Википедија

Маори

Маори (маор. Māori) су полинежански народ, домородачко становништво Новог Зеланда, етнолингвистички сродни Тахићанима и Хавајцима, који се на подручје Јужног и Северног острва, допловивши у кануима, населивши се између 9. и 13. века из подручја Полинезије.[6] Први сукоб са Европљанима имали су већ 1642. доласком Холанђана Абела Тасмана, а у бици су убијена четворица припадника његове посаде. Године 1769. британски истраживач Џејмс Кук успоставља пријатељске односе са Маорима. Од 1800-их посете европским бродова биле су све учесталије. Доласком европских насељеника популација Маора почиње да опада, и број им је ратовима и увезеним болестима сведен на око 100.000. Представници маорских поглавица и Британаца састали су се 1840. и потписали уговор у Вајтангу по којем постају британски грађани и признају им се права на земљу. Новозеландским пописом 2006. под маорским етничким именом изјаснило се 565.329 особа.

Маори
Māori
Маорска застава од 1998.
Отварање маорског парламента 1897.
Укупна популација
око 940.000
Региони са значајном популацијом
 Нови Зеланд775.836 (2018)[1]
 Аустралија142.107 (2016)[2]
 Уједињено Краљевствооко 8.000 (2000)[3]
 САД3.500 (2000)[4]
 Канада2.500 (2016)[5]
Остали региониоко 8.000[3]
Језици
маорски, енглески
Религија
Маорска религија, хришћанство, презвитеријанство, Црква Исуса Христа светаца последњих дана
Сродне етничке групе
остали аустронезијски народи, пре свега полинезијски народи

Историја

уреди
 
Проценат маорског становништва 2006. у одређеним деловима Новог Зеланда — означен нијансама црвене боје

Рачуна се да су Маори на Нови Зеланд стигли из Источне Полинезије крајем 1. миленијума. Сматра се да је Нови Зеланд једно од последњих подручја на које је ступила људска нога пре доласка модерне цивилизације. Маори су живели у изолацији све до 18. века када су започели контакти с Европљанима. Године 1840. је Велика Британија анектирала Нови Зеланд, с тиме да је споразумом у Ваитангију Маорима гарантована аутономија. Но, што због болести на које нису имали имунитет, што због периодичних оружаних сукоба, број Маора се у 19. веку почео брзо смањивати. Тек је 1960-их и 1970-их дошло до културне ренесансе међу Маорима, који данас чине 14,7% становништва Новог Зеланда.

Полинезијско порекло

уреди
 
Маорско насељавање Новог Зеланда представља крајњу тачку дугог ланца пловидби са острва на острво у јужном Пацифику.

Не постоје веродостојни докази о премаорском насељењу Новог Зеланда; с друге стране, убедљиви докази из археологије, лингвистике и физичке антропологије указују на то да су први досељеници мигрирали из Полинезије и постали Маори.[7][8] Докази указују да се њихово порекло (као део веће групе Аустронезијских народа) протеже уназад 5000 година, до аутохтоних народа Тајвана. Полинезијски људи населили су велико подручје које обухвата Самоу, Тахите, Хаваје, Ускршње острво (Rapa Nui) — и коначно Нови Зеланд.[9]

Могуће је да је било неких истраживања и насељавања пре ерупције планине Таравера око 1315. године, на основу налаза костију полинезијских пацова и шкољки изглоданих пацовима,[10] и евиденције о широко распрострањеним шумским пожарима током те деценије или нешто раније;[11][12] али најновији докази указују на главно насеље које се догодило као планирана масовна миграција негде између 1320. и 1350.[7] Ово се углавном поклапа са анализама усмених традиција Маора, које описују долазак предака у бројним великим океанским кануима (вака) око 1350. године.[13][14]

Рана историја

уреди
 
Предмети из раног архаичног периода са археолошког налазишта Вајрау Бар, изложени у Кентербершком музеју у Крајстчерчу.
 
Модел брдског утврђења (pā) изграђеног на рту. Таква утврђења су постала заступљена како су се конкуренција и учесталост ратова повећавали међу све већом популацијом.

