Moždano stablo
Moždano stablo ili (lat. Truncus encephali u anatomiji kičmenjaka, uključujući i čoveka je zadnji deo mozga, koji ga strukturno povezuje sa kičmenom moždinom. Kod čoveka, obično se opisuje uključujući i produženu moždinu (medulla oblongata), (mjelencefalon), pons (deo krajnjeg mozga = metencephalon) i srednji mozak (mesencephalon).[1][2] Manje učestalo, uključuju se i delovi međumozga (diencephalon).
Moždano stablo omogućava glavne motorne i senzorne inervacije na licu i vratu, preko moždanih živaca. Od 12 parova moždanih živaca, deset ih dolazi iz moždanog stabla. Iako mali, ovo je izuzetno važan deo mozga kao živčana veza motornog i čulnog sistema glavnog dela mozga sa ostatkom dodatnih tela kroz moždano stablo. To uključuje kortikospinalni trakt (motorni), u zadnjem stubu puta medijane lemniskus finih dodira. [3][4] [5][6][7][8]
Moždano stablo, dakle, čini uparena struktura, na ventralnoj strani moždanog akvadukta, a oni dalje nose tegmentum na leđnoj strani i greben ili pes na trbušnoj, a oba su smeštena u vlakna moždano-moždinskog trakta, iz unutrašnje kapsule (tj. rastući + opadajući trakt = uzdužni trakt). Središnjem moždano stablo nosi substantia nigra (doslovno crna supstanca), koja je jedna vrsta baznih jezgara. To je jedini deo mozga koji ima melaninske pigmente.[9][10][11]
Između grana je interpedundikulska jama, koja je cisterna puna likvora. Između grana izlazi okulomotorni nerv, a trohleus vidljivo omotava oko izvan grana. Okulomotorni je odgovoran za (parasimpatičko) suženje zenica i određene pokrete očiju.[12]
Vidi još
уредиReference
уреди- ^ „brainstem”. The Free Dictionary (Medical Dictionary изд.). Farlex.
- ^ Brain+Stem на US National Library of Medicine Medical Subject Headings (MeSH)
- ^ Pritchard T. E., Alloway D. (1999): Medical neuroscience. Hayes Barton Press. ISBN 978-1-59377-200-0.:http://books.google.com/books/about/Medical_neuroscience.html?id=m7Y80PcFHtsC[мртва веза].
- ^ Butler A. B., Hodos W. (2005): Comparative vertebrate neuroanatomy: evolution and adaptation. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-471-21005-4..
- ^ Hadžiselimović R., Maslić E. (1999): Osnovi etologije – Biologija ponašanja životinja i ljudi. Sarajevo Publishing, Sarajevo. ISBN 978-9958-21-091-4..
- ^ Hall J. E., Guyton A. C. (2006): Textbook of medical physiology, 11th edition. Elsevier Saunders, St. Louis, Mo. ISBN 978-0-7216-0240-0..
- ^ Međedović S., Maslić E., Hadžiselimović R. (2000): Biologija 2. Svjetlost, Sarajevo. ISBN 978-9958-10-222-6..
- ^ Warrell D. A., Cox T. M., Firth J. D. (2010): The Oxford Textbook of Medicine Архивирано на сајту Wayback Machine (21. март 2012) (5th ed.). Oxford University Press
- ^ Greenstein B., Greenstein A. (2002): Color atlas of neuroscience – Neuroanatomy and neurophysiology. Thieme, Stuttgart – New York. ISBN 9783131081711..
- ^ Naidich T. P., Duvernoy H. M., Dalman B. N., Sorensen A. G., Kollias S. S., Haacke E. M. (2009): Duvernoy's atlas of the human brain stem and cerebellum. Springer, WienNewYork. ISBN 978-3-211-73970-9..
- ^ England M. A., Wakely J. (2005): Color atlas of the brain and spinal cord, 2nd Ed. Mosby. ISBN 978-0323036672.
- ^ Haines, Duane E. (2012). Neuroanatomy : an atlas of structures, sections, and systems (8th изд.). Philadelphia: Wolters Kluwer/ Lippincott Williams & Wilkins Health. стр. 42. ISBN 978-1-60547-653-7.
