Вранци

За другу употребу, погледајте страницу Вранци (Крешево).

Вранци или корморани (лат. Phalacrocoracidae) је породица птица која се према традиционалној класификацији сврстава у ред несита или пеликана (лат. Pelecaniformes), а према модерној у ред Suliformes.

Вранци Временски распон: могуће и раније касна (горња) креда
Мали шарени вранац (Microcarbo melanoleucos)
Научна класификација
Царство:	Animalia
Тип:	Chordata
Класа:	Aves
Поткласа:	Neornithes
Инфракласа:	Neognathae
Ред:	Suliformes или Pelecaniformes
Породица:	Phalacrocoracidae Reichenbach, 1850
Родови
Phalacrocorax Brisson, 1760 Microcarbo Bonaparte, 1856 Leucocarbo Bonaparte, 1857

Према класификацији ITIS-a, породица укључује три рода: Phalacrocorax, Leucocarbo и Microcarbo. Постоје и другачије класификације, а према једној од њих у оквиру породице се налази само један род Phalacrocorax, који укључује све врсте, којих укупно има 42, док се према другим класификацијама породица Phalacrocoracidae дели на више од три рода.

Опис

Вранци воде активан начин живот. Имају усправно држање, дугачак врат и њихови прсти су повезани пловним кожицама. Веома су добри пливачи и рониоци.

Перје одрасле птице је сјајно црно са белим мрљама на подбратку и образима, а понекад је са сјајно зеленим преливом.

Распрострањеност

Живе свуда по свету осим у региону средњег Пацифика.

Станиште

Већина врста живи дуж морских обала, а неке врсте живе на копну поред слатких вода.

Исхрана

Вранци се хране углавном рибом.

Систематика

Вранци су традиционално смештани у ред несита (лат. Pelecaniformes). Род Phalacrocorax је увео француски зоолог Матирен Жак Брисон 1760. године са великим вранацем (Phalacrocorax carbo) као типском врстом. Phalacrocorax је латинска реч за „корморана”. Род садржи 22 врсте укључујући једну врсту која је изумрла у 19. веку.

Врсте које припадају породици вранаца према Приручнику птица света (енгл. Handbook of the Birds of the World):

• Род Phalacrocorax
  • Жутогрли вранац
    (Phalacrocorax auritus)
  • Маслинасти вранац или неотропски вранац
    (Phalacrocorax brasilianus или Phalacrocorax olivaceus)
  • Мали црни вранац
    (Phalacrocorax sulcirostris)
  • Велики вранац
    (Phalacrocorax carbo)
  • Белогруди вранац
    (Phalacrocorax lucidus)
  • Индијски вранац
    (Phalacrocorax fuscicollis)
  • Јужноафрички капски вранац
    (Phalacrocorax capensis)
  • Бронзани вранац
    (Phalacrocorax nigrogularis)
  • Валбергов вранац
    (Phalacrocorax neglectus)
  • Јапански вранац
    (Phalacrocorax capillatus)
  • Брантов вранац
    (Phalacrocorax penicillatus)
  • Штелеров вранац или вранац наочарац или Паласов вранац
    (Phalacrocorax perspicillatus) – (изумро око 1850)
  • Морски вранац
    (Phalacrocorax aristotelis)
  • Пучински вранац
    (Phalacrocorax pelagicus)
  • Црвенолики вранац
    (Phalacrocorax urile)
  • Магелански вранац
    (Phalacrocorax magellanicus)
  • Аустралијски шарени вранац или жутолики вранац
    (Phalacrocorax varius)
  • Црнолики вранац
    (Phalacrocorax fuscescens)
  • Црвеноноги вранац
    (Phalacrocorax gaimardi)
  • Пегави вранац
    (Phalacrocorax punctatus)
  • Питски вранац
    (Phalacrocorax featherstoni)
  • Вранац нелетач
    (Phalacrocorax harrisi)
• Род Leucocarbo
  • Гуано вранац
    (Leucocarbo bougainvillii)
  • Новозеландски краљевски вранац
    (Leucocarbo carunculatus)
  • Отагоански вранац
    (Leucocarbo chalconotus)
  • Фовоов вранац
    (Leucocarbo stewarti)
  • Чатамски вранац
    (Leucocarbo onslowi)
  • Окландски вранац
    (Leucocarbo colensoi)
  • Кембелов вранац
    (Leucocarbo campbelli)
  • Баунтијски вранац
    (Leucocarbo ranfurlyi)
  • Плавооки вранац
    (Leucocarbo atriceps)
  • Антарктички вранац
    (Leucocarbo bransfieldensis)
  • Јужноџорџијски вранац
    (Leucocarbo georgianus)
  • Хердски вранац
    (Leucocarbo nivalis)
  • Крозијски вранац
    (Leucocarbo melanogenis)
  • Кергеленски вранац
    (Leucocarbo verrucosus)
  • Макворијски вранац
    (Leucocarbo purpurascens)
• Род Microcarbo
  • Мали шарени вранац
    (Microcarbo melanoleucos)
  • Дугорепи вранац или тршћачки вранац
    (Microcarbo africanus)
  • Ћубасти вранац
    (Microcarbo coronatus)
  • Јавански вранац
    (Microcarbo niger)
  • Мали вранац
    (Microcarbo pygmaeus)

