Хемолиза (грч.αἷμα, хемо- што значи „крв“ и грч.λύσις -лиза, што значи „губљење“, „ослобађање“ или „отпуштање“[1]) је распадање еритроцита (црвених крвних ћелија) и испуштање њиховог садржаја (хемоглобина) у околну течност (крвну плазму). Хемолиза може да се догоди in vivo или in vitro (унутар или изван тела).
Овај чланак се бави медицинским аспектима хемолизе. За хемолизу у културама микроорганизама погледати Хемолиза (микробиологија)
Род Ентерокока укључује бактерије млечне киселине које су раније биле класификоване као бета-хемолитичка група Д у роду Стрептокока (види горе), укључујући E. faecilis (S. faecalis), E. faecium (S. faecium), E. durans (S. durans), и E. avium (S. avium).
Како процес исхране плазмодијумских паразита оштећује црвене крвне ћелије, маларија се у медицинској литератури понекад назива „паразитском хемолизом“.
Хемолиза узорака крви. Црвене крвне ћелије код којих није присутна (лево и у средини), и код којих је присутна (десно) хемолиза. Довољно је да само 0,5% крвних ћелија хемолизира да би отпуштени хемоглобин обојио крвни серум или плазму у светло црвено или боју трешње.[3] Ваља уочити да је хемолизирани узорак провидан јер нема ћелија које би одбијале светлост.
In vitro хемолизу може да узрокује неправилно руковање крвљу приликом узимања узорака, ефекти механичког процесирања крви, или бактеријска акција у узорку крви.
Већина узрока In vitro хемолизе се тичу поступка узимања узорака. Компликовано узимање узорака, несигурни спојеви, контаминација, неодговарајућа величина игле су међу честим узроцима хемолизе. Претерана сукција (усисавање) може да доведе до тога да се црвене крвне ћелије дословно здробе док пролазе кроз хиподермичку иглу услед турбуленције и физичких сила. До такве хемолизе често долази кад је тешко наћи пацијентову вену или када вена колапсира приликом узимања крви шприцем или модерном вакуумском цеви. Искуство лаборанта и правилна техника узимања крви су кључни фактори у спречавању хемолизе.
In vitro хемолиза приликом узимања узорака може да доведе до нетачних лабораторијских тестова услед контаминације околне плазме садржајем хемолизираних крвних ћелија. На пример, концентрација калијума унутар црвених крвних ћелија је много виша него у плазми и приликом биохемијских анализа хемолизиране крви је уобичајено да се јави знатно повишена концентрација калијума.
In vitro хемолиза такође може да се јави у узорцима крви услед дужег складиштења у неодговарајућим условима (на пример на превисокој или прениској температури).
Код неких хируршких интервенција (посебно током неких операција срца) где се очекује значајан губитак крви, користе се машине за интраоперативно спасавање крви. Процесом центрифуге се сакупља пацијентова крв, црвене крвне ћелије се испирају физиолошким раствором, и враћају у крвни систем пацијента. До хемолизе може да дође ако се центрифуга ротира пребрзо (обично брже од 500 обртаја по минуту). Ово представља извантелесну хемолизу. Неповољна околност је да се хемолиза јавља приликом већег губитка крви јер у тим случајевима поступак враћања крви у крвни систем мора да се обавља већим брзинама како би се спречила хипотензија, pH неравнотежа и друге штетне појаве.
Визуелизација физичке појаве хемолизе у узорцима крви може да се користи као средство за одређивање врста разних инфекција Грам-позитивним бактеријама (на пример, стрептококама).
