Википедија

Пали канон

Пали канон је збирка списа теравада будизма, који су сачувани на пали језику.[1] Канон на пали језику се састоји од „три корпе“ (или „кошаре“) - због чега се назива Типитака (санскрит: Tripitaka) - а састоји се од сутри (казивања Буде лично), винаје (дисциплине) и абидарме (доктрине).[2]

Стандардно тајландско издање Пали канона

Типитака је једини потпуно сачуван канон од свих раних будистичких школа, те је најближи изворном Будином учењу. Будистички канон не чини једна књига, попут Новог завета у хришћанству или Курана у исламу, већ огроман корпус текстова у којима је вековима после Будине смрти бележено његово учење.[3]

Канон је вековима преношен усмено, да би кроз серију будистичких сабора био стандардизован и записан.[4] Први штампани делови Канона појавили су се у 19. веку[5], а данас на интернету постоје комплетна електронска издања.[6]

Назив

уреди

Пали канон се сатоји од три главна дела, који се на палију називају питака (piṭaka, корпа). Због тога је овај канон традиционално познат као Типитака (Tipiṭaka; Три корпе).

Развој канона

уреди
Главни чланак: Будистички сабори

У Будино време религијски текстови нису били писани, већ су учени усмено од учитеља, а ученик је морао да их запамти и касније пренесе својим ученицима. То је пресудно утицало и на форму у којој су Будини говори сачувани (као рецитације), јер су морали проћи кроз процес редакције и примене разних мнемотехничких средстава у самом тексту, као што је понављање истих, стандардних формула, ради лакшег меморисања.[7]

Неколико месеци после Будине смрти, на првом будистичком сабору окупили су се најистакнутији ученици да би по сећању рецитовали учитељеве говоре којима су присуствовали и тако одредили шта се сматра аутентичним учењем. Будином верни пратилац Ананда је дао највећи допринос овом консолидовању Канона, а посебно Сута питаке, захваљујући својој невероватној моћи памћења. Рецитујући неки говор, као потврду да му је лично присуствовао и тако свом казивању дао печат аутентичности, започињао га је управо речима: „Овако сам чуо” (пали: Evaṃ me sutaṃ). Од тада до данас ова реченица у пали канону јесте симбол и најава истинског Будиног учења.[8]

Током векова, унутар санге постојали су монаси специјализовани за памћење сутри.[7] Сарипута је био учени брахман који је вероватно био први систематизатор Будиног учења по традиционалној индијској методи мнемотехничких шаблона.[9] Метода шаблонизације Будиних говора је досегла усавршење у раној будистичкој књижевности.[9]

За владавине краља Ашоке, у 3. веку п. н. е, Будино учење је пренето на Шри Ланку, где су око 100. године п. н. е. дела пали канона записана и похрањена из страха пред прогонима.[10]

Пали канон је коначно записан четири века после Будине смрти, на сабору у Шри Ланки у 1. веку п. н. е. Према предању, било је време велике глади, број монаха се веома смањио, те је постојала опасност да усмено преношење Канона буде потпуно прекинуто. Легенда каже да је за сваку никају остао само по један монах који ју је знао целу напамет. Да би се избегао потпуни губитак Канона, одлучено је да се он запише на палмовим листовима, а надаље је преписиван.[11]

Садржај

уреди

Типитака укључује три збирке:

  1. Винаја питака, у којој се објашњавају правила понашања за монахе и монахиње. Далеко више од листе правила, Винаја питака описује и настанак сваког правила, па тако добијамо детаљан опис како је Буда решавао проблеме унутар многобројне и разнородне духовне заједнице.
  2. Сута питака, збирка говора (sutta) које су у разним приликама изговорили Буда и неколицина његових најближих ученика. Садржи суштину учења теравада будизма.
  3. Абидама питака, збирка текстова у којима су разрађени основни доктринирани принципи будистичке филозофије, организовани у конзистентан систем за истраживање феномена ума и материје. Садржи седам филозофских расправа које систематично и уз обиље техничких термина разматрају Будино учење.