Подврсте

• Phalacrocorax aristotelis aristotelis (Linnaeus, 1761)
• Phalacrocorax aristotelis desmarestii (Payraudeau, 1826)
• Phalacrocorax aristotelis riggenbachi Hartert, 1923
• Phalacrocorax auritus albociliatus Ridgway, 1884
• Phalacrocorax auritus auritus (Lesson, 1831)
• Phalacrocorax auritus cincinatus (Brandt, 1837)
• Phalacrocorax auritus floridanus (Audubon, 1835)
• Phalacrocorax auritus heuretus Watson, Olson & J. R. Miller, 1991
• Phalacrocorax brasilianus brasilianus (Gmelin, 1789)
• Phalacrocorax brasilianus mexicanus (Brandt, 1837)
• Phalacrocorax carbo carbo (Linnaeus, 1758)
• Phalacrocorax carbo hanedae Kuroda, 1925
• Phalacrocorax carbo maroccanus Hartert, 1906
• Phalacrocorax carbo novaehollandiae Stephens, 1826
• Phalacrocorax carbo sinensis (Blumenbach, 1798)
• Phalacrocorax pelagicus pelagicus Pallas, 1811
• Phalacrocorax pelagicus resplendens Audubon, 1838
• Phalacrocorax punctatus oliveri Mathews, 1930
• Phalacrocorax punctatus punctatus (Sparrman, 1786)
• Phalacrocorax varius hypoleucos (Brandt, 1837)
• Phalacrocorax varius varius (Gmelin, 1789)

Занимљивости

• У Североисточној Азији се јапански вранац користи за риболов. На врат птице се поставља метални прстен како не би прогутао ловину.
• Рибари са Дојранског језера у Македонији такође користе вранце за риболов.
• На подручју јужнословенских земаља живи и мали вранац - врста угрожена у целом свету. У Војводини та врста се гнезди уз Дунав крај Ђердапа. Такође постоје колоније у Копачевском риту и на Скадарском језеру.
• Вранац је инспирација за митско створење ливерпулску птицу која је символ града Ливерпула и која је препознатљива у популарној култури ка култни грб ФК Ливерпул.

