Тимпан

Тимпани су мембранофони ударачки инструменти. Данас су најважнији инструмент из групе удараљки у савременом оркестру.^[1]

Конструкција

Основни тимпани

Основни тимпан се састоји од главе бубња затегнуте преко отвора посуде која је типично направљена од бакра^[2] или, у јефтинијим моделима, од фибергласа или алуминијума. У Хорнбостел-Заксовој класификацији, ово чини тимпанске мембранофоне. Глава је причвршћена за обруч (који се назива и месни обруч),^[3]^[4] који се заузврат држи на посуди помоћу контра обруча.^[3]^[5] Контра-обруч се обично држи на месту бројним шрафовима за подешавање који се називају затезним шипкама постављеним редовно по ободу. Напетост главе се може подесити отпуштањем или затезањем шипки. Већина тимпана има шест до осам затезних шипки.^[2]

Облик и материјал површине посуде помажу у одређивању тимбра бубња. На пример, хемисферне посуде производе светлије тонове, док параболичне чиније производе тамније тонове.^[6] Модерни тимпани се углавном праве од бакра због његове ефикасне регулације унутрашњих и спољашњих температура у односу на алуминијум и фиберглас.^[7]

Валтер Лajт^[8] педална и ланчани тимпани постављени у три различите комбинације.

Машински тимпани

Промена висине тимпана окретањем сваке затезне шипке појединачно је напоран процес. Крајем 19. века развијени су механички системи за промену напетости целе главе одједном. Сваки тимпан опремљен таквим системом може се сматрати машинским тимпаном, иако се овај термин обично односи на бубњеве који користе ручку повезану са механизмом за подешавање типа паука.^[2]

Историја

Први тимпани који су се уптребљавали у оркестру, били су они којима се служило у војсци. Полулоптасти котао био је углавном покривен магарећом кожом, понекад јагњећом, козјом или телећом. Ове де последње врсте коже се најчешће користе, нарочито телећа. У новије време су неки произвођачи инструмената (Америка, Енглеска, Француска) почели да покривају тимпане, добоше,^[9]^[10] там-таме^[11]^[12] итд. пластичном мембраном. На ове мембране не утиче промена темпераруре онако како утиче на животињске коже. Због тога је њихова напетост увек једнака и тон се не мења.

Крајем 16. века европски мајстори за производњу тимпана увели су важну промену да би заменили начин оријенталног затезања помоћу кожних каиша. Учврстили су на врху зделе известан број (6, 7, 8 и 10, већ према величини) матица за завртње, држећи кожу гвозденим обручем причвршћеним истим бројем завртања, који су се по вољи затезали или попуштали да би се повисио или снизио тон. Из ове епохе потиче уштимавање тимпана у „тоници и доминанти“.

Кастнер признаје да и поред свих истраживања није могао да сазна који је композитор први увео тимпане у оркестар. Ипак, он указује да Хорон и Фајол у свом Историјском речнику музичара говоре да је Лили увео у концерте добоше и тимпане. Опште је мишљење да је Лили увео први пут тимпане у оркестар, приликом извођења своје опере Тезеј, 1675. Али Пјер Керби упозорава да је у Енглеској приказивање Психе од Локеа (1673) овако било најављено: „Песме и игре са пратњом за ансамбл тимпана, дувачких инструмената, виолина итд.". С друге стране, на листи од 53 музичара који су били ангажовани за „велику маску“ дату у Вајтхолу 1674, појављује се име Валтера Ванбритеа, тимпанисте.

У овој епохи тимпани су се употребљавали у коњичким пуковима. Нема сумње да из тога потиче навика, која се дуго сачувала у оркестру, да трубе свирају заједно са тимпанима. Ова се навика објашњава тиме што су у прошлости тимпани употребљавани само за марширање, опонашање топова, грмљавине, или за ратничке сцене. Касније су коришћени и у другим композицијама, али су и даље допуњавали трубе.

Јохан Себастијан Бах је око 1729. потребљавао тимпане у оркестру, али искључиво са трубама на „тути“ и „форте“ местима.

