Википедија

Кестен

род листопадног дрвета из породице букви

Кестени (лат. Castanea) су род листопадног дрвета из породице букви (Fagaceae), који расте у свим крајевима северне хемисфере. Назив се односи и на јестиви плод који дрво рађа.[1][2][3]

Кестен
Слатки кестен Castanea sativa
Јестиви плодови на продаји на пијаци
Научна класификација e
Царство: Plantae
Кладус: Tracheophytes
Кладус: Angiospermae
Кладус: Eudicotidae
Кладус: Rosids
Ред: Fagales
Породица: Fagaceae
Род: Castanea
Mill.
Врсте

Castanea alnifolia
Castanea crenata
Castanea dentata
Castanea henryi
Castanea mollissima
Castanea ozarkensis
Castanea pumila
Castanea sativa – питоми кестен
Castanea seguinii

  • сматра се синонимом врсте C. pumila

Врсте

уреди

Кестени припадају породици букви, која исто тако обухвата храстове и букве. Четири главне групе врста су општепознате као амерички, европски, кинески и јапански кестен.[4]

Подфамилија Слика Научно име Уобичајено име Дистрибуција
Амерички кестени   Castanea dentata Амерички кестен источне државе
  Castanea pumila Амерички или Алегени чинкапин, такође познат као „патуљасти кестен” јужне и источне државе[5][6]
Азијски кестени   Castanea mollissima Кинески кестен Кина
  Castanea henryi Кинески чинкапин, такође се назива Хенријев кестен Кина
  Castanea seguinii Сегински кестен Кина
  Castanea crenata Јапански кестен, корејски кестен Малезија и вероватно друге јужноазијке земље
Европски кестен   Castanea sativa слатки кестен, такође се назива „шпански кестен” у САД и УК Делови Јужне Европе

Неповезани коњски кестени (род Aesculus) нису прави кестени, али су добили име по производњи орашастих плодова сличног изгледа који су благо отровни за људе. Не треба их мешати са воденим кестеном, који је кртоле водене зељасте биљке из породице шаша Cyperaceae.[7][8] Друге врсте које се обично грешком сматрају кестеновима су кестенов храст (Quercus prinus) и америчка буква (Fagus grandifolia),[9][10] обе од којих су такође у Fagaceae.

Историја

уреди

Европа

уреди
Највећи произвођачи кестена по годинама
(у метричким тонама)
Ранг Земља 1979 2009 2010 2011 2016 2017 2018 2019
1   Кина 123.000 1.550.000 1.620.000 1.700.000 1.879.031 1.939.719 1.965.351 1.849.137
2   Турска 46.000 61.697 59.171 60.270 64.750 62.904 63.580 72.655
3   Јужна Кореја 80.930 75.911 68.630 55.780 56.244 52.764 53.384 54.708
4   Италија 70.849 50.872 48.810 57.493 50.889 52.356 53.280 39.980
5   Грчка 13.160 14.000 20.900 21.500 31.557 36.000 35.230 28.980
6   Португалија 22.224 24.305 22.350 18.271 26.780 29.875 34.165 50.000[11]
7   Јапан 65.300 21.700 23.500 19.100 16.500 18.700 16.500 15.700
8   Шпанија 37.515 10.000 10.000 10.000 16.185 15.623 15.091 25.500[11]
9   Северна Кореја 5.200 10.201 9.628 11.000 12.540 12.540 12.823 12.872
10   Француска 53.751 8.672 9.464 7.160 8.642 8.406 8.683 7.350
11   Албанија - 5.580 5.450 5.200 6.040 6.226 5.242 5.846
12   Чиле - - - - 2.718 2.108 2.166 2.848
13   Босна и Херцеговина - - - - 1.142 1.154 1.179 2.109
14   Аустралија - - - - - 1.100 1.100 1.100[12]
15   Азербејџан - - - - 763 634 614 593
16   Бугарска - - - - 502 503 515
17   Северна Македонија - - - - 510 396 407 1.439
18   Украјина - - - - 218 - 229 228
19   Словенија - - - - 76 63 225 60
20   Швајцарска - - - - 177 180 180 265
21   Мађарска - - - - 218 227 148 200
22   Румунија - - - - 33 31 37 40
23   Аустрија - - - - - - - 120[13]
— Свет 528.433 1.890.179 1.954.623 2.022.831 2.261.589 2.327.495 2.353.825 2.406.903
Извор: Ови подаци Организације УН за храну и пољопривреду могу укључивати неке продукције „кестена” које нису повезане са врстом castanea[14]

