Санскрт (језик)
Санскрт или санскрит (संस्कृतम [saṃskṛtam] — „састављен“, „справљен“; од речи sam — „са“ и kṛta — „прављен“), класични је језик Индије и Непала[5] са документованом историјом од око 3.500 година.[6][7][8] Он је литургијски језик у хиндуизму, будизму и џаинизму. Као резултат преношења хиндуистичке и будистичке културе у југоисточну Азију и делове централне Азије, он је исто тако био и језик високе културе у неким од ових региона у раном средњовековном добу.[9][10] Овај језик је био у свакодневној употреби у периоду од 2. миленијума п. н. е. до 600. п. н. е. (Ведијски санскрт[11]), након чега су из њега настали средње индоаријски језици. Санскрт је класични језик индијске књижевности. У Азији има статус сличан латинском и грчком језику у Европи. Свети списи хиндуизма, као и махајана и вађрајана будизма састављени су на санскрту.[12]
| санскрт | |
|---|---|
| संस्कृतम् | |
 Реч санскрт на санскртском језику писмом деванагари | |
| Изговор | /ˈsanskrt/ |
| Говори се у | Индија |
Број говорника | Индија: 14.135 Индијаца се изјаснило да је санскрт њихов матерњи језик у попису из 2001.[1] Непал: 1,669 Непалаца по попису из 2011. користи санскрт као свој матерњи језик.[2] (недостаје датум) |
| деванагари[3] Исто тако се пише у разним Брахмијским писмима.[4] | |
| Званични статус | |
Службени језик у |  Утараханд |
| Језички кодови | |
| ISO 639-1 | sa |
| ISO 639-2 | san |
| ISO 639-3 | san |
Санскрт је прилично сличан палију, језику теравада будизма. У време Буде (5. век п. н. е.), санскртом се говорило само на дворовима и међу свештенством, док је пали био народни говор.[12] Пали, језик теравада канона, био је један од оних дијалеката којим се говорило у Аванти провинцији, али не и језик на којем је Буда подучавао.[13] Због тога се употреби пали терминологије не даје приоритет у односу на будистички санскрт, врсту санскрта која садржи много пракртских речи (пракрт, народни језик, за разлику од санскрта).[13] У Индији санскрт данас представља један од службених језика. Иако га многи сматрају мртвим језиком, још увек се учи и користи као свакодневни говор у неким индијским заједницама.
Санскрт је стари индоаријски језик.[6] Као један од најстаријих документованих чланова индоевропске фамилије језика,[14][note 1][note 2] санскрт има проминентну позицију у индоевропским студијама.[17] Он је сродан са грчким и латинским,[6] као и хетским, лувиским, старим авестанским и многим другим изумрлим језицима од историјског значаја у Европи, западној Азији и централној Азији. Његово лингвистичко порекло се може следити до прото-индоаријских, прото-индоиранских и прото-индоевропских језика.[18]
Санскрт је могуће пратити до 2. миленијума п. н. е. у форми познатој као ведски санскрт, са Ргведама као најранијим сачуваним текстом. Знатно више стандардизован облик (са извесним поједностављењима) који се назива класичним санскртом појавио се средином првог миленијума п. н. е. са Aṣṭādhyāyī трактатом Панинија.[6] Санскрт, мада не нужно класични санскрт, је језички корен многих пракртских језика.[19] Примери обухватају бројне модерне изведене северно-индијске потконтиненталне језике, као што су хинди, марати, бенгалски, панџаби и непалски.[20][21][22]
Тело санскртске литературе обухвата богату традицију филозофских и религиозних текстова, као и поезију, музику, драму, научне, техничке и друге текстове. У древној ери, санскртске композиције су биле орално преношене методом меморисања изузетне сложености, ригорозности и верности.[23][24] Најстарији познати натписи на санскрту су из првог века п. н. е, као што је неколико откривених у Ајодији и Хатибади Госанди.[25][note 3] Санскртски текстови датирани на први миленијум ове ере су написани у Брахми писму, Нагари писму, историјским јужно индијским писмима и њиховим деривативним писмима.[29][30][31] Санскрт је један од 22 језика наведених у осмом распореду устава Индије. Он се и даље широко користи као церемонијални и ритуални језик у хиндуизму и делу будистичке праксе, као што су химне и мантре.