Хајдн и Моцарт дају тимпанима у оркестрацији својих симфонија важно место и постижу нове ефекте.

Бетовен их користи у својим симфонијама и другим делима (посебно у Петој, Шестој, Седмој, Деветој симфонији и Миси солемнис).

Романтизам признаје вредност ових драгоцених инструмената и одређује им у оркестру значајну улогу, достојне њихове посебне звучности и њихових ритмичких својстава. Антон Рајха, пореклом Чех, професор фуге и контрапункта на париском Конзерваторијуму, употребио је 1775, за пратњу једне Оде Шилеру, осам тимпана које су свирала четири извођача.

Мајербер први користи четири тимпана на којима је свирао само један извођач у Роберту врагу, 1831. и Пророку, 1849.

Берлиоз у Фантастичној симфонији, користи четири тимпана у које ударају четири тимпаниста и то у Сцени на пољима, и четири тимпана са два тимпаниста у Вештичијем поселу. У Великој посмртној миси употребљава за став Туба мирум осам пари тимпана (на два пара свирала су четири извођача, а од шест осталих извођача сваки је свирао на по једном пару тимпана; укупно десет тимпаниста за шеснаест тимпана).

Вагнер у Тетралогији користи два пара тимпана на којима свирају два тимпаниста.

Прије ових аутора Ј. Ф. Рајхард употребио је више парова тимпана у посмртној кантати писаној поводом смрти Фридриха Великог.

Опат Воглер и Шпор, међу осталима, често су уводили четири или шест тимпана у свој оркестар.

Пошто су у прошлости композитори имали на располагању више тимпаниста, они су се служили честим променама тонова. Од 19. века усавршавање различитих модела механичких тимпана смањило је број извођача. Тамо где је раније било за четири тимпана два тимпаниста, сада је један довољан (изузев ако композитори не пишу две или три одвојене деонице за тимпане, што налазимо код Берлиоза и Вагнера, али је такав случај врло редак у модерној музици).

У савременој музици употреба четири или пет тимпана веома је честа (пети је већином мали тимпан са високим тоновима). Композитори могу писати веома сложене деонице, јер је садашња конструкција тимпана са педалом веома напредовала, што олакшава задатак извођачима и омогућава им да веома брзо и нечујно промене висине тонова.

Референце

^ Seaman, Christopher; Richards, Michael (2013). Inside Conducting (1st изд.). 668 Mt. Hope Avenue, Rochester, NY14620, USA: University of Rochester Press, Boydell & Brewer. ISBN 978-1-58046-411-6. JSTOR 10.7722/j.ctt3fgm4p.2. doi:10.7722/j.ctt3fgm4p.2.
^ ^а ^б ^в Bridge, Robert. „Timpani Construction paper” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2016-05-29. г. Приступљено 2008-02-18.
^ ^а ^б Grove, George (јануар 2001). Stanley Sadie, ур. The New Grove Encyclopædia of Music and Musicians (2nd изд.). Grove's Dictionaries of Music. Volume 18, pp. 826—837. ISBN 978-1-56159-239-5.
^ „Definition of FLESH HOOP”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-05-13.
^ „Definition of COUNTER HOOP”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-05-13.
^ Power, Andrew (април 1983). „Sound Production of the Timpani, Part 1”. Percussive Notes. Percussive Arts Society. 21 (4): 62—64.
^ Jones, Richard K. (март 2017). „In Search of the Missing Fundamental”. The Well-Tempered Timpani. Приступљено 23. 9. 2018.
^ "Biography: Walter Light". American Drum Manufacturing Co. Retrieved February 6, 2005.
^ „Pearl Drums”. Pearldrum.com. Архивирано из оригинала 9. 4. 2008. г. Приступљено 2012-04-27.
^ Payne, Jarrad (2014). Hip-Hop and R&B Drum Lessons for Beginners: Teach Yourself How to Play Drums (Free Video Available) (на језику: енглески). LearnToPlayMusic.com. стр. 41. ISBN 978-982-532-052-4. Приступљено 10. 1. 2020.
^ Blades, James (1992). Percussion Instruments and Their History. Bold Strummer. стр. 93. ISBN 978-0933224612. „The origin of the gong is uncertain, but there seems little reason to doubt the claim of the Chinese whose tradition ascribes it to the country Hsi Yu between Tibet and Burma, where it is mentioned early in the sixth century in the time of Emperor Hsüan Wu (AD 500-515).”
^ Jaap Kunst (11. 12. 2013). Music in Java: Its history, Its Theory and Its Technique (2 изд.). Springer. стр. 146—. ISBN 9789401771306. OCLC 1066191713. „the mountain tribes, now living in Southern China and Further India”

