Анкара
Анкара (тур. Ankara) је главни град Турске и истоименог вилајета.[3] Према попису из 2022. године у граду је живело 5.187.949 становника.
| Анкара тур. Ankara | |
|---|---|
Поглед на Анкару Атакуле Аниткабир Коџатепе Председничка библиотека | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Турска |
| Вилајет | Анкара |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2022. | 5.187.949 [1] |
| — густина | 2.115,72 ст./km2 |
| Агломерација (2022.) | 5.782.285 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 39° 55′ 00″ С; 32° 51′ 00″ И / 39.916667° С; 32.85° И |
| Временска зона | UTC+3 |
| Апс. висина | 938[2] m |
| Површина | 2.452,1 km2 |
  Анкара Анкара на карти Турске | |
| Остали подаци | |
| Градоначелник | Мансур Јаваш |
| Позивни број | 312 |
| Веб-сајт | |
| ankara.bel.tr | |
У византијском периоду је била позната као Анкира (грч. Ἄγκυρα [Ánkyra], „сидро“). Име Ангора је коришћено до 1930. године. Након проглашења Републике Турске 1923. Анкара постаје главни град уместо Истанбула. Од 1919. године Ангора је сједиште народне владе Мустафе Кемал-паше Ататурка који је повео рат за ослобађање турских територија. 1923. године Кемал паша је прогласио Ангору за главни град Турске. 1930. године Ангора је промијенила име у Анкару.
Град се састоји од старог, сјеверног дијела, који је сачувао средњовјековно-источњачки изглед и од модерног јужног дијела који је подигнут углавном након 1923. године.
Етимологија
уредиКао и многи други антички градови и Анкара је више пута у својој историји мењала своје име. Првобитно се звала Анкуваш кад је била хетитски култни центар.[4][5] У доба Старе Грчке звала се Анкира (грчки: Ἄγκυρα [Ánkyra], „сидро”). Од османских времена након 1073. постала је знана као Ангора. Име је променила 1930. кад је одлуком турске државне поште постала - Анкара.[6]
Географија
уредиАнкара лежи на северозападу Турске, 200 km од црноморске обале и 450 km југоисточно од Истанбула.[7]
Историјски центар Анкаре сместио се на стеновитом брду високом 150 m, на левој обали ријеке Анкара, притоке Сакарје.
Клима
уредиАнкара има чисту Континенталну климу, са хладним снежним зимама и топлим сувим летима. Кише падају у прољеће и јесен, али у малом обиму јер на Анкару падне просечно на годину само око 415 mm падавина, тако да по Кепеновог класификацији климе готово да има Полупустињску климу BSh, BSk
| Клима Анкаре (1927–2017) | |||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Показатељ \ Месец | Јан. | Феб. | Мар. | Апр. | Мај | Јун | Јул | Авг. | Сеп. | Окт. | Нов. | Дец. | Год. |
| Апсолутни максимум, °C (°F) | 16,6 (61,9) |
21,3 (70,3) |
27,8 (82) |
31,6 (88,9) |
34,4 (93,9) |
37,0 (98,6) |
41,0 (105,8) |
40,4 (104,7) |
37,7 (99,9) |
33,3 (91,9) |
24,7 (76,5) |
20,4 (68,7) |
41,0 (105,8) |
| Максимум, °C (°F) | 4,1 (39,4) |
6,3 (43,3) |
11,4 (52,5) |
17,3 (63,1) |
22,3 (72,1) |
26,6 (79,9) |
30,2 (86,4) |
30,3 (86,5) |
25,9 (78,6) |
19,8 (67,6) |
12,9 (55,2) |
6,4 (43,5) |
17,8 (64) |
| Просек, °C (°F) | 0,2 (32,4) |
1,6 (34,9) |
5,7 (42,3) |
11,3 (52,3) |
16,1 (61) |
20,1 (68,2) |
23,5 (74,3) |
23,4 (74,1) |
18,8 (65,8) |
12,9 (55,2) |
7,1 (44,8) |
2,4 (36,3) |
11,9 (53,4) |
| Минимум, °C (°F) | −3,3 (26,1) |
−2,4 (27,7) |
0,5 (32,9) |
5,2 (41,4) |
9,6 (49,3) |
12,8 (55) |
15,7 (60,3) |
15,9 (60,6) |
11,7 (53,1) |
7,0 (44,6) |
2,4 (36,3) |