Етимологија и номенклатура
уреди
Санскрт глаголски придев sáṃskṛta- је сложена реч која се састоји од sams (заједно, добро, ваљано, перфектно) и krta- (направљен, формиран, рад).[32][33] То означава дело које је „добро припремљено, чисто и савршено, полирано, свето”.[34][35][36] Према Бидерману, савршенство које се контекстуално спомиње у етимолошком корену ове речи је њен тонални квалитет, пре него семантика. Звучни и орални пренос су били високо цењени квалитет у древној Индији, а њихови мудраци су пречишћавали абецеду, структуру речи и строгу граматику језика у „колекцију звукова, неку врсту узвишеног музичког калупа”, каже Бидерман, као интегрални језик који су они звали Санскрт.[33] Од касног Ведског периода на даље, наводе Анет Вилке и Оливер Моебус, резонантни звук и његове музичке основе привукли су „изузетно велику количину лингвистичке, филозофске и верске литературе” у Индији. Звук је визуализован као „прожимајући сву креацију”, још једну репрезентацију самог света, „мистериозни магнум” хиндуистичке мисли. Потрага за савршеношћу у размишљању и спасењу била је једна од димензија светог звука, и заједничка нит за повезивање свих идеја и инспирација постала је потрага за оним што су древни Индијци сматрали савршеним језиком, „фоноцентричним епистемом” санскрта.[37][38]
Санскрт као језик се такмичио са бројним мање прецизним домаћим индијским језицима званим пракртни језици (prākṛta-). Термин prakrta дословно значи „оригиналан, природан, нормалан, неизвештачен”, наводи Франклин Саутворт.[39] Однос између пракрта и санскрта се може докучити из индијски текстова из првог миленијума ове ере. Патанџали је потврдио да је пракрт први језик, који инстинктивно прихвата свако дете са свим несавршеностима и да касније доводи до интерпретационих проблема и неспоразума. Прочишћавајућа структура санскртског језика уклања ове несавршености. Рани санскртски граматичар Дандин тврди, на пример, да је много тога у пракритским језицима етимолошки укорењено на санскрту, али долази до „губитка звукова” и корупција које произлазе из „занемаривања граматике”. Дандин је напоменуо и да постоје речи и збуњујуће структуре у пракриту које су широко кориштене независно од санскрта. Ово гледиште се налази у писању Барата Мунија, аутора древног текста „Натјасастра”. Рани ђаинистички учењак Намисаду је потврдио разлику, али се није сложио да је језик пракрта корупција санскртта. Намисаду је сматрао да је пракртски језик био purvam (да је дошао раније), док је санскрт био рафинирана верзија пракритаа створена путем „пречишћавања граматике”.[40]
Порекло
уредиПретпоставља се да је овај језик стигао је Индију са северозапада потконтинента нешто пре 1500. године п. н. е., заједно са експанзијом номадског народа у историји познатог као Аријевци.[41] О њиховој прапостојбини, језику и етничким карактеристикама у науци се воде полемике, но, вероватно потичу из широке области која је обухватала данашњу источну Турску, јужну Русију и северни Иран и да су се у једном тренутку поделили у две велике миграционе групе. Једна је кренула на запад, ка Европи, а друга на исток, ка индијском потконтиненту. Источна група говорила је индо-иранским језиком, од којег су се касније развили ведски и санскрт, као књижевни језици, и разни народни језици Индије. Његов каснији изданак је и пали, језик будистичког канона.[41]
Фонологија
уредиКласични санскрт има 48 гласова. Не рачунајући алофоне, санскрт има 35 фонема.
Санскрт је развио и сопствено писмо, деванагари.[12]
Примери сличности
уреди
Примери сличности санскрта са српским језиком:
| српски | санскрт | енглески | латински |
|---|---|---|---|
| сто | śatá | hundred | centum |
| мати | mā́tṛ | mother | mater |
| брат | bhrā́tṛ | brother | frater |
| бити/јесте | √bhū/ásti | be/is | fui/est |
| два | dvá | two | duo |
| вишњи (највиши) | viṣṇu | highest | summus |
| огањ | agní | fire | ignis |
| бела | bhāla | white | — |
| дете | √dhe | child | — |
| див | div | giant | — |
| дан | diná | day | dies |
| дом | dáma | home | domus |
| роса | раса | dew | ??? |
Треба знати да "viṣṇu" и "agní" спадају у врховна божанства у хиндуизму.