Литература

Seaman, Christopher; Richards, Michael (2013). Inside Conducting (1st изд.). 668 Mt. Hope Avenue, Rochester, NY14620, USA: University of Rochester Press, Boydell & Brewer. ISBN 978-1-58046-411-6. JSTOR 10.7722/j.ctt3fgm4p.2. doi:10.7722/j.ctt3fgm4p.2.
Adler, Samuel. The Study of Orchestration. W. W. Norton & Company. (3rd изд.). 2002. ISBN 978-0-393-97572-7.
Del Mar, Norman (1984). Anatomy of the Orchestra. University of California Press. ISBN 978-0-520-05062-4.
Ferrell, Robert G. "Percussion in Medieval and Renaissance Dance Music: Theory and Performance". 1997. Приступљено February 22, 2006.
Montagu, Jeremy (2002). Timpani & Percussion. Yale University Press. ISBN 978-0-300-09337-7.
Peters, Mitchell (1993). Fundamental Method for Timpani. Alfred Publishing Co. ISBN 978-0-7390-2051-7.
Solomon, Samuel Z. (2002). How to Write for Percussion. ISBN 978-0-9744721-0-2.
Thomas, Dwight. Timpani: Frequently Asked Questions. Приступљено February 4, 2005.
Zoutendijk, Marc. Letters to Flamurai. February 8, 2005.
"Credits: Beatles for Sale". Allmusic. Приступљено February 18, 2005.
"Credits: A Love Supreme". Allmusic. Приступљено February 18, 2005.
"Credits: Tubular Bells". Allmusic. Приступљено February 18, 2005.
"Kettledrum". 1911 Encyclopædia Britannica as retrieved from KETTLEDRUM 1 (Fr. timb... - Online Information article about KETTLEDRUM 1 (Fr. timb... on February 26, 2006.
"William Kraft Biography". Composer John Beal. Приступљено May 21, 2006.
"Timpanist – Musician or Technician?". Cloyd E. Duff, Principal Timpani – retired – Cleveland Orchestra.
"Timpani" Grove, George (јануар 2001). Stanley Sadie, ур. The New Grove Encyclopædia of Music and Musicians. 18 (2nd изд.). Grove's Dictionaries of Music. 826—837. ISBN 978-1-56159-239-5.
Charley Gerard (2001). Music from Cuba: Mongo Santamaria, Chocolate Armenteros, and Other Stateside Cuban Musicians. стр. 67. ISBN 9780275966829. Приступљено 28. 10. 2018.
Barney, Stephen (2010). The Etymologies of Isidore of Seville. Cambridge University Press. стр. 98.
Schlesinger, Kathleen (1911). „Symphonia”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 26 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 289.
Luobowan Han Dynasty Tombs in Guixian County (Guangxi Zuang A. R.), by the Museum of the Guangxi Zhuang Nationality (1988, Beijing)
Tran, Hoai. Doing "Gong Culture" Heritage Politics and Performances in the Central Highlands of Vietnam. Lit Verlag. стр. 63. ISBN 9783643914064.
Montagu, Jeremy (2007). Origins and Development of Musical Instruments. Scarecrow Press. стр. 16–17. ISBN 9780810856578. OCLC 123539614.
Cook, Arthur Bernard (1902). „The Gong at Dodona”. The Journal of Hellenic Studies. 22: 5—28. JSTOR 623918. S2CID 163626553. doi:10.2307/623918.
„Gong”. Encyclopedia Britannica. Приступљено 4. 6. 2019.
Macdonald, Hugh (2002). Berlioz's Orchestration Treatise: A Translation and Commentary. Cambridge Musical Texts and Monographs. Cambridge University Press. стр. 286. ISBN 978-1-139-43300-6.
„Instrumentation used in Armida by Rossini”. Humanities.uchicago.edu. Архивирано из оригинала 26. 9. 2013. г. Приступљено 11. 7. 2013.

