Википедија

Дамаска ружа

хибрид руже

Дамаска ружа[1] (лат. Rosa × damascena), позната понекад и као иранска, бугарска, таифска, емиратска, испаханска или кастиљска ружа, а у Босни и Херцеговини и на Балкану и као ђулбешећерка, јесте хибрид руже, добијен од галске (Rosa gallica) и мошусне руже (Rosa moschata).[2][3][4] ДНК анализа је показала да је трећа врста, Rosa fedtschenkoana, дала генетски допринос дамаској ружи.[5]

Дамаска ружа
Научна класификација
Царство:
Plantae
Дивизија:
Magnoliophyta
Класа:
Magnoliopsida
Ред:
Rosales
Породица:
Rosaceae
Потпородица:
Rosoideae
Род:
Rosa
Врста:
R. × damascena
Биномно име
Rosa × damascena

Цвеће је познато по свом фином мирису и комерцијално се беру за ружино уље које се користи у парфимерији и за прављење ружине водице и „ружиног бетона“. Латице цвећа су такође јестиве. Могу се користити за ароматизирање хране, као украс, као биљни чај и конзервирати у шећеру као гулканд. Дамаска ружа је национални цвет Ирана.[6]

Дамаска ружа је 2019. године уписана на Унескову листу нематеријалног културног наслеђа као елемент сиријског културног наслеђа.[2]

Опис

уреди

Дамаска ружа је листопадни жбун који нарасте до 2,2 метра висок, стабљике густо наоружане чврстим, закривљеним бодљикама и чврстим чекињама. Листови су перасти, са пет (ређе седам) листића. Руже су светло до умерено ружичасте, до светло црвене. Релативно мали цветови расту у групама. Жбун има неформални облик. Сматра се важном врстом Старе руже, а такође је важна и по свом истакнутом месту у педигреу многих других врста.

Сорте

уреди

Хибрид је подељен у две варијанте:[4]

  • Летња дамаска ружа (R. × damascena nothovar. damascena) имају кратку сезону цветања, само лети.
  • Јесења дамаска ружа (R. × damascena nothovar. semperflorens) имају дужу сезону цветања, која се протеже до јесени. Иначе се не разликују од летњих.

Хибрид прованса ружа (Rosa × centifolia) је делимично изведен из дамаске руже, као и бурбонске, портландске и хибридне вечне руже.

Сорта позната као Rosa gallica forma trigintipetala или Rosa damascena 'Trigintipetala' се сматра синонимом за дамаску ружу.[7]

Историја

уреди

Дамаска ружа је култивисани цвет који не расте само у природи. Недавна генетска испитивања показују да је у питању хибрид галске и мошусне руже, укрштен са поленом Rosa fedtschenkoana, што указује на вероватно порекло у подножју централне Азије или Ирана.[8][9]

Француски крсташ Роберт I од Дреа, који је учествовао у опсади Дамаска 1148. године у другом крсташком рату, понекад је заслужан за доношење дамаске руже из Сирије у Европу.[10] Име руже се односи на град Дамаск у Сирији, познат по свом челику, тканинама и ружама.

 

Други извештаји наводе да су је стари Римљани донели у своје колоније у Енглеској, а трећи извештај је да је лекар краља Хенрија VIII, по имену Томас Линакер, поклонио једну дамаску ружу краљу око 1540. године.[11] Ова последња тврдња је сумњиве истинитости јер је Линакер умро 1524. године, 16 година пре него што је ружа унета у краљевски врт.

Постоји историја производње мириса у провинцији Кабул у Авганистану од дамаске руже.[12] Учињен је покушај да се ова индустрија обнови као алтернатива за фармере који производе опијум.[12]

Цвет, познат на хавајском као локелани, је званични цвет острва Мауи.[13]

Нирад Чаудури, бенгалски писац, подсећа да га хиндуси у источном Бенгалу нису гајили јер се на њега „гледало као на исламски цвет“.[14]

Култивација

уреди
 

Дамаска ружа се оптимално гаји у редовима живе ограде, како би се заштитили цветови од оштећења ветром и олакшала њихова берба. У Бугарској се дамаске руже гаје у дугим живим оградама, док су у Турској појединачне биљке размакнуте дуж ровова.[15] Сакупљање цвећа је интензиван ручни рад. Период бербе ружа зависи од временских услова и локације: између месец дана у хладнијим условима или само 16-20 дана у топлијим сезонама.[15]

Ружино уље

уреди

Иран, Бугарска и Турска су главни произвођачи ружиног уља из различитих сорти дамаских ружа. Француска и Индија такође значајно доприносе светском тржишту.[16]

Узгој "бугарске руже" као дамаска ружа развијен је још од римског доба.[17] Гаји се за комерцијалну употребу у области у близини Казанлака и Карлова у Бугарској која се зове „Долина ружа“. Дестилат од ових ружа назива се „уље бугарске руже“ и „ото бугарске руже“. Док породице и даље воде своје мале дестилерије и производе оно што се назива „сеоско уље“, комерцијализацију ружиног уља као производа високог квалитета пажљиво регулише државна задруга у региону Испарта у Турској.[18][19] Руже се и даље узгајају на малим породичним газдинствима, али се цвеће доноси у преградне коморе које је основала и регулисала задруга за дестилацију и контролу квалитета.

Кулинарска употреба

уреди
 

Дамаске руже се користе у кувању као арома или зачин. Оне су састојак мешавине зачина под називом ras el hanout. Ружина вода и руже у праху се користе у блискоисточној и индијској кухињи. Ружина водица се често посипа по јелима од меса, док се прах руже додаје у сосове. Пилетина са ружом је популарно јело у блискоисточној кухињи. Цели цветови или латице се такође користе у биљном чају zuhurat. Најпопуларнија употреба је, међутим, за ароматизирање десерта као што су сладолед, џем, ратлук, пудинг од пиринча, јогурт итд.[20][21]

Вековима је дамаска ружа симболизовала лепоту и љубав. Мирис руже је ухваћен и сачуван у облику ружине водице методом која се може пратити до античких времена на Блиском истоку, а касније и на индијском потконтиненту.