Сличност са српским језиком постоји на свим нивоима, од гласова, коренских речи до граматике.[42]
Види још
уредиНапомене
уреди- ^ Стари хетски јазик и микенски грчки, заједно са санскртом, су најстарији документовани индоевропски језици; међу њима, стари хетски је датиран као најстарији.[15][16]
- ^ Најстарији документовани јужноазијски језик није санскрт. То је језик евидентиран недешифрованим Харапанским писмом из трећег миленијума п. н. е.[15]
- ^ More numerous inscribed Sanskrit records in Brahmi have been found near Mathura and elsewhere, but these are from the 1st century CE onwards.[26] Indian texts in Sanskrit were already in China by 402 CE, carried by the influential Buddhist pilgrim Faxian who translated them into Chinese by 418 CE.[27][28]
Референце
уреди- ^ „Comparative speaker's strength of scheduled languages − 1971, 1981, 1991 and 2001”. Census of India, 2001. Office of the Registrar and Census Commissioner, India. Архивирано из оригинала 11. 4. 2009. г. Приступљено 31. 12. 2009.
- ^ „Population Monograph of Nepal” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 18. 09. 2017. г. Приступљено 03. 09. 2017.
- ^ Rosenhouse & Kowner 2013, стр. 210
- ^ Thompson, Irene (23. 12. 2016). „Sanskrit”.
- ^ Keown, Damien; Prebish, Charles S. (2013). Encyclopedia of Buddhism. Taylor & Francis. стр. 15. ISBN 978-1-136-98595-9.; Quote: "Sanskrit served as the lingua franca of ancient India, just as Latin did in medieval Europe"
- ^ а б в г Cardona, George (2012). Sanskrit Language. Encyclopaedia Britannica.
- ^ Tim Murray 2007, стр. v–vi, 1–18, 31–32, 115–116.
- ^ Harold G. Coward 1990, стр. 3–12, 36–47, 111–112, Note: Sanskrit was both a literary and spoken language in ancient India..
- ^ Howard, Michael C. (2012). Transnationalism in Ancient and Medieval Societies: The Role of Cross-Border Trade and Travel. McFarland. стр. 21. ISBN 978-0-7864-9033-2., Quote: "Sanskrit was another important lingua franca in the ancient world that was widely used in South Asia and in the context of Hindu and Buddhist religions in neighboring areas as well. (...) The spread of South Asian cultural influence to Southeast Asia, Central Asia and East Asia meant that Sanskrit was also used in these areas, especially in a religious context and political elites."
- ^ Pollock, Sheldon (2006). The Language of the Gods in the World of Men: Sanskrit, Culture, and Power in Premodern India. University of California Press. стр. 14. ISBN 978-0-520-24500-6., Quote: "Once Sanskrit emerged from the sacerdotal environment ... it became the sole medium by which ruling elites expressed their power ... Sanskrit probably never functioned as an everyday medium of communication anywhere in the cosmopolis—not in South Asia itself, let alone Southeast Asia ... The work Sanskrit did do ... was directed above all toward articulating a form of ... politics ... as celebration of aesthetic power."
- ^ Reinöhl, Uta (2016). Grammaticalization and the Rise of Configurationality in Indo-Aryan. Oxford University Press. стр. xiv, 1—16. ISBN 978-0-19-873666-0.
- ^ а б в Budizam od A do Ž
- ^ а б Елијаде 1996, стр. 40–59.
- ^ Philipp Strazny 2013, стр. 500.
- ^ а б Woodard, Roger D. (2008). The Ancient Languages of Asia and the Americas. Cambridge University Press. стр. 1—2. ISBN 978-0-521-68494-1., Quote: "The earliest form of this 'oldest' language, Sanskrit, is the one found in the ancient Brahmanic text called the Rigveda, composed c. 1500 BC. The date makes Sanskrit one of the three earliest of the well-documented languages of the Indo-European family - the other two being Old Hittite and Myceanaean Greek - and, in keeping with its early appearance, Sanskrit has been a cornerstone in the reconstruction of the parent language of the Indo-European family - Proto-Indo-European."
- ^ Hult 1991, стр. 26.
- ^ Benware 1974, стр. 25–27.
- ^ Thomas Burrow 2001, стр. v & ch. 1.
