. Архивирано из оригинала (PDF) 2016-03-10. г. 
  4. ^ а б в Philip Smyth (фебруар 2015). The Shiite Jihad in Syria and Its Regional Effects (PDF) (Извештај). The Washington Institute for Near East Studies. стр. 7—8. Архивирано из оригинала (PDF) 2. 4. 2015. г. Приступљено 13. 3. 2015. 
  5. ^ „Hezbollah, the Lebanese Sectarian State, and Sectarianism”. Middle East Institute. Архивирано из оригинала 24. 2. 2024. г. Приступљено 13. 4. 2017. 
  6. ^ Bassel F, Salloukh (2015). „The Sectarian Image Reversed: The Role of Geopolitics in Hezbollah's Domestic Politics”. Middle East political science. Архивирано из оригинала 2. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
  7. ^ „Hezbollah and the Lebanese Popular Movement”. Архивирано из оригинала 27. 2. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
  8. ^ Salamey, Imad; Pearson, Frederic (2007). „Hezbollah: A Proletarian Party with an Islamic Manifesto – A Sociopolitical Analysis of Islamist Populism in Lebanon and the Middle East”. Small Wars & Insurgencies. 18 (3): 416—438. S2CID 143896155. doi:10.1080/09592310701674358. Архивирано из оригинала 5. 2. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
  9. ^ Elie Alagha, Joseph (2011). Hizbullah's Documents: From the 1985 Open Letter to the 2009 Manifesto. Amsterdam University Press. стр. 15, 20. ISBN 978-90-8555-037-2. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
    Shehata, Samer (2012). Islamist Politics in the Middle East: Movements and Change. Routledge. стр. 176. ISBN 978-0-415-78361-3. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
  10. ^ Husseinia, Rola El (2010). „Hezbollah and the Axis of Refusal: Hamas, Iran and Syria”. Third World Quarterly. 31 (5): 803—815. S2CID 219628295. doi:10.1080/01436597.2010.502695. 
  11. ^ Levitt, Matthew (2013). Hezbollah: The Global Footprint of Lebanon's Party of God. Hurst Publishers. стр. 356. ISBN 978-1-84904-333-5. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. „Hezbollah's anti-Western militancy began with attacks against Western _targets in Lebanon, then expanded to attacks abroad intended to exact revenge for actions threatening its or Iran's interests, or to press foreign governments to release captured operatives.” 
  12. ^ Hanhimäki, Jussi M.; Blumenau, Bernhard (2013). An International History of Terrorism: Western and Non-Western Experiences. Routledge. стр. 267. ISBN 978-0-415-63540-0. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. „Based upon these beliefs, Hezbollah became vehemently anti-West and anti-Israel.” 
  13. ^ Siegel, Larry J. (2012). Criminology: Theories, Patterns & Typology. Cengage Learning. стр. 396. ISBN 978-1-133-04964-7. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. „Hezbollah is anti-West and anti-Israel and has engaged in a series of terrorist actions including kidnappings, car bombings, and airline hijackings.” 
  14. ^ а б в „Who Are Hezbollah?”. BBC News. 21. 5. 2008. Архивирано из оригинала 10. 5. 2020. г. Приступљено 15. 8. 2008. 
  15. ^ Julius, Anthony (2015). Trials of the Diaspora: A History of Anti-Semitism in England. OUP Oxford. ISBN 978-0-19-929705-4. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024 — преко Google Books. 
  16. ^ Michael, Robert; Rosen, Philip (2015). Dictionary of Antisemitism from the Earliest Times to the Present. Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-5868-8 — преко Google Books. 
  17. ^ Perry, Mark (2015). Talking to Terrorists: Why America Must Engage with Its Enemies. Basic Books. стр. 158. ISBN 978-0-465-01117-9. 
  18. ^ „Analysis: Hezbollah's lethal anti-Semitism”. The Jerusalem Post. 12. 11. 2012. Архивирано из оригинала 15. 4. 2015. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
  19. ^ Joshua L. Gleis; Benedetta Berti (2012). Hezbollah and Hamas: A Comparative Study. JHU Press. ISBN 978-1-4214-0671-8. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
  20. ^ „Hezbollah chief in new attack on same-sex relations”. France 24. 29. 7. 2023. Архивирано из оригинала 16. 12. 2023. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
  21. ^ Revolutions: A Worldwide Introduction to Political and Social Change. Routledge. 2015. ISBN 978-1-317-26457-6. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. 
  22. ^ а б „Hezbollah fighters train Iraqi Shiite militants near Mosul”. longwarjournal.org – FDD's Long War Journal. 5. 11. 2016. Архивирано из оригинала 8. 3. 2021. г. Приступљено 8. 6. 2024. 