Галерија

• 
  Вранац
• 
• 
  Пар корморана
• 
  Велики вранац
• 
• 

Литература

• Mayr, Ernst; Cottrell, G. William, ур. (1979). Check-list of Birds of the World. Volume 1 (2nd изд.). Cambridge, Massachusetts: Museum of Comparative Zoology. стр. 163. 
• Brisson, Mathurin Jacques (1760). Ornithologie, ou, Méthode Contenant la Division des Oiseaux en Ordres, Sections, Genres, Especes & leurs Variétés (на језику: French и Latin). Paris: Jean-Baptiste Bauche. Vol. 1, p. 60, Vol. 6, p. 511. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Benson, Elizabeth (1972): The Mochica: A Culture of Peru. Praeger Press, New York.
• Berrin, Katherine & Larco Museum (1997) The Spirit of Ancient Peru: Treasures from the Museo Arqueológico Rafael Larco Herrera. Thames and Hudson, New York.
• Cracraft, Joel (1971). „Systematics and evolution of the Gruiformes (Class Aves). 2. Additional comments on the Bathornithidae, with descriptions of new species” (PDF). American Museum Novitates. 2449: 1—14. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 03. 2009. г. Приступљено 19. 10. 2017. 
• Dorst, J. & Mougin, J.L. (1979): Family Phalacrocoracidae. In: Mayr, Ernst & Cottrell, G.W. (eds.): Check-List of the Birds of the World Vol. 1, 2nd ed. (Struthioniformes, Tinamiformes, Procellariiformes, Sphenisciformes, Gaviiformes, Podicipediformes, Pelecaniformes, Ciconiiformes, Phoenicopteriformes, Falconiformes, Anseriformes): 163–179. Museum of Comparative Zoology, Cambridge.
• Hope, Sylvia (2002). The Mesozoic radiation of Neornithes. Chiappe, Luis M. & Witmer, Lawrence M. (eds.): Mesozoic Birds: Above the Heads of Dinosaurs: 339–388. ISBN 978-0-520-20094-4. 
• Howard, Hildegarde (1932). „A New Species of Cormorant from Pliocene Deposits near Santa Barbara, California” (PDF). Condor. 34 (3): 118—120. doi:10.2307/1363540. 
• IUCN (2007): 2007 IUCN Red List of Threatened Species. IUCN, Gland.
• Kennedy, M.; Gray, R. D.; Spencer H.G. (2000). „The Phylogenetic Relationships of the Shags and Cormorants: Can Sequence Data Resolve a Disagreement between Behavior and Morphology?” (PDF). Molecular Phylogenetics and Evolution. 17 (3): 345—359. PMID 11133189. doi:10.1006/mpev.2000.0840. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 4. 2007. г. Приступљено 28. 8. 2018. 
• Kurochkin, Evgeny N. (1995). „Synopsis of Mesozoic birds and early evolution of Class Aves” (PDF). Archaeopteryx. 13: 47—66. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 9. 2007. г. Приступљено 19. 10. 2017. 
• Mayr, Gerald (2005). „Tertiary plotopterids (Aves, Plotopteridae) and a novel hypothesis on the phylogenetic relationships of penguins (Spheniscidae)” (PDF). Journal of Zoological Systematics. 43 (1): 67—71. doi:10.1111/j.1439-0469.2004.00291.x. 
• Murray, Bertram G. Jr. (1970). „A Redescription of Two Pliocene Cormorants” (PDF). Condor. 72 (3): 293—298. doi:10.2307/1366006. 
• Orta, Jaume : Family Phalacrocoracidae. In: del Hoyo, Josep; Elliott, Andrew & Sargatal, Jordi (eds.): Handbook of Birds of the World, Volume 1 (Ostrich to Ducks): 326–353, plates 22–23. Lynx Edicions, Barcelona. 1992. ISBN 978-84-87334-10-8.
• Robertson, Connie (1998). Book of Humorous Quotations. Wordsworth Editions. стр. 97. ISBN 978-1-85326-759-8. 
• Siegel-Causey, Douglas (1988). „Phylogeny of the Phalacrocoracidae” (PDF). Condor. 90 (4): 885—905. doi:10.2307/1368846. 
• Thevet, F. André (1558): About birds of Ascension Island. In: Les singularitez de la France Antarctique, autrement nommee Amerique, & de plusieurs terres & isles decouvertes de nostre temps: 39–40. Maurice de la Porte heirs, Paris.
• van Tets, G. F. (1976): Australasia and the origin of shags and cormorants, Phalacrocoracidae. Proceedings of the XVI International Ornithological Congress: 121–124.

Спољашње везе

• Корморан (род)
• Cormorant videos Архивирано на сајту Wayback Machine (13. фебруар 2010) on the Internet Bird Collection
• „Recovery plan for Chatham Island shag and Pitt Island shag 2001–2011” (PDF). Department of Conservation, Wellington, New Zealand. 2001. Приступљено 28. 9. 2007. 
• First video of cormorant deep sea dive, by the Wildlife Conservation Society and the National Research Council of Argentina. WCS press release, 2012-07-31