Најранији период маорских насеља, познат као „архаични”, „моахантерски” или „колонизацијски” период, и обухвата период од око 1300. до око 1500. године. Рана маорска исхрана обухватала је обиље моа и других великих птица и туљана које никада нису био ловљене пре. Овај архаични период познат је по препознатљивим „огрлицама од колутова”,[15] а такође је изузетан по одсуству оружја и утврђења типичних за касније „класичне” Маоре.[16] Најпознатије и најопсежније проучено архаично налазиште, у Вајрау Бару на Јужном острву,[17][18] показује доказе о окупацији од раног 13. до раног 15. века.[19] То је једино познато новозеландско археолошко налазиште које садржи кости људи који су рођени негде другде.[19]

Фактори који су деловали у прелазу на класични период (култура у време европског контакта) укључују знатно хладнији период од 1500,[20] и изумирање моа и других врста хране.[21][22][23][24][25]

Класични период карактерише фино израђено оружје (pounamu, зелени камен) и украси; сложено исклесани ратни кануи и куће за састанке (wharenui).[26] Жестока ратничка култура укључивала је градине познате као па[27] и канибализам.[28][29][30]

Око 1500. године група Маора мигрирала је на исток до Чатамских острва и развила се у народ познат као Мориори,[31] са пацифизмом кључним делом њихове културе.[32]

Култура

уреди

Језик

уреди

И ако се на Новом Зеланду углавном говори Енглески језик, Маори имају и свој традиционални маорски језик. Језик Маора је такође познат као Те Рео Маори или једноставно Те Рео. Лингвисти га класификују у источне полинезијске језике, блиско сродне са маорским са Кукових острва. Те Рео језик је постао званичан језик на Новом Зеланду 1987. године.[33] До доласка Европљана Маори нису имали писмо, већ су важне информације памтили и преносили кроз генерације усмено. Маорски концепти су додати у новозеландски знаковни језик.

Религија и веровања

уреди

Као и други Новозеланђани, многи Маори данас су хришћани (првенствено англиканци, презбитеријанци и римокатолици). Међутим, пре контакта са спољним културама, маорска религија се заснивала на концептима мана и тапу. Мана је безлична сила коју појединци могу и наследити и стећи током свог живота. Тапу се односи на светост која је додељена статусом при рођењу. Постојала је директна веза између то двоје: поглавице са највише мана били су и највише тапу. Енглеска реч „Табу” потиче од ове опште полинезијске речи и концепта мистериозне надљудске силе. Обожавање предака било је важно у традиционалној религији. Tакође верују да се духови њихових предака могу позвати да им помогну у временима потребе или рата. Од 1820-их Маори су почели да практикују хришћанство и веровање у једног Бога. То су научили од британских мисионара који су почели да долазе на Нови Зеланд.[34]

У традицији Маора стварање је почело са атуа (боговима). Прво је дошла Те Коре (празнина), затим Те По (ноћ), а затим Те Ао Марама (свет светлости). Деца Папатуанукуа (земаљске мајке) и Рангинуија (небеског оца) укључивали су Танеа, бога шума, Тангароа, бога мора, Ронга, бога узгојене хране, и Туматауенга, бога рата. Тане је направио прву жену, Хинеахуоне, и оженио се њоме. Људска бића потичу из ове заједнице.

Духовне идеје

уреди

Људи су имали моћ звану мана која је дошла од предака. Прворођена деца и тохунга имали су већу ману од осталих. Тапу може утицати на жива бића и објекте. Постојале су церемоније уклањања тапуа тако да су биле ноа (обичне, без ограничења). Нечији дух је био познат као ваируа. Ваируа би могао да напусти тело и да лута.[35]

Ритуали

уреди

Када су се бебе родиле биле су посвећене богу на церемонији званој тохи. Био је то један од неколико ритуала који се обављају након порођаја. Понекад би тохунга или поглавица направили тапу на месту или ствари, тако да је понашање људи било ограничено. Ово се звало рахуи. Када су људи отишли на пецање, први улов су бацили назад у Тангароу. Прва ухваћена птица понуђена је богу Тане.[36]

Етнолошко наслеђе

уреди

Материјално наслеђе

уреди

Под материјалним наслеђем се подразумевају сви материјални производи који задовољавају човекову основну потребу.

