Михаил Бакуњин

Михаил Александрович Бакуњин (рус. Михаил Александрович Бакунин; Прјамухино, 30. мај 1814 — Берн, 1. јул 1876) је био познати руски револуционар, анархиста, политички ангажован писац, савременик Карла Маркса. Он спада међу прве анархистичке филозофе и често се сматра „оцем модерног анархизма“.

Михаил Бакуњин
Михаил Бакуњин
Лични подаци
Датум рођења	(1814-05-30)30. мај 1814.
Место рођења	Прјамухино, Руска Империја
Датум смрти	1. јул 1876.(1876-07-01) (62 год.)
Место смрти	Берн, Швајцарска
Филозофски рад
Интересовања	Колективистички анархизам (кисни) левохегелијанство (рано) левичарски национализам (рани) револуционарни социјализам руски материјализам западњаштво
Утицаји од	Ернст Теодор Вилхелм Хофман, Александар Херцен, Николај Огарев, Пјер Жозеф Прудон, Жан Жак Русо, Лудвиг Фојербах, Карл Маркс, Георг Вилхелм Фридрих Хегел, Фјодор Достојевски
Потпис

Младост

Бакуњин је рођен 30. маја 1814. у аристократској породоци у селу Прјамухино, у Тверској области, северозападно од Москве. У четрнаестој години је отишао у Санкт Петербург где је уписао војну академију за артиљерце. Године 1832. је пребачен у Руску краљевску гарду и послат у Литванију. Живећи у царској Русији, Бакуњин је брзо развио снажну мржњу према неправди. 1835. у 22. години живота, напустио је војску јер су му сметале репресивне методе примењиване на локалном становништву, и почео да се креће у демократским круговима. Постао је јако критичан према феудализму који је тада био званично друштвено уређење Русије.

Након напуштања војске био је прво у Москви, а затим у Санкт Петербургу преводећи на руски дела аутора као што су Фихте и Хегел. 1842. је отпутовао у Немачку како би тамо проучавао Хегела, где се упознао са водећим младим социјалистима Немачке.

Одлазак у Париз

Када се преселио у Париз упознао је Жозефа Прудона, Карла Маркса, Жорж Санд и главне представнике пољске емиграције. У том стадијуму већ је формулисао теорију која је видела слободу како се постиже општим устанком, повезаним са националним револуцијама, а поготово ослобођењем свих словенских народа. Његово страсно пропагирање демократије и антиколонијализма учинило га је „јавним непријатељем бр. 1“ у већини европских монархија. 1848. био је прогнан из Француске због говора у којем је подржавао независност Пољске. Из Париза је отишао у Швајцарску где се остао да живи неко време, и био активан у друштвеним догађањима. Његова страст за слободом и једнакошћу и његове осуде привилегија и неправде учиниле су га изузетно привлачним за радикални покрет тог времена.

Следеће године Бакуњин је похитао у Дрезден где је одиграо водећу улогу у Мајском устанку. То је довело до његовог хапшења и изрицања смртне казне. Аустроугарска монархија га је такође желела, па је изручен и поново осуђен на смрт. Али пре него што је смртна казна извршена, Русија је затражила његово изручење и следећих шест година провео је утамничен без суђења у Петропавловској тврђави. Када је пуштен из затвора прогнан је у Сибир.

Бекство из Сибира

1861. извео је спектакуларно бекство и вратио се у Европу преко Јапана, САД (Сан Франциско) и кроз Панамски канал. Следеће три године посветио се борби за пољску независност. Затим је почео да поновно пропитује своје идеје. Да ли би национална независност, сама по себи, довела да слободе за радни народ? Ово питање га је удаљило од национализма и усмерило ка анархизму.

Прва Интернационала

1868. се придружио Међународном радничком удружењу (познатом и као Прва интернационала), федерацији радикалних и синдикалних организација са секцијама у већини европских земаља. Врло брзо његове идеје су се развиле и постао је познати поборник анархизма. Иако се слагао са добрим делом Марксове економске теорије, одбијао је његову ауторитарну политику и настала је велика подела у Интернационали између анархиста и марксиста.