  23. ^ „Lebanon's Hezbollah chief Nasrallah says group has never been stronger”. Reuters. 18. 10. 2021. Архивирано из оригинала 17. 10. 2023. г. Приступљено 8. 6. 2024. 
  24. ^ Agencies, The New Arab Staff & (18. 10. 2021). „Hassan Nasrallah says Hezbollah has 100,000 fighters”. english.alaraby.co.uk/. Архивирано из оригинала 16. 7. 2022. г. Приступљено 8. 6. 2024. 
  25. ^ „Lebanon Hezbollah chief says movement has 100,000 fighters”. France 24. 18. 10. 2021. Архивирано из оригинала 18. 1. 2024. г. Приступљено 8. 6. 2024. 
  26. ^ „Hezbollah is the Long Arm of Iran – Factsheet 5”. 20. 9. 2019. Архивирано из оригинала 30. 11. 2023. г. Приступљено 8. 2. 2023. 
  27. ^ „Why Assad's alliance with Iran and Hezbollah will endure”. 8. 2. 2019. Архивирано из оригинала 31. 12. 2023. г. Приступљено 8. 2. 2023. 
  28. ^ Pardo, Ramon Pacheco (фебруар 2011). „Beyond Iran” (PDF). The Majalla. 1561: 12—14. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 7. 2012. г. Приступљено 5. 4. 2013. 
  29. ^ а б „Iraq admits Lebanese Hezbollah and Iranian RG fight alongside Iraqi security forces”. 9. 11. 2014. Архивирано из оригинала 15. 6. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  30. ^ „Hezbollah Fights Alongside LAF Demonstrating its Continuing Control over Lebanon”. The Tower. 21. 8. 2017. Архивирано из оригинала 2. 2. 2020. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  31. ^ „New Experience of Hezbollah with Russian Military”. 2. 2. 2016. Архивирано из оригинала 28. 7. 2018. г. 
  32. ^ Rosenfeld, Jesse (11. 1. 2016). „Russia is Arming Hezbollah, Say Two of the Group's Field Commanders”. The Daily Beast. Архивирано из оригинала 29. 05. 2017. г. Приступљено 08. 06. 2024. 
  33. ^ „Yemeni FM slams Hezbollah's Houthi support: report”. The Daily Star. Архивирано из оригинала 28. 7. 2018. г. Приступљено 28. 7. 2018. 
  34. ^ „Lebanon's Hezbollah denies sending weapons to Yemen”. Reuters. 20. 11. 2017. Архивирано из оригинала 05. 09. 2023. г. Приступљено 08. 06. 2024. 
  35. ^ „Wagner Group 'tasked to deliver Russian weapons to Hezbollah' – US intelligence”. 4. 11. 2023. Архивирано из оригинала 11. 04. 2024. г. Приступљено 08. 06. 2024. 
  36. ^ „Hezbollah – International terrorist organization”. Israel Ministry of Foreign Affairs. 22. 7. 2013. Архивирано из оригинала 30. 07. 2013. г. Приступљено 08. 06. 2024. 
  37. ^ Francis, Xavier (21. 5. 2020). „Israel Impressed How Turkish Army Crushed Hezbollah In Idlib, Syria”. Latest Asian, Middle-East, EurAsian, Indian News. Архивирано из оригинала 18. 07. 2023. г. Приступљено 08. 06. 2024. 
  38. ^ „Israel learned from Hezbollah's defeat at the hands of Turkey”. The Jerusalem Post. Архивирано из оригинала 26. 01. 2023. г. Приступљено 08. 06. 2024. 
  39. ^ „Turkish strike in Syria kills nine Hezbollah members, according to source”. Haaretz. Архивирано из оригинала 16. 05. 2022. г. Приступљено 08. 06. 2024. 
  40. ^ „Beware Iran's 'Axis of Resistance' | People's Mojahedin Organization of Iran (PMOI/MEK)”. Архивирано из оригинала 2021-10-31. г. Приступљено 2020-01-16. 
  41. ^ Nimrod Raphaeli (11. 2. 2009). „The Iranian Roots of Hizbullah”. MEMRI. Архивирано из оригинала 11. 2. 2009. г. 
  42. ^ „Hezbollah | Meaning, History, & Ideology | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2023-12-15. Архивирано из оригинала 7. 6. 2024. г. Приступљено 17. 12. 2023. 
  43. ^ „What Is Hezbollah?”. Council on Foreign Relations (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 1. 2024. г. Приступљено 17. 12. 2023. 
  44. ^ Levitt, Matthew (2013). Hezbollah: The Global Footprint of Lebanon's Party of God. Hurst Publishers. стр. 15. ISBN 978-1-84904-333-5. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 6. 6. 2024. „... the Jihad Council coordinates 'resistance activity'.” 