Куће и објекти

уреди

Око 15. века заједнице су постале веће и насељеније. Људи су градили вхарепуне (куће за спавање са простором за неколико породица и предњим тремом). Друге зграде укључивале су патака (складишта), понекад украшене резбаријама, и каута (куће за кување).

Вхаре вхакаиро (резбарене куће за састанке) на источној обали. Вхаре вхакаиро се често називају по прецима и сматра се да отелотворују ту особу. Кућа се посматра као испружено тело и може јој се обраћати као према живом бићу. Прве вхаре вхакаиро куће су изграђене у 19. веку.

Марае комплекс од 1960-их марае комплекси су грађени у урбаним срединама. Они су укључивали зграде као што су вхарепаку (тоалети) и вхаре ора (здравствени центри). Куће за састанке су и даље биле један велики простор са тремом и једним вратима и прозором испред. Осамдесетих година 20. века марае су почеле да се граде у затворима, школама и универзитетима.

Mаорска кухиња

уреди

Маори су донели јестиве биљке са Хаваја, укључујући кумару, јам и таро. Новозеландска кумара је посебно слатка и расте у полутропским регионима Северног острва. Уз коренасто поврће, донели су и Киоре (полинезијски пацов) и Кури, оба вредна извора меса. Маори су ловили птице као што је моа, сакупљали морске плодове и сакупљали домаће папрати, винову лозу, палме, гљиве, бобице, воће и семе. Када су досељеници стигли на Нови Зеланд донели су пшеницу, кромпир, кукуруз, шаргарепу, купус и друго поврће. Маори су такође почели да узгајају овце, свиње, козе и живину. Кромпир је био лакши за узгој него кумара, а свиње су се могле брзо товити, тако да су свињетина и кромпир постали нови основни оброк Маора.

Одећа

уреди

Маори обично носе модерну одећу у западном стилу. Међутим, они и даље носе своју традиционалну одећу за посебне прилике. Када су преци Маора дошли на Нови Зеланд морали су да се прилагоде новој клими и да користе нове биљке и животиње за израду своје одеће. За израду тканина користили су биљке као што су харакеке (новозеландски лан), стабла купуса и траве. Такође су користили птичје перје и кожу, и кожу фока и кури (полинезијских паса). Маори су углавном ходали боси, али су понекад правили сандале од лана, листова купуса или планинске траве за прелажење камењара.

Фризуре могу показати нечији статус или указати на то када је неко био у жалости. Мушка коса је била увијена или увезана у много различитих врста чворова, што би могло указивати одакле је носилац дошао.

 
Традиционална одећа Маора

Пошто се глава сматрала најсветијим делом тела, косу члана високог ранга могао је да уређује само неко ко је још вишег статуса. За украшавање косе коришћени су украсни чешљеви, окер (црвена глина) и уља извучена из биљака и животиња.

Најпосебније огртаче носили су само поглавице. Међу њима су били огртачи од коже и косе кури, огртачи са пуним перјем и каитака, који су направљени од фино тканог ланеног влакна.

Пелерине за кишу биле су краће од огртача и држале су носиоца сувим. Обично су се правили од листова лана или купуса.

Огрлице и привесци прављени су од камена и костију. Хеи тики су привесци за врат урезани у људски облик. Неки привесци су били парфимисани ароматичним гумама или уљима. Поред камена и костију, привесци за уши су се понекад правили од птичјих репова, коже или перја, или чак од живих птица.

Оружје

уреди

Ракау Маори (маорско оружје) дизајнирано је за борбу прса у прса. У бици је било уобичајено да тоа (ратници) узму оружје са дугом дршком као што је таиаха (борбени штап са дугом дршком) и кратко оружје као што је пату (бага) увучено у појас. Маори су мало тога носили у борби осим маро (килт) или татуа (појас). У неким случајевима се носио тапаху (ратни огртач од псеће коже) или пауку (огртач за заштиту од копља). Маори нису користили лук и стреле, тако да је борба била скоро у потпуности прса у прса. Чувена оружја су добијала имена и преносила се с генерације на генерацију.[37]

Нематеријално наслеђе

уреди
 
Перформас хака плеса пред министром одбране САД

Нематеријално наслеђе се односи на презентацију, изражавање или праксу коју чланови неког народа препознају као део своје културе.