Модерна западна кухиња не користи много руже или ружину воду. Међутим, био је популаран састојак у древним временима и наставио је да буде популаран све до ренесансе. Најчешће се користио у десертима, а још увек је укус традиционалних десерта као што су марципан или турон. Дамаска ружа као састојак у кувању доживела је извесно оживљавање ради телевизијског кувања у двадесет првом веку.[22]

Референце

уреди
  1. ^ „Дамаска ружа (Rosa damascena): опис, сорте, садња и нега”. Елсатоп. Архивирано из оригинала 1. 12. 2024. г. 
  2. ^ а б „USDA Plants Database”. plants.sc.egov.usda.gov. Приступљено 2024-11-30. 
  3. ^ „Rosa Damascena - an overview | ScienceDirect Topics”. www.sciencedirect.com. Приступљено 2024-11-30. 
  4. ^ а б Chittenden, Frederick James, (25 Oct. 1873–31 July 1950), Editor, Royal Horticultural Society’s Dictionary of Gardening; Secretary, Scientific Committee of RHS, since 1904, Oxford University Press, 2007-12-01, Приступљено 2024-11-30 
  5. ^ Greenoak, Francesca (2016-01-07). Harkness, Robert Beagarie (1951–2012), rose breeder. Oxford Dictionary of National Biography. Oxford University Press. 
  6. ^ „A STUDY ON THE RELATIONSHIPS BETWEEN IRANIAN PEOPLE AND DAMASK ROSE (ROSA DAMASCENA) AND ITS THERAPEUTIC AND HEALING PROPERTIES”. www.actahort.org. Приступљено 2024-11-30. 
  7. ^ „Rosa gallica L. f. trigintipetala Dieck GRIN-Global”. npgsweb.ars-grin.gov. Приступљено 2024-11-30. 
  8. ^ Iwata, Hikaru; Kato, Tsuneo; Ohno, Susumu. „Triparental origin of Damask roses”. Gene. 259 (1-2): 53—59. ISSN 0378-1119. doi:10.1016/s0378-1119(00)00487-x. 
  9. ^ Mahboubi, Mohaddese. „Rosa damascena as holy ancient herb with novel applications”. Journal of Traditional and Complementary Medicine (на језику: енглески). 6 (1): 10—16. doi:10.1016/j.jtcme.2015.09.005. „Rosa damascena Mill is the hybrid between R. gallica and R. Phoenicia and is the member of Rosaceae family with more than 200 species and 18,000 cultivars around the world. R. damascena as the king of flowers has been the symbol of love, purity, faith and beauty since the ancient times. It was originated from Iran and essential oil extracting from its flowers has been started since 7th century A.D.” 
  10. ^ Denman, Selina. „The city gardener: the damask rose’s history and appeal”. The National (на језику: енглески). Приступљено 2024-11-30. 
  11. ^ Putnam, George Palmer (1878). The world's progress : a dictionary of dates. University of California Libraries. New York : Putnam. 
  12. ^ а б „United Nations News Centre”. web.archive.org. 2017-02-24. Архивирано из оригинала 24. 02. 2017. г. Приступљено 2024-11-30. 
  13. ^ USA, State Symbols (2014-09-22). „Lokelani | Official Island Flower of Maui”. statesymbolsusa.org (на језику: енглески). Приступљено 2024-11-30. 
  14. ^ CHAUDHURI, NIRAD C. (2023-04-28). The Autobiography of an Unknown Indian. University of California Press. ISBN 978-0-520-33138-9. 
  15. ^ а б Widrlechner, Mark P. (1981). „History and Utilization of Rosa damascena”. Economic Botany. 35 (1): 42—58. ISSN 0013-0001. 
  16. ^ Hussen, K. W. (2023-02-15). „Review paper on genetic diversity of damask rose (Rosa damascena Mill.) and economic importance of its oil”. Ukrainian Journal of Ecology (на језику: енглески). 13 (2): 11—14. ISSN 2520-2138. doi:10.15421/2023_424. 
  17. ^ Ivan (2017-03-01). „Bulgaria’s Rose Valley and Rosa Damascena – The Bulgarian Rose -”. www.rosefestivalkazanlak.com (на језику: енглески). Приступљено 2024-11-30. 
  18. ^ „Rose Absolute Damascena (aromatherapy) – Augustus Oils Ltd” (на језику: енглески). Приступљено 2024-11-30. 
  19. ^ Gul, Mevlüt; Kazaz, Soner; Baydar, Hasan; Sirikci, Bekir Sitki (2015-05-04). „A Study About Technical, Economical Situation, Problems and Improvement of Oil Rose (Rosa damascenaMill.) in Turkey”. Journal of Essential Oil Bearing Plants. 18 (3): 613—626. ISSN 0972-060X. doi:10.1080/0972060x.2014.998723. 
  20. ^ „Flavoring Agent - an overview | ScienceDirect Topics”. www.sciencedirect.com. Приступљено 2024-11-30. 
  21. ^ „The everlasting love story with Rosa Damascena | Food Heritage Foundation” (на језику: енглески). 2020-06-11. Приступљено 2024-11-30. 
  22. ^ „All about Rosa Damascena”. Sayna Safir (на језику: енглески). 2022-05-17. Приступљено 2024-11-30. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дамаска_ружа&oldid=28914732”
  NODES
chat 1
Idea 1
idea 1