Винаја питака и Сута питака су врло сличне ономе што се на основу сачуваних фрагмената може реконструисати као канони осталих раних будистичких школа. Међутим, Абидама питака је очигледно настајала касније и отуда су и разлике знатно веће.[12]

Винаја питака

уреди
Главни чланак: Винаја питака
 
Тајландски рукопис Типитаке.

Винаја питака је далеко више од пуке листе правила. Садржи такође приче којима се описује настанак сваког правила, па тако добијамо детаљан опис на који начин је Буда решавао проблем одржавања хармоничних односа унутар многобројне и разнородне духовне заједнице. Састоји се из четири дела:

  1. Суттавибханга - Овај део садржи комплетан скуп правила за монашку заједницу. Правила су сажета у Патимоккху и има их 227 за монахе и 311 за монахиње.
  2. Кхандхака (Махавагга) - Укључује неколико текстова налик на сутте, између осталог Будин опис периода непосредно после пробуђења, његове прве говоре групи од пет монаха и приче о томе како су се неки од његових најпознатијих ученика прикључили монашкој заједници и потом и сами достигли пробуђење.
  3. Кхандхака (Ћулавагга) - Овај део садржи даљу разраду монашке етикеције и дужности, као и правила и поступке за разматрање прекршаја који се догоде унутар монашке заједнице. Такође ту је и прича о томе како је установљен ред монахиња и детаљан опис првог и другог сабора.
  4. Паривара - Рекапитулација претходних поглавља, са сажетком правила класификованих и прекласификованих за различите сврхе упућивања у њих.

Сута питака

уреди
Главни чланак: Сута питака
 
Бурмански пали рукопис који показује три врсте бурманског писма.

Сутта питака, други део Типитаке, састоји се од преко 10.000 сутта или говора, које је изговорио Буда или неко од његових најближих ученика, током 45-годишњег ширења учења. У њој су такође сабрани и стихови других чланова монашке заједнице.

Суте су груписане у пет збирки (никауа):

  1. Дигха никаја - Збирка дугих говора
  2. Мађђхима никаја - Збирка говора средње дужине
  3. Самјутта никаја - Збирка по теми груписаних говора
  4. Ангуттара никаја - Збирка бројчано груписаних говора
  5. Кхуддака никаја - Збирка кратких књига

Прве четири никаје имају своје пандане у касније насталом канону северног, махајана будизма (Кина, Монголија, Кореја, Јапан), чији се делови називају агама („предаја”). Те збирке, у форми у којој данас постоје, заправо су сачињене од делова канона три или четири ране будистичке школе у Индији (традиција каже да их је било укупно 18), а сачуване су само у кинеском преводу. Много је сличности у прве четири агаме с пали каноном, што потврђује да су текстови које данас имамо углавном настали пре поделе раног будизма на различите правце.[3]

Абидама питака

уреди
Главни чланак: Абидама питака

Абидама питака (Abhidhamma piṭaka) или Кошара систематске разраде учења, је део канона у којем се детаљно и уз помоћ специфичних техничких термина анализира Будино учење. Ова збирка текстова свој облик је добијала у вековима после Буде, отприлике три века после његове смрти је укључена у Пāли канон. [13]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Gombrich, Theravada Buddhism, 2nd edn, Routledge, London, 2006. pp. 3
  2. ^ Елијаде 1996, стр. 40–59.
  3. ^ а б Kovačević 2014, стр. 16.
  4. ^ Harvey 1990, стр. 3 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFHarvey1990 (help)
  5. ^ Bechert & Gombrich, The World of Buddhism. . Thames & Hudson. 1984. pp. 293. 
  6. ^ CSCD Tipitaka (Roman)
  7. ^ а б Kovačević 2014, стр. 18.
  8. ^ Kovačević 2014, стр. 31.
  9. ^ а б Čedomil Veljačić, Pitaja o nosiocu tereta moralne odgovornosti
  10. ^ Čedomil Veljačić » Budizam » Historijski uvod
  11. ^ Kovačević 2014, стр. 19.
  12. ^ "Buddhism." Encyclopædia Britannica. Ultimate Reference Suite. Chicago: Encyclopædia Britannica, 2008.
  13. ^ Kovačević 2014, стр. 17.