  45. ^ Ghattas Saab, Antoine (15. 5. 2014). „Hezbollah cutting costs as Iranian aid dries up”. The Daily Star. Архивирано из оригинала 11. 10. 2017. г. Приступљено 1. 6. 2014. „... Hezbollah's military wing ... Known as the 'Jihad Council'.” 
  46. ^ „Hezbollah: Not a terror group but a midsized army”. Haaretz. август 2016. Архивирано из оригинала 8. 4. 2022. г. 
  47. ^ Hirst, David (2010). Beware of small states: Lebanon, battleground of the Middle East. London: Faber and Faber. стр. 189. ISBN 978-0-571-23741-8. 
  48. ^ Adam Shatz (29. 4. 2004). „In Search of Hezbollah”. The New York Review of Books. Архивирано из оригинала 22. 8. 2006. г. Приступљено 14. 8. 2006. 
  49. ^ Avon, Dominique; Khatchadourian, Anaїs-Trissa (2012). Hezbollah: A History of the "Party of God" (на језику: енглески). Harvard University Press. стр. 21ff. ISBN 978-0-674-07031-8. 
  50. ^ Azani, E. (14. 2. 2011). Hezbollah: The Story of the Party of God: From Revolution to Institutionalization (на језику: енглески). Springer. стр. 59—63. ISBN 978-0-230-11629-0. 
  51. ^ Farida, Mariam (1. 8. 2019). Religion and Hezbollah: Political Ideology and Legitimacy (на језику: енглески). Routledge. стр. 1—3. ISBN 978-1-000-45857-2. 
  52. ^ Rabinovich, Itamar; Reinharz, Jehuda (2008). Israel in the Middle East: documents and readings on society, politics, and foreign relations, pre-1948 to the present (2nd изд.). Waltham, Mass: Brandeis University Press. ISBN 978-0-87451-962-4. 
  53. ^ Fisk, Robert (7. 9. 2014). „After the atrocities committed against Muslims in Bosnia, it is no wonder today's jihadis have set out on the path to war in Syria”. The Independent. Архивирано из оригинала 17. 7. 2018. г. Приступљено 25. 3. 2016. 
  54. ^ Ghattas, Kim (1. 12. 2006). „Political ferment in Lebanon”. BBC News. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 15. 8. 2008. 
  55. ^ Stern, Yoav; Issacharoff, Avi (10. 5. 2008). „Hezbollah fighters retreat from Beirut after 37 die in clashes”. Haaretz. Архивирано из оригинала 12. 5. 2008. г. Приступљено 20. 10. 2012. 
  56. ^ „Hezbollah (a.k.a. Hizbollah, Hizbu'llah)”. Council on Foreign Relations. 13. 9. 2008. Архивирано из оригинала 13. 9. 2008. г. Приступљено 15. 9. 2008. 
  57. ^ „Huge Beirut protest backs Syria”. BBC News. 8. 3. 2005. Архивирано из оригинала 2. 6. 2007. г. Приступљено 7. 2. 2007. 
  58. ^ "Hariri: Sunnis 'refuse' to join Hezbollah-Al Qaida war" Архивирано на сајту Wayback Machine (31. јануар 2014). AFP, 25 January 2014.
  59. ^ Blanford & Salim 2013.
  60. ^ Zirulnick 2012.
  61. ^ Barnard, Anne (3. 1. 2014). „Mystery in Hezbollah Operatives Life and Death” . The New York Times. Архивирано из оригинала 3. 1. 2022. г. 
  62. ^ Barnard, Anne (9. 7. 2013). „Car Bombing Injures Dozens in Hezbollah Section of Beirut”. The New York Times. Архивирано из оригинала 29. 9. 2013. г. Приступљено 30. 8. 2013. „Hezbollah has portrayed the Syrian uprising as an Israeli-backed plot to destroy its alliance with Mr. Assad against Israel.” 
  63. ^ Liz Sly and Suzan Haidamous 'Lebanon's Hezbollah acknowledges battling the Islamic State in Iraq,' Архивирано 2015-02-17 на сајту Archive.today Washington Post 16 February 2015.
  64. ^ Ali Hashem, arrives in Iraq Архивирано 2016-03-07 на сајту Wayback Machine. Al Monitor 25 November 2014
  65. ^ Bou Khzam, Ruba. „Lebanon elections results 2022”. L'Orient - Today. 961. Архивирано из оригинала 9. 6. 2024. г. Приступљено 17. 5. 2022. 
  66. ^ Keuchkerian, Karine (17. 5. 2022). „Here Are The Full & Final Results Of Lebanon's Elections 2022”. 961. 961News. Архивирано из оригинала 10. 12. 2023. г. Приступљено 17. 5. 2022. 

Додатна литература

Спољашње везе

Резолуције УН које се односе на Хезболах

Остале везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хезболах&oldid=28823879”
  NODES
INTERN 2