- ^ Woolner, Alfred C. (1986). Introduction to Prakrit. Motilal Banarsidass. стр. 3—4. ISBN 978-81-208-0189-9., Quote:"If in 'Sanskrit' we include the Vedic language and all dialects of the Old Indian period, then it is true to say that all the Prakrits are derived from Sanskrit. If on the other hand 'Sanskrit' is used more strictly of the Panini-Patanjali language or 'Classical Sanskrit,' then it is untrue to say that any Prakrit is derived from Sanskrit, except that Sauraseni, the Midland Prakrit, is derived from the Old Indian dialect of the Madhyadesa on which Classical Sanskrit was mainly based."
- ^ Bright, William (2014). American Indian Linguistics and Literature. Walter De Gruyter. стр. 16—17. ISBN 978-3-11-086311-6.
- ^ Groff, Cynthia (2017). The Ecology of Language in Multilingual India: Voices of Women and Educators in the Himalayan Foothills. Palgrave Macmillan UK. стр. 183—185. ISBN 978-1-137-51961-0.
- ^ Pandey, Iswari P. (2015). South Asian in the Mid-South: Migrations of Literacies. University of Pittsburgh Press. стр. 85—86. ISBN 978-0-8229-8102-2.
- ^ Staal 1986.
- ^ Filliozat 2004, стр. 360–375.
- ^ Salomon 1998, стр. 86–87. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFSalomon1998 (help)
- ^ Salomon 1998, стр. 87–89. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFSalomon1998 (help)
- ^ Arvon, Henri. Faxian: Chinese Buddhist Monk. Encyclopaedia Britannica.
- ^ Buswell, Robert E. Jr.; Lopez, Donald S. Jr. (2013). The Princeton Dictionary of Buddhism. Princeton University Press. стр. 504. ISBN 978-1-4008-4805-8.
- ^ Grünendahl, Reinhold (2001). South Indian Scripts in Sanskrit Manuscripts and Prints: Grantha Tamil, Malayalam, Telugu, Kannada, Nandinagari. Otto Harrassowitz Verlag. стр. xiii—xxii. ISBN 978-3-447-04504-9.
- ^ Jain, Dhanesh; Cardona, George (2007). The Indo-Aryan Languages. Routledge. стр. 51—52. ISBN 978-1-135-79711-9.
- ^ Pārameśvaratantra (MS Add.1049.1) with images Архивирано 2016-03-08 на сајту Wayback Machine, Puṣkarapārameśvaratantra, University of Cambridge (2015), Quote: "One of the oldest known dated Sanskrit manuscripts from South Asia, this specimen transmits a substantial portion of the Pārameśvaratantra, a scripture of the Śaiva Siddhānta, one of the Tantric theological schools that taught the worship of Śiva as "Supreme Lord" (the literal meaning of Parameśvara). [...] According to the colophon, it was copied in the year 252, which some scholars judge to be of the era established by the Nepalese king Aṃśuvarman (also known as Mānadeva), therefore corresponding to 828 CE." - a Palm Leaf manuscript at the Cambridge University Library in Late Gupta in black ink, MS Add.1049.1
- ^ Angus Stevenson & Maurice Waite 2011, стр. 1275
- ^ а б Shlomo Biderman 2008, стр. 90.
- ^ Will Durant 1963, стр. 406.
- ^ Sir Monier Monier-Williams (2005). A Sanskrit-English Dictionary: Etymologically and Philologically Arranged with Special Reference to Cognate Indo-European Languages. Motilal Banarsidass. стр. 1120. ISBN 978-81-208-3105-6.
- ^ Louis Renou & Jagbans Kishore Balbir 2004, стр. 1–2.
- ^ Wilke, Annette; Moebus, Oliver (2011). Sound and Communication: An Aesthetic Cultural History of Sanskrit Hinduism. Walter de Gruyter. стр. 62—66with footnotes. ISBN 978-3-11-024003-0.
- ^ Guy L. Beck 2006, стр. 117–123.
- ^ Southworth, Franklin (2004). Linguistic Archaeology of South Asia. Routledge. стр. 45. ISBN 978-1-134-31777-6.
- ^ Klein, Jared; Joseph, Brian; Fritz, Matthias (2017). Handbook of Comparative and Historical Indo-European Linguistics: An International Handbook. Walter De Gruyter. стр. 318—320. ISBN 978-3-11-026128-8.
- ^ а б Kovačević 2014, стр. 10.
