Cink-oksid

Хемијско једињење
(преусмерено са Cink oksid)

Cink oksid je neorgansko jedinjenje sa hemijskom formulom ZnO.[4][5] Obično je u obliku belog praha, gotovo nerastvornog u vodi. Prah cink oksida ima široku upotrebu kao aditiv u brojnim materijalima i proizvodima, npr. plastika, keramika, staklo, cement, guma, lubrikanti, boje, masti, lepak, zaptivne smeše, pigmenti, hrana, baterije, usporivači gorenja, trake za prvu pomoć, itd. Cink oksid je prisutan u Zemljinoj kori kao mineral cinkit, ali se većina komercijalno korištenog cink oksida proizvodi veštačkim postupkom.

Cink oksid
Nazivi
Drugi nazivi
Kalamin
Cinkovo belilo
Identifikacija
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.013.839
EC broj 215-222-5
RTECS ZH4810000
Svojstva
ZnO
Molarna masa 81,408 g/mol
Agregatno stanje bela čvrsta materija
Miris bez mirsia
Gustina 5,606 g/cm3
Tačka topljenja 1975 °C (razlaže se)[3]
Tačka ključanja 2360 °C
0.16 mg/100 mL (30 °C)
Energijska barijera 3.3 eV
Indeks refrakcije (nD) 2.0041
Termohemija
Standardna molarna entropija So298 43.9 J·K−1mol−1
-348.0 kJ/mol
Opasnosti
Bezbednost prilikom rukovanja ICSC 0208
Opasan za životnu sredinu (N)
R-oznake R50/53
S-oznake S60, S61
NFPA 704
NFPA 704 four-colored diamondFlammability code 1: Must be pre-heated before ignition can occur. Flash point over 93 °C (200 °F). E.g., canola oilHealth code 2: Intense or continued but not chronic exposure could cause temporary incapacitation or possible residual injury. E.g., chloroformКод реактивности 0: Нормално стабилан, чак и под стањем изложености ватри; није реактиван с водом (нпр. течни азот)Special hazard W: Reacts with water in an unusual or dangerous manner. E.g., cesium, sodium
1
2
0
Tačka paljenja 1436 °C
Srodna jedinjenja
Drugi anjoni
Cink sulfid
Cink selenid
Cink telurid
Drugi katjoni
Kadmijum oksid
Živa(II) oksid
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

U nauci o materijalima, cink oksid se često naziva poluprovodnikom II-VI grupe, zbog toga što cink i kiseonik pripadaju drugoj i šestoj grupi respektivno. Ovaj poluprovodnik ima nekoliko pogodnih osobina: dobra transparencija, visoka pokretljivost elektrona, široka razlika između energetskih nivoa, jaka luminiscencija na sobnoj temperaturi, itd. Ove osobine se koriste u proizvodnji transparentnih elektroda u displejima sa tečnim kristalima, prozorima za uštedu energije, tranzistorima sa tankim filmom, LED diodama, itd.

Hemijske osobine

уреди

ZnO se pojavljuje kao beli prah poznat kao cinkovo belilo ili kao mineral cinkit. Mineral obično sadrži određenu količinu mangana i drugih elemenata i to daje mu žutu ili crvenu boju.[6] Kristalni cink oksid je termohromna supstanca, čija se boja menja od bele do žute kada se zagreva na vazduhu i vraća se u belu pri hlađenju.[7] Promena boje je uzrokovana vrlo malim gubitkom kiseonika na visokoj temperaturi, pri čemu nastaje spoj nestehiometrijskog sastava: Zn1+xO, gde na 800 °C, x = 0.00007.[7]

Cink oksid je amfoteran oksid. Gotovo je nerastvorljiv u vodi i alkoholu, ali je rastvorljiv u većini kiselina (npr. hlorovodonična kiselina), i razgrađuje se pri rastvaranju:[8][9]

 

Baze takođe razgrađuju cink oksid, pri čemu nastaju rastvorljivi cinkati:

 

ZnO sporo reaguje sa masnim kiselinama u uljima pri čemu nastaju karboksilati, kao npr. oleati i stearati. ZnO stvara proizvode slične cementu kada se pomeša sa koncentrovanim vodenim rastvorom cink hlorida, koji su po sastavu cink hidroksi hloridi.[10] Ovaj cement se ranije koristio u stomatologiji.[11]

 
Hopeit

ZnO takođe stvara jedinjenja slična cementu kada reaguje sa fosfornom kiselinom i neki od ovih materijala se koriste u stomatologiji.[11] Glavna komponenta ovako nastalog cink fosfatnog cementa je hopeit, Zn3(PO4)2•4H2O.[12]

ZnO se razlaže u cinkove pare i kiseonik na temperaturi oko 1975 °C, što ukazuje na njegovu značajnu stabilnost. Zagrevanje sa ugljenikom prevodi oksid u metal, koji je više isparljiv od oksida.[13]

 

Cink oksid može da burno reaguje sa aluminijumom i magnezijumom u prahu. Sa hlorisanom gumom i lanenim uljem pri zagrevanju može da izazove požar i eksploziju.[14][15]

ZnO reaguje sa vodonik sulfidom pri čemu nastaje sulfid. Ova reakcije se koristi komercijalno pri uklanjanju H2S koristeći ZnO prah (npr. kao dezodorans).