  • Плес Маора, Хака, је једна од најпознатијих културних традиција Полинезије. Ови плесови су праћени песмом и удараљкама по телу које настају пљескањем рукама, гажењем ногама и шамарањем по бутинама. Постоји вођа и хор који одговара на главну вокалну линију вође. Сам плес укључује енергичне позе које представљају ратоборне и агресивне позе. У популарном плесу Хаке заправо постоји много више од тога да се користи само за застрашивање конкурената. У ствари, Хака се често користи као средство за поздрављање значајних гостију, одавање почасти значајним достигнућима или одавање поштовања на приликама или сахранама.[38]
  • Маорско певање следе веома строга правила за извођење, ритмичку структуру и континуитет. Прекинути певање усред тока значи позвати на катастрофу или чак смрт за заједницу. Ове песме често говоре о генеалогијама или подвизима предака.
 
* Маорске тетоваже око усана
  • Тетовирање међу Маорима било је веома развијено и изузетно симболично. Маорске тетоваже на лицу створене су на два начина. Један је био пирсинг и пигментирање коже чешљем за тетовирање. Други је био стварањем трајних ожиљака на лицу инструментом налик длету. Мушко тетовирање лица, названо та моко, рађено је у фазама у животу мушкарца до одрасле доби. Жене су такође биле тетовиране у маорском друштву. Женско тетовирање лица било је познато као та нгуту. Дизајни су постављени на браду и усне. Данас постоји растуће оживљавање ове уметности међу млађим женама Маора. Занимљив аспект маорске уметности тетовирања је да ниједна тетоважа није потпуно идентична. Ово је обично због тога што је свака тетоважа спољашњи приказ јединствене комбинације лозе, мудрости и стаса појединца у племену.[39]