- ^ Кнежевић Стевановић, Данијела (31. 1. 2020). „Санскрт као духовна и језичка блискост два народа”. Политика. Приступљено 2. 2. 2020.
Литература
уреди- Arvon, Henri. Faxian: Chinese Buddhist Monk. Encyclopaedia Britannica.
- Pandey, Iswari P. (2015). South Asian in the Mid-South: Migrations of Literacies. University of Pittsburgh Press. стр. 85—86. ISBN 978-0-8229-8102-2.
- Groff, Cynthia (2017). The Ecology of Language in Multilingual India: Voices of Women and Educators in the Himalayan Foothills. Palgrave Macmillan UK. стр. 183—185. ISBN 978-1-137-51961-0.
- Bright, William (2014). American Indian Linguistics and Literature. Walter De Gruyter. стр. 16—17. ISBN 978-3-11-086311-6.
- Woolner, Alfred C. (1986). Introduction to Prakrit. Motilal Banarsidass. стр. 3—4. ISBN 978-81-208-0189-9.
- Cardona, George (2012). Sanskrit Language. Encyclopaedia Britannica.
- Hult, Arne (1991). On the Development of the Present Active Participle in Bulgarian. Institutum Slavicum Universitatis Gothoburgensis. ISBN 978-91-86094-11-9.
- Woodard, Roger D. (2008). The Ancient Languages of Asia and the Americas. Cambridge University Press. стр. 1—2. ISBN 978-0-521-68494-1.
- Reinöhl, Uta (2016). Grammaticalization and the Rise of Configurationality in Indo-Aryan. Oxford University Press. стр. xiv, 1—16. ISBN 978-0-19-873666-0.
- Pollock, Sheldon (2006). The Language of the Gods in the World of Men: Sanskrit, Culture, and Power in Premodern India. University of California Press. стр. 14. ISBN 978-0-520-24500-6.
- Howard, Michael C. (2012). Transnationalism in Ancient and Medieval Societies: The Role of Cross-Border Trade and Travel. McFarland. стр. 21. ISBN 978-0-7864-9033-2.
- Keown, Damien; Prebish, Charles S. (2013). Encyclopedia of Buddhism. Taylor & Francis. стр. 15. ISBN 978-1-136-98595-9.
- Rosenhouse, Judith; Kowner, Rotem (2013). Globally Speaking: Motives for Adopting English Vocabulary in Other Languages. Multilingual Matters. стр. 210. ISBN 978-1-78309-153-9.
- Елијаде, Мирча (1996). Водич кроз светске религије. Београд: Народна књига.
- Kovačević, Branislav (2014). Ovako sam čuo: Budino učenje na osnovu izvora u Pali kanonu. Novi Sad–Beograd.
- Maurer, Walter (2001). The Sanskrit language: an introductory grammar and reader. Surrey, England: Curzon. ISBN 978-0-7007-1382-0.
- H. W. Bailey (1955). „Buddhist Sanskrit”. The Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland. Cambridge University Press (1/2): 13—24. JSTOR 25581326.
- Banerji, Sures (1989). A companion to Sanskrit literature: spanning a period of over three thousand years, containing brief accounts of authors, works, characters, technical terms, geographical names, myths, legends, and several appendices. Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0063-2.
- Beck, Guy L. (1995). Sonic Theology: Hinduism and Sacred Sound. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-1261-1.
- Beck, Guy L. (2006). Sacred Sound: Experiencing Music in World Religions. Wilfrid Laurier Univ. Press. ISBN 978-0-88920-421-8.
- Robert S.P. Beekes (2011). Comparative Indo-European Linguistics: An introduction (2nd изд.). John Benjamins Publishing. ISBN 978-90-272-8500-3.
- Benware, Wilbur (1974). The Study of Indo-European Vocalism in the 19th Century: From the Beginnings to Whitney and Scherer: A Critical-Historical Account. Benjamins. ISBN 978-90-272-0894-1.
- Biderman, Shlomo (2008). Crossing Horizons: World, Self, and Language in Indian and Western Thought. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-51159-9.
- Bowern, Claire; Evans, Bethwyn (2015). The Routledge Handbook of Historical Linguistics. Routledge. ISBN 978-1-317-74324-8.