 

Kada se masti koje sadrže ZnO i voda rastope i izlože ultraljubičastoj svjetlosti, nastaje vodonik peroksid.[9]

Fizičke osobine

уреди
 
Jedinična ćelija vurcita
 
Struktura vurcita
 
Jedinična ćelija cinkblenda

Kristalna struktura

уреди

Cink oksid se kristališe u dve forme: heksagonalni (vurzit), kubni (cinkblend). Na sobnoj temperaturi je najstabilnija struktura vurzita i zbog toga je najčešća. Struktura cinkblenda se može stabilisati kristalizacijom ZnO na supstratu sa kubnom kristalnom rešetkom. U oba slučaja cink i kiseonik su u centru tetraedra. Struktura kamene soli (tip strukture natrijum hlorida) se pojavljuje samo pri visokom pritisku, oko 10 Gpa.[16]

Heksagonalni oblik i cinkblend su polimorfi koji nemaju inverzionu simetriju. Ova i druge osobine simetrije kristalne rešetke rezultuju kao piezoelektricitet) heksagonalnog ZnO i cinkblenda, te piroelektriciteta heksagonalnog ZnO.

Kao što je slučaj kod većine jedinjenja elemenata druge i šeste grupe hemijskih elemenata, veza u ZnO je većinom jonska, čime se objašnjava piezoelektricitet. Zbog polarizacije Zn – O veze, cink nosi pozitivan, a kiseonik negativan električni naboj.

Mehaničke osobine

уреди

ZnO je relativno mek materijal sa približnom tvrdoćom 4,5 na Mosovoj skali.[17] Visok toplotni kapacitet i toplotna provodljivost, niska termalna ekspanzija i visoka tačka topljenja su pogodne osobine za keramike.[18]

ZnO ima najveći piezoelektrični efekat među tetraedarski vezanim poluprovodnicima. On je sličan galijum nitridu GaN.[19] Ova osobina čini ZnO tehnološki važnim materijalom.

Proizvodnja

уреди

Za industrijsku upotrebu ZnO se proizvodi u nivoima od 105 tona godišnje[6] putem tri postupka:[18]

Indirektni (francuski) proces

уреди

Metalni cink se topi u grafitnoj posudi i isparava na temperaturi iznad 907 °C (tipično oko 1000 °C). Cinkove pare odmah reaguju sa kiseonikom iz vazduha pri čemu nastaje ZnO, pri čemu dolazi do pada temperature i jake luminiscencije. Čestice cink oksida se provode u cev za hlađenje i skupljaju u kućištu. Ovaj indirektni metod je popularisao LeClaire (Francuska) u 1844. i zbog toga se naziva francuski proces. Proizvod se sastoji od aglomerata čestica cink oksida, čija je prosečna veličina 0.1 do nekoliko mikrometara.

Direktni (američki) proces

уреди

Kod direktnog postupka, ulazni materijali su razni kontaminirani cinkovi kompoziti, kao npr. cinkove rude ili nusprodukti topljenja. Reducira se zagrevanjem sa ugljenikovim aditivom (npr. antracitom) pri čemu nastaju cinkove pare, koje se zatim oksidiraju u indirektnom procesu. Zbog niže čistoće izvornog materijala, konačni proizvod je takođe nižeg kvaliteta u poređenju sa indirektnim postupkom.

Hemijski postupak u rastvoru

уреди

Hemijski postupak u rastvoru počinje sa prečišćenim rastvorom cinka, iz kojeg se taloži cink karbonat ili cink hidroksid. Zatim se filtrira, ispira, suši i kalcinira na temperaturi ~800 °C.

Primena cink oksidnog praha je brojna i u nastavku su prikazane najvažnije primene. Mnogi postupci primene koriste reaktivnost ZnO kao prekursora za nastanak drugih jedinjenja cinka. Za primenu u nauci o materijalima, cink oksid ima visok indeks prelamanja, visoku termalnu provodljivost, antibakterijske i UV-zaštitne osobine. Zbog toga se dodaje raznim materijalima i proizvodima, uključujući plastiku, keramiku, staklo, cement, gumu, lubrikante[17] boje, masti, lepkove, smeše za zaptivanje, pigmente, hranu, baterije, itd.