Литература

уреди
  • Елијаде, Мирча (1996). Водич кроз светске религије. Београд: Народна књига. 
  • Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd. 
  • Harvey, Peter (1990). Introduction to Buddhism. Cambridge University Press. стр. 3. 
  • Allon, Mark (1997), „An Assessment of the Dhammakaya CD-ROM: Palitext Version 1.0”, Buddhist Studies (Bukkyō Kenkyū), 26: 109—29 
  • Bechert, Heinz; Gombrich, Richard F. (1984), The world of buddhism: buddhist monks and nuns in society and culture, London: Thames and Hudson 
  • Brown, E K; Anderson, Anne (2006), Encyclopedia of language &linguistics, Boston: Elsevier 
  • Buswell, Robert E (2004), Encyclopedia of Buddhism, USA: Macmillan Reference 
  • Cone, Margaret (2001), Dictionary of Pali, vol. I, Oxford: Pali Text Society 
  • Cousins, L. S. (1984), In Richard Gombrich and K. R. Norman (ed.): Dhammapala, Buddhist studies in honour of Hammalava Saddhatissa, Nugegoda, Sri Lanka: University of Sri Jayawardenapura, стр. 56 
  • Cousins, L. S. (1982), Pali oral literature. In Denwood and Piatigorski, eds.: Buddhist Studies, ancient and modern, London: Curzon Press, стр. 1—11 
  • Davidson, Ronald M. (2003), Indian Esoteric Buddhism, New York: Indian Esoteric BuddhismColumbia University Press, ISBN 0-231-12618-2 
  • De Jong, J.W. (1993), „The Beginnings of Buddhism”, The Eastern Buddhist, 26 (2): 25 
  • Encyclopædia Britannica (2008), „Buddhism”, Encyclopædia Britannica 
  • Gethin, Rupert (1998), Foundations of Buddhism, Oxford ; New York: Oxford University Press 
  • Gethin, Rupert (1992), The Buddha's Path to Awakening, Leiden: E. J. Brill 
  • Gombrich, Richard F (2006), Theravada Buddhism (2nd изд.), London: Routledge 
  • Griffiths, Paul J. (1981), „Buddhist Hybrid English: Some Notes on Philology and Hermeneutics for Buddhologists”, Journal of the International Association of Buddhist Studies, 4 (2): 17—32 
  • Grönbold, Günter (1984), Der buddhistische Kanon: eine Bibliographie, Wiesbaden: Otto Harrassowitz 
  • Hamm (1973), In: Cultural Department of the German Embassy in India, ed., Varanasi: Chowkhamba Sanskrit Series Office, German Scholars on India, volume I 
  • Harvey, Peter (1995), The Selfless Mind, Surrey: Curzon Press 
  • Harvey, Peter (1990), Introduction to Buddhism, New York: Cambridge University Press 
  • Jones, Lindsay (2005), Councils, Buddhist. In: Encyclopedia of religion, Detroit: Macmillan Reference 
  • Maguire, Jack (2001), Essential Buddhism: A Complete Guide to Beliefs and Practices, Simon and Schuster, ISBN 978-0-671-04188-5 
  • Manné, Joy (1990), „Categories of sutta in the Pali Nikayas” (PDF), Journal of the Pali Text Society, XV: 29—88, Архивирано из оригинала (PDF) 1. 9. 2014. г. 
  • McDaniel, Justin T. (2005), „The art of reading and teaching Dhammapadas: reform, texts, contexts in Thai Buddhist history”, Journal of the International Association of Buddhist Studies, 28 (2): 299—336 