- Bronkhorst, Johannes (1993). „Buddhist Hybrid Sanskrit: The Original Language in "Aspects of Buddhist Sanskrit: Proceedings of the International Symposium on the Language of Sanskrit Buddhist Texts"”. University of Lausanne, Switzerland; Vidyapith Varanasi, India: 396—423.
- Bryant, Edwin (2001). The Quest for the Origins of Vedic Culture: The Indo-Aryan Migration Debate. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-513777-4.
- Bryant, Edwin Francis; Patton, Laurie L. (2005). The Indo-Aryan Controversy: Evidence and Inference in Indian History. Psychology Press. ISBN 978-0-7007-1463-6.
- Burrow, Thomas (2001). The Sanskrit Language. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-1767-8.
- Buswell, Robert E. Jr.; Lopez, Donald S. Jr. (2013). The Princeton Dictionary of Buddhism. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-4805-8.
- Cardona, George (2012). Sanskrit Language. Encyclopaedia Britannica.
- Clackson, James (2007). Indo-European Linguistics: An Introduction. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-46734-6.
- Coulson, Michael (1992). Sanskrit : an introduction to the classical language, 2nd Edition as revised by Richard Gombrich and James Benson. Random House. ISBN 978-0-340-56867-5. OCLC 26550827.
- Coulson, Michael; Gombrich, Richard; Benson, James (2011). Complete Sanskrit: A Teach Yourself Guide. Mcgraw-Hill. ISBN 978-0-07-175266-4.
- Coward, Harold G. (1990). The Philosophy of the Grammarians, in Encyclopedia of Indian Philosophies Volume 5 (Editor: Karl Potter). Princeton University Press. ISBN 978-81-208-0426-5.
- Suniti Kumar Chatterji (1957). „Indianism and Sanskrit”. Annals of the Bhandarkar Oriental Research Institute. Bhandarkar Oriental Research Institute. 38 (1/2): 1—33. JSTOR 44082791.
- Daniels, Peter T. (1996). The World's Writing Systems. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507993-7.
- Deshpande, Madhav (2011). „Efforts to Vernacularize Sanskrit: Degree of Success and Failure”. Ур.: Joshua Fishman, Ofelia Garcia. Handbook of Language and Ethnic Identity: The Success-Failure Continuum in Language and Ethnic Identity Efforts. 2. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-983799-1.
- Durant, Will (1963). Our oriental heritage. Simon & Schuster. ISBN 978-1567310122.
- Eltschinger, Vincent (2017). „Why Did the Buddhists Adopt Sanskrit?”. Open Linguistics. 3 (1). ISSN 2300-9969. doi:10.1515/opli-2017-0015.
- Filliozat, J. (1955). „Sanskrit as Language of Communication”. Annals of the Bhandarkar Oriental Research Institute. Bhandarkar Oriental Research Institute. 36 (3/4): 179—189. JSTOR 44082954.
- Filliozat, Pierre-Sylvain (2004). „Ancient Sanskrit Mathematics: An Oral Tradition and a Written Literature”. Ур.: Chemla, Karine; Cohen, Robert S.; Renn, Jürgen; et al. History of Science, History of Text (Boston Series in the Philosophy of Science). Dordrecht: Springer Netherlands. стр. 360—375. ISBN 978-1-4020-2320-0.[мртва веза]
- Pierre-Sylvain Filliozat (2000). The Sanskrit Language: An Overview: History and Structure, Linguistic and Philosophical Representations, Uses and Users. Indica. ISBN 978-81-86569-17-7.
- Fortson, Benjamin W., IV (2011). Indo-European Language and Culture: An Introduction. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4443-5968-8.
- Goldman, Robert P.; Sally J Sutherland Goldman (2002). Devavāṇīpraveśikā: An Introduction to the Sanskrit Language. Center for South Asia Studies, University of California Press.
- Gamkrelidze, Thomas V.; Ivanov, Vjaceslav V. (2010). Indo-European and the Indo-Europeans: A Reconstruction and Historical Analysis of a Proto-Language and Proto-Culture. Part I: The Text. Part II: Bibliography, Indexes. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-081503-0.
- Gamkrelidze, Thomas V.; V. V. Ivanov (1990). „The Early History of Indo-European Languages”. Scientific American. Nature America. 262 (3): 110—117. JSTOR 24996796.
- Goody, Jack (1987). The Interface Between the Written and the Oral. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-33794-6.