Док је Маркс веровао да се социјализам може изградити преузимајући државу, Бакуњин тражио њено уништење и стварање новог друштва заснованог на слободном удруживању слободних радника. Ово је ускоро постала званична политика Интернационале у Италији и Шпанији, а њена популарност је расла и у Швајцарској, Белгији и Француској.

Комитет сачињен да би се испитале оптужбе прогласио је Бакуњина кривим и већинским гласањем избацио га из Интернационале. Швајцарска секција је сазвала следећи конгрес и тамо су оптужбе проглашене лажним. Међународна конференција је Бакуњина ослободила оптужбе и наставила са прихватањем анархистичке позиције одбијања било какве мањинске власти. Поражени Маркс и његови следбеници преселили су Генералну скупштину интернационале у Њујорк где је она избледела до безначајности. Идеје које је развио Бакуњин у последњој деценији свог живота начиниле су основу модерног анархистичког покрета.

Бакуњиново наслеђе

Исцрпљен целоживотном борбом, Бакуњин је умро у Швајцарској 1. јула 1876. Његово наслеђе је огромно. Иако је писао манифесте, чланке и књиге он никада није завршио ниједно крупније дело. Како је првенствено био човек од акције, он би их прекидао, често буквално усред реченице, да би одиграо своју улогу у борбама, штрајковима и побунама. Оно што је оставио у наслеђе је збирка фрагмената. Чак и такви, његови списи су пуни увида који су релевантни данас као што су били у његово време.

Бакуњин је говорио да је влада средство помоћу којег мањина влада већином. Уколико „политичка моћ“ значи концентрацију ауторитета у рукама неколицине, проглашавао је, она мора бити укинута. Уместо ње мора се десити „социјална револуција“, која ће се супротставити постојећим односима међу људима и предати власт у руке масама кроз њихову сопствену федерацију добровољних организација.

Неопходно је потпуно и принципијелно и у пракси укинути све што се може назвати политичка моћ, јер док има политичке моћи увек ће бити владара и оних којима се влада, господара и робова, експлоататора и експлоатисаних.

— Михаил Бакуњин

Иако је схватао да идеје и интелектуалци имају важну улогу у револуцији, улогу образовања и артикулације народних потреба и жеља, он је изрекао опомену. Упозорио их је да не покушају да узму власт у своје руке и створе „диктатуру пролетаријата“. Мисао да мала група људи, без обзира колико добронамерна, може да изврши државни удар за добробит већине била је за њега „јерес против здравог разума“. Давно пре Руске револуције упозоравао је да би нова класа интелектуалаца и полу-интелектуалаца могла покушати да седне у фотеље шефова и власника, и лиши радни народ његове слободе.

Он је 1873. прорекао да ће под марксистичком „диктатуром пролетаријата“ партијске вође „узети узда власти у чврсте руке“ и „поделити масе у две велике војске- индустријску и пољопривредну- под директном командом државних инжињера који ће сачињавати нову привилеговану научну и политичку класу“.