Референце

уреди
  1. ^ „Māori Population Estimates: At 30 June 2017 – tables”. www.stats.govt.nz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 04. 02. 2018. г. Приступљено 17. 11. 2018. 
  2. ^ „2016 Census Community Profiles: Australia”. www.censusdata.abs.gov.au. Архивирано из оригинала 05. 08. 2017. г. Приступљено 28. 10. 2017. 
  3. ^ а б Walrond, Carl (4. 3. 2009). „Māori overseas”. Te Ara: The Encyclopedia of New Zealand. Приступљено 7. 12. 2010. 
  4. ^ New Zealand-born figures from the 2000 U.S. Census; maximum figure represents sum of „Native Hawaiian and Other Pacific Islander” and people of mixed race. United States Census Bureau (2003).„Census 2000 Foreign-Born Profiles (STP-159): Country of Birth: New Zealand” (PDF).  (103 KB). Washington, D.C.: U.S. Census Bureau.
  5. ^ Government of Canada, Statistics Canada (25. 10. 2017). „Ethnic Origin (279), Single and Multiple Ethnic Origin Responses (3), Generation Status (4), Age (12) and Sex (3) for the Population in Private Households of Canada, Provinces and Territories, Census Metropolitan Areas and Census Agglomerations, 2016 Census – 25% Sample Data”. www12.statcan.gc.ca. 
  6. ^ Walters, Richard; Buckley, Hallie; Jacomb, Chris; Matisoo-Smith, Elizabeth (7. 10. 2017). „Mass Migration and the Polynesian Settlement of New Zealand”. Journal of World Prehistory. 30 (4): 351—376. doi:10.1007/s10963-017-9110-y  . 
  7. ^ а б Walters, Richard; Buckley, Hallie; Jacomb, Chris; Matisoo-Smith, Elizabeth (7. 10. 2017). „Mass Migration and the Polynesian Settlement of New Zealand”. Journal of World Prehistory. 30 (4): 351—376. doi:10.1007/s10963-017-9110-y  . 
  8. ^ Shapiro, HL (1940). „The physical anthropology of the Maori-Moriori”. The Journal of the Polynesian Society (на језику: енглески). 49 (1(193)): 1—15. JSTOR 20702788. 
  9. ^ Wilmshurst, J. M.; Hunt, T. L.; Lipo, C. P.; Anderson, A. J. (2010). „High-precision radiocarbon dating shows recent and rapid initial human colonization of East Polynesia”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 108 (5): 1815—1820. Bibcode:2011PNAS..108.1815W. PMC 3033267  . PMID 21187404. doi:10.1073/pnas.1015876108  . 
  10. ^ Lowe, David J. (новембар 2008). Polynesian settlement of New Zealand and the impacts of volcanism on early Maori society: an update (PDF). Guidebook for Pre-conference North Island Field Trip A1 'Ashes and Issues'. стр. 142. ISBN 978-0-473-14476-0. Приступљено 18. 1. 2010. 
  11. ^ Bunce, Michael; Beavan, Nancy R.; Oskam, Charlotte L.; Jacomb, Christopher; Allentoft, Morten E.; Holdaway, Richard N. (2014-11-07). „An extremely low-density human population exterminated New Zealand moa”. Nature Communications (на језику: енглески). 5: 5436. Bibcode:2014NatCo...5.5436H. ISSN 2041-1723. PMID 25378020. doi:10.1038/ncomms6436  . 
  12. ^ Jacomb, Chris; Holdaway, Richard N.; Allentoft, Morten E.; Bunce, Michael; Oskam, Charlotte L.; Walter, Richard; Brooks, Emma (2014). „High-precision dating and ancient DNA profiling of moa (Aves: Dinornithiformes) eggshell documents a complex feature at Wairau Bar and refines the chronology of New Zealand settlement by Polynesians”. Journal of Archaeological Science (на језику: енглески). 50: 24—30. Bibcode:2014JArSc..50...24J. doi:10.1016/j.jas.2014.05.023. 
  13. ^ Roberton, J.B.W. (1956). „Genealogies as a basis for Maori chronology”. Journal of the Polynesian Society (на језику: енглески). 65 (1): 45—54. Архивирано из оригинала 10. 03. 2020. г. Приступљено 15. 02. 2021. 
  14. ^ Te Hurinui, Pei (1958). „Maori genealogies”. Journal of the Polynesian Society (на језику: енглески). 67 (2): 162—165. Архивирано из оригинала 12. 02. 2018. г. Приступљено 15. 02. 2021. 
  15. ^ „Nga Kakano: 1100—1300”, Te Papa
  16. ^ „The Moa Hunters”, 1966, An Encyclopaedia of New Zealand
  17. ^ „Maori Colonisation”. An Encyclopaedia of New Zealand.
  18. ^ "Wairau Bar Excavation Study ", University of Otago
  19. ^ а б McFadgen, Bruce G.; Adds, Peter (18. 2. 2018). „Tectonic activity and the history of Wairau Bar, New Zealand's iconic site of early settlement”. Journal of the Royal Society of New Zealand (на језику: енглески). 49 (4): 459—473. S2CID 134727439. doi:10.1080/03036758.2018.1431293. 
  20. ^ Anderson, Atholl. „The Making of the Māori Middle Ages”. Open Systems Journal. Приступљено 18. 8. 2019. 