- Grünendahl, Reinhold (2001). South Indian Scripts in Sanskrit Manuscripts and Prints: Grantha Tamil, Malayalam, Telugu, Kannada, Nandinagari. Otto Harrassowitz Verlag. ISBN 978-3-447-04504-9.
- Houben, Jan (1996). Ideology and status of Sanskrit: contributions to the history of the Sanskrit language. Brill. ISBN 978-90-04-10613-0.
- Hanneder, J. (2002). „On "The Death of Sanskrit"”. Indo-Iranian Journal. Brill Academic Publishers. 45 (4): 293—310. doi:10.1023/a:1021366131934.
- Hock, Hans Henrich (1983). Kachru, Braj B., ур. „=Language-death phenomena in Sanskrit: grammatical evidence for attrition in contemporary spoken Sanskrit”. Studies in the linguistic Sciences. 13:2.
- Holdrege, Barbara A. (2012). Veda and Torah: Transcending the Textuality of Scripture. State University of New York Press. ISBN 978-1-4384-0695-4.
- Jain, Dhanesh; Cardona, George (2007). The Indo-Aryan Languages. Routledge. ISBN 978-1-135-79711-9.
- Jamison, Stephanie W.; Brereton, Joel P. (2014). The Rigveda: 3-Volume Set, Volume I. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-972078-1.
- A. Berriedale Keith (1993). A history of Sanskrit literature. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-1100-3.
- Klein, Jared; Joseph, Brian; Fritz, Matthias (2017). Handbook of Comparative and Historical Indo-European Linguistics: An International Handbook. Walter De Gruyter. ISBN 978-3-11-026128-8.
- Lama, Dalai (1979). „Sanskrit in Tibetan Literature”. The Tibet Journal. 4 (2). JSTOR 43299940.
- Lehmann, Winfred Philipp (1996). Theoretical Bases of Indo-European Linguistics. Psychology Press. ISBN 978-0-415-13850-5.
- Lopez, Donald S. Jr. (1995). „Authority and Orality in the Mahāyāna”. Numen. Brill Academic. 42 (1): 21—47. JSTOR 3270278.
- Mahadevan, Iravatham (2003). Early Tamil Epigraphy from the Earliest Times to the Sixth Century A.D. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01227-1.
- Malhotra, Rajiv (2016). The Battle for Sanskrit: Is Sanskrit Political or Sacred, Oppressive or Liberating, Dead or Alive?. Harper Collins. ISBN 978-9351775386.
- Mallory, J. P.; Adams, Douglas Q. (1997). Encyclopedia of Indo-European Culture. Taylor & Francis. ISBN 978-1-884964-98-5.
- Mallory, J. P. (1992). „In Search of the Indo-Europeans / Language, Archaeology and Myth”. Praehistorische Zeitschrift. Walter de Gruyter GmbH. 67 (1). ISSN 1613-0804. doi:10.1515/pz-1992-0118.
- Masica, Colin P. (1993). The Indo-Aryan Languages. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29944-2.
- Michael Meier-Brügger (2003). Indo-European Linguistics. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-017433-5.
- Michael Meier-Brügger (2013). Indo-European Linguistics. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-089514-8.
- Matilal, Bimal (2015). The word and the world: India's contribution to the study of language. New Delhi, India Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-565512-4. OCLC 59319758.
- Mallory, J. P.; D. Q. Adams (2006). The Oxford Introduction to Proto-Indo-European and the Proto-Indo-European World. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-928791-8.
- V. RAGHAVAN (1965). „Sanskrit”. Indian Literature. Sahitya Akademi. 8 (2): 110—115. JSTOR 23329146.
- MacDonell, Arthur (2004). A History Of Sanskrit Literature. Kessinger Publishing. ISBN 978-1-4179-0619-2.
- Sir Monier Monier-Williams (2005). A Sanskrit-English Dictionary: Etymologically and Philologically Arranged with Special Reference to Cognate Indo-European Languages. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-3105-6.
- Murray, Tim (2007). Milestones in Archaeology: A Chronological Encyclopedia. ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-186-1.
- Majumdar, Ramesh Chandra (1974). Study of Sanskrit in South-East Asia. Sanskrit College.
- Nedi︠a︡lkov, V. P. (2007). Reciprocal constructions. Amsterdam Philadelphia: J. Benjamins Pub. Co. ISBN 978-90-272-2983-0.
- Oberlies, Thomas (2003). A Grammar of Epic Sanskrit. Berlin New York: Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-014448-2.