−0,8 (30,6) |
6,2 (43,2) |
| Апсолутни минимум, °C (°F) | −24,9 (−12,8) |
−24,2 (−11,6) |
−19,2 (−2,6) |
−7,2 (19) |
−1,6 (29,1) |
3,8 (38,8) |
4,5 (40,1) |
5,5 (41,9) |
−1,5 (29,3) |
−9,8 (14,4) |
−17,5 (0,5) |
−24,2 (−11,6) |
−24,9 (−12,8) |
| Количина падавина, mm (in) | 39,5 (1,555) |
35,0 (1,378) |
38,6 (1,52) |
42,3 (1,665) |
51,2 (2,016) |
34,2 (1,346) |
13,7 (0,539) |
11,5 (0,453) |
17,8 (0,701) |
27,6 (1,087) |
31,7 (1,248) |
43,9 (1,728) |
387,0 (15,236) |
| Дани са падавинама | 12,1 | 11,1 | 10,7 | 11,0 | 12,1 | 8,4 | 3,4 | 2,6 | 4,0 | 6,8 | 8,0 | 11,6 | 101,8 |
| Релативна влажност, % | 79 | 75 | 65 | 58 | 57 | 51 | 43 | 41 | 46 | 56 | 70 | 78 | 60 |
| Сунчани сати — месечни просек | 83,7 | 110,2 | 161,2 | 195,0 | 263,5 | 303,0 | 353,4 | 334,8 | 276,0 | 207,7 | 138,0 | 77,5 | 2.504 |
| Сунчани сати — дневни просек | 2,7 | 3,9 | 5,2 | 6,5 | 8,5 | 10,1 | 11,4 | 10,8 | 9,2 | 6,7 | 4,6 | 2,5 | 6,84 |
| Извор #1: Турски државни метеоролошки сервис[8] | |||||||||||||
| Извор #2: Немачки временски сервис (влажност 1931–1960)[9] | |||||||||||||
Историја
уредиПрецизан датум оснивања Анкаре је даље неизвестан, археолошки налази указују да настањена још од каменог доба, као и то да се на простору града налазио просперитетни фригијски град од краја 2. миленијума п. н. е.
Александар Велики освојио је Анкару - 334. п. н. е.[3], у 3. веку п. н. е. град је био престолница Тектосага једног галатског племена. Од 25. п. н. е. за време владавине цара Августа Анкара је постала део Римског царства.[7][3]
За време византијске владавине, Анкара је била мета напада Персијанаца и Арапа. Око 1073. Анкара је пала у руке Селџука[3], али ју је крсташ Рејмонд Тулушки - 1101. преотео.[3][7] Византија ипак није могла дуго да одржи своју власт, тако да је Анкара је постала камен спотицања између Селџука и њихових ривала међу турским граничним клановима, а након 1143. између самих селџучких принчева. Након оснивања Османског царства Анкара је почела да стагнира као периферни град царства.[7]
Монголски владар Тимур заузео је Анкару 1354, али ју је већ 1403. преотео Орхан други султан Османске династије.[3]Након тог је остала у османским рукама, у каснијим вековима, град је поновно постао важан, као трговачки центар на караванском путу за исток.[7]
Након Првог светског рата - лидер младотурака Мустафа Кемал Ататурк, одабрао је Анкару за седиште свог штаба 1919. из ког је организовао борбу како против грчких интервенционистичких снага, тако и против султана и његове владе у Истанбулу. Након оснивања Републике Турске - 1923. Анкара је проглашена главним градом нове државе.[7][3]
Становништво
уредиПрема процени, у граду је 2009. живело 3.945.627 становника.
| 1990. | 2000. |
|---|---|
| 2.583.963 | 3.203.362 |
Привреда
уреди
Држава је највећи послодавац у Анкари, пошто највећи број људи ради у државној администрацији. Али Анкара је други по величини индустријски центар у земљи, одмах након Истанбула. Анкара има бројне винарије, велику пивару, бројне фабрике прехрамбене индустрије, грађевинског материјала, фабрику трактора и цементару.[7]
Саобраћај
уредиАнкара је важно прометно чвориште Турске, ту се укрштају магистрални аутопутеви и жељезничке пруге Анадолије.[7]
Североисточно од центра града 28 km налази се велики Међународни аеродром Есенбога (IATA: ESB, ICAO: LTAC) изграђен 1955. године.