Proizvodnja gume

уреди

Oko 50% ZnO se upotrebljava u proizvodnji gume. Cink oksid sa stearinskom kiselinom aktivira proces vulkanizacije, koji se u suprotnom ne bi mogao odvijati.[18] ZnO je takođe važan aditiv za automobilske gume. Katalizatori za vulkanizaciju se izvode iz cink oksida i to značajno poboljšava termalnu provodljivost, koja je ključna za oslobađanje toplote nastale pri trenju guma.[20][21] ZnO aditiv takođe štiti gumu od gljivica (videti medicinsku upotrebu) i UV zračenja.

Proizvodnja betona

уреди

Cink oksid se dosta koristi u proizvodnji betona. Dodatak ZnO poboljšava vreme sazrevanja i otpornost betona na uticaj vode.[20]

Reference

уреди
  1. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  2. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  3. ^ Takahashi, Kiyoshi; Yoshikawa, Akihiko; Sandhu, Adarsh (2007). Wide bandgap semiconductors: fundamental properties and modern photonic and electronic devices. Springer. стр. 357. ISBN 978-3-540-47234-6. 
  4. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  5. ^ Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 
  6. ^ а б Klingshirn, C. (2007). „ZnO: Material, Physics and Applications”. ChemPhysChem. 8 (6): 782—803. PMID 17429819. doi:10.1002/cphc.200700002. 
  7. ^ а б Wiberg, E.; Holleman, A. F. (2001). Inorganic Chemistry. Elsevier. ISBN 978-0-12-352651-9.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  8. ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419. 
  9. ^ а б Spero, J. M.; Devito, B.; Theodore, L. (2000). Regulatory chemical handbook. CRC Press. ISBN 978-0-8247-0390-5. 
  10. ^ Nicholson, J. W; Nicholson, J. W (1998). „The chemistry of cements formed between zinc oxide and aqueous zinc chloride”. Journal of Materials Science. 33 (9): 2251—2254. Bibcode:1998JMatS..33.2251N. S2CID 94700819. doi:10.1023/A:1004327018497. 
  11. ^ а б Ferracane 2001, стр. 70, 143
  12. ^ Park C.-K.; Silsbee M. R.; Roy D. M. (1998). „Setting reaction and resultant structure of zinc phosphate cement in various orthophosphoric acid cement-forming liquids”. Cement and Concrete Research. 28 (1): 141—150. doi:10.1016/S0008-8846(97)00223-8. 
  13. ^ Greenwood, N. N.; Earnshaw, A. (1997). Chemistry of the Elements. Oxford: Butterworth-Heineman n. ISBN 978-0-7506-3365-9.  Непознати параметар |name-list-style= игнорисан (помоћ)
  14. ^ International Occupational Safety and Health Information Centre (CIS) Access date January 25, 2009.
  15. ^ Zinc oxide Архивирано на сајту Wayback Machine (11. јун 2011) MSDS. Access date January 25, 2009.
  16. ^ Özgür, Ü.; Alivov, Ya. I.; Liu, C.; Teke, A.; Reshchikov, M. A.; Doğan, S.; Avrutin, V.; Cho, S.-J.; Morkoç, H. (2005). „A comprehensive review of ZnO materials and devices”. Journal of Applied Physics. 98 (4): 041301—041301—103. Bibcode:2005JAP....98d1301O. doi:10.1063/1.1992666. 
  17. ^ а б Hernandezbattez, A; Gonzalez, R; Viesca, J; Fernandez, J; Diazfernandez, J; MacHado, A; Chou, R; Riba, J (2008). „CuO, ZrO2 and ZnO nanoparticles as antiwear additive in oil lubricants”. Wear. 265 (3–4): 422—428. doi:10.1016/j.wear.2007.11.013. 
  18. ^ а б в Porter, F. (1991). Zinc Handbook: Properties, Processing, and Use in Design. CRC Press. ISBN 978-0-8247-8340-2. 
  19. ^ Dal Corso, Andrea; Posternak, Michel; Resta, Raffaele; Baldereschi, Alfonso (1994). „Ab initio study of piezoelectricity and spontaneous polarization in ZnO”. Physical Review B. 50 (15): 10715—10721. Bibcode:1994PhRvB..5010715D. PMID 9975171. doi:10.1103/PhysRevB.50.10715. 
  20. ^ а б Brown 1957
  21. ^ Brown, H. E. (1976). Zinc Oxide Properties and Applications. New York: International Lead Zinc Research Organization. 

Literatura

уреди
-{

Spoljašnje veze

уреди
  NODES
Intern 3
mac 2
os 52