Ово је била основна храна у јужној Европи, Турској и југозападној и источној Азији[8][15] миленијумима, углавном замењујући житарице тамо где оне добро не успевају, ако их је уопште могуће узгајати, попут планинских медитеранских области.[16] Докази о његовом узгоју од стране човека су доступни од отприлике 2000. године пре нове ере.[17] Александар Велики и Римљани су посадили стабла кестена широм Европе током својих различитих кампања. Сматра се да је Грчка војска преживела њихово повлачење из Мале Азије 401–399 године пре нове ере захваљујући залихама кестена.[18] Стари Грци, попут Диоскорида и Галена, писали су о кестенима и коментарисали њихова лековита својства, као и о надутости изазваној прекомерном конзумацијом.[19] За прве хришћане кестен је симболизовао чедност.[20] До увођења кромпира, читаве шумске заједнице које су имале ограничен приступ пшеничном брашну ослањале су се на кестен као главни извор угљених хидрата.[8] У неким деловима Италије, колач од кестена користи се као замена за кромпир.[5] Године 1583, Чарлс Естјен и Жан Лиебо су написали, „бесконачно много људи живи само од (кестена)”.[21] Године 1802, један италијански агроном рекао је за Тоскану да је „плод кестеновог дрвета практично једина храна наших горштака“,[22] док је 1879. речено да се њиме готово искључиво хранила читаву популација пола године, као „привременом, али потпуном заменом за житарице“.[23]

Гранични записи састављени за време владавине Јована већ су као знаменитост приказивали чувени Тортвортски кестен у јужном Глостерширу; био је познат и под именом „Велики кестен из Тортворта“ у време Стивена Енглеског. Ово дрво је имало опсег преко 50 ft (15 m) у обиму на 5 ft (1,5 m) од земље 1720. Сто коњских кестена у кестеновим шумама на планини Етна најстарије је живо кестење за које се каже да је још веће. Дрвеће кестена посебно добро успева у Медитеранском базену.[24] Године 1584, гувернер Ђенове, која је доминирала Корзиком, наредио је свим фармерима и земљопоседницима да годишње засаде четири стабла, међу којима је био и кестен - плус маслина, смоква и дуд. Многе заједнице дугују своје порекло и некадашње богатство насталим кестеновим шумама.[25] У Француској се за Божић и Нову годину увек служи марон гласе, кандирани кестен који обухвата 16 различитих процеса у типично француском стилу кувања.[20] У Модени, у Италији, они се намачу у вино пре печења и сервирања,[20] а традиционално се једу и на дан Светог Симона у Тоскани.[18] У региону Ромања, печени кестени се често служе уз традиционално вино, Кагнина ди Ромања. У Португалији се традиционално једе печени кестен на дан Светог Мартина.

Плод

уреди

Плод је јестив и укусан, садржи доста скроба, а од њега се могу правити посластице. Може се јести куван или печен, па чак и сиров. Питоми кестен не треба мешати са дивљим кестеном, чији плод људи не могу јести.[26]

Плодови - ахеније груписани по три у заједничком омотачу купули који је обрастао игличастим, бодљикавим стипулама и који се отвара по два унакрсна шава (крстасто) када је зрео. Лист је дугуљаст и рецкав. Питоми кестен расте у Македонији и делимично у јужној Србији.