Спољашње везе

Timpani FAQ by Dwight Thomas, Principal Timpanist, Omaha Symphony
Timpani picture album featuring antique instruments and those in the collection of the RCO
Gallery of historical artwork featuring timpani
Videos of Tim Genis, Principal Timpanist of the Boston Symphony Orchestra, demonstrating his line of timpani mallets by performing excerpts from orchestral repertoire
Video of Stuart Marrs, chairman of the University of Maine music department, performing the March from Eight Pieces for Four Timpani
The Well-Tempered Timpani—Timpani harmonics information
Website of Guido Rückel, solo-timpanist of Munich Philharmonic; many timpani pictures
Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Kettledrum”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). Cambridge University Press.

[Timpani_and_Percussion-1] Seaman, Christopher; Richards, Michael (2013). Inside Conducting (1st изд.). 668 Mt. Hope Avenue, Rochester, NY14620, USA: University of Rochester Press, Boydell & Brewer. ISBN 978-1-58046-411-6. JSTOR 10.7722/j.ctt3fgm4p.2. doi:10.7722/j.ctt3fgm4p.2.

[bridge-2] а ^б ^в Bridge, Robert. „Timpani Construction paper” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2016-05-29. г. Приступљено 2008-02-18.

[grove-3] а ^б Grove, George (јануар 2001). Stanley Sadie, ур. The New Grove Encyclopædia of Music and Musicians (2nd изд.). Grove's Dictionaries of Music. Volume 18, pp. 826—837. ISBN 978-1-56159-239-5.

[4] „Definition of FLESH HOOP”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-05-13.

[5] „Definition of COUNTER HOOP”. www.merriam-webster.com (на језику: енглески). Приступљено 2018-05-13.

[power-6] Power, Andrew (април 1983). „Sound Production of the Timpani, Part 1”. Percussive Notes. Percussive Arts Society. 21 (4): 62—64.

[7] Jones, Richard K. (март 2017). „In Search of the Missing Fundamental”. The Well-Tempered Timpani. Приступљено 23. 9. 2018.

[8] "Biography: Walter Light". American Drum Manufacturing Co. Retrieved February 6, 2005.

[Pearl_Drums-9] „Pearl Drums”. Pearldrum.com. Архивирано из оригинала 9. 4. 2008. г. Приступљено 2012-04-27.

[Payne-2014-10] Payne, Jarrad (2014). Hip-Hop and R&B Drum Lessons for Beginners: Teach Yourself How to Play Drums (Free Video Available) (на језику: енглески). LearnToPlayMusic.com. стр. 41. ISBN 978-982-532-052-4. Приступљено 10. 1. 2020.

[11] Blades, James (1992). Percussion Instruments and Their History. Bold Strummer. стр. 93. ISBN 978-0933224612. „The origin of the gong is uncertain, but there seems little reason to doubt the claim of the Chinese whose tradition ascribes it to the country Hsi Yu between Tibet and Burma, where it is mentioned early in the sixth century in the time of Emperor Hsüan Wu (AD 500-515).”

[Kunst2013-12] Jaap Kunst (11. 12. 2013). Music in Java: Its history, Its Theory and Its Technique (2 изд.). Springer. стр. 146—. ISBN 9789401771306. OCLC 1066191713. „the mountain tribes, now living in Southern China and Further India”

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]