  21. ^ Rawlence, Nicholas J.; Kardamaki, Afroditi; Easton, Luke J.; Tennyson, Alan J.D.; Scofield, R. Paul; Waters, Jonathan M. (26. 7. 2017). „Ancient DNA and morphometric analysis reveal extinction and replacement of New Zealand's unique black swans”. Proceedings of the Royal Society B: Biological Sciences. 284 (1859): 20170876. PMC 5543223  . PMID 28747476. doi:10.1098/rspb.2017.0876. 
  22. ^ Till, Charlotte E.; Easton, Luke J.; Spencer, Hamish G.; Schukard, Rob; Melville, David S.; Scofield, R. Paul; Tennyson, Alan J.D.; Rayner, Matt J.; Waters, Jonathan M.; Kennedy, Martyn (октобар 2017). „Speciation, range contraction and extinction in the endemic New Zealand King Shag”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 115: 197—209. PMID 28803756. doi:10.1016/j.ympev.2017.07.011. 
  23. ^ Oskam, Charlotte L.; Allentoft, Morten E.; Walter, Richard; Scofield, R. Paul; Haile, James; Holdaway, Richard N.; Bunce, Michael; Jacomb, Chris (2012). „Ancient DNA analyses of early archaeological sites in New Zealand reveal extreme exploitation of moa (Aves: Dinornithiformes) at all life stages”. Quaternary Science Reviews. 53: 41—48. Bibcode:2012QSRv...52...41O. doi:10.1016/j.quascirev.2012.07.007. 
  24. ^ Holdaway, Richard N.; Allentoft, Morten E.; Jacomb, Christopher; Oskam, Charlotte L.; Beavan, Nancy R.; Bunce, Michael (7. 11. 2014). „An extremely low-density human population exterminated New Zealand moa”. Nature Communications. 5 (5436): 5436. Bibcode:2014NatCo...5.5436H. PMID 25378020. doi:10.1038/ncomms6436  . 
  25. ^ Perry, George L.W.; Wheeler, Andrew B.; Wood, Jamie R.; Wilmshurst, Janet M. (2014). „A high-precision chronology for the rapid extinction of New Zealand moa (Aves, Dinornithiformes)”. Quaternary Science Reviews. 105: 126—135. Bibcode:2014QSRv..105..126P. doi:10.1016/j.quascirev.2014.09.025. 
  26. ^ Neich Roger, 2001. Carved Histories: Rotorua Ngati Tarawhai Woodcarving. Auckland: Auckland University Press, pp. 48—49.
  27. ^ HONGI HIKA (c. 1780—1828) Ngapuhi war chief, An Encyclopaedia of New Zealand.
  28. ^ Masters, Catherine (8. 9. 2007). „'Battle rage' fed Maori cannibalism”. The New Zealand Herald. Архивирано из оригинала 25. јун 2020. г. Приступљено 19. 10. 2011. 
  29. ^ James Cowan, The New Zealand Wars: A History of the Maori Campaigns and the Pioneering Period: Volume II, 1922.
  30. ^ Moon, Paul (2008). This Horrid Practice. Penguin Random House New Zealand Limited. ISBN 978-1-74228-705-8. Приступљено 9. 12. 2019. „This book is a study of traditional Maori cannibalism, from its Polynesian origins through to its concluding phase in the early nineteenth century.” 
  31. ^ Clark, Ross (1994). „Moriori and Māori: The Linguistic Evidence”. Ур.: Sutton, Douglas. The Origins of the First New Zealanders. Auckland: Auckland University Press. стр. 123—135. 
  32. ^ Baofu, Peter (2010). The Future of Post-Human War and Peace: A Preface to a New Theory of Aggression and Pacificity (на језику: енглески). Cambridge Scholars Publishing. стр. 257. ISBN 978-1-4438-2171-1. Приступљено 14. 2. 2020. 
  33. ^ „Te reo Māori (Māori language)”. New Zealand Government (на језику: енглески). 7. 7. 2021. Приступљено 2022-12-22. 
  34. ^ Taonga, New Zealand Ministry for Culture and Heritage Te Manatu. „Spiritual concepts”. teara.govt.nz (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-22. 
  35. ^ Taonga, New Zealand Ministry for Culture and Heritage Te Manatu. „Spiritual concepts”. teara.govt.nz (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-22. 
  36. ^ Taonga, New Zealand Ministry for Culture and Heritage Te Manatu. „Rituals and ceremonies”. teara.govt.nz (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-22. 
  37. ^ Taonga, New Zealand Ministry for Culture and Heritage Te Manatu. „Rākau Māori – Māori weapons and their uses”. teara.govt.nz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 07. 2020. г. Приступљено 2022-12-22. 
  38. ^ „The Haka | 100% Pure New Zealand”. www.newzealand.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-12-22. 
  39. ^ Gell, A (1993). Wrapping in Images: Tattooing in Polynesia. Oxford: Clarendon Press. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Маори на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маори&oldid=28326675”
  NODES
Community 1
ELIZA 2
HOME 1
Idea 1
idea 1
Intern 1
os 10