- Petersen, Walter (1912). „Vedic, Sanskrit, and Prakrit”. Journal of the American Oriental Society. American Oriental Society. 32 (4). ISSN 0003-0279. doi:10.2307/3087594.
- Pollock, Sheldon (2001). „The Death of Sanskrit”. Comparative Studies in Society and History. Cambridge University Press. 43 (2): 392—426. JSTOR 2696659. doi:10.1017/s001041750100353x.
- V. RAGHAVAN (1968). „Sanskrit: Flow of Studies”. Indian Literature. Sahitya Akademi. 11 (4): 82—87. JSTOR 24157111.
- Renfrew, Colin (1990). Archaeology and Language: The Puzzle of Indo-European Origins. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-38675-3.
- Renou, Louis; Balbir, Jagbans Kishore (2004). A history of Sanskrit language. Ajanta. ISBN 978-8-1202-05291.
- Ruppel, A. M. (2017). The Cambridge Introduction to Sanskrit. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-08828-3.
- Salomon, Richard (1998). Indian Epigraphy: A Guide to the Study of Inscriptions in Sanskrit, Prakrit, and the other Indo-Aryan Languages. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-535666-3.
- Salomon, Richard (1998). Indian Epigraphy: A Guide to the Study of Inscriptions in Sanskrit, Prakrit, and the other Indo-Aryan Languages. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-535666-3.
- Salomon, Richard (1995). „On the Origin of the Early Indian Scripts”. Journal of the American Oriental Society. 115 (2): 271—279. JSTOR 604670. doi:10.2307/604670.
- Salomon, Richard (1998). Indian Epigraphy: A Guide to the Study of Inscriptions in Sanskrit, Prakrit, and the Other Indo-Aryan Languages. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-509984-3.
- Salomon, Richard (1995). „On the Origin of the Early Indian Scripts”. Journal of the American Oriental Society. 115 (2): 271—279. JSTOR 604670. doi:10.2307/604670.
- Shendge, Malati J. (1997). The Language of the Harappans: From Akkadian to Sanskrit. Abhinav Publications. ISBN 978-81-7017-325-0.
- Seth, Sanjay (2007). Subject lessons: the Western education of colonial India. Durham, NC: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-4105-5.
- Staal, Frits (1986), The Fidelity of Oral Tradition and the Origins of Science, Mededelingen der Koninklijke Nederlandse Akademie von Wetenschappen, Amsterdam: North Holland Publishing Company
- Staal, J. F. (1963). „Sanskrit and Sanskritization”. The Journal of Asian Studies. Cambridge University Press. 22 (3). JSTOR 2050186. doi:10.2307/2050186.
- Stevenson, Angus; Waite, Maurice (2011). Concise Oxford English Dictionary. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-960110-3.
- Southworth, Franklin (2004). Linguistic Archaeology of South Asia. Routledge. ISBN 978-1-134-31777-6.
- Strazny, Philipp (2013). Encyclopedia of Linguistics. Routledge. ISBN 978-1-135-45522-4.
- Thieme, Paul (1958). „The Indo-European Language”. Scientific American. Nature. 199 (4): 63—78. JSTOR 24944793.
- Peter van der Veer (2008). „Does Sanskrit Knowledge Exist?”. Journal of Indian Philosophy. Springer. 36 (5/6): 633—641. JSTOR 23497502.
- Umāsvāti, Umaswami (1994). That which is (Translator: Nathmal Tatia). Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-06-068985-8.
- Wayman, Alex (1965). „The Buddhism and the Sanskrit of Buddhist Hybrid Sanskrit”. Journal of the American Oriental Society. 85 (1). doi:10.2307/597713.
- Wilke, Annette; Moebus, Oliver (2011). Sound and Communication: An Aesthetic Cultural History of Sanskrit Hinduism. Walter de Gruyter. ISBN 978-3-11-024003-0.
- Whitney, W. D. (1885). „The Roots of the Sanskrit Language”. Transactions of the American Philological Association (1869—1896). JSTOR. 16. ISSN 0271-4442. doi:10.2307/2935779.
- Witzel, M (1997). Inside the texts, beyond the texts: New approaches to the study of the Vedas (PDF). Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press.
- Jamison, Stephanie (2008). Roger D. Woodard, ур. The Ancient Languages of Asia and the Americas. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-68494-1.