Литература

• Aldred, Guy (1940). Bakunin. Glasgow: The Strickland Press. OCLC 915244740. 
• Avrich, Paul (1988). Anarchist Portraits (на језику: енглески). Princeton: Princeton University Press. стр. 5–52. ISBN 978-0691047539. JSTOR j.ctv173f13b. OCLC 17727270. S2CID 241705620. doi:10.2307/j.ctv173f13b. 
• Bookchin, Murray (1998). The Spanish Anarchists: The Heroic Years, 1868–1936. Canada: AK Press. ISBN 187317604X. OCLC 1112575991. 
• Carr, E. H. (1975) [1937]. Michael Bakunin. London: Macmillan Press. ISBN 978-1349026326. OCLC 1004387682. doi:10.1007/978-1-349-02632-6. 
• Cochrane, Stephen (1977). The Collaboration of Necaev, Ogarev, and Bakunin in 1869. Osteuropastudien der Hochschulen des Landes Hessen. 18. Giessen: W. Schmitz. ISSN 0474-8328. OCLC 462089331. 
• Eckhardt, Wolfgang (2016). The First Socialist Schism: Bakunin vs. Marx in the International Working Men's Association. Oakland, California: PM Press. ISBN 978-1629630427. LCCN 2014908069. OCLC 1242987176. 
• Guillaume, James (1972) [1907]. „Michael Bakunin: A Biographical Sketch”. Ур.: Dolgoff, Sam. Bakunin on Anarchy. стр. 22—52. ISBN 039471783X. OCLC 5928655. 
• Judaica (1950), Historia judaica, Volumes 12–14, Verlag von Julius Kittls Nachfolger 
• Leier, Mark (2009) [2006]. Bakunin: The Creative Passion. New York: Seven Stories Press. ISBN 978-1583228944. OCLC 1090891844. 
• Marshall, Peter (2010) [1991]. „Chapter 18: Michael Bakunin: The Fanatic of Freedom”. Demanding the Impossible. Oakland, California: PM Press. ISBN 978-1604862706. OCLC 611612065. 
• Masters, Anthony (1974). Bakunin: the Father of Anarchism. London: Sidgwick & Jackson. ISBN 0283979569. OCLC 907511050. 
• McLaughlin, Paul (2002). Mikhail Bakunin: The Philosophical Basis of his Anarchism. New York: Algora Publishing. ISBN 1892941848. LCCN 2002-001934. OCLC 612054885. 
• Morris, Brian (1993). Mikhail Bakunin: The Philosophy of Freedom. New York: Black Rose Books. ISBN 1895431662. OCLC 678812569. 
• Nettlau, Max (1964) [1953]. „Mikhail Bakunin – a Biographical Sketch”. Ур.: Maximoff, Gregori. The Political Philosophy of Bakunin. New York: Free Press. стр. 29—48. OCLC 463186694. 
• Nomad, Max (1961) [1939]. „The Heretic: Mikhail Bakunin, Apostle of Destruction”. Apostles of Revolution. New York: Collier Books. стр. 151—213. LCCN 61018566. OCLC 984463383. 
• Ravindranathan, T. R. (1988). Bakunin and the Italians. Montreal and Kingston: McGill–Queen's University Press. ISBN 0773506462. OCLC 848525194. 
• Saltman, Richard (1983). The Social and Political Thought of Michael Bakunin. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN 0313233780. OCLC 461887077. 
• Wheen, Francis (1999), Karl Marx, Fourth Estate, ISBN 1857026373 
• Yarmolinsky, Avrahm (2014) [1957]. Road to Revolution: A Century of Russian Radicalism. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. ISBN 978-0691610412. OCLC 890439998. 
• Young, Marc (2017). Reflections on Prophecy: A Critical Appreciation of Michael Bakunin's Thought. Calesius Papers in Political Philosophy. Calesius C.B. 
• Angaut, Jean-Christophe."Revolution and the Slav question : 1848 and Mikhail Bakunin" in Douglas Moggach and Gareth Stedman Jones (eds.) The 1848 revolutions and European political thought. Cambridge University Press, 2018.
• Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Bakunin, Mikhail”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 3 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 231. 
• Guérin, Daniel. Anarchism: From Theory to Practice. New York: Monthly Review Press. 1970. ISBN 0853451753.  (paperback, ).
• Stoppard, Tom (2002). The Coast of Utopia. New York: Grove Press. ISBN 080214005X.  (paperback, ).
• David, Zdeněk V. "Frič, Herzen, and Bakunin: the Clash of Two Political Cultures." East European Politics and Societies 12.1 (1997): 1–30.

Спољашње везе

• Радови Бакуњина, Анархистичка библиотека
• Anarchy Archives - Michael Bakunin (језик: енглески)
• Bakunin Archive at RevoltLib
• Archive of Michail Aleksandrovič Bakunin Papers at the International Institute of Social History
• Writings of Bakunin at Marxist Internet Archive
• Mikhail Aleksandrovic Bakunin на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
• Михаил Бакуњин на сајту Internet Archive (језик: енглески)
• Михаил Бакуњин на сајту LibriVox (језик: енглески)