Галерија

уреди
  •  
    дрво питомог кестена
  •  
    плод питомог кестена
  •  
    лист питомог кестена
  •  
    Кестен у нишком парку Чаир
  •  
    Кестен

Референце

уреди
  1. ^ Huang, Chengjiu; Zhang, Yongtian; Bartholomew, Bruce. „Castanea”. Flora of China. 4 — преко eFloras.org, Missouri Botanical Garden, St. Louis, MO & Harvard University Herbaria, Cambridge, MA. 
  2. ^ Nixon, Kevin C. (1997). „Castanea”. Ур.: Flora of North America Editorial Committee. Flora of North America North of Mexico (FNA). 3. New York and Oxford — преко eFloras.org, Missouri Botanical Garden, St. Louis, MO & Harvard University Herbaria, Cambridge, MA. 
  3. ^ „Castanea”. Flora Europaea. Edinburgh: Royal Botanical Garden. 2008. 
  4. ^ Industry information Архивирано 2008-08-08 на сајту Wayback Machine by David McLaren. From The Chestnut Growers Information Book, Chestnut Australia Inc.
  5. ^ а б The Grocer's Encyclopedia – Encyclopedia of Foods and Beverages. By Artemas Ward. New York. 1911.
  6. ^ Postharvest Physiology and Pathology of Chestnuts. In Postharvest Handling and Storage of Chestnuts. By Fabio Mencarelli. Food and Agriculture Organisation United Nations. November 2001.
  7. ^ Chestnut in Answers.com.
  8. ^ а б в What Are Chestnuts. Information page by a small Australian grower in Balingup, Western Australia.
  9. ^ Chestnut Tree Архивирано јул 5, 2008 на сајту Wayback Machine in chestnuttree.net.
  10. ^ Chestnuts worldwide and in New Zealand Архивирано 2008-07-05 на сајту Wayback Machine. By the New Zealand Chestnut Council, 2000.
  11. ^ а б „Spain and Portugal leading chestnut producers in Europe”. 16. 11. 2020. 
  12. ^ „Chestnuts”. 
  13. ^ „Spain and Portugal leading chestnut producers in Europe”. 16. 11. 2020. 
  14. ^ „Production of Chestnut by countries”. UN Food & Agriculture Organization. 2016. Приступљено 2018-01-11. 
  15. ^ Conedera, M.; Krebs, P.; Tinner, W.; Pradella, M.; Torriani, D. (2004). „The cultivation of Castanea sativa (Mill.) in Europe, from its origin to its diffusion on a continental scale”. Vegetation History and Archaeobotany. 13 (3). doi:10.1007/s00334-004-0038-7. . This multidisciplinary study reconstructs the origin of chestnut cultivation and its spread throughout Europe in prehistoric times.
  16. ^ Les débuts de l'agriculture en France: Les défrichements. By Guy Jalut. 1976. In La Préhistoire Française, Vol. 2: 180–5. Paris. Cited in The Cambridge World History of Food – Chestnuts, edited by Kenneth F. Kipple and Kriemhild Connee Ornelas.
  17. ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2016-03-04. г. Приступљено 2012-09-13. 
  18. ^ а б Chestnut History Архивирано на сајту Wayback Machine (11. фебруар 2009) by Peggy Trowbridge Filippone. For Cooking resources, Food history, in About.com.
  19. ^ Fauve-Chamoux, Antoinette (2000). „Chestnuts”. Cambridge World History of Food. 1: 359—364. ISBN 9781139058636. doi:10.1017/CHOL9780521402149.036. Архивирано из оригинала 2015-06-20. г. 
  20. ^ а б в Vegetarians in Paradise Архивирано на сајту Wayback Machine (5. септембар 2017).
  21. ^ Charles Estienne and Jean Liébault. L'agriculture et maison rustique. Paris.1583. Cited in The Cambridge World History of Food – Chestnuts, edited by Kenneth F. Kipple and Kriemhild Connee Ornelas.
  22. ^ Targioni-Tozzetti 1802, Vol. 3: 154. Cited in The Cambridge World History of Food – Chestnuts.
  23. ^ Les ouvriers européens. By Frédéric Le Play. 6 vols. Paris. 1879. Cited in The Cambridge World History of Food – Chestnuts, edited by Kenneth F. Kipple and Kriemhild Connee Ornelas.
  24. ^ A Modern Herbal. By Mrs. M. Grieve.
  25. ^ The Chestnut Tree in terracorsa.
  26. ^ „Питоми кестен је за јело”. Новости. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кестен&oldid=28843762”
  NODES