  • Mendelson, E. Michael (1975), Sangha and State in Burma, Ithaca, New York: Cornell University Press 
  • Morgan, Kenneth W. (1956), Path of the Buddha, New York: Ronald Press 
  • Nakamura, Hajime (1999), Indian Buddhism: A Survey with Bibliographical Notes, Delhi: Motilal Banarsidass 
  • Ñāṇamoli, Bhikkhu; Warder, Anthony Kennedy (1982), Introduction to Path of Discrimination, London: Pali Text Society: Distributed by Routledge and Kegan Paul 
  • Norman, K.R. (1983), Pali Literature, Wiesbaden: Otto Harrassowitz 
  • Norman, K.R. (1996), Collected Papers, volume VI, Bristol: Pali Text Society 
  • Norman, K.R. (2005). Buddhist Forum Volume V: Philological Approach to Buddhism. Routledge. стр. 75—76. ISBN 978-1-135-75154-8. 
  • Pali Canon Online Database, Bodhgaya News, Архивирано из оригинала 13. 02. 2021. г., Приступљено 14. 10. 2012 
  • Samuel, Geoffrey (2012), Introducing Tibetan Buddhism, New York: Routledge 
  • Schopen, Gregory (1997), Bones, Stones, and Buddhist Monks, Honolulu: University of Hawai'i Press 
  • Skilling, P., ур. (1997). Mahasutras, volume I, Parts I & II. Oxford: Pali Text Society. 
  • Sri Lankan Pāḷi Texts, Архивирано из оригинала 24. 11. 2012. г., Приступљено 15. 1. 2013 
  • „The Pali Tipitaka”, Tipitaka.org, Приступљено 14. 10. 2012 
  • „Vipassana Research Institute”, Vri.dhamma.org, VRI Publications, Архивирано из оригинала 14. 10. 2012. г., Приступљено 14. 10. 2012 
  • von Hinüber, Oskar (2000), A Handbook of Pāli Literature, Berlin; New York: Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-016738-2 
  • Warder, A. K. (1963), Introduction to Pali, London: Published for the Pali Text Society by Luzac 
  • Warder, A.K. (2000), Indian Buddhism, Buddhism Series (3rd изд.), Delhi: Motilal Banarsidass, ISBN 978-81-208-1741-8, Приступљено 29. 5. 2021 
  • Wynne, Alexander (2003), How old is the Suttapiṭaka? The relative value of textual and epigraphical sources for the study of early Indian Buddhism (PDF), St John's College, Архивирано из оригинала (PDF) 9. 3. 2015. г. 
  • Wynne, Alexander (2004). „The Oral Transmission of the Early Buddhist Literature”. Journal of the International Association of Buddhist Studies. 27 (1): 97—128. 
  • Wynne, Alexander (2007), The origin of Buddhist meditation, New York: Routledge 
  • Hinüber, Oskar von (2000). A Handbook of Pāli Literature. Berlin. A Handbook of Pāli Literature. Walter de Gruyter. 2000. ISBN 3-11-016738-7. 
  • B. C. Law, History of Pali Literature, volume I, Trubner, London 1931
  • Russell Webb (ed.), Analysis of the Pali Canon, The Wheel Publication No 217, Buddhist Publication Society, Kandy, Sri Lanka, 3rd ed. 2008.
  • Ko Lay, U. (2003), Guide to Tipiṭaka, Selangor, Malaysia: Burma Piṭaka Association. Editorial Committee, Архивирано из оригинала 24. 7. 2008. г. 

Спољашње везе

уреди
 
Пали канон на Викимедијиној остави.

Пали канон онлајн

уреди

Пали речник

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пали_канон&oldid=27554501”
  NODES
Association 4
INTERN 3
Note 2