Знаменитости
уреди
Архитектура Анкаре је огледало њене дуге прошлости. Из времена римске владавине остали су остатци терми, Јулијанов стуб и Августов храм подигнут 25. п. н. е. - 20. п. н. е. Из византијских времена остали су делови каштела на брду изнад града и гробље. Најстарија џамија у граду је Alâeddin, из доба Селџука (12. век) с једним минаретом, која се налази на обронцима брда на ком доминира каштел (кале).
Грађевине из османског периода су бројне, од њих вреди споменути џамију Haci Bayram (1427–1428), као и Безистан Махмуд Паше и Куршумли хан, две грађевине из 15. века које су данас преуређене у Музеј анадолијских цивилизација.[7] У њему се чува светски позната Хетитска колекција. Вредан је и Етнографски музеј са својом збирком уметности и фолклора турског народа. Етнографски музеј се налази преко пута зграде опере у дистрикту Улус, код се Музеј анадолијских цивилизација налази на улазу у дворац Анкаре и у ствари је стари безистан. Музеј ликовних и вајарских уметности — налази се близу етнографског музеја и има богату колекцију турске уметности од 19. века до данашњих дана.
Аниткабир — маузолеј Ататурка, оца модерне турске државе. Налази се на узвишењу изнад града. У склопу маузолеја, изграђеног 1953. налази се и музеј са воштаном фигуром Кемала Ататурка, његовим списима, писмима, личним стварима и фотографијама које прате његов живот.[7]
Партнерски градови
уреди
Референце
уреди- ^ „turkstat.gov.tr”. Turkish Statistical Institute. Приступљено 4. 5. 2014.
- ^ „Ankara, Turkey: Latitude, Longitude and Altitude”. Приступљено 5. 5. 2013.
- ^ а б в г д ђ е Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 53. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ „Judy Turman: Early Christianity in Turkey”. Socialscience.tjc.edu. Архивирано из оригинала 15. 11. 2002. г. Приступљено 29. 6. 2010.
- ^ „Saffet Emre Tonguç: Ankara (Hürriyet Seyahat)”. Hurriyet.com.tr. Приступљено 29. 6. 2010.
- ^ Kjeilen, Tore (3. 9. 2004). „Ankara”. I-cias.com. Архивирано из оригинала 13. 01. 2009. г. Приступљено 31. 5. 2012.
- ^ а б в г д ђ е ж з и „Ankara” (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica Online. Приступљено 30. 5. 2012.
- ^ „Resmi İstatistikler: İllerimize Ait Genel İstatistik Verileri” (на језику: Turkish). Turkish State Meteorological Service. Архивирано из оригинала 12. 1. 2019. г. Приступљено 10. 1. 2019.
- ^ „Klimatafel von Ankara (Central) / Türkei” (PDF). Baseline climate means (1961–1990) from stations all over the world (на језику: German). Deutscher Wetterdienst. Приступљено 12. 1. 2019.
Литература
уреди
Baynes, T.S., ур. (1878). „Angora”. Encyclopaedia Britannica. 2 (9th изд.). стр. 45.- Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Ancyra”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 1 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 953.
- Parvis, Sarah (2006). Marcellus of Ancyra And the Lost Years of the Arian Controversy 325–345. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-928013-1.
- Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Angora”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 2 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 40—41.
- Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Rockwell, William Walker (1911). „Ancyra”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 1 (11 изд.). Cambridge University Press.
- "Members of Staff of the Museum" (2006). Guide book to The Museum of Anatolian Civilizations. Ankara: "The association for the support and encouragement of the Museum of Anatolian Civilizations." Dönmez offset (Printer). ISBN 978-975-17-2198-3.
