Moždana smrt je nepovratni prestanak svih moždanih aktivnosti (uključujući nesvesne aktivnosti koje su neophodne za održavanje života) usled potpunog odumiranja nervnih ćelija, čemu prethodi gubitak dotoka kiseonika do mozga.[1][2] Ne treba je mešati sa trajnim vegetativnim stanjem.[3]

Moždana smrt
Smrt mozga: predstavlja siguran znak smrti organizma, iako drugi organi u trenutku njenog nastanka još uvek imaju životne funkcije
Klasifikacija i spoljašnji resursi
DiseasesDB1572
MeSHD001926

Moždana smrt (mozga u celini, ili moždanog stabla) se tretira kao zakonska definicija smrti u mnogim pravnim jurisdikcijama.

Pravno tumačenje

уреди

Kroz istoriju, u pravnim i medicinskim krugovima smrt se konstatovala u slučajevima prestanka određenih telesnih funkcija, pre svih, prestanka disanja i prestanka rada srca. Usavršavanjem medicinskih tehnologija i metoda koje su omogućile da se osobe koje ne daju znake života povrate, bilo je neophodno ustanoviti bolji kriterijum pomoću koga bi se konstatovala smrt. Ova neophodnost je dobila na težini rasprostranjenom upotrebom medicinske opreme za održavanje života, pomoću koje se telesne funkcije mogu održavati gotovo neograničeno, kao i usavršavanjem tehnika transplantacije organa (samim tim i potražnjom organa).

Počevši od 1960. godine, sve države u kojima je postojao program transplantacije organa počele su da implementiraju zakone koji se tiču kriterijuma konstatacije smrti.[4] Prva država koja je za ovaj kriterijum usvojila moždanu smrt bila je Finska (1971. godine).

Medicinski kriterijumi

уреди

Prilikom kliničkog pregleda osobe koja je pretrpela moždanu smrt može se konstatovati odsustvo moždanih aktivnosti. U ove aktivnosti se ubrajaju reakcije na bol i refleksi moždanih živaca.

Važno je prepoznati razliku između moždane smrti i stanja kod kojih se mogu ispoljavati slični simptomi (prilikom prekomernog unosa određenih antidepresiva i sedativa, trovanja alkoholom, hipotermije, hipoglikemije, kome i hroničnih vegetativnih stanja). Kod određenog broja komatoznih pacijenata oporavak je moguć, dok kod nekih pacijenata sa težim neurološkim oštećenjima ipak može doći do zadržavanja određenih nižih moždanih funkcija, uprkos gubitku funkcinalnosti korteksa i moždanog stabla. Tako se, na primer, anencefalija (razvojni poremećaj koji karakteriše odsustvo većeg dela mozga) ne smatra stanjem moždane smrti, iako je u pitanju nepovratno stanje, u kom slučaju se održavanje na aparatima ne smatra odgovarajućim tretmanom.

Treba imati u vidu mogućnost prekida ili pada električnih aktivnosti mozga na jako nizak nivo, usled čega ih većina medicinskih aparata ne može registrovati. Takvi slučajevi su mogući kod primene jake anestezije ili prilikom srčanog udara.

Vidi još

уреди
  1. ^ „A definition of irreversible coma. Report of the Ad Hoc Committee of the Harvard Medical School to Examine the Definition of Brain Death”. JAMA : the Journal of the American Medical Association. 205 (6): 337—40. 1968. PMID 5694976. 
  2. ^ Morenski JD, Oro JJ, Tobias JD, Singh A (2003). „Determination of death by neurological criteria”. Journal of Intensive Care Medicine. 18 (4): 211—21. PMID 15035767. doi:10.1177/0885066603254359. 
  3. ^ The Multi-Society Task Force on PVS (1994). „Medical Aspects of the Persistent Vegetative State— First of Two Parts”. New England Journal of Medicine. 330 (21): 1499—1508. PMID 7818633. doi:10.1056/NEJM199405263302107. 
  4. ^ Randell T. (2004). „Medical and legal considerations of brain death”. Acta Anaesthesiologica Scandinavica. 48 (2): 139—144. PMID 14995934. doi:10.1111/j.0001-5172.2004.00304.x. 

Dodatna literatura

уреди

Spoljašnje veze

уреди


 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
  NODES
Association 1
os 18